Jump to content
  1. -Владимир-

    -Владимир-

  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By JESSY
      FOTO: ZORAN ILIĆ / RAS SRBIJA Manastir Svete Petke Izvorske kraj Paraćina, osim što je poznata i dugovečna pravoslavna svetinja, takođe je i dom desetinama osoba sa posebnim potrebama, o kojima brine svega deset monahinja.
        Manastir Sveta Petka je jedini u Srbiji koji ima ustanovu za korisnike sa mentalnim smetnjama u razvoju i po tome je prepoznatljiv među manastirima Srpske pravoslavne crkve, a trenutno je u njemu smešteno 88 štićenica.
        FOTO: ZORAN ILIĆ / RAS SRBIJA Manastir Svete Petke Paraćin
        Apeli na društvenim mrežama i raznim portalima, da štićenice i monahinje gladuju već mesecima, ispostavila se kao lažna vest. Pomoć im jeste potrebna, ali najviše u ljudstvu koje bi brinulo o ženama sa posebnim potrebama, a na zvaničnom sajtu ovog manstira može se naći procedura kako im se može pomoći i novčanim prilogom.
      "Njima je najpotrebnija ljubav i pažnja"
      - Treba imati veliku veru, strpljenje i ljubav da biste mogli da se brinete o osobama koje su ometene u razvoju. Svi oni vole da im se priđe, da ih pomilujete rukom, to im je najvažnije. Nisu im važne druge veoma bitne stvari u običnom životu, ali su željni ljubavi i pažnje. Lepom rečju ih smirujemo i živimo sa njima kao porodica. Tada oni ožive, raspoložene su, smeju se, to ih održava i daje im nadu u život - izjavila je još pre nekoliko godina mati Glikerija, koja brine o Domu u Izvoru i manastiru Sveta Petka.
          FOTO: MINISTARSTVO ZA RAD BORAČKA I SOCIJALNA PITANJA / SCREENSHOT Zoran Đorđević obišao je nedavno manastir Sveta Pekta u Paraćinu
      Ona je danas u razgovoru za "Blic" rekla da su ljudi dobre volje već sakupili sve što im je bilo neophodno i da im se na tome zahvaljuje, kao i da nema potrebe za daljom pomoći u formi nature, ali da ukoliko neko oseća potrebu da doprinese, može to ta uradi u novcu.
      Dom „Sveta Petka" u Izvoru od 2003. pod ingerencijom je Centra za socijalni radu u Paraćinu, a do tada je bio radna jedinica Doma u Kulinama kod Niša. Ratna siročad ovde su pronalazila svoj dom
        Dom je formiran 1946. godine, a tradiciju brgie o slabim i nemoćnim licima manastir Sveta Petka započeo je 1942. prihvatanjem ratne siročadi.
      U početku su korisnici bili smeštani pri manastirskom konaku, a 1966. godine izgrađena je zgrada Doma na manastirskom imanju.
        FOTO: ZORAN ILIĆ / RAS SRBIJA Manastir Svete Petke Paraćin
      Ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Zoran Đorđević pre nekoliko dana obišao je manastir Sveta Petka. On je tada razgovarao sa medicinskim sestrama i monahinjama o načinima na koje Ministarstvo može da im pomogne.
      Ministar Đorđević rekao je da ovaj manastir predstavlja pravi primer brige o korisnicima, ali da Ministarstvo želi, u okviru svojih nadležnosti i mogućnosti da im pomogne i time unapredi rad ovih medicinskih sestara i monahinja, a samim tim i uslove života korisnika.   FOTO: MINISTARSTVO ZA RAD BORAČKA I SOCIJALNA PITANJA / SCREENSHOT Razgovor sa jednom od štićenica
      - Pored materijalne pomoći koje ćemo pružiti, dogovorili smo se da u narednom periodu ovde izgradimo jedan objekat gde bi mogao da se odlaže višak odeće, a razgovarali smo i o rešavanju nekih od njihovih tekućih problema, kao što su nabavka ogreva i slično - rekao je Đorđević i istakao da veruje da ovakvih poteškoća u radu više neće biti
       
      https://www.blic.rs/vesti/drustvo/deset-monahinja-brine-o-88-zena-sa-posebnim-potrebama-mnogi-zele-da-im-pomognu-ali/qdtjj7z
       
    • By Милан Ракић
      "TO JE BILA SENZACIJA DA PREDSEDNIK DRŽAVE PO IMENU I PREZIMENU NAVODI STUDENTA KOGA JA ‘MALTRETIRAM NA ČASOVIMA NASTAVE ZBOG IZRAŽENOG SUPROTNOG MIŠLJENJA’. TAKO JE REČENO NA TELEVIZIJI, A TO SUPROTNO MIŠLJENJE JE BILO DA JA PRODAJEM ISPITE. MNOGO KASNIJE, SAZNALA SAM IZ MEDIJA DA SE TAJ MLADIĆ HVALI DA JE BLISKI ROĐAK BRATISLAVA BATE GAŠIĆA I DA IMA JAKO DOBRE VEZE SA VUČIĆEM. A DA IMA JAKO DOBRE VEZE SA VUČIĆEM UPRAVO SE VEĆ TOG DANA POTVRDILO, POŠTO NE ZNAM DA LI PREDSEDNIK SRBIJE ZNA IME JOŠ JEDNOG JEDINOG STUDENTA NA OVOM FAKULTETU. DAKLE, PRIČA SE RAZVIJA POTPUNO NADREALNO"
      Kampanja koju protiv Danice Popović, redovnog profesora Ekonomskog fakulteta u Beogradu, već desetak dana vode prorežimski tabloidi – počeo je Kurir u vlasništvu Igora Žeželja, pa su oberučke prihvatili i ostali – imala je svoj vrhunac u nedelju uveče na TV Pinku. U to vreme, Danica Popović je gostovala u "Utisku nedelje" Olje Bećković, a Pink je u emisiji "Hit tvit", koja je napravljena da bi prekrila emitovanje "Utiska nedelje", uz poslanike Nenada Čanka, Vladimira Đukanovića, te učesnicu rijalitija i pevačicu Kristinu Kiju Kockar, doveo studenta Aleksandra Jakšića koji je, formalno, označio "sezonu lova" na prof. Popović još u prvim mesecima 2019. godine.
      I dok su Vladimir Beba Popović i Željko Mitrović gledali "Hit tvit" i dobacivali se frizbijem, Jakšić je, u maniru Milenka Jovanova, sve mašući papirima, ponovo teško optužio ne samo Danicu Popović već i druge profesore – Karapandžu, Teodorovića, ali i Šoškića, Arsića, Živkovića između ostalog i rečima "oni su najprljaviji među nama".
      Jakšić je u isto vreme branio doktorat Siniše Malog, navodeći da naučni doprinos ovog doktorata nije osporen, uz povremeno terciranje poslanika Đukanovića, izjavu Nenada Čanka da su mu svi ti plagijati nešto grozno i zaključak Kije Kockar da ona nije još došla do doktorata i da neke institucije – policija, tužilaštvo – treba da podrže mladog gospodina koji je "veoma hrabar".
      "Ono što je strašno jeste to što je taj student u toj emisiji sada izneo gomilu laži i, uz mene, okrivio i sve profesore koji su na fakultetu javno stali u moju odbranu! Zar to nije nečuveno? Zar to najbolje ne potvrđuje tezu da je stvar u dizanju buke i zastrašivanju, a ne u otkrivanju bilo kakve istine? Koji će se sledeći profesor oglasiti i braniti istinu, ako zna da će posle treba o sebi na Pinku slušati razne laži i gadosti, a da će mu moralni sudija u toj emisiji biti Nenad Čanak ili Kija Kockar? Dakle, zastrašivanje je sve jače, iz svih oružja napadaju, pa niko više i ne misli o plagijatu Siniše Malog, zbog čega je cela priča i počela. I tu više nije bitno šta je istina, već je bitno da se diže prašina. Ko je pametan, skloniće se u neku zavetrinu", kaže za "Vreme" Danica Popović.
      No, kako je sve počelo? DANICA POPOVIĆ: Na tribini o akademskoj čestitosti na Ekonomskom fakultetu jedan student se javio i rekao da ja ne zaslužujem da budem uvodničar, pošto, navodno, upisujem ocene u kabinetu, prodajem ispite, šta sve ne… Izazvao je najpre veliku buru smeha tada – i moju, moram da priznam. Ja sam ga pitala, molim vas, dajte neki dokaz – bilo je zaista kao da me je optužio da sam muškarac. On je rekao da niti ima dokaza, niti želi da imenuje svoje svedoke. I to se vrlo brzo završilo, u maju, tako što je disciplinska komisija Ekonomskog fakulteta njemu dala težak ukor. Dakle, on je proglašen klevetnikom. A potom, jedno anonimno pismo je počelo da kruži gradom, došlo je mnogim ljudima na fakultetu, ja sam čula da je ono i rektorki stiglo, a onda je usledila tužba koja je bila identičnog teksta kao i to anonimno pismo, koju je potpisao isti taj student. I ta tužba je bila prilično apsurdna.
      "VREME": Tu se optužujete da ste za novo izdanje knjige koristili prevod prof. Babića, sa kojim ste zajedno preveli neko ranije izdanje te knjige, čini mi se 2009. godine. Ali ta dva izdanja nisu iste knjige? Pa naravno da ova izdanja nisu ista, tekst nije isti, deset godina deli ta dva izdanja. To je najprodavaniji udžbenik međunarodne ekonomije na svetu. Zamislite da oni drže iz jednog u drugo izdanje isti tekst, zašto bi iko kupio sledeće izdanje? To ja moram svaki put da ponovim, svaki prevodilac to zna, da je vama prethodni prevod praktično neupotrebljiv.
      Vi ste taj novi prevod radili od nule? Mora od nule. To je jedini način da se stvar pošteno uradi, da se ponovo prevede. Svaki autor u narednom izdanju pravi mnogo izmena – od stilskih do suštinskih! Izbacuje delove rečenica, ubacuje nove zaključke, premešta pasuse, pojačava ili ublažava neke zaključke… A zadatak prevodioca je da prevod bude – tačan. Ja sam kolegu Babića molila da se priključi, on me je par puta kategorički odbio, znajući koliki je to posao, koliko je mukotrpno, i stalno mi je govorio: molim te, nađi nove ljude, treba da predamo taj posao drugima, mi smo se tu već proslavili, neću više to da radim. Nisam uspela, nažalost, da ga ubedim. Prevod je bio završen godinu dana pre nego što je prof. Babić umro, međutim, knjiga nije odmah izašla jer je još bilo starog izdanja u prodaji, a fakultet neće da izda novo izdanje dok staro ne proda.
      Iz nekih razgovora sa vašim bivšim studentima shvatam da ste jedan od retkih profesora koji ne piše svoje udžbenike, nego prevodi strane. Meni je to bio osnovni cilj, da radim onako kao se u svetu radi! Kad pitate nekog u svetu po kome je učio međunarodnu ekonomiju, on će reći po Salvatoreu, po Krugmanu, ili po Obstfeldu i Rogofu. I sad treba da dođe moj student i da kaže: ja sam učio po Dani Popović; pa kako stranci odmah da zaključe da on potpuno vlada tim predmetom! Druga velika lekcija mi je bila u Londonu, gde sam saznala da profesori uopšte ne koriste svoje udžbenike. Kada sam pitala profesora sa Londonske škole za ekonomiju (London School of Economics) zašto je to tako, on je rekao zbog toga što imaju veoma malo tržište! Objasnio mi je da Amerikanci imaju tim od 300 ljudi, što dizajnera, što asistenata prodaje, marketinga, direktora, pa onda i 20-30 nobelovaca, koji učestvuju kasnije u komentarisanju tekstova knjiga, tako da su ti njihovi udžbenici toliko superiorni da jednostavno nema svrhe to raditi. I pošto su na taj način pokupili tržište, čak ni Englezi na LSE ne pišu sopstvene udžbenike. To je meni bilo naravoučenije da se tako u ozbiljnom svetu radi.
      Kada je došlo to anonimno pismo i prijava? U aprilu.
      Zašto baš tada? Šta se tada dešavalo, pa je tada sve to krenulo? Mislim da ste negde rekli da se ovi napadi sada događaju jer 4. novembra treba da se donese odluka o plagijatu Siniše Malog, pa se, eto, pravi veštačka paralela: "a pogledajte šta oni rade". Ali, šta je tada bilo, u martu i aprilu? U to vreme, komentari koje sam ja dobijala bili su "ti si targetirana". Ko god me sreo od kolega, to mi je rekao. Targetirana sam zato što sam potpisivala sve peticije, i "1 od 5 miliona" i protiv plagijata Siniše Malog i protiv svih ostalih plagijata. U sve to ja verujem, i naravno da nikada ne bih povukla taj potpis, ali ne znam da li ste primetili koliko je malo profesora sa mog fakulteta to potpisalo.
      Koliko? Od jedne do druge peticije, potpisivao ih je prilično mali broj redovnih profesora, i naravno, mnogo više onih koji su u penziji. Jednostavno, strahuju od uticaja moćnih ljudi na ovom fakultetu. Druga stvar, osim davanja potpisa za peticije, jeste što mi njima strašno smetamo, oni nas zovu "glasna manjina".
      Mislim da je taj student upravo te reči upotrebio. Da. Ali ja sam jednina, meni smeta da neko kaže da sam manjina. No, dobro, nema veze. Poenta je: pošto smo već manjina – kao da smo, recimo, insekti ili bubašvabe – lako ćemo ih srediti. I onda se ide od jedne do druge: za njih smo bubašvabe na kojima koriste ovakav sprej.
      Ako se dobro sećam, vi ste gostovali na N1 u aprilu ove godine, rekli ste nešto o visini prosečne plate, a Vučić je valjda odmah sutradan izašao i rekao da to nije tačno i da vi tog studenta proganjate i tome slično. To je bila senzacija da predsednik države po imenu i prezimenu navodi studenta koga ja "maltretiram na časovima nastave zbog izraženog suprotnog mišljenja". Tako je rečeno na televiziji, a to suprotno mišljenje je bilo da ja prodajem ispite. Mnogo kasnije, saznala sam iz medija da se taj mladić hvali da je blizak rođak Bratislava Bate Gašića i da ima jako dobre veze sa Vučićem. To – da ima jako dobre veze sa Vučićem – upravo se već tog dana potvrdilo, pošto ne znam da li predsednik Srbije zna ime još jednog jedinog studenta na ovom fakultetu. Dakle, priča se razvija potpuno nadrealno. Mene jedino u svemu tome teši što izgleda niko živ ne veruje u tu njihovu priču. Kome se oni obraćaju? Svom biračkom telu, da im pokažu kakvi su drugi? Da li se obraćaju meni da me zastraše, ili se obraćaju onima koji bi možda pisnuli, da vide kako ja prolazim. To je Udba, to je njihov cilj. Da je njima stalo do plagijata, pa oni bi Sinišu Malog sklonili pre pet godina. I Jorgovanku Tabaković, i ministra unutrašnjih poslova. Dakle, ti ljudi ne bi bili u vlasti da je njima stalo do toga. Ne, u ovom trenutku njima je stalo da mene diskredituju jer sam previše glasna.
      Kako je fakultet reagovao? Koliko sam shvatio, oni su podigli celu priču na nivo koji nije baš uobičajen? To biste morali njih da pitate, zbog čega su to uradili. Krajnji zaključak će biti donet za tri-četiri meseca, kada komisija da svoje mišljenje o tome da li je taj prevod zloupotreba autorskih prava.
      A šta je, po vama, trebalo da bude epilog cele te priče, da nije bio upleten ovaj politički deo? Kako bi se rešavao bilo koji drugi slučaj? Tužba bi bila odbačena kao nekompletna i neutemeljena zbog toga što u toj tužbi ne piše ništa.
      Šta piše? Čovek je poslao 15 strana iz jedne knjige, 15 iz druge i rekao: evo, izvolite pa gledajte.
      A nije ništa izvučeno, u smislu, evo, ovo je… Ne.
      I sastav te komisije se menjao? Promenjen je član Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje nakon intervencije ministra Šarčevića u parlamentu. To je zaista presedan i skandal da ministar prosvete presuđuje u parlamentu šta će da radi neko univerzitetsko telo na univerzitetu koji je, ili bi barem trebalo da bude, autonoman.
      To je bilo u septembru, ministar je tada u Skupštini sve lepo okarakterisao: kako je rekao, taj dečko je "jedan od najboljih studenata Ekonomskog fakulteta", "izuzetan momak" i "rodoljub". To je bio narativ, koji su prethodno postavili Rističević, Atlagić i ostali. Ja ne mogu da budem zahvalnija Rističeviću i Atlagiću što su baš oni preuzeli te reči da izgovore, čime sam ja oslobođena istog trenutka pred svakim normalnim čovekom u ovoj zemlji. Međutim, ono što se desilo jeste da je nakon tog izlaganja u parlamentu već izabrani član komisije – zamenjen. Dakle, da posle dva meseca Nacionalni savet zameni kandidata kojeg je isti taj Nacionalni savet odredio! I to na elektronskoj sednici, dakle, bez tačke dnevnog reda, bez diskusije – samo glasanje! Kao ono zvonce u parlamentu kad zazvoni, pa svi glasaju… Ali ni to nije za čuđenje! Po novom Zakonu o visokom obrazovanju, ovo telo je "preuzeo" SNS, pa je ovakav ishod očekivan.
      Još jednom se taj student žalio, na još jednog člana te etičke komisije Univerziteta. Sada je imao primedbu na to da smo i taj član i ja potpisnici peticije "1 od 5 miliona", te da postoji sukob interesa, ali pošto Veće društveno-humanističkih nauka Univerziteta u Beogradu nije pod uticajem SNS-a, predlog da se taj član smeni jednoglasno je odbijen. Cela priča je potpuno besmislena. To stvarno liči na Jozefa K, mene samo raduje da ipak deluje benignije, pa ću i ja verovatno bolje proći od Jozefa K.
      Kada se drugima takve stvari dešavaju, onda vam se čini da to nije ništa. Međutim, kada sam u nekoliko prilika ljudima prepričavala šta se dešava, videla sam toliko bolnu grimasu na njihovom licu dok govorim da sam pomislila, auuu, čoveče, kad njima ovako teško ovo pada, koliko li je ova priča u stvari bolesna i mračna?
      Da pređemo na ekonomske teme. Fiskalni savet je objavio svoje mišljenje o fiskalnoj strategiji za sledeću godinu. Posle toga je MMF izašao sa nešto drugačijim podacima u vezi sa privrednim rastom od FS: Fiskalni savet kaže da ove godine neće biti preko 3 odsto, slično je i za sledeću, a MMF kaže 3,5 odsto rasta ove, a 4 sledeće godine. Razlika između te dve projekcije je u tome kakav će biti uticaj krize u okruženju na Srbiju. Dakle, metodološki se te dve projekcije više po tome razlikuju nego bilo po čemu drugom. Fiskalni savet je dao strožu procenu, kao i Svetska banka. MMF se drži svoje procene, ali to su nijanse. Međutim, više ne govorimo o bitnim stvarima – "zlatno doba" i 4,5 do 5 odsto rasta su zaboravili svi. Toga sigurno neće biti.
      A i to je minimum za "zlatno doba", tih 5 odsto. Apsolutno, 5 odsto rasta BDP-a je minimum da bismo uopšte mogli da dostižemo ove što nam beže, što bi bio trenutak kada bi naši ljudi prestali tamo da odlaze. Što više mi zaostajemo, sve će više ljudi odavde želeti da ode, jer zaista su ovo teško podnošljive stvari. Ljudi su racionalni, oni gledaju kako drugi žive. Mladi će gledati šta mogu da zarade, i kada vide kako mogu da žive u Austriji ili Italiji, veoma veliki broj tamo i ostane, ne zato što je tamo idealno, nego zato što je milion puta bolje nego ovde.
      Ima u tom izveštaju Fiskalnog saveta sjajna rečenica, vezana za povećanje plata u javnom sektoru: "Višak u budžetu pripada svim građanima Srbije, a ne samo budžetskim korisnicima, i trebalo bi ga usmeriti tamo gde su potrebe zemlje najveće, a to svakako nije neosnovano povećanje zarada u javnom sektoru." Potpuno tačno. Ako mi ne možemo nijedan auto-put da završimo već 12 godina, ako je ovo zemlja bez kanalizacije, zemlja gde nikada nijedna institucija nije profunkcionisala, onda se zaista svodimo na to da ćemo biti zadovoljni ako nam doda još 10 dinara u novčanik.
      I to ne svima. Da, ovim svojima. Mada, istini za volju, plate rastu i u drugim zemljama, i u privatnom i u javnom sektoru, a i kod nas je počeo rast plata u privatnom sektoru.
      Ali manje nego u javnom. Naravno, mnogo manje. Tajna tog rasta je u tome što ljudi odlaze. Što je manja ponuda, veća je cena, to je ekonomska zakonitost. Tako da će plate, ako se ovako nastavi, ako svi odu, nama koji ostanemo biti baš velike.
      To bi onda značilo i da će konkurentnost da opadne, pa se onda ne isplati ljudima da dođu ovde i ulože… E, pa, neće dolaziti. Ono što je potrebno da bi ljudi dolazili jeste privredni ambijent, pravosuđe. To kad ja tužim "Kurir", da tu tužbu dobijem ili izgubim za dva meseca, a ne za sedam godina. Dakle, počev od tih stvari pa do većih, kada čovek uloži novac, pa mu ne bude vraćen i to čeka pet godina – on ne može da ostane privrednik ako su uslovi takvi. A uslovi su i bili i ostali takvi. I kad se pita čovek zašto nisu toliko dolazile strane investicije, zašto je sve zaostalo, pa eto zašto – veliki investitori su dolazili kad ih predsednici dovedu za ruku, daju subvencije, daju privilegije. Takvi su došli, ostali nisu. Pošto je već bilo tako, nije došlo do prelivanja tog rasta, da se neke druge grane naslone na te velike investitore, ništa od toga se nije desilo. Pogledajte Zastavu, odnosno Fijat sada. Ništa od toga. Gasi se, zato što ste napravili takav ambijent.
      Ali to je nekako neprekinuta nit, od Dinkića naovamo – dovedemo, evo vam subvencije, i to je taj sistem rada skoro 15 godina. Sistem rada je takav da ti ubijaš preduzetničku inicijativu u zemlji i prepuštaš je odabranim investitorima. Dakle, nije to da ovde može bilo ko. Šta se ovde dešavalo? Recimo, firma Henkel, koja je kupila Merimu, bila je prva firma koja je tražila da Srbija podigne carine za uvoz deterdženata, da bi štitili svoju proizvodnju.
      To je još onda bilo? Da, to je to doba o kome pričamo. Jedna od priča iz tog doba. A mi smo te investitore zvali da dođu da bismo mi bili najkonkurentniji, da bi ova privreda izgledala kako treba, a ne da od Henkela pravimo od vas novu Merimu. Apsolutno nikada nije bilo političke volje ili, bolje rečeno, nije bilo homogene vlade sve do Vučića koja bi mogla da sprovede tu političku volju. Moramo da priznamo da je jedino tada uspela fiskalna konsolidacija. Možemo mi da ne volimo Vučića koliko god hoćemo, ali isti taj Vučić, dok mu je Krkobabić bio u Vladi, nije mogao ni da sanja da smanjuje penzije. A onda je Krkobabića eliminisao, napravio jednopartijsku vladu i državu i sproveo, lege artis, fiskalnu konsolidaciju, kako treba. Šta je kasnije sve pogrešno uradio, to je druga priča. Da bi napravio strašno bitan potez, ti moraš da imaš političku većinu. Od kada je sastavljena zemlja Srbija, nije bilo političke većine, i nikad nisi mogao da zadovoljiš svačije ambicije a da sačuvaš njihov glas u Skupštini.
      Ali, u mnogim zemljama postoje koalicione vlade, kako druge zemlje uspevaju bilo šta da urade sa takvim vladama, a mi ne možemo ništa? Mislim da je možda jedan od odgovora naš izborni sistem. Mi uopšte i ne biramo ljude kojima verujemo, nego damo glas nekoj partiji, a onda ta partija izabere nekakve ljudske karikature koje normalan čovek nikad ne bi izabrao. I vi to gledate, pa na kraju opet imate zadatak da birate između manjeg zla, i na tome se priča završava.
      Šta je lek za to? Drugačiji izborni sistem? Mislim da je najpre sloboda medija osnova cele priče. Zato što Srbija ne zna šta se dešava. Sada kada gledam RTS kao režimsku stanicu i N1 kao njihovu suprotnost, ja ću čuti potpuno različite vesti, drugačije zaključke. Znam da RTS gleda cela Srbija, a da N1 gleda možda jedna desetina Srbije. Zaključak je da će svi misliti onako kako su videli na RTS-u. Sloboda medija je osnovna stvar, da ljudi saznaju. Jer, ako čovek treba da bira nekoga, on valjda treba da vidi između koga bira.
      To je pitanje aktuelno već mesecima – da li su izbori zapravo izbori, ako ti nemaš nikakve informacije o tome koga biraš. Kako vidite celu tu debatu o bojkotu? Ja nisam političar i ne usuđujem se nikada da dajem političke savete, ali ono što je meni očigledno jeste da nema nikakvog smisla izlaziti na ovakve izbore. Prvo, jer su besmisleni, a drugi razlog je taj što se na taj način Vučić dovodi u veoma nezgodnu situaciju. Jer, to što opozicija bojkotuje to je jedna stvar, ali ako građani bojkotuju – to je sasvim drugo. Međutim, Vučić uvek ima način da uz ove nazovi opozicione partije – Čanke, LDP i slične – skupi dvotrećinsku većinu u novom parlamentu, da izglasa i novi Ustav ili predaju Kosova ili šta god bude tražila međunarodna zajednica. Čini mi se da bi taj bojkot imao političkog smisla kada Vučić ne bi dobio toliku većinu, ali od toga neće biti ništa. A međunarodna zajednica će i dalje hvaliti Vučića i njegove reforme i uspehe, kao što rade i MMF i Svetska banka, i svi mi ćemo gledati zgranuto, a priča će se nastavi. Dakle, ne verujem u politički uspeh bojkota, ali zdrav razum mi nalaže da drugog dostojanstvenog izbora nema.
      Dokle priča može da se nastavi, ekonomski gledano? Ekonomski gledano nijedna zemlja nikada nije propala. Nije ni Rimsko carstvo, ono se politički razgradilo, kao što se i SFRJ politički razgradila. Ekonomije nikad ne propadaju. Smanjuje se nacionalno bogatstvo u jednoj fazi, u drugoj se povećava, ništa se bitno neće desiti. Moj najveći problem jeste što ja sve više vidim da u Srbiji nikad neće biti dobro ili odlično. A moglo je da bude.
      Kad je moglo? Moglo je da bude, možda, da Đinđić nije ubijen. Nisam sigurna, ali dve su stvari bile bitne odrednice tog vremena. Jedno je što su na vlast došli ljudi koji su prva petorka tadašnje srpske ekonomije. Kakva je, takva je, ne kažem da je to bilo najbolje na svetu, ali je bilo najbolje što je Srbija u tom trenutku imala. I druga stvar je bila važna – iako to pravosuđe nije funkcionisalo, DS i DSS su se toliko zamrzele, da su one bile kontrolori jedna drugoj za neku veliku korupciju ili velike skandale, tako da smo uz takvu neku nazovizaštitu pravnog sistema zaista mogli mnogo stvari da uradimo, i mnogo stvari da se pogura. A urađeno je dosta. Prva faza stabilizacije je prošla odlično, privredni rast je krenuo vrlo brzo, lični dohoci su rasli munjevitom brzinom. Mi smo videli da ovo postaje nekakva druga zemlja, i onda u jednom trenutku, kada je trebalo praviti velike rezove, odlučiti se o velikim privatizacijama, da od danas sve firme treba da plaćaju vodu i struju, ili neke takve banalne stvari, onda je sve to prekinuto. Onda je Đinđić ubijen, došao je sledeći premijer, kome ništa od toga nije bilo bitno. On je mislio o tome kako da zaštiti Kosovo i da promeni Ustav i stavi tu preambulu, što ne mogu da kažem da je nebitna stvar i nebitan prioritet, ali na ekonomiju ti ljudi jednostavno nisu ni pomislili.
      Zanimljivo, tada je bio najveći rast. Jeste, upravo zbog svega onoga što je bilo urađeno za Đinđićevog života. Oni su tačno seli u treću godinu, da je Đinđić ostao živ, on bi ovacije dobijao za to koliko privreda raste zbog stvari koje je uradio u prve dve godine. Kako je on poginuo, sve lovorike su nezasluženo pripale Koštunici.
      To je i doba najvećih privatizacija, ali i najvećih mahinacija u privatizaciji, a da sa dobijenim parama ništa nije urađeno. Tu postoje dve priče. Jedna je o tome da je svaka zemlja koja je pravila privatizaciju imala velikih problema sa nelegalnim poslovanjem, sa prevarama, sa svim tim stvarima. Rešavali su ih tako kao što ih mi rešavamo – nešto se uhvati, za nešto se sazna, za nešto se ne sazna. Međutim, osnovni cilj privatizacije jeste da se počisti ambijent, da na toj teritoriji više nema gubitaša.
      A kod nas država drži skoro pola privrede. Upravo o tome pričamo. Ove zemlje su oslobodile svoj privatni sektor, pustile ga da raste i tamo bi bila mnogo smešna priča o nekom PKB kompleksu. Možda je u Češkoj i postojala neka takva firma i bila velika pre 35 godina, a posle toga je ona, ostajući ista, relativno bivala sve manje i manje značajna. Kod nas – ne, kod nas se ništa ne menja, sve ostaje kao što je bilo.
      Dakle, ta prva Koštuničina vlada je bila period propuštene prilike? Apsolutno propuštene prilike. Ono što se desilo za vreme Vojislava Koštunice jeste da je munjevito rastao broj članova DSS-a – nije baš imao članstvo kao danas SNS, ali je to toliko brzo raslo da je to odmah bio signal da je reč o partokratiji. Ljudi su racionalni – što bih ja morala da se deklarišem za koga sam, ako ne očekujem neku veću korist. To je tada počelo, Dinkić je nastavio i ojačao partokratiju, doveo ju je dotle da je na kraju sam na TV-u rekao da i čistačica mora da bude u partiji da bi dobila posao. I onda, zar nas čudi kada dođe SNS sa mnogo manje obrazovanim kadrom…
      A uz to su "gladni"... Tako je, i oni su onda dali gas i doveli Srbiju do besmisla. Vi sad gledate da ljudi zaista ne smeju da pisnu, da je zaista reč o romanu 1984. Strašno.
      Možete li da povučete paralelu između Đinđića i Vučića, na kojoj ponekad vlast insistira? Vučić ima jako dobre medijske savetnike, i očigledno je da sve to što u medijima radi, kada gledamo koji je njegov cilj, a to je da vlada što duže. Ja ne umem da napravim takvu paralelu, meni stalno padne na pamet sledeće: da je meni neko 5. oktobra 2000. rekao da će 5. oktobra 2019. godine na vlasti biti Aleksandar Vučić (već sedam godina), da će zavesti jednopartijski sistem, i da će me optužiti za potpuno nebulozne stvari, da će o meni pisati "Kurir", ja bih stvarno mislila da je ta osoba koja mi to kaže luda, a bogami se vidi da sam ja luda.
      Nešto ste rekli, da li u "Utisku nedelje", da li u nedavnoj tribini na Filozofskom fakultetu, nešto u smislu "ja neću novog Vučića iz opozicije". Na šta ste mislili?
      Ja nikako neću osobu koja će da nastavi partokratiju. Koja neće da uvede reformu pravosuđa, koja hoće sama da postavlja šefove i predsednike sudova, kao što su svi do sada radili. Ja takve neću, odmah vidim zašto to rade, da bi prljave ruke svoje i svojih saradnika prali čistom vodom iz našeg lavora! Ko god mi ne garantuje potpunu reformu pravosuđu, ali lege artis, iskrenu, istinsku, a ne da sudovi nastave da rade onako kako se na televiziji naloži, ja to neću.
      Imali smo u Cvetkovićevoj vladi reformu pravosuđa, koja je napravila stvari još gorima. Kasnije će se ispostaviti i da je ta vlada trošila preko mere, pa se došlo u predbankrotno stanje. Napravili su ogromnu štetu sa tom reformom pravosuđa. Zašto su uradili tu besramnu stvar? Osnovna stvar u svim uspešnim reformama jeste što je na čelu reformi bio čovek koji je imao ogroman kredibilitet, što su ljudi toj osobi verovali. Vi ovde to niste imali. Premijer Cvetković nije nijednom pokazao nijedno svoje mišljenje. On je radio to što mu se kaže, ali ja zaista ne mislim da je to posao premijera, nego nekog iz pomoćnih službi, kao što ga je crtao Marko Somborac. A kako je došlo do predbankrotnog stanja? Plate i penzije su rasle brže od produktivnosti rada, brže su rasle nego što je privreda rasla. To znači da ja svom detetu dajem 150 odsto svoje plate svakog meseca. Koliko meseci možeš to da daješ a da ne dođeš u predbankrotno stanje? To sada, nakon najave povećanja plata u javnom sektoru, ponovo govori i Fiskalni savet. Kažu, evo, počinje ista priča.
      Privredni rast je "zakucan" negde na 3 odsto i ne može više osim ako ne bude jednokratnih efekata – poput usporavanja 2017, pa posledičnog rasta 2018. Sa druge strane, najavljene su javne investicije prvo od 5, pa od 10 milijardi, a Fiskalni savet je sve to skupio na gomilu i došao do iznosa od 15–20 milijardi, kojih nema. Da li to može da poveća rast, i odakle će da dolaze te pare? To je bila toliko nedorečena rečenica o tim investicijama da je izgleda napravljeno baš tako da svako od nas dopuni onim što želi. Nažalost, to je nemoguće, tih para nema. Na sadašnjih milijardu i po ili dve može da se doda recimo pola milijarde, ali strašno zavisi u šta ćete ulagati.
      Fiskalni savet kaže da postoji rizik da te "investicije" budu zapravo novi stadioni i kupovina nove vojne i policijske opreme. To je sve totalno neproduktivno, kao što je neproduktivan i "Beograd na vodi". On ništa ne proizvodi, ništa ne izvozi. Mi smo živeli u vreme kada je Novi Beograd počeo da cveta i videli smo toliko solitera u životu, da ja ne znam kako može sad da nas impresioniraju još četiri solitera, bilo kakva, da to neko podigne i da kaže da je to budućnost Beograda.
      Kažu, turisti će da dolaze da vide to čudo. Jedna farsa za drugom. Ali ono što je osnova privrednog rasta jeste pravosuđe. Ako vi to oslobodite, onda ćete osloboditi ljude koji su pošteni a imaju averziju prema riziku. Kada oni postanu sigurniji da je ovaj ambijent valjan, onda stvari kreću nabolje. Dok su ljudi uplašeni, dok samo jedan čovek u ovoj u zemlji donosi odluke, toga neće biti. A BDP će da raste toliko koliko raste. On raste i zbog ove izgradnje Beograda, svih ovih rekonstrukcija što sada rade. Koliko para tu ulože za toliko će da poraste BDP. Ako budu osam puta razbijali Trg republike i plaćali, sve više će rasti BDP.
      Pa tako nešto je Ana Brnabić htela da uradi tamo 2017. Kad je postalo očito da će rast BDP-a da bude veoma nizak, rekla je, e sad ćemo da donesemo mere za jednokratni rast BDP-a, pa ćemo da čistimo kanale i da poljoprivrednicima kupimo traktore. Veštački da se podigne, bez suštine, nego, eto, da se kaže. To je zato što nemate ljude sa preduzetničkim instinktom da pokrenu posao. Takvi ljudi su otišli, i radije će da odu u Bugarsku nego da ostanu ovde.
      Zar tamo nije sličan nivo korupcije? Jeste, ali nije toliko jaka partijska država, ipak tamo važe zakoni Evropske unije. Iako je korupcija velika i tamo i ovde, vi možete da dođete u Bugarsku i napravite posao, a Bugari da dođu ovde i naprave posao pored SNS-a, e to ne može. To je razlika, ključ je u pravosuđu i medijima. To je stalno ona priča – a zašto ti ne uđeš u Vučićevu vladu i ne popraviš stvari. Pa ne radi se o tome, radi se o partokratiji, slobodi medija, da se Srbija oslobodi, da ljudi oslobode da počnu da misle gde će da rade. Vama kao premijeru je zadatak da mislite o privrednom rastu. To je najvažnija stvar, kako će privreda da raste i to da već u vašem mandatu počne da se pokazuje, kao što je počelo u Đinđićevom. Jer vi onda radite i za onu većinu koja će da glasa za vas, a i dajete ljudima nadu da mogu da ostanu u zemlji. Kad bi svako od nas video da će biti bolje iduće godine, malo bolje, ali ipak bolje, onda bismo drugačije gledali celu tu stvar. Ali njima je osnovni zadatak "Beograd na vodi", Evroazijska unija… a bogami i to da ućutkaju svakoga ko se ovde usudi da drugačije misli.
      Radmilo MARKOVIĆ

       
    • By Драгана Милошевић
      Zar ne bi bilo bolje kad bismo samo digli Zemlju u vazduh, pa da svršimo već jednom s tim?"
      Tomas (29) živi na istoku Engleske i iako je njegova ideja o dizanju sveta u vazduh tek misaoni eksperiment, on je siguran u jedno - ljudi ne treba da imaju bebe i naša vrsta treba postepeno da izumre.
      To je filozofija po imenu anti-natalizam. I dok ideja datira još iz stare Grčke, nedavno je dobila ogroman novi podsticaj na društvenim mrežama.
      Na Fejsbuku i Reditu postoje na desetine anti-natalističkih grupa, neke sa hiljadama članova. Na Reditu, r/antinatalism ima skoro 35.000 članova, dok samo jedna od na desetina Fejsbuk grupa sa anti-natalističkom temom ima više od 6.000.
      Oni su raspršeni širom sveta i imaju raznorazne razloge za svoja uverenja. Među njima su briga za genetsko nasleđe, izbegavanje patnje dece, koncept dobrovoljnog pristanka i zabrinutost za prenaseljenost i životnu sredinu.
       
      opsirnije na donjem linku
      https://www.bbc.com/serbian/lat/svet-49341734
       
       
    • By Милан Ракић
      "PRESTONICA ‘LIDERA U REGIONU’, KOJI DAJE MILION EVRA ZA OBNOVU CRKVE NOTR DAM, KOJI DAJE MILIONE ZA REPUBLIKU SRPSKU, I KOJI ZA STOTINE MILIONA EVRA KUPUJE OVU ILI ONU TELEVIZIJU, NAMENJUJE STOTINE MILIONA EVRA ZA STADIONE – NIJE U STANJU DA SAGRADI KANAL DA ODU GOVNA"

      Glumac, pozorišni reditelj i pesnik Radoslav Rale Milenković više od četrdeset godina je na pozorišnim daskama ili ispred filmske kamere. Potrebna bi bila zasebna brošura da bi se nabrojale sve uloge i režije koje je ostvario, i to ne samo u Srbiji i nekadašnjoj Jugoslaviji već i u inostranstvu. Glumu je diplomirao 1980. na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, u klasi profesora Branka Pleše, a deset godina potom i pozorišnu režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Dejana Mijača. Danas je redovni profesor glumačkih veština na Akademiji umetnosti u Novom Sadu.
      Teško da postoji neko ko nije primetio njegove oštre kritike i briljantne analize političkih i društvenih prilika u Srbiji, i hrabrost da izgovori ono o čemu mnogi drugi ćute. Jedan je od osnivača za sada neformalne grupe intelektualaca pod nazivom Samoodbrana, čiji cilj nije, kako kaže, da postane politička stranka već da pomogne građanima da se izbore protiv autoritarnog režima.
      Sa Milenkovićem se susrećemo ispred biletarnice Zvezdara teatra, gde on razmenjuje prvo reči pozdrava sa gospođom koja radi u njoj, a potom i informacije o problemima koje je provala oblaka i kanalizaciona poplava prouzrokovala Beogradu i Beograđanima. I to jeste tema dana: nesposobnost gradskih vlasti da obezbede elementarno funkcionisanje grada koji je u nedelju i ponedeljak odista ličio na Beograd na vodi ili pak na onaj akva-park koji bi trebalo da se – kako gradska vlast gromoglasno i, reklo bi se cinično, najavljuje upravo u trenutku poplava – otvori u Bloku 44 na Novom Beogradu.
      "VREME": Najnovije poplave vizuelno su zastrašujuće, zaista čovek ne bi očekivao da vidi potopljene bulevare i auto-puteve u 21. veku u prestonici jedne evropske države. Jednom ste rekli da Srbijom vlada "gomila neznalica". Da li i ova "kataklizma" na to ukazuje? RADOSLAV RALE MILENKOVIĆ: Naravno. Ali nije to nikakva poplava. Poplava je kada nekontrolisana bujica, sila reke probije svoje korito i poplavi okolni reljef. Još je Marija Terezija napravila nasipe u kojima se nalaze ogromna stabla, šipovi koji drže taj nasip. Odavno je to poznato i ne moraš da budeš nešto naročito maštovit da bi sprečio da te reka plavi. U ovom slučaju nas nije potopila reka već kiša, što je još poraznije. Tačno je da je kiša pala u ogromnim količinama, ali problem je u tome što nije otekla. Snimci na Jutjubu svedoče o potpunom nedostatku bilo kakvog efikasnog kanalizacionog sistema. Svako selo u Vojvodini ima jendek. Postoji kuća, pored kuće trotoar, pa zelena površina, gde obično bude neka voćka i pod njom klupa za starce, a onda jendek, jarak za odvođenje vode, pa tek onda put, pa sa druge strane puta – opet jendek i tako redom. Prema tome, ne treba tu nikakva naročita pamet i mašta već je samo potrebno da budeš savestan upravitelj onim što ti je povereno. U ovom slučaju to je grad ili opština ili javno preduzeće.
      Iako sam bio dete, dobro se sećam velike poplave u Novom Sadu početkom šezdesetih godina prošlog veka. Moj otac, svi radnici, ceo grad je išao da brani Novi Sad od Dunava pošto je bio izuzetno visok vodostaj. Ali, sada ovde nije bilo moguće organizovati takvu podršku čak i kada bi postojalo znanje da se ljudi organizuju. Jer, ne možemo da ronimo kroz kanalizaciju i da je čistimo. Ne možemo da pomognemo ovim neznalicama koji su svojim neznanjem dozvolili da se ovo desi. Pazite, auto-put je bio poplavljen, nije se moglo prolaziti automobilima, a nigde nismo videli komunalne policajce da stoje na važnim punktovima i građanima pomažu, pokazuju gde je bezbedno da se stane, gde je opasno i ne treba da se ide. U pitanju je apsolutno odsustvo organizacije i potpuno odsustvo bilo kakve savesti i odgovornosti. Zapravo nas je poplavilo odsustvo savesti i odgovornosti. A najmonstruoznije od svega je ponašanje čoveka koji se predstavlja kao zamenik gradonačelnika, a ponaša kao gradonačelnik, koji je izrazio zadovoljstvo reakcijom gradskih službi i rekao da je sve pod kontrolom. U pitanju je, dakle, ne samo nedostatak znanja nego i bahatost, koja inače u kombinaciji sa neznanjem uvek vodi katastrofi. Od toga dobra biti neće.
      Znači, ovo može da bude najava nekih novih katastrofa u raznim oblastima i na raznim mestima? Mi i ne slutimo šta sve može da nam se desi. Kruže razne priče, razni ljudi javljaju da su kolektori poskidani, blokirani, zatrpani, da je kanalizacioni sistem uništen... Zaprepašćen sam činjenicom da dobar deo Beograda nema kanalizaciju. Pa, zamislite vi da prestonica "lidera u regionu", koji daje milion evra za obnovu crkve Notr Dam, koji daje milione za Republiku Srpsku, i koji za stotine miliona evra kupuje ovu ili onu televiziju, namenjuje stotine miliona evra za stadione itd. – nije u stanju da sagradi kanal da odu govna. Pa to je strašno. Bila je potrebna samo jedna jača kiša pa da se pokaže koliko katastrofalne mogu biti posledice neplanske i nezakonite gradnje, bez dozvola i tehničkih standarda. Septička jama u Beogradu? Zašto? Pa postoji kanalizacija! Zamislite septičku jamu u Beču ili Rimu ili Parizu! Da li septička jama uopšte postoji kao pojam u 2019. godini u nekoj prestonici u Evropi? Treba li da očekujemo da se otvori pregovaračko poglavlje o kanalizaciji i govnima, i da se napokon i u tom smislu uskladimo sa Evropskom unijom?
      Stiče se utisak da se propaganda vlasti u Srbiji u proteklom periodu pomalo menja i da se sve više spominju "mangupi u njihovim redovima". Da li je to znak da vlast gubi na popularnosti, odnosno da građani počinju da prepoznaju neverovatnu količinu, najblaže rečeno, diletanata u svim strukturama vlasti, te da se nekim najavljenim čistkama pokušava umanjiti šteta? U svakoj lokalnoj sredini ljudi dobro znaju ko je na vlasti. Znaju koje su to neznalice u pitanju. Ako se ne varam, 25 gradonačelnika ili predsednika opština u Srbiji je sudski procesuirano ili čak ima nekakvu pravosnažnu presudu. Ta mantra da nam "dolaze glave mangupi u našim redovima", kako je to govorio Lenjin, nemaštovita je i glupava izlika koja podseća na izgovor đaka koji nije naučio lekciju ili nekog ko je uhvaćen u nečem nečasnom pa priča ono što mu prvo padne na pamet, misleći da će to da ga spase. Postoji ona stara kafanska da nije majka grdila Jovicu što se kockao nego što se vadio, pa je u tom vađenju napravio mnogo veću štetu. Tom pričom o mangupima i pričom da će biti smena – bogami će biti smena! – oni samo potvrđuju da ovde nema demokratije i da nema institucija, da je u pitanju dvoglava hidra autokratije i partokratije, jedna potpuno proizvoljna i uzurpirana država. Da postoje institucije, one bi se oglasile i mi bismo znali gde su problemi, i kako se oni rešavaju. Ne bi ljudi sadili cveće u rupama koje godinama stoje u kolovozu! Da biste znali gde živite, nije potrebno da znate sastav vlade, mada je i on jasna slika i poruka; dovoljno je da posmatrate najobičnije stvari. Kada bismo sada prošetali, na bilo koju stranu sveta, na svakom koraku bismo ugledali neznanje, nebrigu, bahatost. I pritom, mi to sve plaćamo. Oni su naši uposlenici. Ali zbog nefunkcionisanja institucija, vi ne možete da otpustite onoga koji loše radi za vas. Ne možete da otpustite lošeg radnika Vučića. Poništavanjem, uništavanjem, urušavanjem institucija mi, poslodavci, onemogućeni smo da otpustimo sve one koji ne rade dobro svoj posao.
      Sa jedne strane, imamo građane koji iz raznoraznih razloga prilježno glasaju za Srpsku naprednu stranku, sa druge strane one koji su "zgađeni politikom". Kako izaći iz te zamke, iz tog začaranog kruga? Mnogo razgovaram sa prijateljima o tome i nemam valjan odgovor. Da se razumemo, nisam zainteresovan za stranački angažman, ali sam zainteresovan za društvo u kojem živim. Primorani smo da se bavimo politikom zato što je politika preuzela sve ingerencije. Politika se bavi i onim čime ne treba da se bavi, a od političke volje zavise i stvari koje od nje ne bi smele da zavise. Sećam se jedne emisije u kojoj Šešelj objašnjava da stranke učestvuju na izborima upravo zato da bi mogle da postave negde svog direktora. Kakav konkurs, kakvo znanje, kakav plan, kakva vizija – važna je samo politička volja! Kada je politička volja sve i svja, onda ništa ne može normalno da funkcioniše. Kad svedočiš tome, onda od tebe zavisi hoćeš li da se uključiš u tu igru i nešto ućariš ili ćeš biti zgađen i iz nekog moralnog principa ili zbog dobrog vaspitanja reći: neću u ovome da učestvujem! Nevolja je u tome što onda kada nećeš da učestvuješ, kada si takozvani beli listić, ti zapravo daješ glas ovima koji danas vladaju.
      Ne znam kako sve ovo zajedno može da se reši osim građanskom borbom. Da bismo nešto uspeli da rešimo, moramo stvari da vratimo na fabrički reset, na difolt. Moramo pre svega da uspostavimo standard i strukturu od tri razdvojene grane vlasti i da napravimo društvo po modelu koji izaberemo. Može to da bude i kraljevina, može da bude i kalifat. Kada bismo institucije poređali i učinili ih efikasnim, tek onda bismo mogli da se bavimo ozdravljenjem društva i da na slobodnim izborima, gde se ne krade, ne potkupljuje i ne laže, odaberemo model društva i vrednosni sistem na kojem ono treba da počiva. Za početak, da se izborimo da postoje dobre ili loše posledice za javni, društveni, politički ili profesionalni čin. Znam da ja to neću doživeti, ali bih voleo da jednog dana neka buduća generacija to ima kao deo svakodnevice. Posle ćemo moći da pričamo o ukusima, kao danas u Švedskoj ili Norveškoj, o tome da li se nekome sviđaju oni koji su desno ili oni koji su levo, da li su zadovoljni što je ovaj ili onaj predsednik vlade. Naravno da ljudi treba da imaju odnos prema tome ko je na vlasti, ali njihova egzistencija, njihova bezbednost, njihova porodična situacija ne sme da zavisi od toga. Znate, uz svu propagandu ovih koji su na vlasti, i bez obzira na činjenicu da Miloševića nema već 19 godina, mi još uvek nismo došli u situaciju da ljudi mogu normalno da žive od svog rada. Još nismo došli do toga da četvoročlana porodica sa prosečnim ličnim dohotkom može da kupi sve što joj je potrebno da dostojanstveno živi. Ne znam da li je neko primetio, ali prosečna potrošačka korpa još uvek je veća nego plata koju prima ogroman broj ljudi. Zašto bi čovek sa minimalcem bio osuđen da umre od gladi, ili u prljavštini, ili u nekulturi? Za mene je to zadatak politike, da štiti tvoja ljudska prava i da napravi ambijent u kojem si bezbedan i zdrav, i u kojem možeš zahvaljujući svom radu normalno da živiš. A ovde to ne možeš.
      Kada govorite o potrebi fabričkog reseta, da li govorite o lustraciji koja bi usledila posle odlaska ove vlasti? Ne vidim kako bismo mogli bez toga da resetujemo sistem. Kada nosim kompjuter na servis, oni ga prvo očiste od virusa. Moramo da očistimo naše društvo od gadosti, gadova, bolesti, parazita, od pantljičara, tripera, od raznih bolesti, kako bismo omogućili da naš organizam bude zdrav da bi uopšte mogao da počne da funkcioniše. Mi, međutim, hranimo naše parazite, a oni su uglavnom nezadovoljni nama. Čim ne izražavamo svoje bezgranično oduševljenje njima, oni su uvređeni. Nekada plaču pred kamerama i novinarima, a nekada viču.
      Nedavno smo razgovarali sa hrvatskim književnikom Miljenkom Jergovićem, pa smo se dotakli lika i dela Aleksandra Vučića. Jergović je otprilike rekao da Vučić nije lik za roman. Da li vi u predsedniku prepoznajete lik za neki pozorišni komad? Ne. On je za neki skeč, o beznačajnom, samozvanom, umišljenom, bezvrednom čoveku u domenu onoga čime je sve odlučio da se bavi. Beznačajan je bez obzira na to što pravi strašnu štetu. Beznačajan je i po onome što zna i po tome što sve što radi počiva na samovolji i proizvoljnosti. Tako, neki skečić.
      Protesti "Jedan od pet miliona", na kojima ste i vi u nekoliko navrata govorili, u jednom periodu predstavljali su zaista impozantno okupljanje građana, a sada umiru pred našim očima. Zašto je to tako, da li je u pitanju propuštena prilika? Nije. U istoriji se beleže povodi, ali pravi uzroci su uvek važniji. Povod za proteste je prebijanje nesrećnog Borka Stefanovića u Kruševcu. Probudila se energija, nezadovoljstvo, bes, ljutnja zbog toga što živimo u državi u kojoj je tako nešto moguće. Na početku protesta, u decembru i januaru, veoma sam rado šetao i smatrao da je jako važno da izrazimo protest protiv nasilja. Posle svakog protesta vlast je pogrešno reagovala, uključujući tu i nedopustivu rečenicu predsednika Republike da ništa neće učiniti čak i ako pet miliona građana to od njega bude tražilo. Za mene je bilo pitanje časti da budem sa tim ljudima čije sam nezadovoljstvo delio subotom na ulici, po mećavi, po snegu, po kiši. Govorio sam na protestima u Beogradu i Novom Sadu. Kada sam govorio u Novom Sadu, već je bilo jasno da protesti polako gube na snazi jer su političari, a ne građani, počeli da odlučuju ko će gde da govori, a političke partije da se nameću i nadmeću, i preuzimaju proteste. Ipak, jako je važno da su se protesti desili, odnosno dobro je što se bar to desilo ove zime. Oni predstavljaju dokaz neumitne dijalektike, dokaz da društvo ne može da stoji u mestu, i treba se nadati da će uslediti novi krug protesta u narednom periodu. To je neminovno.
      Kada bi društvo stajalo na jednom mestu, ono bi trulilo. Kada bi se ostvarila težnja vlasti da sve ostane ovako kako je sada – jer njima je dobro – to bi prouzrokovalo gangrenu. A imunitet organizma i borba za opstanak će se izmeriti na nekim budućim građanskim protestima. A siguran sam da će se organizam boriti, jer naš nagon za opstanak je jači nego što mislimo.
      Mi živimo u zemlji bez kanalizacije. S obzirom da nemamo obezbeđen i efikasan odliv otpadnih voda, osuđeni smo da živimo u ovom smradu, u ovom kalu, u ovom glibu, ali to ne ukida našu želju za opstankom. Mislim da će neminovno, nekom dijalektikom koju mi i ne prepoznajemo, a koja zavisi i od spoljašnjeg konteksta, doći do novih izliva nezadovoljstva i besa.
      Što se mene tiče, ja neću da šetam u stranačkim kolonama. Protesti političkih stranaka me ne interesuju. Dok političke stranke nisu odlučile da Vučića "nateraju na dijalog", do tada sam šetao. Onog časa kada sam shvatio da je sve što su oni smislili u stvari nekakav poziv na dijalog, ja sam odustao.
      Mislite da dijalog nije moguć? Mislim da nije. Prekasno je za to. Ako si zaista snažna opozicija i ako zaista veruješ u to što govoriš, onda bi morao sve da bojkotuješ, apsolutno sve institucije. Bilo bi veoma dobro da Srpska napredna stranka i svi sateliti oko nje, Čanak, Čeda i svi ostali na Č – ostanu sami sa sobom, da im ostavimo loptu i da njih jedanaest igra fudbal bez protivnika. Oni bi mogli da kažu da su pobedili službeno sa 3-0. Mogli bi i da daju golove. Kakvi su, sigurno bi i davali golove, driblali izmišljene protivnike, ali svako na svetu ko poznaje fudbal, znao bi da tu nije bilo utakmice.
      Spomenuli ste Nenada Čanka. Svi pamtimo vašu čuvenu rečenicu iz serije "Vratiće se rode" ("Beograđani, mamu vam jebem!"). Kako vam sada izgleda Vojvodina i njena autonomija? Ne vidim da tu postoji neki problem. Nenad Čanak je od osnivanja stranke, tačnije od rođenja – u vlasti. Što se tiče ostatka Vojvodine, tu takođe ništa ne možete da zamerite. I Mađari su u vlasti, manjinske partije su u vlasti, svi se dobro slažu. Očigledno da je preživela austrougarska tradicija jasnih računa, katastarskih podela, cifara, knjigovodstva... I, očigledno, sve dobro funkcioniše i sve se dobro raspodeljuje i deli. Čini se da su u Vojvodini svi zadovoljni.
      Hteo bih da malo pređemo na neke druge teme, ali ne mogu da vas ne priupitam za fenomen Ane Brnabić, gej premijerke u homofobičnom društvu? O toj ženi ne znam ništa. Lično, sve mi je to tužno. Zamislite kako bi to izgledalo kada bi neko rekao da glavnu ulogu u nekoj predstavi igra Radoslav Milenković, heteroseksualac. Bilo bi mi neprijatno. Šta je koga briga da li sam ja heteroseksualac! Zamislite da kažu da je Ninovu nagradu dobio Svetislav Basara, heteroseksualac. Strašno! Barjaktarenje činjenicom da je ona pripadnica gej populacije izaziva nelagodu, i predstavlja, zapravo, jednu vrstu seksizma, homofobije. Trebalo bi na miru ostaviti njeno očinstvo, majčinstvo, njenu partnerku...
      Što se tiče lika i dela, kako rekoh, o ženi ne znam ništa osim onoga što sam čitao po nekim forumima i u istraživačkim tekstovima. Ali ono što mene zanima, nezavisno od toga ko je premijer, jeste kakve su namere i dela jedne vlade kada je reč o kulturi, koliki je budžet za kulturu. Na osnovu toga ja zaključujem da ona uopšte ne razume suštinsko značenje pojma kulture, da o sadržaju nema pojma, da misli da se kultura može zameniti, odnosno nadoknaditi nekakvim kreativnim industrijama. To sa kulturom nema veze. S obzirom na činjenicu da ona i njena vlada nisu ništa učinile da strateški unaprede i pomognu kulturi koja je potpuno devastirana, jasno je da je za njih kultura kao šesti prst na ruci ili nozi. Ne znaju čemu služi, a nema potrebe da se operiše. Koliko sam pročitao, ona je oformila nekakav svoj tim, sastavljen od kreativnih industrijalaca, i u kojem se svi prave da nisu službenici vlade. Ispade da to nije vladin savet, već lični – Ane Brnabić. A lične stvari predsednice vlade mene uopšte ne zanimaju.
      Kako komentarišete to što pojedini kulturni poslenici koji su donedavno bili prepoznati kao građanski orijentisani, kritički deo javnosti, sada na različite načine daju legitimitet ovoj vlasti? Nije to nepoznata pojava u istoriji, svako ima svoju cenu. O ukusima se ne raspravlja, kao ni o tuđim novčanicima. Nije problem šta ko podržava i na koji način i za koliko para se prodaje, nego da li mi kao društvo funkcionišemo.
      Vi ste jedan od potpisnika otvorenog pisma Skupštini Subotice u kojem se protestuje zbog odluke da se Kiš proglasi počasnim građaninom Subotice na predlog gradonačelnika ovog grada Bogdana Labana. U pismu je navedeno da je u pitanju "zloupotreba radi prikupljanja političkih poena" i da sadašnja vlast u Subotici sprovodi politike "koje ni po čemu nisu bliske osnovnim Kišovim svetonazorima". Ovo pismo je i podrška protestu Kišove supruge Mirjane Miočinović zbog čina "zloupotrebe". Da, potpisao sam pismo podrške mojoj profesorki Mirjani Miočinović.
      Danilo Kiš nije jedini slučaj, setimo se Pekića, ali i mnogih drugih. Da li je sudbina ovdašnjeg, kritički nastrojenog intelektualca, da prođe upravo kroz tu proceduru: za života vlast vam zagorčava život, a potom vas diže u nebesa, onda kada niste više opasni jer niste među živima? To što se desilo sa Pekićem i to što se dešava sa Kišom nije pokušaj da se oni rehabilituju u odnosu na vlast od koje su bili proganjani. U pitanju je zapravo htenje da se parazitski posisa nešto malo koristi, da se velikani upotrebe i zloupotrebe. Profesorka Mirjana Miočinović jedna je od najinteligentijih i najobrazovanijih osoba koja govori i piše ovim jezikom, a ljudi kojima se ona obratila ne znaju ni ko je ona. Ne znaju kakva je ona moralna gromada. Ali mogli bi da znaju da je bila supruga Danila Kiša. A to bi, opet, mogao da im bude signal da pročitaju poneku knjigu. Mirjana Miočinović je jedna neuporediva i nepotkupljiva ličnost, apsolutno uzorna u svakom pogledu. Reagovala je onako kako bi trebalo da se reaguje, i ja sam to podržao. Za mene je to sličan gest kao odbijanje rukovanja sa Tomislavom Nikolićem. To su primeri kako treba da se ponašamo, i da beznačajne neznalice tretiramo kao beznačajne neznalice. Mirjana Miočinović treba da nam bude uzor.
      Vi ste izuzetno angažovan intelektualac, spreman da veoma oštro govori o društvenim i političkim problemima. Kako se to odražava na vaš posao? I kakve konsekvence snose glumci i pozorišni reditelji koji su se javno angažovali u kritici vlasti? Nemam problem da kažem ono što mislim, iako razumem da se to u određenim političkim krugovima posmatra kao protivništvo. Ali šta čoveku treba? Šaka pirinča. Bez čega ću ostati ako kažem ono što mislim? Bez aviona, bez imena na avionu? Bez filma koji ću producirati? Pa šta! Stalno se setim Hamletove rečenice: "Mogu biti zatvoren u orahovu ljusku, pa se osećati gospodarem beskrajnog prostranstva." Mislim da čovek treba tome da uči i sebe i svoju decu, i da to vežba, neguje i štiti. Moj svet je u mojoj mašti, u mom jeziku, u mojoj igri, u onome što razmenjujem sa svojom publikom.
      Takozvana ćutljiva većina upravo govori suprotno, da je svaki angažman osuđen na propast. Vi ste dugo već društveno i politički angažovani. Jeste li nekada imali krizu i pitali se da li to što radite odista ima nekog smisla i efekta? Ne očekujem nikakvu konkretnu dobit za sebe i ne mogu da izmerim koliko sam postigao. Samo sam u prilici da se sticajem okolnosti bavim javnim poslom, odnosno u prilici sam da me ljudi pitaju šta mislim o nečemu i da javno iznesem stav o tome, a ja sam tako vaspitan da uvek kažem šta mislim. Ne mora to nikome da se svidi. Daleko od toga da nas svi mogu voleti. Ne radim ja to da bi se nekom svidelo to što radim, već da bih izrazio svoju muku, svoje razumevanje sveta, na sceni, ili u novinama, ili na nekakvom kamionu dok veje sneg i ljudi se spremaju za šetnju – svejedno.
      Nedavno je grupa intelektualaca, među kojima ste i vi, osnovala neformalnu grupu pod nazivom Samoodbrana. Možete li nam reći šta je cilj vašeg okupljanja? U pitanju su divni ljudi, ostvareni u svojim profesijama. Srećemo se povremeno i razmenjujemo misli o onome što živimo. Tu su arhitekte, sudije, pravnici, moj kolega glumac Nikola Kojo, lekari, karikaturisti kao Petričić i Koraks... Ponosan sam kada sa njima provedem popodne i popijem čaj. Neverovatno je koliko su iskreni, koliko ono što kažu jeste upravo ono što osećaju i misle. Okupilo nas je to što delimo nezadovoljstvo ovim društvom i što verujemo da bi sve to moglo i trebalo da bude bolje. Nemamo još uvek odluku o nekakvoj institucionalizaciji grupe, i nismo zainteresovani da učestvujemo u političkoj utakmici i osvajamo vlast. Za koji dan ćemo pokrenuti akciju u javnosti, čiji je cilj da dopremo do što više ljudi sa nečim što bi moglo da ih pokrene, da ih obodri, da ih osokoli, da im probudi samopoštovanje. Ne želimo da ih trujemo i da vršimo neku propagandu ili antipropagandu, već da vidimo kakvi nas ljudi vode, ko odlučuje o našim životima, ko su nam ministri, ko je predsednik čega, ko je direktor, i da vidimo kakva su njihova dela. Ne treba nam ništa, ne trebaju nam avioni, kamioni, šoferi, grozimo se toga. Ali, voleli bismo da još malo, onoliko koliko imamo snage, ohrabrimo ljude i da im kažemo da nije sve onako kako tvrde režimski mediji, koji proizvode paralelnu stvarnost.
      Spomenuli ste proizvodnju stvarnosti. Kako vam generalno izgledaju naši mediji, ovi većinski, bliski vlasti? To su neke firme, žurke, proizvodi koji mene apsolutno ne zanimaju. Ne idem u porno-šop da kupim mleko. Ne očekujem da nađem zdravu hranu u kladionici. Znam da tamo nema zdrave hrane. Za mene su to skaredni proizvodi, poročni, ogrezli u zlo. Nisam konzument, i ne obraćam pažnju na njih. To je nešto što postoji u paralelnom univerzumu, mi nismo savremenici, ne delimo ništa, oni nemaju ništa što bi meni trebalo. Jedini problem koji imam jeste nefunkcionisanje pozitivne zakonske regulative, po kojoj se zna šta sme biti u nekom mediju, a šta ne. Posledice, konsekvence – to je za mene ključno. Ali, ti mediji su samo deo celine, tačnije pars pro toto, deo kojim se opisuje celina. Sport, kultura, mediji – sve je to deo jedne celine, simbol ovog vremena, ne može to biti bolje. U pitanju su kolektori nepostojeće kanalizacije. Fascinantno je uverenje vlasti da nešto postoji kada oni to izgovore. To je samo dokaz koliko su ne samo neznalice, već i pokvarenjaci.
      Kako vam izgleda odnos Evropske unije prema Vučićevom režimu, mnoge pohvalne reči i pokoja kritika koja se čuje u poslednje vreme? Kada su 2004. godine u EU primljene zemlje istočnog bloka, verovao sam da su za 15 godina one donekle uspele da sustignu zapadne zemlje i da je u redu što su ih primili. A kada su, tri godine kasnije, primljene Rumunija i Bugarska, shvatio sam da je EU prevashodno politička organizacija. Te 2007. godine mi smo bili u većoj meri spremni da uđemo u EU, a po istoj logici mogli bismo i sutra da postanemo članica. Siguran sam da bi, ako bi to nekom zaista zatrebalo, Srbija već do avgusta mogla da završi sve poslove i postane članica EU. Setimo se da su Bugari izglasavali zakone na engleskom jeziku jer nisu stizali da ih prevedu, jer je bilo važno da se Crno more što pre strateški zatvori, da se proširi evroatlantski prostor, da se uđe u dupe Rusima. Sve je to samo geopolitička igrarija, a nikoga apsolutno ne interesuje što ovaj narod crkava u bedi i mrcvari se u takozvanoj tranziciji. Može ljudski da vas žali neki dobar čovek iz neke države članice EU, ali koga od evropskih zvaničnika briga kako se ovde živi! Koga briga kakvi su mediji u Srbiji! Pa, mediji su u istom stanju već pet-šet godina, ali tek sad se nešto eto jedva pronašlo u tom izveštaju o napretku. Sve te pohvale i te pokude EU, one zavise od toga šta je njima trenutno korisno. I kada budu odlučili da Vučić ode, on će i otići. Ono što bi bilo dobro jeste da u tom trenutku mi kao društvo budemo spremni na neki nulti reset, a ne da nam opet postave nekog novog Murtu koji će da zajaše.
      Nedim SEJDINOVIĆ

       
    • By Милан Ракић
      Kada Vojska i MUP Srbije budu dobili helikoptere H145M, biće to najsavremenijeletelice u njihovom inventaru. Ne samo da će to biti najmoderniji nego i najopremljeniji vazduhoplovi kakvi nisu nabavljani više decenija. Kupljeno je 9 helikoptera u 5 verzija i to za medicinsku evakuaciju (HEMS) jedan primerak, borbeno traganje i spasavanje (CSAR) takođe jedan helikopter, klasično traganje i spasavanje (SAR) dva H145M, borbenu primenu (Combat) 4 helikoptera i još jedanopšte namene (Utility).
      Njihova dodatna oprema razlikovaće se u odnosu na to za šta su namenjeni ali će osnovni paket uređaja za sve njih biti isti. Jedan od njih biće sistem za komunikaciju renomiranog nemačkog proizvođača Rohde & Schwarz, taktički radio uređaj R&S MR6000A SOVERON koji predstavlja najmoćniji radio familije R&S M3AR a koristi se za direktnu (line of sight) komunikaciju. MR6000A je poslednja generacija softverski definisanog UHF/VHF radio uređaja sa talasnim oblicima signala koji se mogu razmenjivati u mreži.
      Najsavremeniji radio uređaj kojim se istovremeno mogu prenositi glasovne poruke i podaci / Foto: Petar Vojinović, Tango Six U tzv. network centric operacijama omogućuje širokopojasnu i zaštićenu glasovnu komunikaciju kao i razmenu podataka velikom brzinom. Zahvaljujući inovativnoj tehnologiji ovaj radio ima sposobnost istovremenog prenosa podataka i glasovnih poruka, superiorne procedure frekventnih skokova, visoko zaštićene šifrovane algoritme i radiokomunikacione mreže koje se prilagođavaju uslovima mrežne topologije kao i mobilno ad hoc umrežavanje (MANET). Mrežna sinhronizacija omogućena je primenom satelitske navigacije (GPS, ToD – Time of Day, HAVE QUICK intefrace).
      Kako bi bez ograničenja vojni vazduhoplovi mogli da lete kroz vazdušni prostor koji se većinom koristi za civilni saobraćaj, Rohde & Schwarz su MR6000A proizveli kao jedini radio na tržištu koji takođe zadovoljava standarde civilne bezbednosti (EASA standardi), omogućujući punu nezavisnost za neograničene zajedničke civilno-vojne operacije. Jedna od bitnih odlika ovog radija je to što je tako dizajniran da se što lakše i brže može integrisati na različite vazduhoplovne platforme a takođe su moguće i različite dorade kako bi se zadovoljile potrebe korisnika.
      Uređaj je kompaktan i male težine, smešten u kućištu koje zadovoljava sve ARINC 600 specifikacije konektora, radi u frekventnom područiju od 30 do 512 MHz i može se kontrolisati ili preko magistrale podatka MIL-STD-1553B ili preko interfejsa RS-485. Pogodan je za ugradnju na mlazne i elisne avione kao i na helikoptere i bespilotne letelice. Do sada je isporučeno preko 8000 radio uređaja iz porodice M3AR koje su integrisane na veliki broj tipova vazduhoplovnih platformi.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...