Jump to content
  1. Рапсоди

    Рапсоди

  2. Jadranka Grubjesic

    Jadranka Grubjesic

  3. Kaludjerovic Sreten

    Kaludjerovic Sreten

  4. Дијана.

    Дијана.

  5. Tavita

    Tavita

  6. александар живаљев
  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од JESSY,
      На улици испред кафане пријатељ ми је стегао руку и рекао: причаћемо о сценарију другом приликом и на другом месту… И отишао је својим путем (Срђан Печеничић) Пријатељ ме је позвао да се нађемо и попричамо о његовом филмском сценарију који ми је дао да прочитам. Да будем искрен, не волим да читам текстове својих пријатеља. Ако их похвалим, мислиће да тако говорим зато што су ми пријатељи. Ако говорим лоше, изгубићу пријатеља. Смишљао сам разне изговоре да одложим виђење, али није вредело. Пријатељ ми је предложио да се нађемо у једном лепом италијанском ресторану код Конака књегиње Љубице. Мој пријатељ је стигао први. Срдачно смо се поздравили. Рекао сам: „Извини, молим те, да променимо кафану. Ово место ме сећа на неке ружне ствари из мог живота. Ово је кафана у коју сам често долазио као дете.”
      „Долазио си у кафану као дете? С родитељима?”
      „Не. Сам. Наравно, није била овако отмена, била је то сиротињска кафана, а власник је био мој отац. Мој отац је држао ову кафану пре рата, за време рата и после рата. Причало се да је био добар и с Немцима и с партизанима. Када су Немци 1941. године ушли у Београд, међу првима су ухапсили мога оца. Држали су га 24 сата у затвору и пустили га. Отац је касније причао да га је то доста коштало, али се исплатило. Кад су партизани 1944. године ослободили Београд, међу првима су ухапсили мога оца. Држали су га у затвору 24 сата. И пустили. Отац је касније причао у пола гласа да га је то скупо коштало, много скупље него код Немаца. Кафана није престајала са радом ни у миру ни у рату. У то време то је била периферија Београда. У кафани су се сакупљали лађари, рибари, лопови, просјаци, посрнуле жене… Талог Београда. Отац и мајка су се развели. Ја нисам као дете тачно знао шта то значи. Нити ми је било јасно зашто отац више не станује са нама. Када је отац отишао, мајка и ја смо остали сами. Мајка није радила. Били смо веома сиромашни. Скоро да нисмо имали шта да једемо.
      Шта је била моја мука? Једном месечно мајка би ме окупала, лепо обукла и послала код оца. Пошто се он никад није сам сетио да нам помогне. Ишао сам код оца у његову кафану да би ми он при одласку гурнуо у џеп мало новца који сам носио мајци. Али, требало је преживети до тог тренутка кад би се он сетио да ми да новац. Мајка ме је молила да, ако отац није у кафани, седим и чекам док се врати из града. Седео сам за овим столом и чекао оца, често сатима… А онда, кад би он дошао, нисам знао шта да разговарам с њим. Нити је он знао шта мене да пита. Желео сам да ме загрли, помилује по глави, пољуби… Ништа од тога њему није падало на памет. Прилазиле су ми жене које су мирисале на ракију, грлиле ме, љубиле, јер сам их подсећао на њихову децу која су била жива или нестала за време рата. Пијани бродари су ми наручивали пиће… И терали ме да пијем кувану ракију јер је то здраво и тако се постаје „мушко”. Нудили су ми да пушим љуте и горке цигарете. Очи су ме пекле од дима, био сам потпуно мокар од зноја, нервозе, туге што морам да седим у тој прљавој и задимљеној кафани и чекам да ми отац удели мало новца. Али сам знао да тај новац нестрпљиво чека код куће моја мајка… Чинило ми се да би ми било лакше да седнем испред кафане и да просим него да чекам да ми отац удели милостињу. Сваког месеца бројао сам дане до одласка код оца. И мој ужас се повећавао како се ближио тај дан… Било је мучење и понижавање, али смо на тај начин преживљавали и ја и мајка.
      Питао сам мајку: „Мама, зашто ме отац не воли?” Добио сам утешан одговор: „Воли те, само то не показује.”
      Отац је старио и почео је да поболева. Обилазио сам га скоро сваког дана. Доносио му воће, чистио стан, помагао му да се окупа. Нисам више хтео да узимам новац од њега. Био ми је некако симпатичан и драг у тој својој беспомоћности. И ако он није волео мене, ја сам волео њега.
      Једног дана када сам дошао у кафану затекао сам необичајену тишину. Сви су ме љубили, миловали по коси и тихо говорили: „Дете, прими саучешће… Умро је твој отац.” То је значило престанак мог мучења и понижавања. Тада сам први пут у животу попио пола чаше вина. И напио се… Имао сам осам година.
      Знали смо да је отац имућан и да поред кафане има и неколико станова које је издавао. Није имао никога од родбине, осим мене. Мислили смо да ће отац све оставити мени и мајци. И да ћемо мајка и ја најзад нормално живети. Нажалост, преварили смо се. Пред смрт, кад је већ био тешко болестан, отац се оженио својом младом конобарицом и све оставио њој. Баш све: и кафану и станове. Мени и мајци ништа. И даље смо годинама живели у беди и немаштини…
      Да ли сам због тога мрзео свог оца ? Не. Волео сам га много више него што је он волео мене. Тако је у животу: волимо највише оне који најмање воле нас…
      На улици испред кафане пријатељ ми је стегао руку и рекао: причаћемо о сценарију другом приликом и на другом месту. И отишао је својим путем.
      Вратио сам се у кафану и сео за сто за којим сам увек седео кад сам чекао оца. Био сам сигуран да ће се вратити… Да ће ме загрлити, пољубити и рећи: сине, тако сам срећан што те видим… Волим те!
      Седео сам и чекао… И чекао. Нико није дошао.
      Професор ФДУ
      http://www.politika.rs/scc/clanak/458760/Pogledi/Otac-koga-sam-voleo
       
    • Од Вилер Текс,
      Преминуо последњи Србин у Дечанима
        Бошко Ћирић (58), једини Србин који је живео у Дечанима, пронађен је мртав у свом стану и верује се да је смрт наступила ненасилно, потврђено је Спутњику у манастиру Високи Дечани.
      Ћирић је последњих месеци био лошег здравља, а сахраниће да дечански монаси на православном гробљу које се налази у близини манастира.
      © Фото : Facebook/Bosko Ciric (Ćira)
      Ћирић је рођени Дечанац, а свој завичај је морао да напусти у јуну 1999. године. Вратио се пре десетак година и прве три године, док није повратио стан у центру вароши, боравио је у дечанском манастиру. Албанци су га поштовали и никада није имао проблем зато што је Србин.
      Ћирићев нестанак су полицији пријавили његови пријатељи, пошто се неколико дана није јављао на телефон.
      Уз судско одобрење и у присуству Унмика и Кфора, у Ћирићев стан су провалили ватрогасци и њега затекли мртвог на поду. Тело је већ било у фази распадања и пребачено је у Клинички центар у Приштини где ће бити обављена обдукција.
       
       
      https://srbin.info/drustvo/preminuo-poslednji-srbin-u-decanima/?lang=lat#
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Црква Светог Јована Владимира у селу Курило у Зети данас је торженствено прославила храмовну славу – Светог краља српског. Свету архијерејску литургију је служио Високопреосвећни Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са свештенством уз молитвено учешће вјерног народа.   Звучни запис беседе   Радост сабрања је уљепшало крштење и миропомозање новог слуге Божијег Доброслава.   Након прочитаног зачала из Светог јеванђеља Митрополит је рекао да они који су Христа гонили и који Га гоне, већ двије хиљаде година гоне и прогоне оне коју су Његови и да житије Светога Јована Владимира свједочи ту велику и свету истину.   Појаснио је да они који чују и слушају ријеч Божију слушају Духа Светога а они који се ње одричу, одричу се и Духа Божијега, самога Бога. Тако је то било кроз вјекове и тако бива до данас са Црквом Божијом, са онима који се крштавају у име Оца и Сина и Духа Светога и живе сагласно томе, испуњени љубављу према Богу и једни према другима. По његовим ријечима они који се не крштавају, или су крштени а не живе сагласно Јеванђељу, они нападају, гоне и прогоне Цркву и свједоке Божије, и сва историја двије хиљаде година је свједочанство тога:   “Свети Јован Владимир је живи свједок живога Бога који је свједочио Господа својом вјером, надом, љубављу. Својом мученичком крвљу је запечатио своју вјеру пострадавши прије 1020. година. Они који су га мучили и убили из властољубља, запамћени су на начин на који је запамћен Јуда издајник Христов”, истакао је Митрополит.   Говорећи о Светом Јовану, Високопреосвећни је нагласио да је он присутан не само у Зети, његовој држави, него и тамо гдје су његове мошти у Шин Ђону, Албанији, и широм васељене. Овај дивни светитељ спада у оне владаре који нијесу жртвовали свој народ за своје интересе и власт, него за истину и правду Божију, жртвовали себе за народ свој.   “Његов спомен и његов примјер, свједочанство, пројављује се овдје у Зети, којом је владао, преко ове светиње посвећене Светој Петки и њему као Божијем угоднику. Преко овога новога манастира поново је дошао међу нас да му служе наше сестре монахиње и сви ми заједно са њима, да се сјећамо његовога житија и великога подвига”, рекао је владика и додао да је Митрополија објавила десетак књига у којима је сабрано све што је писано о Светом Јовану Владимиру.   Архиепископ цетињски је казао да је Свети Јован Владимир дивна и чудесна личност и изразио наду да ће се и Пречиста Крајинска, срушена од Турака, 1571. године, обновити и освештати, али, нагласио је, то зависи од дозволе власти.   “Даће Бог и њима разума и памети, а у исто вријеме неће Господ дозволити и Часни крст Светог Јована Владимира да светиња посвећена Светој Тројици – Богу љубави, која је долетела на Румију по његовом благослову, буде срушена, иако је од 2005. године непрекидно нападају”, рекао је Митрополит црногорско-приморски и подсјетио на предања везана за ову цркву, као и начин њеног постављања на 2000 метара надморске висине.   “То је најљепши доживљај у моме животу, лети хеликоптер са храмом… види се Бар, Албанија, Скадарско језеро, Јадранско море, Италија, сва брда… Баранин Мило Драговић је направио и на врху саставио цркву и камење, које је по предању доношено сваке године за Тројичиндан, сакупљано стотинама година, почело је да се уграђује у тај храм. Па су нам и то забранили прошле године у име културе”, присјетио се Митрополит Амфилохије тих дана.   Нагласио је да и оно што се овдје у Зети са овом светињом урадило, као и са другим манастирима и црквама у Црној Гори, по мишљењу власти руши црногорску културу.   “А то што су то биле рушевине триста година и што је стока боравила у цркви у којој је гроб Балше Другога, то је била култура?! Хвала Господу ено црква на Румији стоји, и ако Бог да стојаће. И хвала Богу што су се светиње на Скадарском  језеру обновиле. Хвала Господу што се и ова светиња обновила и васкрсла. Надам се да ћете ви из Курила дати овом селу име Владимирово, што би био ваш допринос обиљежавању прославе великога Светога Јована Владимира”, казао је Митрополит Амфилохије.   Након што је благосиљао и пререзао славски колач, Високопреосвећни Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је честитао празник и славу мати Јакови и сестринству ове свете обитељи, као и ктитору брату Радомиру Станковићу, који је и ове године био домаћин славе. Сабрање је настављено уз славску трпезу хришћанске љубави.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од JESSY,
      Постоје тренуци када је наша потреба за подршком велика, изгубили смо поверење у живот и укус стварних ствари. С једне стране, потреба, с друге стране, егзистенцијална питања на која до сада није одговорено, приближили су ме оцу Филотеју Фаросу. Многи од вас сте вероватно већ читали његове књиге, неки само “Природа Ероса” због чега су га многи окарактерисали као “револуционара или анархистичког папу”, док други за њега сада чујете по први пут.

      Једни верујете у Бога, други не. Оно што је сигурно, сви смо створени од истог материјала и тако човек без брига не постоји.
      “Одрастао сам у Трумби, мој отац је имао берберницу, тако сам имао прилику да упознам и наркомане и проститутке нашега краја. Уверавам вас да сам у тим људима видео више Бога него у наводно побожним људима. Видео сам људе милостиве, саосећајне”.
      Зашто сте постали свештеник?
      Како бих испунио своје потребе, да бих се спасио…
      Од чега?
      Одрастао сам у једном веома проблематичном окружењу, са родитељима који нису имали никакву комуникацију и ништа заједничко. Мој отац је био алкохоличар… Желео сам од тога да побегнем, да нађем неки спас. То сам пронашао у речима отаца Цркве. Веома је важно да човек себе познаје, али и своје мотиве (покретаче). Нема  значај шта радимо и говоримо, већ зашто то радимо и говоримо. Најчешће није проблем “колико имамо”, већ како тиме управљамо.
    • Од Драгана Милошевић,
      Аустријска католичка теолог и хисторичарка, Анна Мариа Груенфелдер упутила је отворено писмо кардиналу Винку Пуљићу поводом најављене мисе за страдале припаднике усташког покрета.
      Она у писму, којег преносимо у цјелости, упозорава Пуљића да није добро одавати почаст онима који нису били невини, како их се жели приказати.
      Преузето са Аутограф.хр
      Писмо преносимо у наставку:
      Господине кардинале,
      обраћам Вам се као теолог и повјесничарка (моје аустријско држављанство у том контексту није важно).
      Моје апострофирање на теолошки је због мог професионалног пута који је кренуо на не баш безначајном Теолошком факултету у Иннсбруцку, на којем су подучавали Kарл и Хуго Рахнер, ЏосеФ Рацингер (алиас папа ем. Бенедикт XVI, Јоханн Баптист Метз, Ладислав Борос, Хеинрицх Сцхлиер и други, што ми даје становити легитимитет.
      Узгред речено, студенти у Инсбруцку били су и шесторица исусоваца, које је 1989. године у Сан Салвадору убила војна хунта: ректор средњоамеричког свеучилишта ”Јосé Симеóн Цаñас” (УЦА) Игнацио Еллацурíа и његова субраћа Сегундо Монтес, Игнацио Мартíн-Барó, Амандо Лóпез, Јуан Рамóн Морено и Јоаqуíн Лóпез y Лóпез били су прави мученици – борили су се и пали за своју вјеру која почива и на праведности.
      Имате пуно прилика славити мисе за недужне жртве. Но препустите оне који су окрвавили и себе и Хрватску и Цркву, једином Суцу који ће им одмјерити праведност.
      Вама, господине кардинале, обраћам се у име оних истих који су из својег свеучилишног образовања црпили сазнање да се теологија студира и да црквену службу треба обнашати и као дужност подучавања и разјашњавања нејасноћа.
      Kао кардинал Ви имате не само теолошке темеље, него и ауторитет Цркве. Црква обнаша (и) доктриналну, магистралну службу – и као таква, она има ауторитет, али и одговорност доприносити разлучивању духова.
      На Вама је да разлучите право и искривљено, лоше схваћено или лоше протумачено. Ваш је задатак ”разлучивање духова” (1 Kор 12,10: Јов. 4, 1,6).
      Везано уз позадину ”Блејбуршке трагедије” (да рабим ову синтагму, под којом је најављена и овогодишња комеморација, као и оне претходних година) не могу а да Вас не запитам: колико хрватских повјесничара – озбиљних, с именима и међународним угледом – мора још појаснити хрватској јавности, укључивши Хрватску бискупску конференцију, вјеројатно и Бискупску конференцију БиХ – тко је доспио у Блејбург, с које стране, с којом намјером, у чије име.
      Није доспио у Блејбург ”хрватски народ”, нису доспјели ”невини”, нису доспјели ”борци против комунизма” – доспјели су они који су вјеровали тадашњем водству ”хрватског народа” (које то такођер није било) да се ”боре против комунизма”, ”за своју домовину”.
      Kолико Вам пута треба још објаснити да су пошли у Блејбург по наредби оних, који ће на том путу спасити своју кожу и напустити ”свој народ”.
      То је ”трагедија”, трагедија заблуђелих, затупљених и, на крају, изданих.
      Ви господине кардинале, с Вашим напоменама о ”невиним жртвама”, очито још увијек вјерујете и држите до ”праведног рата”. Црквени учитељи св. Аугустин и св. Тома Аквински, могли су још вјеровати да рат може бити праведан, оправдана обрана од нападача.
      Од Првог свјетског рата, са својим масовним убијањем новим оружјем, нити један одговоран политичар, па ни војник, официр, није двојио да ратови модерног доба не могу бити праведни, јер оружје једном покренуто, непредвидиво погађа и праведне и злочинце, и цивиле и војнике.
      Вама, господине кардинале, обраћам се у име оних истих који су из својег свеучилишног образовања црпили сазнање да се теологија студира и да црквену службу треба обнашати и као дужност подучавања и разјашњавања нејасноћа
      Одбрамбени рат – то рат на територију поражене Југославије нипошто није био. Хрватска је ратовала раме уз раме с онима, који су поразили и разбили Југославију, да би на њезиним рушевинама подигли режим и назови-државу која ће служити као штит и непресушни ресурс за још крвавији рат против СССР-а.
      Не варајте ни себе ни друге. Нитко није напао нити НДХ, нити Хрватску, али НДХ је уз окупатора нападала своје људе и то оне који су заиста намјеравали избацити окупатора, а с њиме и злочиначку клику, која је земљу изручила Хитлеровој Њемачкој. Толико о ”невиним” и ”жртвама”.
      Господине кардинале, Вама као академском грађанину, све те чињенице не могу бити непознате. Чули сте их толико пута – но ”нитко није толико глух као нетко тко не жели слушати” (Манéс Спербер, Сиебен Фраген зур Геwалт / Седам питања о насиљу).
      Kористите свој ауторитет добивен од Цркве и удовољите Вашем задатку ”разлучивања духова”. Имајте храброст заступати чињенице и наспрам Вашој браћи по дужности у бискупским конференцијама – којима или недостаје знање или ”петље” поступати насупрот очекивањима особа које Цркву и њезин ауторитет злорабе за своје приземне интересе, које кане себе ”легитимирати” с црквеним ”благословом”.
      Имате пуно прилика славити мисе за недужне жртве. Но препустите оне који су окрвавили и себе и Хрватску и Цркву, једином Суцу који ће им одмјерити праведност.
      (Вијести.ба / Аутограф.хр)

        
      Austrijska teologinja kardinalu: Ne varajte ni sebe ni druge
      VIJESTI.BA Austrijska katolička teologinja i historičarka, Anna Maria Gruenfelder uputila je otvoreno pismo kardinalu Vinku Puljiću povodom najavljene mise za stradale  
×
×
  • Креирај ново...