Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

JESSY

У Високим Дечанима нашао сам јуче изгубљеног себе

Recommended Posts

  

 

264040.p.jpg?mtime=1494141408

    

 

У Високим Дечанима нашао сам јуче изгубљеног себе. И видео Божју милост. И Његову славу. И као никад у животу задрхатао пред свецима ископаних очију. Видео Дечане. Високе. Грешан и бедан, мали и пролазан, недостојан…

Нисам их тако замишљао. А ко још од нас пролазних и слабих може да замисли Божију лепоту. Крстове дечанске. Еј, крстове дечанске. И стазу којом су ходали велики пред Богом и још већи у вери. Они који су радије остајали без очију, и без главе, и без себе него да остану без Њега и Његове милости. Они велики и непролазни.

Ходао сам јуче светом лавром. А ноћас, кад су ми се те слике стале враћати, нисам могао да се сетим јесам ли и једном ногама дотакао под. Знам само да сам дрхтао, и дрхтао, и дрхтао, и тек ноћас, ноћ пошто су Дечани остали иза мене као давни дивни сан, неухватљив а стваран, онај који се стално враћа, схватио да сам тамо нашао изгубљеног себе. Слаб у вери, грешан пред Богом.

 

264038.p.jpg?mtime=1494141438

Како само у Високим Дечанима мирише тамјан. И ливадско цвеће у порти. И како се векови славе могу дохватити руком. И како све буде и прође, а Високи Дечани остају и трају.

 

Дан и ноћ већ враћају ми се слике Високих Дечана. Данас видим оно што јуче нисам. И знам да се морам потрудити више, да сачувам онај мир у души кога сам, несвестан, јуче понео из Високих Дечана. Да га гајим и негујем што више и дуже будем могао.

На улазу у градић Дечане, испод манастира, црном фарбом они префарбали таблу на којој на српском пише „Дечани“. Нисам Дечане тако замишљао. У центру Дечана, на некој високој згради окачили огромну слику онога што су га прекјуче ослободили у Француској. Гледао сам јуче ту слику, тај трен док сам поред ње пролазио, и мислио, мислио, какви су то људи којима је он херој и који нема чију другу слику да окаче и да се њом диче него његову.

  

Share this post


Link to post
Share on other sites

Враћаћале су ми се читаве ноћи слике Дечана. И смех и подозрење оних људи које смо питали за пут до манастира. И, шта их брига што смо кренули у Високе Дечане… И једино чега се ноћас нисам могао сетити су лица тих људи. Знам да сам видео људе, али им се лица не сећам.

Остало ми у мислима само лице онога са оне огромне слике у центру Дечана. Лице зла. Лице крви.

Видео сам га прексиноћ у Приштини. Лицем у лице. Отпоздрављао је са бине док су око мене, хиљаде људи у трансу викали „УЧК, УЧК“ и осетио крв… Страховиту мржњу. Јутрос, ни једног од лица људи око мене не могу да се сетим, сећам се само мржње, тешке и невероватне, и – његовог лица. И знам да никад у животу нисам био усемљенији као прексиноћ у Приштини док су око мене шкрипали зубима кад је он са бине говорио о Србима и рату.

Као прут тресао сам се синоћ у Приштини. Не од страха. Од јада.

А онда сам јуче, у Високим Дечанима слушао причу монаха. Било је горе, било је и теже. Било и прошло, а само Дечани остали. На љубави, не на мржњи. На Божјој речи и Божјој промисли, не на ножу и не на злу.

Како је само јуче мирисао тамјан у Високим Дечанима. И колико сам љубави видео на лицима светаца ископаних очију. И доброте. Колико мира. Као нигде и ни на једном другом месту. И како сам знао да се Дечанма морам вратити и враћати. Бар у сну. Како сам тамо нашао себе.

Како је јуче хладна била вода у порти Високих Дечана. И како су биле беле Проклетије у даљини. И како је све око мене било чисто. Као душа тек рођеног детета. И како се јутрос сећам лица сваког монаха кога сам јуче видео у Дечанима. И мирноће у њиховим очима. Жртве коју подносе а која се на њима не види. Мирни и спокојни. Помирени са својом пролазношћу и непролазношћу Високих Дечана.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Гледао сам јуче равну Метохију. Окићену бехаром и тек никлом пшеницом. И нисам у свом срцу нашао ни трун мржње. Нека, нека ору и сеју и нека беру.

Мени су јуче само Високи Дечани били довољни. У срцу да их сачувам и доста је. За сва времена. Јер, ако нестане Дечана, Високих, где ћу онда наћи себе, сутра кад се поново изгубим. И где ће моја деца, и моји унуци једног дана наћи себе… Куд ће ићи, где ће тражити оно што јесу, оно су били и оно што морају бити…

И кад негде дубоко у себи, потражим одговор, знам, све ће ово бити и проћи, и ми ћемо бити и проћи, а Дечани ће остати. Да чекају боље од нас, и кад дође онај дан, имаће са чим пред Његово светло лице.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Jako lijep tekst (čiji?)

Ipak, to je poezija, a ovo je tužna realnost koja tjera na razmišljanje. Ovaj usamljeni čovjek je pravi anti-heroj. Heroj trpljenja.

http://vidovdan.org/2017/05/07/jedini-srbin-u-decanima-vise-se-ne-plasim-ali-me-ubi-samoca/

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Празник Преображења Господњег је дан светлости, дан силе Божје и дан велике радости. Данас осећамо Господа као и на Богојављење, када се јавио као Света Тројица. Радујемо се што верујемо у Њега, нашег Спаситеља, једна је од поука празничне беседе Његовог Преосвештенства Епископа ваљевског Г. Милутина, изговорене у Храму Преноса моштију Светог Оца Николаја у Степању. Богомољачко братство овог храма Преображење Господње прославља као своју крсну славу.     Извор: Радио Источник
    • Од Ромејац,
      Загреб - Хрватска предсједница Колинда Грабар Китаровић, која је недавно у Книну званично објавила кандидатуру за још један предсједнички мандат, изјавила је у интервјуу “Хрватском тједнику” да јој је жао што су се многи грађани Хрватске осјетили повријеђеним због тога што је 
      позвала предсједника Србије да посјети Загреб, половином фебруара прошле године.
      Грабар Китаровић је то рекла на констатацију да јој “хрватски народ тешко опрашта позив Вучићу”, не само због његове политике у прошлости, већ и што је управо тих дана имао у УН застрашујући изложбу о Јасеновцу с којом је Хрватску прибијао на стуб срама због лажи о 700.000 жртава”.
      Упитана зар то није страшно и која је то конкретна корист од Вучићеве посјете, као и зашто јој је он био толико вриједан да увриједи хрватска бранитељска удружења називајући их “рубним и маргиналним”, Грабар Китаровић каже да је за њу страшно то да 20 година након рата, како каже, има толико несталих Хрвата, чије породице је моле да учини нешто за њих.
      “Онда тај проблем желите да ријешите и дужни сте да барем покушате да га ријешите. Нећу рећи да сам учинила мање зло што сам га (Вучића) позвала, него да га нисам позвала. Рећи ћу да сам хтјела да учиним веће добро”, рекла је хрватска предсједница у веома опширном интервјуу за “Хрватски тједник”.
      “Хрватски тједник” је иначе портал Хрватског културног вијећа, који дио хрватске јавности доживљава као екстремистичко и “филоусташко” гласило, познато по томе што су папу Фрању прогласили антихристом, а хрватску предсједницу својевремено - бестидницом и лажним патриотом.
      На констатацију да Милорад Пуповац, предсједник Самосталне демократске српске странке и посланик у сабору, сваке године, како се наводи, “провокативно обиљежава четнички устанак у Србу, одржава комеморацију у Јадовну над “празном Шарановом јамом”, те на питање види ли она “зло које чини тај човјек”, Грабар Китаровић каже:
      “О тзв. устанку мислим што и већина Хрвата мисли - то није био никакав устанак, него покољ Хрвата. Зато у томе ни на који начин не учествујем. Питање је треба ли то забранити или не треба. Мислим да томе не би требало придавати никакву медијску пажњу. Што се тиче Јадовна, проблем је исти као за Јасеновац и друга стратишта, као што су Мацељ или Јазовка, гдје, како сам обавијештена, има индиција да постоји друга јама, а то је проблем што држава није донијела одлуку да се системски и темељно прихвати форензичкога и ''пуповацархивског'' утврђивања броја жртава и починитеља”, рекла је.
      Подсјетила је да је у свом предизборном програму имала и ту тачку, али је од ње одустала када је влада основала Вијеће за суочавање с прошлошћу, односно са тоталитарним режимима.
      То вијеће је, додала је, дало препоруке, али, с обзиром на то да се с тим у вези ништа не догађа, најављује да ће ту тему поново покренути.
      На питање није ли бивши доживотни предсједник СФРЈ, Јосип Броз Тито, највећи хрватски издајник и злочинац којег комунисти славе сваке године у Кумровцу, Китаровић је јасна:
      “Ја сам макнула Тита из свог Кабинета. Мислим да јаснија нисам могла бити”.
      Сагласивши се да су Југославија и комунизам представљали злочин над Хрватском и хрватским народом, Грабар Китаровић је говорила и о Јасеновцу, рекавши да се, наравно, питала гдје су кости тих “83.000 јасеновачких жртава”.
      Добијала је, каже, свакакве одговоре.
      Сматра да треба спровести комплетну форензику и додаје да Хрватска још ње проучила архиве који су, како каже, на жалост, још увијек у Београду и које треба вратити у Хрватску.
      “Тек тада ћемо поузданије моћи да утврдимо шта је жртвама у Јасеновцу, али и са свим осталим жртвама, од Блајбурга надаље. Понављам: сви су тоталитаризми грозни и свакој жртви треба одати почаст. Не прихватам аргументе оних у Хрватској који жртве Блајбурга и Крижнога пута оправдавају тако што кажу да су то биле убице, па их је требало убити. Не! Свако је невин док му се не докаже кривица”, рекла је Грабар Китаровић.
      Не одустаје, додала је, од “међународне истраге” Јасеновца, али да, с обзиром на то да нема извршну власт по том питању, влада треба да одобри тај пројекат.
      Предсједница је говорила и о Вуковару, а на питање не чини ли јој се да је форсирање увођења ћирилице у том граду дио “пројекта великосрпске србизације Вуковара како би се сутра, кад се уведе ћирилица на основу вјероватно лажног пописа становништва, Хрватска уцјењивала с подјелом суверенитета и стварања неке српске аутономије”, Китаровић каже да то не долази у обзир, те да је “Вуковар Хрватска и увијек ће бити Хрватска”, без обзира на то колики је постотак Срба у том граду.
       
      Грабар Китаровић: Питала сам се гдје су кости 83.000 јасеновачких жртава - Glas Srpske
      WWW.GLASSRPSKE.COM Загреб - Хрватска предсједница Колинда Грабар Китаровић, која је недавно у Книну званично објавила кандидатуру за још један предсједнички мандат, изјавила је у интервјуу...  
    • Од Логос,
      Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служиo je на празник преподобне Ангелине Српске, у понедјељак, 12. августа са свештенством Свету архијерејску литургију у манастиру Дуљево у Паштровићима. У чин чтеца рукопроизведен је Стефан Зорић, апсолвент Богословског факултета. Свету тајну крштења и миропомазања примила је слушкиња Божија, мала Љубица Пилић из Подгорице. У Свету тајну брака ступили су господа Светислав и Радмила Живковић из Будве.   Звучни запис беседе     Извор: Радио Светигора
    • Од Логос,
      Деца не желе да одрасту. Недавно сам дошао до овог запањујућег открића. До сада сам био уверен у то да сваки дечарац у одговор на питање одраслог: „Шта ћеш бити кад одрастеш?“ поносно одговара: „Космонаут!“ или: „Алпиниста!“, или неко други из јуначког дела човечанства. Није случајно што девојчице кад мама није код куће обувају њене ципеле и тако ходају и смешно мажу своја дечја лица шминком. Није случајно ни што момци журе да обрију своје прве паперјасте бркове како би се они што пре претворили у праве. Деца желе да буду одрасла. И чак кад су несрећни дечаци 1990-их година хтели да буду или „посланици“ или „мангупи“, а девојчице њихове „сапутнице“ из пословне пратње (захваљујући телевизору и општој атмосфери у земљи) свеједно су се у томе угледали на одрасле и хтели да изађу из детињства. Међутим, дошло је време кад на питање: „Шта желиш да будеш кад одрастеш?“ човек у одговор може да чује: „Па не желим да одрастем.“
      Ова реченица не значи да мали човек не зна да ће одрасти. Зна. Наша деца су паметна. То такође не значи да ће се човек који одрасте одрећи задовољстава одраслог човека. Али то значи да савремено дете које све одлично разуме свесно не жели да уђе у зону личне одговорности и да напусти зону комфора у којој све и сви раде за њега.
      Наша цивилизација је цивилизација ритуалног плеса око малог детета које стоји на табуреу. Дечји луна-паркови, дечји телевизијски канали, наменски супермаркети пуни и препуни дечје козметике, играчака и одеће... Изгледа да се читав свет одраслих људи договорио (по први пут у историји човечанства) да деци да све и одмах. Какви ће бити плодови ових напора и каквог миша ће родити ова гора, сад видимо делимично, а у потпуности ћемо видети касније.
      Уопште не желим да критикујем све одреда. На пример, дечју медицину можемо заслужено да хвалимо од ујутру до увече, пошто је релативно донедавно дечја смртност свуда била колосална. Човек који је доживео рану младост изгледао је као срећник у поређењу са својом браћом и сестрама који су умрли у раном детињству. Мандељштам је о томе писао:
      О, какви смо лицемери,
      Како лако заборављамо,
      Да смо у детињству ближи смрти
      Него у зрелим годинама.
      Детињство је нежна незаштићеност и беспомоћност. И ако смо у време Мандељштама то већ „лако заборавили“, у наше време је то још много више изражено. За дечје животе се одвија борба и они се заиста спасавају. А тамо где се спасење не оствари то се доживљава као страшна трагедија. Траже се кривци и проналазе средства да се избегне поновна трагедија. И ова борба за сваког човека без разлике на пол, расу или урођене болести изгледа као историјска победа хришћанског учења о личности. Сваки човек је јединствен и непоновљив. За свакога се вреди борити и савремена техника нам омогућава да то чинимо.
      Али идемо даље.
      Једноставно треба да оценимо по заслузи оно што данашње дете има и што раније није имало. На пример, књижевност. Шта бисмо радили без ње? Шта бисмо без „Доживљаја Тома Сојера“, без „Алисе у земљи чуда“, без „Крцка Орашчића и Краља мишева“? Апсолутно је немогуће замислити детињство без Вини Пуа или Мачка у чизмама, без Мухе-Цокотухе, без Црвенкапе. А књижевност за децу се појавила тек... у XVIII веку. Узгред речено, отприлике у то време се појављује и представа о детињству као о посебном времену, представа о „институцији детињства“. Пре тога је и у Немачкој, и у Енглеској, и у Византији, и у старој Русији све било другачије. Наравно, деци су се причале бајке, страшне приче о поучна казивања. Међутим, то није било посебна врста умне делатности и усменог стваралаштва. Све је било врло блиско свету одраслих. И узгред речено, праве бајке, које нису прошле кроз сито књижевне адаптације и „ублажавања оштрих углова“ тешко да ћемо прочитати деци или им понудити да сама читају. Истинске бајке истинских народа света су заиста страшне и натуралистичке. И управо најновијем добу с његовим специфичним односом према детињству као златном и невином добу дугујемо све Карлсоне и све Палчице.
      Па добро. Чини ми се да и ова тачка представља несумњиву победу. Хајдемо даље.
      Одећа. И по разноврсности, а често и по ценама тржиште дечје одеће представља пандан тржишту одеће за одрасле. И данас нам је тешко да замислимо да се „дечја одећа“ као таква појавила пре свега 200 година, прво у Енглеској. И шта би друго могли да носе ови острвљани ако не морнарску одећу (деца треба да се угледају на одрасле и да теже ка томе да стану поред њих)? И тако су се појавила оделца за маринце – мале морнаре, управо оне „морнарске мајице“ које добро знамо из историје одеће. Од тада је све кренуло. Јакнице, хулахопкице, мантилићи, ципелице. Часописи за дечју моду и конкурси за мале помодарке. А пре тога су се сва деца облачила као мали одрасли људи. Бројеви су били мањи, а крој и материјал исти. Чак се шило простије да буде јефтиније. И млађи су носили одећу после старијих. У принципу, као код Некрасова:
      У великим чизмама, у кожуху од овчје коже,
      У валиким рукавицама, а сам је... као нокат.
      Дете је у овој песми сасвим одрастао човек. И није нешто специјално. Сва деца су тада била мање-више таква. И премда су нам ову слику нудили као илустрацију некаквог ужаса из којег треба одмах да се ишчупамо и да идемо у социјализам, ја код Некрасова не осећам никакву осуду у овој слици. Напротив, осећам извесну очараност и одушевљеност овим малим трудбеником за којег је свет суров, али схватљив. И јасно му је његово место у овом свету.
                 – Дакле, види ти то! А како се зовеш?
                 – Влас.
                 – Колико имаш година! – Шест сам напунио...
                 – Хајде, море! – повика малишан басом,
                 Повуче узде и крену брже.
      Али нас ће, наравно, ужаснути и дечји рад (најгрубље кршење савремених закона) и одећа за одрасле на малом човеку. И ја ћу се ужаснути заједно с вама. Ужаснућу се због контраста између прошлости и садашњости, посебно ако се будем сетио овог стиха гледајући дечје игралиште са шестогодишњим малишанима који циче или стојећи испред излога продавнице дечје одеће. Како год човек да окрене и како год да оцењује промене, далеко смо отишли. Хајдемо даље.
      Играчке. Недавно сам у биографској књижици о цару Јустинијану прочитао византијски епиграм који се односи на прелазак из дечјег узраста у одрасли. То је друга половина I миленијума после Христовог Рођења.
                 Данас сам, Господе, напунио седам година. Не смем више да се играм.
                 Ево моје чигре, мог обруча и моје лопте. Узми их, Господе.
      Овде је, као што видимо, присутна иста мисао о прераном (по нашим мерама) ступању у зону одрасле одговорности. Међутим, овде је и оскудан списак играчака које симболизују детињство.
      Да ли можете да замислите да наше дете (па добро, не са седам, али макар са четрнаест година) да Христу своје играчке? Ја не могу. Оно никоме неће дати своје играчке. Чак ни Господу. Оно ће хтети нове играчке у замену за старе. И њихов списак ће бити подугачак. „Ево мојих нинџа-корњача, трансформерса и диносауруса. Ево моје железнице и механичких аутомобилчића. Ево безбројних лутака, лопти и тротинета који ме одавно не занимају. А ево мог плеј-стејшна, ево таблета с мноштвом игрица. Њих никоме нећу дати и то ће трајати вечно, јер намеравам да се вечито играм.“ Тако ми изгледа верзија старог византијског текста у овим условима. И овде не могу да кажем да смо напредовали ни за један корак.
      Уосталом, о томе је написано на хиљаде књига. И о томе како се људи увек играју само мењајући облик игре и величину улога. И о томе да на споју случаја и законитости врца мисао о Божанском Провиђењу. И о томе да колективне игре социјализују човека, а појединачне развијају машту. Не могу да поновим сву гомилу информација, јер их има напретек, а сам ни из далека не знам све. Али стојећи испред излога или у савременој продавници играчака само се сећам класичних пиштаљки и обруча којима су се деца играла миленијумима. Сећам се крпених лутака и глинених коњића и најежим се због контраста с данашњим изобиљем.
      Још размишљам о девојчици која даје инјекцију лутки Маши, храни је кашом и прича јој причу за лаку ноћ. И о дечаку који вози по поду ватрогасна кола и оглашава се звуцима аутомобила који вози. Питај га и он ће ти испричати који пожар иде да гаси и колико људи има у екипи. Затим размишљам о деци која су се упиљила у екран са сензорима и схватам да се ради о потпуно различитим играчкама.
      Али и томе ћете размислити сами или ћете прочитати у другој књизи. А ми идемо даље. Већ смо видели да савремено дете живи у свету у којем је за њега смишљено толико свега лепог и корисног да му се врти у глави. И све то нису имали милиони деце из других епоха. Над овом децом се није надвијао добри доктор, они су имали шансе осам према десет да умру у нежном узрасту. Носили су грубу одећу и радили су од детињства. Њихове играчке су биле примитивне, а дечјих књига није било ни на видику, а да не причамо о цртаним филмовима или компјутерским играма. Њихова храна је била храна за одрасле. Читав асортиман „хране за децу“ се састојао од мајчиних груди и кад је дете престајало да сиса јело је исто што и одрасли у његовом региону. И није било никакве чоколаде и газираних сокова.
      Значи, саградили смо рај? Рај за децу? Вероватно. Само, док је раније дете прерано попримало озбиљан израз лица сад постоји ризик да ће дете одбити да одрасте.
      Оно ће хтети (кад му већ порасту бркови и кад постане пунолетно) да мења играчке и да мења задовољства. Неће хтети да ради, зато што је то тешко. Колико је само страшно да човек сваког дана устаје и иде на посао! Неће му несносно изгледати само тежак и опасан посао ватрогасца, већ ће му чак и нешто једноставније претити неиздрживом тежином.
      Оно неће хтети да заснује своју породицу. Просто ће се плашити. А од полних радости неће моћи да се одрекне пошто је природа у младићком узрасту скоро непобедива чак и за савршене. И добићемо нешто чудно. С једне стране размажено и ћудљиво биће, а с друге развратно и сурово (јер је неодговорно).
      Плаћање услуга за обезбеђивање сопственог задовољства прећутно ће поверити родитељима. Јер они су га родили, није он молио. И они су га тако дуго гајили и неговали. Зашто сад обијају да га гаје и да га негују? И не само то, још им је пало на памет да старе и слабе и сад траже помоћ од њега! А он није потписао да ће то да ради! Превише је навикао на то да се свет врти око њега са свим чоколадицама, вртешкама, мобилним уређајима и сл., а да он стоји на табуреу посред скупштине одраслих и рецитује песмицу коју је научио. Одрасли су притом, као што је обичај, одушевљени!
      Молим вас да сами завршите размишљање о могућим минусима ове невиђене среће која се обрушила на нашу децу пред крај историје. Јер очигледно је да је оно што имамо плус. Шарени, дотерани, карневалски плус. И више не можемо да живимо другачије, зар не? С тешким радом и глиненим пиштаљкама. Међутим, живот се не састоји само од плусева. Треба да постоји и минус, исто као у батерији захваљујући којој ради даљински за телевизор. И где је овај минус? Можда сам све измислио? Јер свештеници често причају страшне бајке. А можда заиста нашу децу која су упила незамисливу за раније епохе количину задовољстава чекају и неке незамисливе невоље? А и нас заједно с њима? Сачувај Боже, али треба размислити.
      И треба челичити дете, такође га треба учити да ради. И да трпи бол, и да поштује ближње. И још много тога треба радити. Зато што имитирајући рај за децу немамо прави Рај. Живот је и даље оштећен и отрован грехом, болом и смрћу. Цивилизација нам је просто замаглила очи дречавим декорацијама. И треба припремати дете за прави живот, а не за супермаркет. Иначе дете неће хтети да одрасте. А сложите се, одрасли чика с мозгом бебе је појава подједнако одвратна колико и друштвено опасна. У принципу, покушајте да сами размислите о овој теми до краја.
       
      Извор: Православие.ру
    • Од Логос,
      Зашто су Свети Апостоли Петар и Павле од свих ученика Христових највише прослављени од Бога и од људи? Зашто се ове године пости на Петровдан иако се пост на тај празник завршава? Зашто се у многим местима одржавају Петровдански вашари, а уочи празника пале лиле? На ова, али и на многа питања одговара протонамесник Дарко Ђурђевић, архијерејски намесник ваљевски први и парох Покровске цркве. Отац Дарко открива и како је празник Апостола Петра и Павла рано установљен, затим како је Апостол Петар постао посебан Христов ученик али и зашто се два наизглед велика антипода Петар и Павле славе у истом дану.
       
       
      Извор: Радио Источник

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...