Jump to content

Проф. др Предраг Драгутиновић: Спорт и подвиг (1. Кор. 9, 24-27)

Оцени ову тему


Препоручена порука

 

– Из православне ризнице тумачења Светог Писма –

Апостол Павле упоређује хришћански животни стил са припремама и такмичењем спортиста, с тим што се прави паралела са мотивацијом која би код хришћана требало да буде много израженија. Занимљиво је да апостол говори о индивидуалним спортовима: трчању и боксу, у којима појединац носи сав терет борбе.

 

У 1. посланици Коринћанима, после излагања своје мисионарске праксе (9, 1-23), апостол Павле се кратко осврће на питање како у свему томе он види самога себе. Наиме, несебична посвећеност мисији и црквама, преданост проповеди Еванђеља, стални покушаји да „свима буде све“ (9, 22), свакодневно заједничарење у Еванђељу, прожимају његов живот (уп. 2. Кор. 11, 21-3). У вртлогу свих тих активности, апостол се најпре обраћа Коринћанима, упоређујући њихов живот са животним стилом и стремљењима спортиста, да би потом говорио о сопственом подвигу у категоријама спорта: „Не знате ли да они што трче на стадиону, сви трче, али само један добија награду? Тако трчите да (је) добијете. А сваки који се такмичи од свега се уздржава, они пак да добију венац распадљив, а ми нераспадљив. Ја пак тако трчим, не као на непоуздано, тако се песничим, не као онај који удара у ветар, него изнуравам тело своје и потчињавам га, да не проповедајући другима сам не будем одбачен“ (9, 24-27). Апостол, дакле, упоређује хришћански животни стил са припремама и такмичењем спортиста, с тим што се прави паралела са мотивацијом која би код хришћана требало да буде много израженија. Занимљиво је да апостол говори о индивидуалним спортовима: трчању и боксу, у којима појединац носи сав терет борбе. Овде је у ствари реч о потреби и неопходности индивидуалног подвига који појединца припрема за живот у заједници и чува га да, другима угађајући и дру­гима се потчињавајући (што јесте „заједничарење у Еванђељу“, 9, 23; уп. такође Гал. 6, 1-2; Фил. 2, 3), сам не изгуби сопствени идентитет и буде „одбачен“, тј. не изгуби битку. Занимљиво је такође да апостол овако дубоке увиде из хришћанске животне праксе износи управо кроз поређење са спортом.

Спорт у антици

Коринћани су Павлове мета­форе могли веома добро разумети, пошто су спортске игре тога доба биле познате ширим слојевима становништва. Истамске игре, на пример, одржавале су се сваке две године, највероватније крајем месеца априла, у непосредној близини Коринта. Становници Коринта су били одговорни за организацију игара и често су били судије током такмичења. То су биле древне спортске игре коју се била друге по рангу у античком свету, одмах после Олимпијских, а пре игара у Делфима и Немеји. Почеци Истамских игара сежу до 6. века пре Хри­ста. Оне су најпре биле локалног типа, да би временом стекле панхеленски значај. Одржаване су редовно, осим када то ни­ је било могуће због ратног стања (нпр. између 146. и 44. пре Христа). У време мисионарског деловања апостола Павла највероватније су редовно одржаване (51, 53. и 55. године). Археолошка ископавања су открила материјалне остатке старта и циља на стадиону: дужина стадиона је била 181,15 m. Победник је добијао у руку палмину грану, а на главу венац од осушеног биља. Публика је победника посебно поздрављала узвицима подршке, а у својој постојбини је био јунак о коме се певало. Трчање је, свакако, било најстарија спортска дисциплина. Све до периода позне антике олимпијаде су добијале називе по победницима трка на стадиону. Постојале су трке на кратке дистанце (ста­дион, 192 m.), двоструке кратке дистанце (диавлос, 384 m.) и дуге дистанце (долихос, до 5000 m.). Друга спортска дисциплина која се помиње у нашем тексту је бокс. Антички бокс меч трајао је без предаха. Циљ је био или да се противник обори, или да се онеспособи за даљу борбу, или пак да дође до предаје ме­ча. Занимљиво је да су ударци у тело били забрањени. Једино су ударци у главу били дозвољени и само су се они рачунали. Бокс је био врло атрактивна борилачка дисциплина, много атрактивнија од рвања. Способности бораца долазиле су до пуног изражаја. Постоје антички извештаји о боксерима који су брзим и вештим кретањем, избегавањем удараца и плесом по рингу, до­водили противнике од крајње исцрпљености. Да апостол упра­во ове две вештине – трчање и бокс – доводи у везу са духовним животом хришћана, врло је ин­дикативно. Извесно је да су ови спортови најбоље могли да осликају оно што се догађа ономе ко је поверовао у Христа и свој жи­вот устројио тако да му следује.

Спорт и подвиг

У ст. 24 се најпре скреће пажња управо на трчање: „сви трче али само један добија награду“. Апостол кроз ову метафору шаље двоструку поруку: једну која подразумева велики напор, велику конкуренцију, велики под­виг да се буде први и један међу многима, и другу да сви треба да чине тај напор и тај подвиг, што донекле излази из оквира метафоре трке у којој један побеђује. Тај искорак из поменуте метафоре се може разумети само ако се узме у обзир Павлово схватање Цркве у којој су сви једно тело, сви једно (нпр. Гал. 3, 28). Стога хришћани сви могу бити тај један који је први. Надаље, у стиху 25 се наводи: да би се постигао циљ да се буде први, потребно је много напора и одрицања. Ако се један спортиста месецима одриче свега, ограничава своје телесне потребе у сваком погледу (оно што се данас назива „карантин“) само да би добио распадљив венац и земаљску славу, колико више један хришћанин треба да буде мотивисан у сопственом подвигу да би добио „венац нераспадљив“. Потом апостол са обраћања Коринћанима („ви“), прелази на сопствени пример: „Ја пак тако трчим, не као на непоуздано, тако се песничим, не као онај који удара у ветар, него изнуравам тело своје и потчињавам га, да не проповедајући другима сам не будем одбачен“. Реторички, апостол овде ангажује мотив опонашања који је већ наводио у 4, 16 („Молим вас, дакле, угледајте се на мене“), и касније поново наводи у 11, 1 („Угледајте се на мене, као ја на Христа“). Он предочава коринтским хришћанима природу свога подвига: он је тркач који не трчи у неизвесно, већ зна куда трчи; он је боксер који не удара у ветар, тј. који промашује. Његова борба је осмишљена и прецизна. Он изнурава своје тело, да не буде преварен и проповедајући другима сам не буде одбачен. Апостол користи један веома агресиван глагол за однос према телу: δουλαγωγω („потчинити“, „поробити“, „припитомити“). Све то да не буде одбачен (άδόκιμος γένωμαι). „Бити одбачен“ овде је можда боље превести као „онај ко није прошао тест“, „губитник“, „бескористан“. Против кога пак Павле трчи? Против кога се боксује? У чему је суштина његове борбе?

Хришћански подвиг

У низу метафора спорта про­тивник није неко други (други човек или друга сила) кога треба поразити. Оно на шта метафора циља је наглашавање напора да се стигне и победи: Коринћани треба тако да трче да сви стигну први. Апостол се не бори против неког другог, неког споља, већ против самога себе, против сопственог тела које je он. Како разу­мети овај парадокс? Више светла на загонетне речи „него изнура­вам тело своје и потчињавам га (άλλά ύπωπιάζω μου το σωμα και δουλαγωγω), да не проповедајући друг има сам не будем одбачен“ могле би да баце излагања у Посланици Римљанима 7, где апостол описује унутрашње стање човека у подвигу. Он, наиме, пише: „Јер знам да добро не живи у мени, то јест у телу моме; јер хтети имам у себи, али учинити добро не налазим, јер добро што хоћу не чиним, него зло што нећу, оно чиним“ (Рим. 7, 18-19); и даље: „Али видим други закон у удима својим који се бори против закона ума мојега, и поробљава ме законом греха који је у удима мојим“ (Рим. 7, 23). Која су то „дела тела“ против којих се апостол Павле, као и сваки хришћанин, бори као што се један спортиста такмичи? „А позната су дела тела (та έργα ιπς σαρκός) која су: прељуба, блуд, нечистота, идолопоклонство, чарање, непријатељства, свађе, пакости, гнев, пркоси, раздори, поделе, зависти, убиства, пијанства, раскалашности…“ (Гал. 5, 19-21). Подвиг хришћанина се дакле састоји у томе да кроз лични подвиг препозна и одбаци наведена „дела тела“, то је вежбање воље да се избори да чини оно што заиста хоће, а не да јој „тело“ намеће да чини оно што неће: „Јер тело жели против духа, а дух против тела, ово се једно другом противи, да чините оно што не бисте хтели“ (Гал. 5, 17). Искуство располућености човека растрзаног између „тела“ и „духа“ свакако је блиско највећем хришћанском мисионару раног хришћанства. Стога је тренутак индивидуалног подвига, унутрашње борбе, телесног подвига, сличног оном кроз који пролазе спортисти да би очували своју физичку форму, нешто чему је апостол прибегавао далеко од поља мисионарског рада, препуног сложених међуљудских односа, захтева, незадовољстава…: „Поред свега осталога, свакодневни притисак људи на мене, брига за све Цркве. Ко ослаби, а да и ја не ослабим? Ко се саблажњава, а ја да не сагоревам?“ (2. Кор. 11, 28-29).


„Православље“ број 1193 – 01. децембар 2016. г.


View full Странице

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије уручио је 29. маја 2021. године у храму Светог Саве у Београду орден Светог Саве другог степена проф. др Надежди Басари, директору Интерне медицине у болници Санкт Францискус у Флензбургу, Немачка.

       
      Поздрављајући др Надежду Басару, њену породицу, пријатеље и све сабране под сводовима Светосавског храма на Врачару, Његова Светост Патријарх г. Порфирије је истакао:
      „Сабрали смо се данас лепим поводом да професорки Надежди Басари уручимо високо одликовање наше Свете Цркве, орден Светога Саве другог степена. Обично када Црква неком додељује орден или неко друго признање, прво што се многи упитају јесте: који су разлози за то? И већина мисли да су у питању заслуге везане за изградњу храма или неког другог црквеног здања. Mеђутим, из молбе тројице пароха из Хамбурга, коју је, уз свој предлог Светом Архијерејском Синоду, доставио Преосвећени Епископ диселдорфски и немачки г. Григорије, уочава се да су Ваше заслуге, професорко Надежда, не у подизању грађевина, већ у подизању људи који су Вам се за помоћ обраћали и које сте лечили и давали им наду да се и најтеже болести могу победити.
      Из молбе поменутих пароха Свети Архијерејски Синод је сазнао да сте Ви једна од најпризнатијих хематолога, онколога и  трансплантатора матичних ћелија на свету, што није њихова тврдња без покрића, већ што потврђују Ваши резултати и чињеница да сте као православна Српкиња постављени на место директора Интерне медицине у Наставној болници Универзитета у Килу и Флензбургу, као и да руководите пројектом уједињених шест онколошких болница севера Немачке. Обрадовало нас је када смо ово сазнали, као и да сте, поред тога председник многих стручних комисија и да сте пре доласка у Флензбург били пет година на челу Трансплантационог центра Универзитетске клинике у Лајпцигу, где сте тај центар довели на сам врх Немачке и Европе, са 230 трансплантација годишње и са високим процентом излечења.
      Од 1997. године до данас Ви сте обавили преко 2.300 трансплантација матичних ћелија, лечећи на десетине хиљада онколошких и хематолошких пацијената од којих их је из Србије, Републике Српске, Црне Горе и других република бивше Југославије било преко хиљаду, а међу њима и неколико свештеника наше Свете Цркве, који о Вама и Вашем раду имају само речи хвале. Управо овде долази до изражаја Ваша самарјанска љубав где сте се при лечењу пацијената са ових простора одрекли своје материјалне награде која Вам припада, јер је за Вас на првом месту увек био човек. Захваљујући Вашем труду издејствовали сте за српске пацијенте да се лече под истим финансијским условима као и немачки, чиме сте нашим људима омогућили медицинску негу која им је неопходна. Поред лечења Вашу бригу показујете и за услове у којима су српски пацијенти смештени, због чега Вас они и зову српском мајком.
      Такође је Ваша велика заслуга што сте издејствовали да свештеници из Хамбурга у болничкој капели у Флензбургу повремено служе свету Литургију на којој учешћа узимају не само православни лекари на челу са Вама, већ и пацијенти који се ту лече, па и верни који живе у том граду.
      За све напред речено Свети Архијерејски Синод Вам је, на предлог епископа Григорија, доделио високо одликовање Српске Православне Цркве, орден Светог Саве, које Вам данас уручујемо ”.
      У одлуци Светог Архијерејског Синода коју је прочитао протојереј-ставрофор Саво Б. Јовић, главни секретар Светог Синода, наводи се да се високо доликовање Српске Православне Цркве др Надежди Басари додељује за делатну и истрајну љубав коју свесрдно показује својом стручношћу, самарјанским милосрђем и несебичним трудом при лечењу оних који су јој поверени, а нарочито према сународницима и вернима Српске Православне Цркве.
      Пошто је из руку Патријарха српског г. Порфирија примила орден Светог Саве, др Надежда Басара је заблагодарила на високом признању своје Цркве и свог народа беседом овенчаном човекољубљем, родољубљем и богољубљем, беседом која ће красити најлепше странице историје не само Српске Цркве него и српске медицине и науке уопште:
      „Благодарећи вам искрено на знамењу које је симбол наше духовне и идентитетске вертикале, јер у свом имену сабира православно светосавно биће наше, нека ми буде допуштено да подсетим на невидљиву нит која кроз сва времена повезује претке и потомке.
      Свако има своју приповест о тој вековној нити. Иако је не видимо очним, непогрешиво је спознајемо духовним видом. И ма колико биле различите, једно им је заједничко – вечне су и нераскидиве. Моју нит испреда све што јесам, а понајвише сам лекар. И ту се ето срећемо свакода дана Свети Сава и ја. Да ли читам објављене научне дигиталне записе са екрана или књиге лекаруше које је преводио и дописивао Свети Сава, једнако ме истом уче да ”човек човеку није вук ”, како стари Латини мисле, „већ да је човек човеку лек ”, како нас је први српски просветитељ заветовао. Ми бирамо шта ћемо другом човеку бити и тај избор нас одређује, дефинише наш однос према свему – у професији до вере или невере, у савести до чојства или нечовештва. Одавно сам изабрала да ходам Савиним путем „јер другог пута и немам ”, казаће песник.
      „У почетку беше реч ”, вели Нови завет. На почетку нас беше Савина реч. Она реч из Хиландарског медицинског кодекса која каже: „Лекар не сме да буде лаком на новац и да га то руководи при лечењу болесника, него љубав према човеку коме је позван да помогне ”. Научили су то лекари, видари Свети Дамјан и Козма, које је народ прозвао „Без-сребреници”. Научила сам и ја да ми је љубав награда и уздарје за моје сународнике, за моје светосавце које болест доводи до мога прага. Иза тог прага су њихова нада и вера и мој завет да ћу све што умем и знам посвећено ставити на олтар излечења, без сребреника за мој труд и рад, а са једном наградом – да ме не забораве у својим молитвама.
      У Студеничком типиху Свети Сава прописује да се из студеничке болнице одпази са отпусном листом, да се забрањује надрилекарстао, саветује како се поступа при масовним обољењима, ми бисмо данас рекли епидемијама, и учи нас како нема излечења тела без зацељења душе – што је иначе, основа савремене медицине. Путујући којекуда по свету, Свети Сава доноси лековито биље, мелеме, лекове, али и списе, књиге да они који лече буду учени, утемељени у знању. Зато смо се у Србији још у 13. веку лечили на тада савремени начин, као у Византији као у Латина, као у Западној Европи. То су наши преци који творе ону нит трајања о којој причам, преци којима дугујемо да останемо на том трагу најбољих, савремених, учених – да их и девет векова касније славимо својим успесима који су на ползу српском народу, на спомен Светом Сави и у славу Господа, а увек за добробит другог човека – оног оболелог који једну руку пружа ка лекару, а другу ка Господу.
      Сви лекари на свету полажу Хипократову заклетву, а само српски лекар и Савин завет који је потка око невидљиве нити наше духовне вертикале. Тај завет за себе исписује свако од нас који са стетоскопом око врата започињемо и завршавамо дан. И ма како га ко срочио, Севин завет своди се на исто: Нема излечења ако заједно нису у молитви и вери онај који се лечи и онај ко га лечи и ако обоје исцељење не виде у љубави.
      Браћо и сестре у Христу, она нит која повезује претке и потомке, исијава сада и овде посебном светлошћу за мене и моју породицу. Постоји место на ком чувам наслеђе које примих као бласослов од предака и који као завет преносим синовима и кћерима. На том месту чувам свој венчани прстен, прамење косе у воску са крштења моје деце, чувам сећање на страдање у јасеновачким логорима многочлане породице супруговог чукундеде Данила Басаре, предања из Црне Горе о попу Иви – мом чукунђеду. Ту су пожутела писма из Балканских и из Великог рата мог прадеде, адвоката и судије Ђура Ивовића. То је моја нит и на њој чукунђед поп Иво, прадеда Ђура, па деда Јован који у овом дану када примам знамење има посебно место у традицији мог породичног наслеђа. Јер ту где поносно чувам орден Светог Саве мог ђеда Јована Ивовића, професора историје и књижевности, који ће, пред крај Другог светског рата, главом платити верност Краљу и Отаџбини, ту, поред његовог, стајаће и овај орден Светог Саве који ме данас грли око врата. Он је мој одговор на Његошево питање које себи и другима поставља владика Данило: „Сада имам са чим изаћ пред потомке и пред претке ”.
      Нека ми на крају буде дозвољено да овде, у заветном храму српског народа, у српском престоном граду, испуним важност саборности која је нарочито значајна и лековита за нас у расејању. У далеком свету, твоја Црква и твој парох су она јака нит која те веже за постојбину и постојање. Зато је за мене велика част што је предлог са мојим именом са извора – од свештеника Црквене општине Хамбург, кренуло на пут до овог дана и овог места, тражећи на том путу мудрост и благослов по реду од епископа Григорија, па Светог Архијерејског Синода све до руку Ваше Светости.
      Скромна у Христу, благодарим Његовој Светости Патријарху српском господину Порфирију, Преосвећеном Владики Григорију, монаштву и свештенству наше свете Српске Православне Цркве, верујућем светосавком народу нашем, уз завет да једини прави пут Светог Саве јесте и биће”.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У канцеларији управника Клинике за кардиоваскуларну хирургију у Сремској Каменици, са неким ко је урадио преко пет хиљада операција на срцу, разговарате, на највишем нивоу, о темама којих се не би постидели ни у одајама Хиландара. И онда вам у тренутку постане јасно да пред собом имате сасвим посебну личност.
       
      У послу којим се бави близу је онога што би се могло назвати апсолутним врхунцем. Уосталом, руководи Клиником која одавно има светске референце. Члан је најеминентнијих међународних стручних организација. И опет, у сваком тренутку, има став и енергију дубоко верујућег човека, који ни у једној ситуацији неће дозволити да му се раздвоје „хоризонтала“ и „вертикала“ његовог постојања.
      Сусрет науке и теологије само је привидно „спој неспојивог“, а код вас је апсолутно доминантан. Како ви гледате на ову „алхемију“?
      Иако доста дуго изучавам философију и светоотачку богословску литературу, ипак, на самом почетку нашег разговора, морам да нагласим да нисам теолог. Верујући сам лекар, православни хришћанин. То значи да верујем у Бога и у божанско стварање свега видљивог и невидљивог, у стварање из небића (непостојања) у биће (постојање), а не из нерођених идеја, како је учио Платон, нити верујем у демијуршко стварање света од неке прапостојеће материје, како су тврдили пресократовски космолози. Бог је Творац неба и земље, дакле целе природе која нас окружује, свега видљивог и свега невидљивог за наше очи и за наша чула. Ако је тако, онда Бог и творевина (природа) никако не могу да буду „неспојиви“. У вечном су јединству. То, наравно, подразумева и човека који је створен последњег, шестог дана (периода) стварања света. Бог, као Ризница добара и Давалац живота, човека ствара од земаљскога праха, а тај прах садржи све твари – нашем оку видљиве и невидљиве – које су логосно створене у првих пет дана Шестоднева. На тај начин, како каже свети Владика Николај, човек постаде пун твари, али и те твари постадоше пуне човека. Као словесно биће, човек добија централно место у целокупној творевини. Дата му је слобода и одговорност. Улази у простор и време. Улази у историју. Почиње да изучава свет. Људска спознаја од самога почетка иде у два смера, и то у виду паралелних линија у космосу које немају тенденцију сједињења у једној тачки. Први смер чине људи који умно-срдачно опште са Творцем. Њима је све јасно и није им потребна научна епистемологија и научно сазнање. Цео свој ум и срце усмерили су ка Богу. Други, пак, живе и делују разумски. Свет посматрају кроз призму својих пет чула. Доносе закључке. Стварају науку. Историја тече, те на плодном тлу Платонових идеја и Аристотелове метафизике у хроносу „који гута своју децу“, долази до стварања западног става по питању Бога, човека и целокупне творевине. Све је подложно испитивању кроз посматрање и експеримент. Чак и Сâм Творац. Наступа ера хуманизма, ренесансе и просветитељства. Човек постаје центар света. До изражаја долази позитивизам, боље речено позитивистички гностицизам, атеизам и антитеизам. Гноза и епистемологија „сахрањују Бога“ и све се подвргава посматрању, сумњи и експерименту.Наравно, постоје и верујући научници, чак и теолози који су истовремено и научници, који дају посебан печат овом другом смеру човечанства. Они верују и труде се да (за)дате им таленте искористе у преусмеравању паралелног тока епистемолошког смера науке ка линији смера вечне, умно-срчане кинезе човека ка вечности. Пример је немачки нобеловац и физичар Вернер Хајзенберг који је једном приликом рекао: „Први гутљај из чаше науке претвориће вас у атеисту, али када дођете до дна чаше, тамо вас чека Бог“. Дакле, наука и напредовање у науци не представља проблем у теологији, јер, суштински, научна открића не нарушавају човеков однос са Богом. Теологија говори о Цару небескоме, Творцу неба и земље и свега видљивог и невидљивог, нествореноме Богу, Сведржитељу, Духу Истине и Ризници добара, док се наука бави истраживањем само онога што је Бог створио. Теологија, према речима чувеног теолога, митрополита Јеротеја Влахоса, објашњава Бога као Tворца света који Он ствара еx nihilo (ни из чега) и дефинише разлоге постојања сваког бића, док наука истражује начин на који целокупна творевина делује у овоме свету и бави се материјалном суштином (с)твари, посматра њен састав, промене и корист коју може донети човечанству. У светлу тога, а на ваше постављено питање и по мери мојих скромних могућности, одговорио бих да управо због тога однос науке и теологије није „спој неспојивог“ него представља вечну симфонију и нераскидиво јединство без обзира на нас људе (научнике) који често залутамо у промашену, паралелну, епистемолошку путању нашег ововременог и овоземаљског лета ка вечности.
      Како ове две крајности помирити у оним случајевима у којима се то чини немогуће? Рецимо, када су у питању увек отворене теме еутаназије, прекида трудноће, донирања органа, смрти као такве…?
      Напредак науке, технике и технологије је толико изражен да се човеку чини да зна све. Чак лако помисли и да може све, а временом и да сме све. Питање које се намеће је очигледно: да ли човек сме све што може? Наравно, ту се одмах намеће питање о људској слободи. Човеку је слобода дата, али и задата.
      Посматран само као разумско биће на претходно описаној епистемолошкој путањи, човек ће нешто чинити или неће чинити. Ако говоримо, како рекосте, о „помирењу две крајности“, а искуство нас учи да ће човек као амбивалентно биће – у већини случајева у граничним (биоетичким) ситуацијама – ипак превагнути да „чини“, онда би то „помирење“ било једнострано и означавало би, на неки начин, икономију теологије према наведеним биоетичким проблемима. Управо због тога, моје скромно мишљење је да до таквог помирења не може доћи. Наша Црква је конституисала Биоетички одбор при Светом Синоду у склопу којег се активно расправља о свим биоетичким проблемима, тако да ћемо, ако Бог дâ, ускоро имати званични став Цркве о свим биоетичким недоумицама. На већину питања Црква је већ давно јасно дефинисала одговоре који се заснивају управо на људској слободи као датости, али и задатости, односно на чињеници да је човеку све дозвољено да чини, али му све није на корист. Људска слобода је, ипак, заснована на одговорности и љубави, као и на достојанству датом нам кроз лик Божији који носимо.
      Институт за кардиоваскуларне болести Војводине у Сремској Каменици, својом величином и значајем, сувише је важан да би остао скрајнут од дневно-политичких дешавања. Деценијама уназад, у том контексту, прозиван је и када је реално било повода, а још чешће када га није било. Излазио би изван научних оквира у дневно-политичку стварност. Како се ви, као човек изван политике, носите са овом чињеницом?
      Институт за кардиоваскуларне болести Војводине у Сремској Каменици има скоро полувековну традицију. Замислите, скоро четрдесет хиљада пацијената са обољењем срца оперисано је у нашој установи. Неколико милиона људи је прегледано и хоспитализовано. Сложићемо се, нема много таквих институција. На Институту раде људи: лекари, медицинске сестре, помоћно особље. Сви они дају свој велики допринос, а све у корист и за добробит здравља наших пацијената. Ради се непрекидно, двадесет четири часа дневно, и тако сваки дан током календарске године. Са друге стране, неминовно смо окружени и политичким дешавањима у земљи и окружењу. Многи здравствени радници су активно укључени у политику тако да су и политичари и здравствени радници који активно учествују у здравственом систему. То је добро. Дакле, и ту постоји јединство, јединство које се стално усавршава у подвигу због различитих ставова и мишљења сваког појединца. Дешавају се лепе ствари. Многи наши млади људи су управо у просторијама ове установе упознали свог животног сапутника. Некима од њих су данас и деца, чак и унуци, чланови нашег колектива. Међутим, неретко се дешавају и непријатне ствари, као и у свакој другој заједници. Дакле, Институт је живи организам, који се суочава са свим лепим стварима, али и проблемима, уосталом као и све што битише под небеским сводом.
      Једно валидно истраживање каже да се свака три месеца људско знање у технолошком смислу умножава. У том контексту, да ли претпостављате где су, у годинама пред нама, границе хирургије?
      Већ смо се дотакли напретка науке, технике и технологије. Тај напредак, наравно, не заобилази ни хирургију као једну од медицинских дисциплина.То ме, као лекара, веома радује, али само уколико тај напредак не иде изван својих граница. Оно што је добро јесте то да сада уз помоћ савремене технологије оперишемо срце кроз веома мале резове, што неке структуралне болести можемо излечити преко катетера, односно без отварања грудног коша, што већину пацијената са акутним инфарктом срчаног мишића решавамо без операције, спровођењем перкутане коронарне интервенције. Све наведено је значајно обележило последње две деценије. Многи људски животи су спасени. Шта ће бити у годинама које су пред нама, остаје да чекамо, да се надамо, али и да научно учествујемо у новим открићима, као и да будемо веома опрезни у њиховој имплементацији.
      У техничко-технолошком смислу, имате ли неку жељу која би вам тренутно олакшала рад?
      Свакодневно рутински радимо операције, како оне планиране (елективне) тако и хитне. За све то потребно је велико знање и искуство. Технологија и техника нам у многоме помаже, али није од искључивог значаја. Оперисали смо са великим успехом и одличним резултатима и за време ембарга, у току свих претходних ратова, као и за време бомбардовања, када смо у једном тренутку инструменте морали стерилисати у такозваном „партизанском бурету“. У светлу тога, желим да нагласим да у хирургији централно место заузимају пацијент и хируршка екипа. Инструменти и апарати су само средства која нам омогућавају рад. Мишљења сам да је на овоме такође потребно радити у будућности, јер технологизација медицине врло лако може да отуђи пацијента од лекара, али и лекара од другог лекара и медицинског особља. Моја жеља, свакако, јесте научно и техничко-технолошко унапређење рада у хируршким салама, али у мери људске словесности и свега онога што нам је као људима задато.
      Радо истичете континуитет знања, који се формирао на Институту у Каменици. Ви сте ту друга генерација. Зашто вам је то важно?
      Знање и колективно искуство схватам као традицију или предање. Предање је, на неки начин, тајна и њу би требало чувати. Ако је не чувате, онда више није тајна. Тада лако прелази у заборав. А заборав је, философски речено, облик непостојања. Само непостојање, кроз размишљање Кирилова у роману Достојевског „Нечисте силе“, води у небиће и ништавило, чиме се пориче цела онтологија. Као наставник и редовни професор Медицинског факултета Универзитета у Новом Саду већ трећу деценију радим са студентима, специјализантима, али и са свим запосленима у нашој установи, на очувању стеченог знања, његовом умножавању и унапређењу. Борба је, заиста, непрестана и жестока. Различити људи, веома изражен неолиберални индивидуализам младих генерација, различити карактери људи и њихова различита интересовања, генерацијски јаз међу запосленима, различити погледи на свет и живот уопште код младих лекара и, не заборавимо, све мања заинтересованост младих да крену мукотрпним путем којим смо ми прошли. Надам се и верујем да ће нам Бог дати снаге и мудрости да сачувамо „тајну“ и да достојно, на крају нашег животног пута, парафразирајући великог Његоша, можемо да кажемо: Тешку битку војевасмо, али тајну сачувасмо.
      Имате ли своју дефиницију здравља?
      Као лекар не смем да изоставим општеприхваћену дефиницију здравља коју је дала Светска здравствена организација и која гласи да је здравље стање потпуног физичког, менталног и социјалног благостања, а не само одсуство болести и онеспособљености. Сви можемо да се сложимо са оваквом дефиницијом, јер је она (само) део целокупне истине о људском здрављу. Е, ту се опет крије једна тајна! Према наведеној дефиницији видимо да се човек у светлу науке посматра као амбивалентно психо-соматско биће, као индивидуа, као биће које се састоји од тела и душе и које комуницира са околином, што подразумева његову социјалну и еколошку компоненту. Међутим, као верујући хришћанин, позивајући се на хришћанску антропологију, знам да човек представља јединство тела, душе и духа. Он нема однос само са околином него и са самим собом и – надасве – са Богом. Он није проста индивидуа него личност са достојанством и датом му слободом. Он је крстолико, философским језиком говорећи, трансцендентно-иманентно биће. Сваки човек, верујући и неверујући, на различите начине, Божијом благодаћу, пролази личну индивидуацију. Међутим, то није крај пута. Да је тако, онда би човек заиста био само индивидуа и не би се суштински разликовао од других живих бића. Не би био личност. Дакле, сваки човек би на крају свога пута индивидуације требало да победи себе, свој его, и да надиђе себе. Тада, невидљиво, оправдава дату му задатост, еклисиолошким речником речено подобије или обличје. Посматрајући човека на тај начин, као телесно, душевно и духовно биће, на исти начин треба да посматрамо и здравље као телесно, душевно (ментално) и духовно. Дакле, и у здравственом смислу, опет провејава не само човеков однос према себи и околини него и према Богу Који јесте једини Животодавац.
      Колико је у последњих годину дана пандемија утицала на рад Института у Каменици, посебно на много пута прозивану листу чекања?
      Епидемија вирусом ковид-19 је цело човечанство затекла у стању када се велике силе боре на светском економском бојном и војном тржишту, када на јавним берзама све више до изражаја долазе криптовалуте, када се воде полемике о глобалном отопљавању и еколошком загађењу планете, када се дискутује о све израженијем проблему миграната, када се већи део младе генерације све више окреће ка новој врсти болести зависности у смислу виртуелних мрежних игара, опсесивних навијања и клађења у виртуелним кладионицама, када наука све више скреће у воде генетског инжењеринга, када се у јавним медијима све више може чути о биогеоинжењерингу и… Страх, у незнању према невидљивом непријатељу, довео је до тога да смо већ годину дана затворени. Замислите како је у таквој ситуацији човеку који не верује! Не општи са Богом (нема вертикалу), а забрањено му је општење са околином (изгубио је и хоризонталу). Остаје сâм са собом и страхом у себи. Остаје оно чему је целог свог живота тежио – индивидуа. Да не наводимо даље! У таквој ситуацији, ситуацији људске моћи и надмоћи једних у односу на друге, дође нам невидљиви непријатељ. Непријатељ са оружјем које је надмоћније у односу на све оно што је човек до сада створио. Страх је завладао целом планетом и затворио цео свет. И овде се, морам да нагласим, ради о великој тајни без обзира на то да ли је вирус природан или је створен, да ли се случајно нашао међу нама или је на неки начин пуштен. У то, свакако, нећемо улазити. Дубоко верујем да се ради о Божијем Промислу и опомени човечанству. Страх, у незнању према невидљивом непријатељу, довео је до тога да смо већ годину дана затворени. Да не помињемо најизраженију фразу током протеклих годину дана – социјална дистанца – која означава удаљавање човека од ближњега, а то значи поништавање његове хоризонтале (иманенције). Поновићу: замислите како је у таквој ситуацији човеку који не верује! Не општи са Богом (нема вертикалу), а забрањено му је општење са околином (изгубио је и хоризонталу). Остаје сâм са собом и страхом у себи. Остаје оно чему је целог свог живота тежио – индивидуа. У таквом стању телесно-душевно-духовне самице неминовно почиње да размишља о себи, о потенцијалном ништавилу, пропадљивости и пролазности. Јавља се још већи страх – страх од огромног бездана висоте и дубине наше потенцијалне личности коју нисмо изградили. Као што – према речима светог Јована Лествичника – зрак сунца који кроз прозор уђе у кућу, све осветљава тако да се може видети и најситнији трун прашине што лебди у ваздуху, тако и страх који уђе у срце човечије показује све његове грехе. Тешка је то и страшна (само)спознаја. Овакву ситуацију веома сажето и сликовито описао је велики покајник и Псалмопојац Давид речима: „Уклони срамоту моју од које страхујем“. Верујем да ће већина нас из таквог стања, поновним васпостављањем (за)дате нам вертикале, остварити онтолошку равнотежу која се налази у архетипу сваког човека. То можемо једино кроз покајање и љубав као Божију благодат. Заиста, према речима дивног светитеља, светог Исака Сирина, покајање је лађа, страх је његов кормилар, а љубав божанствено пристаниште. Овим бих скромно закључио да би страх, који је завладао целим светом, требало да уведе човечанство у лађу покајања и – опет према речима овог угодника Божијег – да га превезе по смрадном мору живота, управљајући га ка божанственом пристаништу које је Љубав.
      Што се вашег питања тиче, епидемија вирусом ковид-19 свакако је оставила трага у раду нашег Института, уосталом, као и у свим здравственим установама у свету. Пошто смо терцијарна здравствена установа, у просторном капацитету нисмо у целини били у такозваном ковид-режиму. Ово се највише односи на Клинику за кардиоваскуларну хирургију чији сам руководилац. Међутим, многи наши лекари и медицински техничари били су распоређени по ковид-болницама и тамо су дали свој велики допринос. Све то, као и сви непредвидиви таласи епидемије, нису дозвољавали рад наше клинике у пуном капацитету као што је то било у време пре избијања епидемије. Верујем да ће ова пошаст ускоро да нестане и да ћемо моћи да нормално наставимо са оперативним радом.
      Ви сте, реално, човек са бриљантним интегритетом – личним, професионалним и породичним. Ако бисте морали да издвојите само једно начело којег сте се у животу држали, које би то начело било?
      Једно једино начело у дубини мога срца јесте Бог. Пошто је Бог у Кога верујем Нестворена Тројица Личности, – Отац, Син и Свети Дух, – у светлу тога бих то начело нераздељиво рашчланио на веру у Бога и живот вечни и на наду у спасење и љубав према Богу, ближњима и целокупној творевини.
      Текст: Илија Туцић
      Редактура текста: епископ бачки Иринеј
      Извор: 
      Проф. др Стаменко Шушак: Вера, нада и љубав – Епархија бачка
      EPARHIJABACKA.INFO У канцеларији управника Клинике за кардиоваскуларну хирургију у Сремској Каменици, са неким ко је урадио преко пет хиљада операција на срцу, разговарате, на највишем...
      View full Странице
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У канцеларији управника Клинике за кардиоваскуларну хирургију у Сремској Каменици, са неким ко је урадио преко пет хиљада операција на срцу, разговарате, на највишем нивоу, о темама којих се не би постидели ни у одајама Хиландара. И онда вам у тренутку постане јасно да пред собом имате сасвим посебну личност.
       
      У послу којим се бави близу је онога што би се могло назвати апсолутним врхунцем. Уосталом, руководи Клиником која одавно има светске референце. Члан је најеминентнијих међународних стручних организација. И опет, у сваком тренутку, има став и енергију дубоко верујућег човека, који ни у једној ситуацији неће дозволити да му се раздвоје „хоризонтала“ и „вертикала“ његовог постојања.
      Сусрет науке и теологије само је привидно „спој неспојивог“, а код вас је апсолутно доминантан. Како ви гледате на ову „алхемију“?
      Иако доста дуго изучавам философију и светоотачку богословску литературу, ипак, на самом почетку нашег разговора, морам да нагласим да нисам теолог. Верујући сам лекар, православни хришћанин. То значи да верујем у Бога и у божанско стварање свега видљивог и невидљивог, у стварање из небића (непостојања) у биће (постојање), а не из нерођених идеја, како је учио Платон, нити верујем у демијуршко стварање света од неке прапостојеће материје, како су тврдили пресократовски космолози. Бог је Творац неба и земље, дакле целе природе која нас окружује, свега видљивог и свега невидљивог за наше очи и за наша чула. Ако је тако, онда Бог и творевина (природа) никако не могу да буду „неспојиви“. У вечном су јединству. То, наравно, подразумева и човека који је створен последњег, шестог дана (периода) стварања света. Бог, као Ризница добара и Давалац живота, човека ствара од земаљскога праха, а тај прах садржи све твари – нашем оку видљиве и невидљиве – које су логосно створене у првих пет дана Шестоднева. На тај начин, како каже свети Владика Николај, човек постаде пун твари, али и те твари постадоше пуне човека. Као словесно биће, човек добија централно место у целокупној творевини. Дата му је слобода и одговорност. Улази у простор и време. Улази у историју. Почиње да изучава свет. Људска спознаја од самога почетка иде у два смера, и то у виду паралелних линија у космосу које немају тенденцију сједињења у једној тачки. Први смер чине људи који умно-срдачно опште са Творцем. Њима је све јасно и није им потребна научна епистемологија и научно сазнање. Цео свој ум и срце усмерили су ка Богу. Други, пак, живе и делују разумски. Свет посматрају кроз призму својих пет чула. Доносе закључке. Стварају науку. Историја тече, те на плодном тлу Платонових идеја и Аристотелове метафизике у хроносу „који гута своју децу“, долази до стварања западног става по питању Бога, човека и целокупне творевине. Све је подложно испитивању кроз посматрање и експеримент. Чак и Сâм Творац. Наступа ера хуманизма, ренесансе и просветитељства. Човек постаје центар света. До изражаја долази позитивизам, боље речено позитивистички гностицизам, атеизам и антитеизам. Гноза и епистемологија „сахрањују Бога“ и све се подвргава посматрању, сумњи и експерименту.Наравно, постоје и верујући научници, чак и теолози који су истовремено и научници, који дају посебан печат овом другом смеру човечанства. Они верују и труде се да (за)дате им таленте искористе у преусмеравању паралелног тока епистемолошког смера науке ка линији смера вечне, умно-срчане кинезе човека ка вечности. Пример је немачки нобеловац и физичар Вернер Хајзенберг који је једном приликом рекао: „Први гутљај из чаше науке претвориће вас у атеисту, али када дођете до дна чаше, тамо вас чека Бог“. Дакле, наука и напредовање у науци не представља проблем у теологији, јер, суштински, научна открића не нарушавају човеков однос са Богом. Теологија говори о Цару небескоме, Творцу неба и земље и свега видљивог и невидљивог, нествореноме Богу, Сведржитељу, Духу Истине и Ризници добара, док се наука бави истраживањем само онога што је Бог створио. Теологија, према речима чувеног теолога, митрополита Јеротеја Влахоса, објашњава Бога као Tворца света који Он ствара еx nihilo (ни из чега) и дефинише разлоге постојања сваког бића, док наука истражује начин на који целокупна творевина делује у овоме свету и бави се материјалном суштином (с)твари, посматра њен састав, промене и корист коју може донети човечанству. У светлу тога, а на ваше постављено питање и по мери мојих скромних могућности, одговорио бих да управо због тога однос науке и теологије није „спој неспојивог“ него представља вечну симфонију и нераскидиво јединство без обзира на нас људе (научнике) који често залутамо у промашену, паралелну, епистемолошку путању нашег ововременог и овоземаљског лета ка вечности.
      Како ове две крајности помирити у оним случајевима у којима се то чини немогуће? Рецимо, када су у питању увек отворене теме еутаназије, прекида трудноће, донирања органа, смрти као такве…?
      Напредак науке, технике и технологије је толико изражен да се човеку чини да зна све. Чак лако помисли и да може све, а временом и да сме све. Питање које се намеће је очигледно: да ли човек сме све што може? Наравно, ту се одмах намеће питање о људској слободи. Човеку је слобода дата, али и задата.
      Посматран само као разумско биће на претходно описаној епистемолошкој путањи, човек ће нешто чинити или неће чинити. Ако говоримо, како рекосте, о „помирењу две крајности“, а искуство нас учи да ће човек као амбивалентно биће – у већини случајева у граничним (биоетичким) ситуацијама – ипак превагнути да „чини“, онда би то „помирење“ било једнострано и означавало би, на неки начин, икономију теологије према наведеним биоетичким проблемима. Управо због тога, моје скромно мишљење је да до таквог помирења не може доћи. Наша Црква је конституисала Биоетички одбор при Светом Синоду у склопу којег се активно расправља о свим биоетичким проблемима, тако да ћемо, ако Бог дâ, ускоро имати званични став Цркве о свим биоетичким недоумицама. На већину питања Црква је већ давно јасно дефинисала одговоре који се заснивају управо на људској слободи као датости, али и задатости, односно на чињеници да је човеку све дозвољено да чини, али му све није на корист. Људска слобода је, ипак, заснована на одговорности и љубави, као и на достојанству датом нам кроз лик Божији који носимо.
      Институт за кардиоваскуларне болести Војводине у Сремској Каменици, својом величином и значајем, сувише је важан да би остао скрајнут од дневно-политичких дешавања. Деценијама уназад, у том контексту, прозиван је и када је реално било повода, а још чешће када га није било. Излазио би изван научних оквира у дневно-политичку стварност. Како се ви, као човек изван политике, носите са овом чињеницом?
      Институт за кардиоваскуларне болести Војводине у Сремској Каменици има скоро полувековну традицију. Замислите, скоро четрдесет хиљада пацијената са обољењем срца оперисано је у нашој установи. Неколико милиона људи је прегледано и хоспитализовано. Сложићемо се, нема много таквих институција. На Институту раде људи: лекари, медицинске сестре, помоћно особље. Сви они дају свој велики допринос, а све у корист и за добробит здравља наших пацијената. Ради се непрекидно, двадесет четири часа дневно, и тако сваки дан током календарске године. Са друге стране, неминовно смо окружени и политичким дешавањима у земљи и окружењу. Многи здравствени радници су активно укључени у политику тако да су и политичари и здравствени радници који активно учествују у здравственом систему. То је добро. Дакле, и ту постоји јединство, јединство које се стално усавршава у подвигу због различитих ставова и мишљења сваког појединца. Дешавају се лепе ствари. Многи наши млади људи су управо у просторијама ове установе упознали свог животног сапутника. Некима од њих су данас и деца, чак и унуци, чланови нашег колектива. Међутим, неретко се дешавају и непријатне ствари, као и у свакој другој заједници. Дакле, Институт је живи организам, који се суочава са свим лепим стварима, али и проблемима, уосталом као и све што битише под небеским сводом.
      Једно валидно истраживање каже да се свака три месеца људско знање у технолошком смислу умножава. У том контексту, да ли претпостављате где су, у годинама пред нама, границе хирургије?
      Већ смо се дотакли напретка науке, технике и технологије. Тај напредак, наравно, не заобилази ни хирургију као једну од медицинских дисциплина.То ме, као лекара, веома радује, али само уколико тај напредак не иде изван својих граница. Оно што је добро јесте то да сада уз помоћ савремене технологије оперишемо срце кроз веома мале резове, што неке структуралне болести можемо излечити преко катетера, односно без отварања грудног коша, што већину пацијената са акутним инфарктом срчаног мишића решавамо без операције, спровођењем перкутане коронарне интервенције. Све наведено је значајно обележило последње две деценије. Многи људски животи су спасени. Шта ће бити у годинама које су пред нама, остаје да чекамо, да се надамо, али и да научно учествујемо у новим открићима, као и да будемо веома опрезни у њиховој имплементацији.
      У техничко-технолошком смислу, имате ли неку жељу која би вам тренутно олакшала рад?
      Свакодневно рутински радимо операције, како оне планиране (елективне) тако и хитне. За све то потребно је велико знање и искуство. Технологија и техника нам у многоме помаже, али није од искључивог значаја. Оперисали смо са великим успехом и одличним резултатима и за време ембарга, у току свих претходних ратова, као и за време бомбардовања, када смо у једном тренутку инструменте морали стерилисати у такозваном „партизанском бурету“. У светлу тога, желим да нагласим да у хирургији централно место заузимају пацијент и хируршка екипа. Инструменти и апарати су само средства која нам омогућавају рад. Мишљења сам да је на овоме такође потребно радити у будућности, јер технологизација медицине врло лако може да отуђи пацијента од лекара, али и лекара од другог лекара и медицинског особља. Моја жеља, свакако, јесте научно и техничко-технолошко унапређење рада у хируршким салама, али у мери људске словесности и свега онога што нам је као људима задато.
      Радо истичете континуитет знања, који се формирао на Институту у Каменици. Ви сте ту друга генерација. Зашто вам је то важно?
      Знање и колективно искуство схватам као традицију или предање. Предање је, на неки начин, тајна и њу би требало чувати. Ако је не чувате, онда више није тајна. Тада лако прелази у заборав. А заборав је, философски речено, облик непостојања. Само непостојање, кроз размишљање Кирилова у роману Достојевског „Нечисте силе“, води у небиће и ништавило, чиме се пориче цела онтологија. Као наставник и редовни професор Медицинског факултета Универзитета у Новом Саду већ трећу деценију радим са студентима, специјализантима, али и са свим запосленима у нашој установи, на очувању стеченог знања, његовом умножавању и унапређењу. Борба је, заиста, непрестана и жестока. Различити људи, веома изражен неолиберални индивидуализам младих генерација, различити карактери људи и њихова различита интересовања, генерацијски јаз међу запосленима, различити погледи на свет и живот уопште код младих лекара и, не заборавимо, све мања заинтересованост младих да крену мукотрпним путем којим смо ми прошли. Надам се и верујем да ће нам Бог дати снаге и мудрости да сачувамо „тајну“ и да достојно, на крају нашег животног пута, парафразирајући великог Његоша, можемо да кажемо: Тешку битку војевасмо, али тајну сачувасмо.
      Имате ли своју дефиницију здравља?
      Као лекар не смем да изоставим општеприхваћену дефиницију здравља коју је дала Светска здравствена организација и која гласи да је здравље стање потпуног физичког, менталног и социјалног благостања, а не само одсуство болести и онеспособљености. Сви можемо да се сложимо са оваквом дефиницијом, јер је она (само) део целокупне истине о људском здрављу. Е, ту се опет крије једна тајна! Према наведеној дефиницији видимо да се човек у светлу науке посматра као амбивалентно психо-соматско биће, као индивидуа, као биће које се састоји од тела и душе и које комуницира са околином, што подразумева његову социјалну и еколошку компоненту. Међутим, као верујући хришћанин, позивајући се на хришћанску антропологију, знам да човек представља јединство тела, душе и духа. Он нема однос само са околином него и са самим собом и – надасве – са Богом. Он није проста индивидуа него личност са достојанством и датом му слободом. Он је крстолико, философским језиком говорећи, трансцендентно-иманентно биће. Сваки човек, верујући и неверујући, на различите начине, Божијом благодаћу, пролази личну индивидуацију. Међутим, то није крај пута. Да је тако, онда би човек заиста био само индивидуа и не би се суштински разликовао од других живих бића. Не би био личност. Дакле, сваки човек би на крају свога пута индивидуације требало да победи себе, свој его, и да надиђе себе. Тада, невидљиво, оправдава дату му задатост, еклисиолошким речником речено подобије или обличје. Посматрајући човека на тај начин, као телесно, душевно и духовно биће, на исти начин треба да посматрамо и здравље као телесно, душевно (ментално) и духовно. Дакле, и у здравственом смислу, опет провејава не само човеков однос према себи и околини него и према Богу Који јесте једини Животодавац.
      Колико је у последњих годину дана пандемија утицала на рад Института у Каменици, посебно на много пута прозивану листу чекања?
      Епидемија вирусом ковид-19 је цело човечанство затекла у стању када се велике силе боре на светском економском бојном и војном тржишту, када на јавним берзама све више до изражаја долазе криптовалуте, када се воде полемике о глобалном отопљавању и еколошком загађењу планете, када се дискутује о све израженијем проблему миграната, када се већи део младе генерације све више окреће ка новој врсти болести зависности у смислу виртуелних мрежних игара, опсесивних навијања и клађења у виртуелним кладионицама, када наука све више скреће у воде генетског инжењеринга, када се у јавним медијима све више може чути о биогеоинжењерингу и… Страх, у незнању према невидљивом непријатељу, довео је до тога да смо већ годину дана затворени. Замислите како је у таквој ситуацији човеку који не верује! Не општи са Богом (нема вертикалу), а забрањено му је општење са околином (изгубио је и хоризонталу). Остаје сâм са собом и страхом у себи. Остаје оно чему је целог свог живота тежио – индивидуа. Да не наводимо даље! У таквој ситуацији, ситуацији људске моћи и надмоћи једних у односу на друге, дође нам невидљиви непријатељ. Непријатељ са оружјем које је надмоћније у односу на све оно што је човек до сада створио. Страх је завладао целом планетом и затворио цео свет. И овде се, морам да нагласим, ради о великој тајни без обзира на то да ли је вирус природан или је створен, да ли се случајно нашао међу нама или је на неки начин пуштен. У то, свакако, нећемо улазити. Дубоко верујем да се ради о Божијем Промислу и опомени човечанству. Страх, у незнању према невидљивом непријатељу, довео је до тога да смо већ годину дана затворени. Да не помињемо најизраженију фразу током протеклих годину дана – социјална дистанца – која означава удаљавање човека од ближњега, а то значи поништавање његове хоризонтале (иманенције). Поновићу: замислите како је у таквој ситуацији човеку који не верује! Не општи са Богом (нема вертикалу), а забрањено му је општење са околином (изгубио је и хоризонталу). Остаје сâм са собом и страхом у себи. Остаје оно чему је целог свог живота тежио – индивидуа. У таквом стању телесно-душевно-духовне самице неминовно почиње да размишља о себи, о потенцијалном ништавилу, пропадљивости и пролазности. Јавља се још већи страх – страх од огромног бездана висоте и дубине наше потенцијалне личности коју нисмо изградили. Као што – према речима светог Јована Лествичника – зрак сунца који кроз прозор уђе у кућу, све осветљава тако да се може видети и најситнији трун прашине што лебди у ваздуху, тако и страх који уђе у срце човечије показује све његове грехе. Тешка је то и страшна (само)спознаја. Овакву ситуацију веома сажето и сликовито описао је велики покајник и Псалмопојац Давид речима: „Уклони срамоту моју од које страхујем“. Верујем да ће већина нас из таквог стања, поновним васпостављањем (за)дате нам вертикале, остварити онтолошку равнотежу која се налази у архетипу сваког човека. То можемо једино кроз покајање и љубав као Божију благодат. Заиста, према речима дивног светитеља, светог Исака Сирина, покајање је лађа, страх је његов кормилар, а љубав божанствено пристаниште. Овим бих скромно закључио да би страх, који је завладао целим светом, требало да уведе човечанство у лађу покајања и – опет према речима овог угодника Божијег – да га превезе по смрадном мору живота, управљајући га ка божанственом пристаништу које је Љубав.
      Што се вашег питања тиче, епидемија вирусом ковид-19 свакако је оставила трага у раду нашег Института, уосталом, као и у свим здравственим установама у свету. Пошто смо терцијарна здравствена установа, у просторном капацитету нисмо у целини били у такозваном ковид-режиму. Ово се највише односи на Клинику за кардиоваскуларну хирургију чији сам руководилац. Међутим, многи наши лекари и медицински техничари били су распоређени по ковид-болницама и тамо су дали свој велики допринос. Све то, као и сви непредвидиви таласи епидемије, нису дозвољавали рад наше клинике у пуном капацитету као што је то било у време пре избијања епидемије. Верујем да ће ова пошаст ускоро да нестане и да ћемо моћи да нормално наставимо са оперативним радом.
      Ви сте, реално, човек са бриљантним интегритетом – личним, професионалним и породичним. Ако бисте морали да издвојите само једно начело којег сте се у животу држали, које би то начело било?
      Једно једино начело у дубини мога срца јесте Бог. Пошто је Бог у Кога верујем Нестворена Тројица Личности, – Отац, Син и Свети Дух, – у светлу тога бих то начело нераздељиво рашчланио на веру у Бога и живот вечни и на наду у спасење и љубав према Богу, ближњима и целокупној творевини.
      Текст: Илија Туцић
      Редактура текста: епископ бачки Иринеј
      Извор: 
      Проф. др Стаменко Шушак: Вера, нада и љубав – Епархија бачка
      EPARHIJABACKA.INFO У канцеларији управника Клинике за кардиоваскуларну хирургију у Сремској Каменици, са неким ко је урадио преко пет хиљада операција на срцу, разговарате, на највишем...
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У Недељу Православља, 21. марта 2021. године, у дворани Црквене општине у Футогу, протонамесник Игор Игњатов  одржао је предавање на тему ,,Хришћански подвиг: пост и исповест”.

      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Услед неповољне здравствене ситуације проузроковане вирусом корона и забране окупљања у Ваљеву, циклус трибина „Православље и млади“ наставља се путем интернета уз сарадњу са локалном ТВ „Марш“ и радијом „Источник“ Епархије ваљевске. 



      Уредник трибина које се пуних дванаест година реализују, јереј Дејан Трипковић, каже да ће на овај начин Црква наставити да шири реч Божју прожету љубављу и утехом. Др Растко Јовић, ванредни професор на Катедри за канонско право на Православном богословском факултету БУ, био је гост емисије посвећене Светом Сави, најбољем изданку српског рода. Приближавајући га данашњем времену, професор каже да Свети Сава није глумио живот, био је оно што јесте и српска црква не може да се замисли без њега. 
      „Трудите се да будете одговорни, слободни људи. Покушајмо да се вратимо себи, размишљајмо, можда се Свети Сава крије међу нама“, једна је од светосавских порука проф. Јовића.
       
      Извор: Радио Источник
×
×
  • Креирај ново...