Jump to content

ИСТОРИЧАР ДР МИОДРАГ ПЕТРОВИЋ, ТВОРАЦ ИДЕЈЕ О ХОРЕПИСКОПИМА, ОДРЕКАО СЕ АРТЕМИЈА И УХВАТИО ГА У ЛАЖИМА И ОГРИЈЕШЕЊИМА О КАНОНЕ

Оцени ову тему


Препоручена порука

Познати по преводу Законправила, Номоканона Светог Саве, историчар др Миодраг Петровић, иначе сестрић почившег патријарха Германа, који је у свом противљењу институцији викарних епископа, био заговорник приче о хорепископима (о томе смо нешто на овом форуму писали др Зоран Ђуровић и ја у своје вријеме), повукао је своју подршку бившем владици Артемију, највише због тога што је процјенио да код њега нема никакве жеље за јединством Светосавске Цркве, успут разоткривајући малверзације у тзв. "ЕРП у егзилу", канонске прекршаје Артемијеве (које је, истина, и раније могао да види), као и лажи бившег епископа. Сувишно је напомињати да је због тога др Миодраг Петровић под баражном ватром "Грешног Милоја".

Извештио се Грешни Милоје (Милоје Стевановић) да набрзину скрпи књигу, нешто маказама, а нешто преформулацијом већ реченог у некој од претходних његових књига. Неретко се хвали бројем својих књига које је објавио, иако оне по садржини сличе једна другој као јаје јајету. Последња је под насловом „Аршин“, Ниш 2017, стр. 104, џепног формата.

пише Др Миодраг М. Петровић, 20.04.2017

***

Иако је та књижица добрим делом проткана неистином и методом којим се служе секташи, одштампана је, како пише: „Са благословом Његовог преосвештенства владике рашко-призренског у егзилу Артемија“.

Овде ћу делимично представити острашћеност Грешног Милоја према онима који нису са њим и његовим владиком Артемијем, кога назива „светим старцем“ (стр. 55). У том смислу поновљено истиче: „Што се мене тиче, мој став је следећи: тамо где нема места за мог духовног оца – владику Артемија – нема ни за мене“ (стр. 43, 55, 71). На крају такве реченице ставља три знака узвика. Ваљда се и сам чуди шта је написао, односно колико је заслепео обожавајући човека.

Острашћено и олако се Грешни Милоје служи недоличним изразима на рачун сваког ко се не клања његовом „светом старцу“. Ако бих овде ређао те недоличне, па и безобразне његове изразе, то би значило да сам сличног васпитања. Један од безобразних његових израза, изговорен у тренутку када му је лик постао изопачен, приписао је мати Јелени Нововазнесењској у Овчару. Толико је тај израз одвратан да га овде не могу навести, али сам га пренео владици Артемију у писму, састављеном о Савиндану 2017. године, које ће једног дана бити објављено. Изазван, пројавио је из себе оног правог Грешног Милоја. Тако се догодило и са о. Иринејем, секретаром владике Артемија, када је био ухваћен у превари, те због тога рафално изговорио погрдне изразе.

Зашто су у поменутој књижици „Аршин“ Грешни Милоје и његова дружина излили толики гнев против мати Јелене и мене? Зато што је мати Јелена, после четири године надања да ће у манастиру Ново Вазнесење имати сталног духовника ради свакодневног богослужбеног правила, схватила да је о. Иринеј имао задатак да вернике усмерава ка Милојевој задужбини у Лозници. Дубоко свесна смисла свог монашког подвига и брига о сестринству, а нетрпељива наспрам глуме и неиспуњених обећања, јер су се свештенослужитељи стално мењали, прекинула је да моли и да се нада нечем бољем. Све њене молбе и вапаји обијали су се о камено срце владике Артемија. Нисам се мирио са таквим стањем, гледајући како њени критичари злурадо настављају да је оптужују и мрцваре недужно сестринство чак и после прекида општења са владиком Артемијем.

У поменутој књижици „Аршин“ Грешни Милоје се упиње да, с једне стране, што више оцрни мати Јелену, о. Небојшу и мене, а са друге стране, да стави ореол на главу себи, о. Иринеју и владици Артемију. Превасходно себе представља као милосрдног страдалника за веру, како би и његови потомци читали о томе каквог су претка имали. Претка који се хвалио да је „двапут хапшен због вазнесењских монахиња и једном, пребијен ишао на штакама“ (стр. 36). Али тај „предак“ се покајао што је некада хвалио мати Јелену и њено сестринство, па се спрема да „направи нову књигу, еда би остао траг Истине о паду м. Јелене… А и да моји, каже Милоје, потомци не буду у сумњи: какав је то човек био наш деда који је у књигама у звезде окивао неку калуђерицу Јелену, ишао због ње у апс и у гипс, па јој после окренуо леђа“ (стр. 36).

Међутим, пре ће се потомци Грешног Милоја упитати: да ли је међу правим хришћанима постојао још неко ко се као наш деда разметао да је ради вере страдао. Упитаће се: како то да наш деда често цитира Свето писмо а „хвали се оним што је на лицу, а не (оним) што је на срцу“ (2. Кор 5, 12)? Зашто запоставља толике поуке апостола Павла, као на пример: „Ко се хвали нека се Господом хвали“ (1. Кор 1, 31; уп. Рм 5, 11); „Не користи ми да се хвалим, јер ћу доћи на виђење и откривења Господња“ (2. Кор 12, 1); „Ако се треба хвалити, немоћима својим ћу се хвалити“ (2. Кор 11, 30; уп: 2. Кор 12, 5); „А сад се хвалите својом надменошћу. Свака таква хвала је зла“ (Јак 4, 16).

Уместо тога, Грешни Милоје се приклонио лукавству. У првом делу поменуте своје књижице, сопствени текст (лако препознатљив по језику и стилу) потурио је Славку Радовановићу, раднику из Лучана који, наводно, како пише Милоје „убарабарује аршин високог интелектуалног посленика проф. Петровића и свој аршин“ (стр. 8). Све то уз констатацију, наравно Милојеву, да је „г. Миодраг субјективан до мере која је несхватљива. Све је изврнуо наопачке“ (стр. 14).

Са писмом Славка, Грешни Милоје пилићарски опонаша Јакова који је преварио обневиделог оца, Исака, ради наслеђа. Наиме, Јаков је обложио руке и врат јарећом кожом да би отац поверовао да је Исав, старији син, који је био маљав. Зато отац, Исак, рече Јакову: „Ходи ближе, сине, да те опипам јеси ли син мој Исав или не. И приступи Јаков Исаку оцу својему, а он га опипа, па рече: глас је Јаковљев, али руке су Исавове…“ (1. Мојс 27, 21-22). „Маљави“, што ће рећи преварантски текст Славковог тобоже писма, дакле, плод је пера Грешног Милоја. Тамо је Исак преварен зато што је био слеп, а ја, Богу хвала, нисам слеп. Тамо је Јаков успео по наговору мајке, а да ли је овде Грешни Милоје успео по жељи и наговору владике Артемија и његовог секретара о. Иринеја, о томе нека просуде читаоци.

Колико су образложења Грешног Милоја испод такве маске јадна и неистинита, свак ће лако уочити кад буде читао моје текстове. Усуђује се да каже како је мати Јелена „малтретирала… омиљеног оца Иринеја“ (!), да би у наставку написао: „Наиме, чињеница је да нико, па ни најжешћи опадачи и клеветници владике Артемија нису успели да покажу прстом ни на један једини догмат или канон о који се огрешио владика Артемије“ (стр. 18). Да ли је то истина?

Не треба други неко да „покаже прстом“ на огрешења владике Артемија, јер је сам он то учинио. Овде најпре доносим један од таквих примера. Наиме, у часопису „Свети кнез Лазар“, бр 3 [27], Призрен 1999, на стр. 156. Објавио је своје САОПШТЕЊЕ у циљу „разјашњења“, које, између осталог, гласи:

[„… у најновијем броју нашег часописа „Свети Кнез Лазар“, бр. 2 (26) 1999. године, објављена су два чланка које због заузетости догађајима на Косову и Метохији нисмо успели да претходно прочитамо, а у којима су изнесени ставови и закључци иза којих ја, као Епископ Српске Православне Цркве не стојим“.

„Без намере да детаљно вршимо анализу дотичних чланака, сматрамо за потребно да, макар укратко, укажемо на њих и њихове недопустиве и неприхватљиве ставове. То су чланци „Српска Црква у загрљају јереси“, од Жељка Которанина, који износи неприхватљиве тврдње и закључке, као да је ‘у Српску Цркву уведена јерес, доводи се у питање благодатност Српске Цркве, оптужује се цео епископат за равнодушност према актуелној јереси екуменизма’ итд.“

„Други чланак је ‘У раскораку са Светим Савом’ од Д-ра Миодрага Петровића, у коме аутор настоји да покаже да је цео Архијерејски сабор Српске Православне Цркве, напустио пут Светога Саве, да се упушта у неканонске радње и новотарије (бирање викарних епископа), напуштање Законоправила Светога Саве итд. При томе се аутор злобно упустио у процену ‘дозрелости, учености и подобности’ појединих новоизабраних Епископа, помињући и неке по имену, као да је тиме желео да каже да је и сам Архијерејски сабор СПЦ недорастао својој улози у Цркви Божијој у овим тешким временима.“

„Због свега тога, извињавамо се поштованим читаоцима и обећавамо да нећемо допустити да сличних ствари у будуће буде у нашем и Вашем часопису.“

„Епископ рашко-призренски

+ Артемије“]

Шта, дакле, из тог Саопштења владике Артемија проистиче? Недвосмилено то – да је тада, насупрот писању Жељка Которанина, тврдио: да у Српску Цркву није „уведена јерес“; да се не „доводи у питање благодатност Српске цркве“; да није у праву кад „оптужује цео епископат за равнодушност према актуелној јереси екуменизма“ итд.

Да је неким случајем владика Артемије остао у саставу епископата Српске православне цркве, и данас би, несумњиво, исто тврдио. Али пошто је испао из тог састава, постао је жешћи критичар од Жељка Которанина. Исто то може да се каже за владику Артемија и кад осуђује садржину мог текста У раскораку са Светим Савом, представљајући ме да злобно пишем.

Тада сам, дакле, на основу учења црквених отаца указивао углавном на штетност избора викарних епископа у Српској православној цркви и уопште. Успут само у том чланку сам указао на то – чему нас је Свети Сава учио и у чему смо, наспрам његовог учења, у раскораку. Владика Артемије не само да није, како каже, „успео да претходно прочита“ тај мој чланак, него га је у часопису сa благословом уврстио одмах иза свог текста управо зато што га је претходно прочитао.

Иако сам у свести имао тежину и горчину речи владике Артемија што каже да сам „злобно“ писао, то ме није одвратило да се, с обзиром на струку којом се бавим, критички осврнем на одлуку Светог архијерејског сабора о његовом низвођењу на степен монаха. Наиме, у вези с тим објавио сам чланак под насловом Саборска одлука о епископу Артемију, одштампан у часопису „Свети кнез Лазар“, бр. 1-2 (67-68), Београд 2011, стр. 79-86 (прештампан у четвртој књизи мојих „Одабраних радова у шест књига“, под насловом „Србија на размеђи Истока и Запада“, Београд 2013, стр. 191-198). Тамо сам указао на неопходност да се доследно спроведе црквеноканонски поступак, изјавивши да ћу владику Артемија сматрати епископом све док се у редовном судском поступку не потврди његова кривица. Поступио сам тако не би ли се избегле тешке последице цепања у Српској православној цркви. А њему сам неколико пута, гледајући га у очи, рекао: „Ви као Артемије не значите ми нешто посебно, али ваше православно исповедање вере и те како ми значи много“.

Владика Артемије се, додуше, неко време повиновао, али не и слагао са одлукама Светог архијерејског сабора. У његовом „повиновању“ надао сам се да лежи жеља за очување јединства у Српској православној цркви. Управо у том смислу сам у беседи на Петровдан 2016. године у Новом Вазнесењу истакао: „Свети Сава је једну јединствену православну Српску цркву основао. И треба чинити све да нема раздора у њој“.

Ради тога сам имао разумевања за избор Николаја у достојанство хорепископа (рачунајући на његову благородност, скромност, искрену приврженост у служењу Цркви Христовој) како стадо које је кренуло за владиком Артемијем не би остало без пастира. Сматрао сам га погодним за несебичне разговоре о измирењу и јединству у Српској православној цркви.

О каноничности избора тог једног хорепископа може се разговарати под претпоставком да се неће доказати кривица владике Артемија. Али када су после избора Николаја изабрана још два хорепископа, за шта нема канонског основа, схватио сам да владика Артемије, из побуда њему знаних, преамбициозно хоће да слови за поглавара и спасиоца Српске православне цркве. Због тога сам изгубио наду у могућност да се са њим може рачунати на измирење и уједињење. Неканонским избором другог, трећег, а сутра можда и више епископа, сам владика таквим поступањем чини управо оно што заблудели Грешни Милоје тражи, тј. да неко „покаже прстом о који се канон огрешио владика Артемије“.

С обзиром на изражену нискост владике Артемија (скривено), о. Иринеја, Грешног Милоја, Славка Радовановића, проф. др Милана Мићуновића и других, њима сличних (јавно), да мати Јелену и мене што је могуће више оцрне, морам да истакнем да они, таквим својим оркестрираним приступом продубљују раздор и подсећају, својом методологијом, на деловање секташа.

Сви они, убеђени да су безгрешни, пренаглашавају јеванђелску причу о блудном сину, а запостављају смисао и значај оне, такође јеванђелске приче о труду и радости пастира да пронађе изгубљену овцу којој се, кад је пронађе, радује више него оним 99. У конкретном случају пастир је својим нечињењем и промашеним чињењем допринео да му се удаљи не једна овца, него више; да му се угаси данас једна „катакомбна црква“, а сутра нека друга.

Зашто кажем за владику Артемија да тајно, односно прикривено наступа? Зато што нападе препушта јуришницима на челу са Грешним Милојем. То је у складу са његовом природом; у складу са оним како га је представио бивши његов секретар, о. Симеон: у смислу да после команде „јуриш“! једини он остане у рову. Не обистињује ли се та констатација и сада када из „рова“ шаље у јуриш Грешног Милоја, о. Иринеја и њима сличне? Али ни то сазнање, као ни сазнање да је опоменуо игумана рукумијског, о. Симеона, што не помиње на литургијама свог надлежног епископа, није ме одвратило од онакве анализе саборске одлуке о његовом низвођењу на степен монаха. Радило се, понављам, о струци којом се бавим, о црквеноканонском праву; радило се о очувању здравог црквеноканонског поретка као залогу за очување јединства у Српској православној цркви.

На челу са Грешним Милојем и о. Иринејем, као челним јуришницима владике Артемија, многи су се слепо окомили на сестринство манастира Новог Вазнесења. А то узорно сестринство је у материјалном погледу сиромашно; још сиромашније постало откако су клеветници из профитерских разлога вернике усмерили, како је већ речено, ка Лозници, али је зато духовно пребогато. Збуњени су опадачи њихови. Разбијају се о бедем јаке вере и подвижништва које их краси. Служе Богу у јеванђелском духу, благодарећи и наслеђеним саветима и благословима великог духовника, о. Саве Вазнесењског. Својом побожношћу држе лекцију свима, па и мени. Ето због чега сам одлучио да подржим то угрожено сестринство. Увек сам се сврставао на страну неправедно прогнаних и угрожених. Некада на страну владике Артемија, а сада, увидевши колико дуго је давао лажна обећања и колико је камена срца, стао сам на страну нововазнесењске обитељи.

Шта клеветници мати Јелене од ње очекују? Оно – „Све ово даћу теби ако паднеш и поклониш ми се“ (Мт 4, 9). А то води у човеколатрију. Зато сам владици Артемију рекао да није добро кад човек ствара култ сопствене личности. Изјаве Грешног Милоја о њему као непогрешивом „светом старцу“ у том правцу су усмерене. Зато сам у последњем писму владици Артемију, о Савиндану 2017. године, истакао да је инсистирање да му се мати Јелена поклони „одраз човеколатрије, ради које се слепа послушност диже изнад сваке догме. Има ли већег греха од тога?“ Такође, уколико „остане неумољива“ срца, написао сам му да ће „неминовно уследити нежељени развој догађаја, као на пример:

- Стављање на интернет мојих писама;

- Манастир Ново Вазнесење неће због Ваше немилости унедоглед остати без духовника и, у том случају, коме ће се у крајњем исходу приписати кривица или неспособност?

- Распредаће се у јавности питања – да ли сте створили раскол и у чему се он састоји; да ли се у Вашем окружењу негује својеврсни фанатизам и да ли у томе има нечег што подсећа на секташтво, папизам; је ли преокупација за сталном пројекцијом слика нешто што је својствено хришћанској скромности и тихости при мисионарењу…?“

Али вратимо се још мало Грешном Милоју који не схвата да су сујета, глума и лицемерство провидни и кратког даха. Пропео се изнад свих врхова науке, признајући као најбоље оне књиге које скрпљено састави, хвалећи се и њиховим бројем. Из побуда слепе привржености владици Артемију и о. Иринеју, дрзнуо се, наводно устима Славка, да омаловажи више него полувековни рад на изворима које је Свети Сава користио за састављање Законоправила.

Из жабље перспективе гледа на такав труд, омаловажавајући га и поређењем са дабарским издањем Митрополије дабробоснаске, у којем, због нестручности приређивача пише, између осталог, и то – да је Свети Сава, наводно, у Законоправило уткао и обичајно право, иако ни трунке тако нечег нема тамо. Чак је вишедеценијски истраживачки труд на Законоправилу упоредио са недавним издањем Номоканона Светога Саве од стране Министарства правде Републике Србије (стр. 22, нап. 3). А то издање, које је скрпљено слично начину како Грешни Милоје скрпи своја писанија, представља изругивање и омаловажавање лика и дела Светога Саве; представља срамоту за Министарство правде Републике Србије и посрнуће народносне свести оних који то подржавају, јер та књига, у коју је Свети Сава много труда уложио, не само да је највећа српска књига, него је и прва српска енциклопедија, и својеврсна српска легитимација.

Грешни Милоје се не задовољава тиме, него тенденциозно и цинички коментарише питање у вези са ценом и, како каже, „конспиративном процедуром“ при продаји мојих књига (стр. 28). Може ли се човек толико посрнуле савести и свести осећати Србином и хришћанином? Може, али само као глумац и шићарџија. Када сам му са посветом поклонио моје књиге, ни назирао нисам да ће се из њега испилити такав циник, лицемер, хвалисавац. Тек из његових књига сам видео како од себе прави јунака са циљем да створи култ сопствене личности. Узори су му: некада друг Тито коме је слепо служио, а данас – „свети старац“, како назива владику Артемија. Понаша се као да је сву мудрост овога и онога света посисао. У томе га потхрањују ласкавци којима пружи „чинију сочива“ са задњом намером – да све вишеструко уновчи.

Неспособан је Славко да опонаша толико сујетног и фанатичног Грешног Милоја који је у његово име лукаво срочио писмо ради некаквог „убарабарења“. „Убарабарио“ се, у ствари, не Славко, него Грешни Милоје, убеђен да је препаметан, а у ствари је сићушна душа разметљиве памети.

Не може Грешни Милоје да схвати, нити да се помири са чињеницом да још увек нисам искључен из Цркве. Зато се упиње да то некако постигне. Тражи друштво. Ради тога прештампава моје јавне говоре у Лозници. Те говоре сам без скривања држао не би ли раздвојене побудио на озбиљно размишљање о превазилажењу раскола у Цркви. Исто тако свесно и јавно сам говорио и у Новом Вазнесењу, износећи штетне појаве у окружењу владике Артемија, коме нећу замерити ако настави да даје благослове за смицалице Грешног Милоја. Не каже народ узалуд оно што за обојицу важи: „Докон поп и јариће крсти“.

Зашто сам јавно говорио?

Зато што је Црква без дијалога незамислива. О томе нам сведочи пракса која је важила код апостола Господњих и црквених отаца на васељенским и помесним саборима. Апостол Павле се, на пример, у Антиохији супротставио апостолу Петру „у лице, јер беше за осуду“ због „дволичења“ (в. Гал 2, 11-14). Дакле, ако по допуштењу Божјем будем искључен из Српске православне цркве, извесно је да то неће бити по жељи Грешног Милоја, него зато што јавно и сада изјављујем да не могу бити у заједници са било ким од појединаца који црквену администрацију дижу изнад догматског и канонског учења Православне цркве. С друге стране, нисам склон да поверујем да поред оних који се у Српској православној цркви изјашњавају као екуменисти, не постоје и они који се, било јавно или тајно, противе екуменизму као свејереси. На ове треба рачунати и са њима сарађивати стално имајући на уму да је Црква Христова „стуб и тврђава истине“ ( 1. Тим 3, 15); да је установа Бога живога коју „врата пакла неће надвладати“ (Мт 16, 18).

Пошто Грешни Милоје у поменутој књижици „Аршин“ тврди, устима наводно Славка, а са благословом владике Артемија, „да нико, па ни најжешћи опадачи… нису успели да покажу прстом ни на један једини догмат или канон о који се огрешио владика Артемије“ (стр. 18), што значи да је безгрешан, зато овде додатно (поред онога што сам напред изложио) наводим неколико само црквених канона које је владика Артемије прекршио:

15. Апостолски;
5. Четвртог васељенског сабора;
4, 13. и 22. Антиохијског сабора;
13. из Писма Никифора Цариградског;
54. Картагенског сабора и др.

Епархија је епископу невеста. Оне који са стране атакују на туђу невесту Свети црквени оци су назвали именом које им припада. Свак ко прочита садржину наведених црквених канона питаће се:

зашто владика Артемије није остао при својој невести (тј. епархији), рачунајући и на мучеништво ако треба, него се определио да атакује на туђе невесте?

И ко ће пред Богом и Црквом Христовом бити оправданији – они који су мученички засведочили православно исповедање вере на Косову и Метохији, или ови који су се безбедно, али неканонски, сместили по епархијама које им не припадају?

На то ће Грешни Милоје рећи: Не дирај у Божји „аршин“; важан је обрт капитала и профит, овако или онако. Послушник у томе му је и Славко, који трчи од места до места, попут адвентиста, распитујући се ко још нема у рукама књижицу „Аршин“. Исто то чине – „омиљени“ Милоју о. Иринеј, Мићун (проф. др Милан Мићуновић) и др. Славко, са подметнутим текстом Грешног Милоја у његово име, умишља, као и сам Милоје, да се винуо међу књижевнике!

Ето, такви су се одважили да без стида, на челу са владиком Артемијем, демонстрирају силу наспрам нејаког нововазнесењског сестринства. Не схватају, или неће да схвате, шта значи кад, са једне стране, мати Јелена, четири године најпре моли, па тражи и, најзад, захтева да има сталног духовника, и шта значи кад, са друге стране, тј. од стране владике Артемија, добија празна обећања и траљава, што значи штетна решења. Потпуно обесхрабрујуће су биле његове речи, усмено изговорене, кад се последњи пут нашао у манастиру Ново Вазнесење: „Ја, мати, немам једнога о. Саву да вам дам. Другог нећете добити (мислећи да и даље остави ту о. Иринеја) и схватите да је то Божја воља“.

Е управо у томе лежи узрок што је мати Јелена отказала гостопримство и владици Артемију и владици Николају. Једноставно, није дозволила да унедоглед у Новом Вазнесењу одлучују о. Иринеј и Грешни Милоје, чији је задатак био (по трећи пут то кажем) да вернике усмере у Милојеву задужбину у Лозници код Чачка.

На крају, сви ви који се оркестрирано позивате на јеванђелску причу о блудном сину, чекајући да вам се поклоне они које сте по ћефу прогласили „блудним синовима“, знајте да тиме о себи, као својеврсним блудним синовима, сведочите. Али са једном разликом: ви сте сопствени лик блудног сина фарисејски заменили ликом оца и чекате да вам се други поклоне као некаквом божанству, а они појединци које осионо прогласисте „блудним синовима“, не траже и не очекују милост од гордељиваца, него од Свемилостивог Господа.

И још нешто за крај. Наиме, да би се схватило какви су, у суштини, „пријатељи“ владике Артемија о. Иринеј и Грешни Милоје, подсетићу на ону мудру народну изреку: „Глуп пријатељ – аутоматски непријатељ“. Изазивају и наносе му штету.

 

На дан Светог Симеона Мироточивог
Лета Господњег 2017.
Др Миодраг М. Петровић
научни саветник у пензији

подебљања, формат текста и илустрација- новинар.де

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
1 hour ago, александар живаљев рече

подебљања, формат текста и илустрација- новинар.де

Novinar.de...jesu se i oni odrekli Artemicijusa kad prenose ovakav tekst? 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
1 hour ago, Justin Waters рече

Novinar.de...jesu se i oni odrekli Artemicijusa kad prenose ovakav tekst? 

Изгледа не, сад тамо "Грешни Милоје" пише неке папазјаније. Додуше не радују се неким земљотресима у Херцеговини, као "Истина је само једна..." која их приписује екуменизму!

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 2 weeks later...

8.05.2017 

 
 
 

Zakonopravilo-Svetoga-Save_web

Преко педесет професора сам имао у животу. На све њих сам поносан, и Богу благодаран што ми их је дао. Недавно су се, на жалост, у тој улози наметнули: Грешни Милоје (Милоје Стевановић), Славко Радовановић, Милан Мићуновић и њихови истомишљеници. Са којим задатком? Да ми објасне: шта је Црква и какав је канонски поредак у њој; шта јесте, а шта није јерес; шта је образ – морал и како се брани вера; ко и како ствара култ сопствене личности; ко подређује веру стицању материјалне добити…

пише Проф. Др. Миодраг Петровић, 08.05.2017

***

Ови последњи „професори“ су сва своја знања и умећа на адвентистички начин исказали у књижици Аршин, аутора Грешног Милоја, која је одштампана, како пише: „Са благословом Његовог преосвештенства владике рашко-призренског у егзилу Артемија“. Поводом садржине те књижице, ради јавности критички сам одговорио текстом под насловом Писанија Грешног Милоја (објављено 20. 04. 2017. године – novinar.de).

Сада одговарам на додатна њихова писанија.

Мој одговор покренуо је Грешног Милоја да на себи својствен начин одговори. Прибегао је уцени: „Предлажем, дакле, да се видимо“ – пише Милоје. Зашто? Сматрао је да ћу се уплашити његовог одговора и најаве да ће исти „објавити у другом издању Аршина (као што ћу објавити – каже Милоје – и ова писма, ако Ви и ја ових предпразничних дана не одлучимо другачије“. Ту врсту метода уцене и застрашивања носи из времена када је као члан СКЈ (Савеза комуниста Југославије), као ревносни Титов послушник, витлао заставом са петокраком и натписом: „Пролетери свих земаља уједините се“.

Додатно је прибегао новом лукавству. Наговорио је свог послушника, Славка Радовановића, да своје писмо, објављено у Аршину (стр. 14-40), прошири неистинама и наново објави под насловом Наука Миодрага Петровића. „Свој“ текст Славко ми је послао поштом из Лучана, без адресе пошиљаоца, а адресу примаоца исписао је латиницом. То се зове лукавство. Обојица ме упозоравају: „Ви тонете дубље у глиб од кога Вас нико (ако се не покајете) не може опрати“ (novinar.de, стр. 4/15); „да се покајете“ (7/15); „док се не покајете“ (9/15); „саветујем Вас да се обратите лекару“ (7/15). Такве и горе поруке са патолошком мржњом непрестано упућују и мати Јелени нововазнесењској, а она им одговара молитвом.

Ради веродостојности о томе да је Милоје срочио текст у име неспособног Славка, наводим његове добро познате изразе које је сам сковао и себи, углавном, приписао: „сумашедши“!? (3/15); „душегубни“ (3/15); „уновчитељ“ (6/15); „скрпац“ (6/15); „скрпатор“, „скрпаџија“ (6/15); „збитије“ (8/15, 10/15). Исти и слични изрази врве и код Милоја у тексту под насловом Одговор професору Петровићу (novinar.de): „брзоскрпуша“ (5/16); „брзоскрпац“ (7/16, 10/16); „скрпаџија“ (8/16); „скрпљено“ (7/16); „збитије“ (6/16) итд.

Милојев језик у Славковом писму препознајем и по другим фразама и изразима, као на пример: „Сетих се речи Господових“ (9/15); „Професоре, за име Бога шта Вам би“ (7/15); „својим памфлетима сте се сами облатили до за врат“ (8/15); „дајем чврсто обећање да ћу и сада и свагда на Ваше неистине говорити ни по бабу ни по стричевима већ по правди Бога истинога – како су нас училе наше мајке Јевросиме“ (9/15); „Ко се врабаца плаши нек не сеје проју“ (4/15).

Зашто све то наводим, и зашто кажем да препознајем Милојев текст у Славковом тексту? Да бих разоткрио Славкову неспособност и Милојев примитивизам проткан лукавством. Јер, Милојеве рукописе сам по неколико пута исправљао. Он је полуписмен. Недоследно исту реч пише са два облика, нпр. „разбирах“ и „разбирак“ (6/16). Не разликује родове, јер пише „мојој писанији“ (3/16), уместо мом писанију, зато што је „писаније“ именица средњег рода, а он то не зна. Његово писање је ачење и кварење језика. Пише „неваспитана изрека“ (5/16), као да је „изрека“ живо биће; изрека може бити ружна, али не и неваспитана. Он, иако је без одговарајућих стручних квалификација, каже: „…данима и ноћима радим на Речнику старог Драгачева“ (8/16).

Међутим, Славко боље од мене зна шта сам исправљао у језику Грешног Милоја. Наиме, тврди да сам „извршио неколико словних исправки“ (6/15). Али ту тврдњу је Милоје, у ствари, подметнуо Славку.

У писмима Милоје велича Славка, а овај велича Милоја. Тако, на пример, Милоје пише: „Благо Славку: од мудрог ДР-а је проглашен за ‘неспособног’“ (9/16). А шта је очекивао? Да похвалим човека који попут адвентиста велича свој и Милојев верски фанатизам и „науку“? Брани Милоја од похлепе и погружености да све мери кроз профит, иако га сам овај демантује речима: „Од кад се појавио његов (тј. мој) текст Писанија Грешног Милоја – Аршин иде као алва“ (8/16).

Славко у својој заслепљености секташког стила, а лажне хришћанске скромности, иде тако далеко у огрезлости да за мене пише: „… клечећи у блату иште од мене (тј. Славка) опроштај … ја сам завапио: не чините то Богом Вас кумим, ја сам тога недостојан“ (8/15). Из уста Милојевих често се чује фраза: „Богом Вас кумим“. Али Славко се није зауставио само на наведеном, односно измишљеном призору. Покушава да омаловажи и моју беседу у манастиру Вазнесењу, због које је, наводно, народ почео да одлази, а ја, како пише: „… дословце заурлао: Станите, где сте пошли! Поједини су му (тј. мени) гунђањем одговорили, мало непристојно, са ‘немој да…’“ (8/15). Шта човек из себе износи? Оно чиме је испуњен. Шта Славка ту испуњава? Поган. Свакоме ко верује Славку и Милоју, препоручујем да одслуша моју беседу у Новом Вазнесењу на Томину недељу 2017. године, у присуству два свештенослужитеља и мноштва верника који су се дистанцирали од њих двојице – Славка и Милоја – јер се суштински разликују по вери и моралу.

За Славка не постоје границе у апологији и хвалисању Грешног Милоја. Они то, у ствари, узајамно чине. Кад сам сагледао болесно Милојево самољубље, у шали сам рекао да су он и његов кум Милош – Петар и Павле, и да је Милоје, по беседништву, четврти јерарх. Са тим Милоје маше и трпа у Славкова уста да даље шири.

Све док сам био под утиском да Грешни Милоје ипак није болесно самољубив; да свог „светог старца“, Владику Артемија, не ставља изнад свега и свих попут божанства; да му профит није испред вере, упућивао сам му похвалне речи које он сада обилато користи за јавност. Једино то ми признаје као добро, а све остало, чак и вишедеценијски рад на Законоправилу Светога Саве ниподаштава и приписује неким другима. Тиме само потврђује као истину оно што сам написао – да је ситна душа разметљиве памети. Хвалио сам га, дакле, да бих га боље упознао.

Али сујетни Милоје се није задовољио текстом сроченим у своје и Славково име. Послужио се новим лукавством. Под именом измишљеног Веље Вукајловића објавио је 26. 04. 2017. године текст под насловом Два лица Др Миодрага Петровића (објавио novinar.de). Ту се понављају препознатљиве Милојеве фразе. Изненадио се садржином мог одговора на књижицу Аршин, бранећи себе овако: „Поводом текста г. Миодрага Петровића Писанија Грешног Милоја, немам шта да кажем: Г. Петровић је све рекао. Али не о Грешном Милоју како гласи наслов његовог текста, него о себи“ (2/10). И ту, као и у свом и Славковом писму, позива ме Грешни Милоје на „покајање и мирење… што му (тј. мени) од срца желим“ (2/10).

Ево још неколико Милојевих лако препознатљивих фраза у писму измишљеног Веље Влајковића, којим фразама, као изливом мржње од које болује, настоји да ме представи јавности овако: „… на њега је прешао онај ружни и заразни вирус Атанасија Јевтића“ (3/10); „почело да га издаје памћење“ (3/10); „услед заборавности“ (3/10); „… да заборав потисне и врати се себи“ (3/10). Такође, Милојеву препреденост, изливену у писму тог неког Веље Вукајловића, разоткривају ове речи: „На здравље Вам измирење и уједињење са њима! Па од њих беже и њихови, за име Бога: види ОВДЕ Нова књига оца Никодима Богосављевића – ‘Против учења еп. Игнатија (Мидића)’“ (4/10). На ту исту књигу указује Милоје и у „Отвореном писму патријарху Иринеју Гавриловићу“, упућеном пре неколико дана (в. Срби на окуп! од 05. 05. 2017. године, стр. 6/8).

Кроз сва три писма (Славко-Милоје-Веља) сличним фразама Грешни Милоје коментарише моје речи о „измирењу и уједињењу“ са Српском православном црквом, што је такође доказ о томе да се подло пилићарски понаша.

И уместо да, као бајаги хришћанин, има осећај кривца због таквих непочинстава, Грешни Милоје попут стрине уверава своје истомишљенике како, наводно, тражи да се сретнемо и разјаснимо, а ја као немам храбрости па избегавам. Изиграва некаквог „хероја“ и „победника“, а у ставри, је тешка духовна руина која се одржава благодарећи „благословима“ његовог „светог старца“. Има ли бољег доказа за то од књижице Аршин? Али профит је важан, јер та књижица, штампана са благословом владике Артемија, „иде као алва“, како написа Милоје у одговору мени (8/16).

Кад сам већ код књижице Аршин, Милоје је досолио и Реч уредника Милана Мићуновића, речима: „Аутор овог веома потребног ‘књижурка’ се чуди шта се то деси горостасном научном саветнику. Али и врховни светлоносни херувим паде у преисподњу због своје гордости“ (стр. 79). Сврсташе ме у тешке грешнике, што се види из последње реченице уредника: „Дај Боже да се они који тешко сагрешише сете Јеванђеља о блудном сину“ (стр. 79).

Ако ми спасење зависи од таквих душебрижника, онда није страшно то што ме виде тако како ме виде. Ипак, ко се не би упитао: Откуда им толика „духовна власт“ која прераста у дрскост до мере да личним „аршином“ оцењују душе других, па чак и оних богољубивих подвижница у Нововазнесењском манастиру?! Ко год није са њима, међу блудним синовима је и негде у паклу! Па што се уподобише секташима?!

Ако Милоје хоће да засведочи ауторство тог неког Веље Вукајловића, треба да ми пошаље његов ЈМБГ из личне карте да и полиција то потврди. Иначе, умео је Милоје да ми се похвали како је под лажним именима објављивао коментаре у вези са туђим текстовима, ликујући: „Разбио сам га као звечку“. И то се једним именом именује – лукавство.

А сада нешто о суштински озбиљнијим питањима кад се ради о Цркви, о њеном црквеноканонском устројству и јединству у ИСТИНИ.

а) Замерају ми Грешни Милоје, Славко и њихови истомишљеници зашто после прве хиротоније, Николаја за хорепископа, нисам присуствовао и при другим двема које су уследиле.

Хиротонији првог хорепископа сам се обрадовао, имајући у виду:

- да неће остати без пастира бројно стадо које је кренуло за владиком Артемијем;

- да је хиротонију извршио епископ чија кривица до тада (а ни до данас, колико ми је познато) није утврђена, нити је црквеноканонски поступак ваљано спроведен;

- да је изабрани хорепископ Николај човек јаке и непатворене вере, одан Цркви Христовој, кога краси трезвеност и мудрост; човек с којим се може разговарати о опасности од раскола и о светој обавези да се у Српској православној цркви васпостави јединство у вери и истини.

У том смислу сам тада, у Лозници, изјавио да се тим чином не ствара нека нова Српска црква, рачунајући да се разговорима може избећи раскол и постићи црквено јединство. Имам веру да би у оквирима јединствености у Српској православној цркви антиекуменисти успешно одолевали проширеном екуменизму, бодрећи све оне који унутар њених административних граница ревнују у правоверју. Онај ко у то сумња, сумња, у ствари, у истинтост јеванђелских речи о томе да је Црква установа Божја, коју „врата пакла неће надвладати“ (Мт 16, 18), и која је „стуб и тврђава истине“ (1. Тим 3, 15).

Ревновање у правоверју увек је делотворније изнутра, а не изван Цркве. Зато, приупитајмо се да ли би Св. Максим Исповедник (+ 662) био то што јесте да није деловао изнутар Цркве. Исповедник је зато што је ради одбране вере, не као епископ, него као монах и игуман мученички пострадао, победивши огроман број јеретика на челу са цариградским патријарсима: Сергијем, Пиром, Павлом, Петром, који су имали чак подршку и византијског автократора. Приупитајмо се, такође, није ли игуман рукумијски, о. Симеон, својим црквеним ставом кориснији по Цркву управо зато што не дела споља, него изнутра Српске православне цркве; што представља велико охрабрење свим верницима којима су страни: екуменизам и дијалог или молитве са неправославнима ради уједињења.

б) На хиротонији друга два хорепископа свесно нисам присуствовао. У вези с тим Грешни Милоје крајње незналачки трућа: „премудрост ДР-а казује да је избор хорепископа, коме је он присуствовао и том приликом беседио, ваљан јер је он ‘имао разумевања за тај избор’. А ја (тј. Милоје) сам мислио да је то ваљано зато што је Свети Сава ту канонску могућност записао (!) у Законоправилу које је ДР превео на савремени језик (и лично ми својим прстом показао одредбе које постављење хорепископа чине апсолутно легитимним“) (!) Али гле чуда: за она два хорепископа где ДР није присуствовао ‘нема канонског основа’, вели он. Ваљда зато што он нема разумевања, без обзира што то и даље пише (!) у Законоправилу, а колико знам – пише Милоје – ни он га још увек није избацио из свог превода“! (5/16).

Не зна Грешни Милоје да то, на шта се позива, није записао Свети Сава, него византијски коментатор црквених канона у XII веку.

Није разумљиво Грешном Милоју то што сам за прву хиротонију хорепископа „имао разумевања“. Када би он знао какав значај је у историји Цркве Христове имала установа „икономије“, и шта се све чинило да до раскола не дође, или, уколико је настао, како да се превазиђе, можда би се и застидео пред својим баснословљем. А оним што каже да сам му одговарајући текст „лично својим прстом показао“, Милоје потврђује истинитост изреке коју сам му у претходном тексту навео: „Глуп пријатељ – аутоматски непријатељ“.

Никаквог, дакле, канонског оправдања у Законоправилу Светога Саве нема за хиротонију друга два хорепископа, јер тим чином је направљен корак даље у расколу, што се и Посланицом о Васкрсу 2017. године потврђује; у њој су сви хорепископи око владике Артемија представљени како какав синод.

Грешни Милоје и његови истомишљеници настоје да оправдање за избор већег броја хорепископа наслоне на текст г. Жељка Которанина, објављен 22. 04. 2017. године (novinar.de) под насловом Хорепископ у Епархији рашко-призренској у егзилу. Одраније сам знао да веома надарени бистрином ума, и драг ми у Христу брат Жељко, проучава то питање у намери да резултате свог проучавања објави. Тек пре неколико дана сам прочитао тај његов текст, чији закључак гласи: „Дакле, у постављању хорепископа Николаја ниједан канон није повређен, као што неће бити повређен ни постављењем и других хорепископа, уколико црквене прилике у Епархији рашко-призренској у егзилу то буду изискивале“ (стр. 5/12).

Такав закључак, на жалост, подсећа на грађевину која има кров, али је без темеља. Канонски темељи су: град као епископско седиште и јасно омеђена област којом управља митрополит или епископ дотичног града. И не само то. Као предуслов за избор и постављење хорепископа треба да постоји и сушта црквенопастирска потреба у одређеној црквеној области. Тамо где ту потребу могу да покрију периодевте не поставља се хорепископ. А периодевте су оно што су данас звани архијерејски намесници.

Широко отварање врата за избор хорепископа води ка разбијању Цркве Христове унедоглед. Јер, у таквом случају даје се могућност сваком епископу да постављењем већег броја хорепископа ствара своју цркву у Цркви, или поред ње. Зато се у овом моменту питам: да ли би владика Артемије уопште прихватио такав Жељков закључак да је неким случајем данас у саставу епископата Српске православне цркве? Јер, из претходног мог текста се види да је владика Артемије 1999. године јавно устао против текста Жељка Которанина Српска црква у загрљају јереси!

Нека остане забележено и то – да је узорни свештеник Небојша напустио владику Артемија управо зато што је био забринут због избора више хорепископа, осећајући се да је у расколу.

Ако се, дакле, не поштују канонска начела, ни о каквом поретку у Цркви се не може говорити.

Зато, гледано строго канонски, ни за постављење хорепископа Николаја нису постојали сви неопходни предуслови. Према томе, владика Артемије је могао да поставља периодевте, али где? По туђим црквеним областима? То канони најстроже забрањују. Исто важи и кад је реч о постављењу хорепископа. Међутим, у таквом случају би постојала велика опасност да бројно стадо које је кренуло за владиком Артемијем, раније или касније, остане без пастира. Е управо због тога сам имао разумевање за избор и постављење хорепископа Николаја- Најбитније је сачувати душе верника, имајући у виду јеванђелску истину о томе да је душа вреднија од читавог света (Мт 16, 26).

Грешни Милоје је навикао да на једно само око гледа наспрам сваког и свачег што није по његовом „аршину“! Ко год се разишао, како каже, од „његовог духовног оца и путовође … само на тој раскрсници се такав може“ са њим (тј. Милојем) „поново срести“ (7/16). Зар не на раскрсници са Христом?! Жмури Грешни Милоје на једно око кад избегава да помене, не тако давно дату изјаву владике Артемија о томе да у Српској православној цркви постоји благодатност. А кад се дотиче оне његове изјаве 1999. године о томе да се „не доводи у питање благодатност СПЦ“, критикујући писање г. Жељка Которанина – то Милоје правда чињеницом да је тада поглавар био неекумениста патријарх Павле (5/16).

Не зна Грешни Милоје да постојање благодатности у Српској православној цркви не зависи од једног, неколицине или већине екумениста у њој. Благодатност у Српској православној цркви постоји, у ствари, од њеног оснивача, Светога Саве; од правоверја и молитвености, односно од дубине вере словесног (тј. разумног) стада које следи Христову науку и Савине завете. По Милоју, дакле, сви који нису тамо где је он – иду у пакао!

Зажмурио је Грешни Милоје и пред чињеницом да је устврдио како никог нема ко би прстом показао да се владика Артемије огрешио о неки канон. У вези с тим навео сам у тексту Писанија Грешног Милоја одређене каноне. Ако му то није довољно, навешћу и друге каноне.

Зажмурио је Грешни Милоје и пред чињеницом да је безобразним именом назвао мати Јелену. Он и Славко се просто надмећу у погрдним изразима о њој, показујући тако свој „хришћански“ морал. А она блаженство осећа откако су се такве, и њима сличне, сподобе удаљиле.

Не умеју, или неће, Грешни Милоје, омиљени му о. Иринеј и њихови истомишљеници да увиде колику и какву смутњу уносе међу вернике својим непромишљеним поступцима. Нимало безазлено није, на пример, то што сваке године импровизују свој календар, и што запостављају свештена и монашка лица која су им накнадно пришла из разних епархија; то што о. Василија, о. Јакова, о. Димитрија држе толико далеко од себе; или то што се према узорном нововазнесењском сестринству крајње немарно поступало четири године, да би се верници преусмерили ка Милојевој задужбини у Лозници профита ради; или то што их је напустио ревносни свештеник о. Небојша; или то што се диве својим јуришницима који попут секташа (нарочито Милоје, о. Иринеј, Славко, Милан Мићуновић-Мићун) витлају као какви спасиоци православља; или то што је монаштво растурено, без монашког поретка; или то што су преокупирани сталним сликањем и пројекцијом њихових слика; или то што признају једино оне епитимије (тј. запрећења) које они изричу; или то што не сматрају ваљаним верником онога који им се није присајединио, јер верују да ван њих нема спасења; или то што поље свог деловања развлаче на све континенте, умишљајући да су православнији од свих православних итд.

Не знају Грешни Милоје и његови истомишљеници да није грех желети и молити се за јединство у Српској православној цркви, и за изнутра потискивање екуменизма у њој ради враћања на пут какав нам је Јеванђељем и црквеним оцима одређен; на пут какав нам је утрео Свети Сава. Без поретка у Цркви живот човека верника се не може сматрати благодатним.

Ето опет материјала за нова писанија Грешног Милоја како би његова реч, као каквог „патријарха“ свих патријараха била последња, а књига Аршин – обимнија. Наравно, у духу његове човеколатрије.

Немам више времена за Милојеве, Славкове, Мићунове и других из тог круга небулозе и ђилкошке смицалице огавног стила. Просто је грех што драгоцено време за рад на списима Светога Саве трошим одговарањем сујетним себичњацима. А њима је, у ствари, уз блаћење, и то „храна“ за уживање. Како другачије схватити њихово ниподаштавање рада на Законоправилу Светога Саве? Зато је понекад вредно присетити се оне поучне народне изреке: „Што се дуже рвеш са свињом, све си каљавији“!

Ипак, строго узев, време које сам потрошио на одговоре изазивачима, можда и није изгубљено; можда ће моје писање некоме бити на корист.

 

Миодраг М. Петровић
научни саветник Историјског института у пензији

Формат текста, илустрација и везе урадио новинар.де

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Давно сам прорекао да ће артемити да пукну. Сада се посвадили са мојом муштеријом, Миодрагом М. Петровићем, а чекам кад Артемије баци кашику да Врљави Максим удари на Туњавог Николаја! Ту ће бити крај ове тужне и смешне секте; неки ће се вратити у СПЦ а друге ће Акакије Утешити:))

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
On 6/5/2017 at 15:00, александар живаљев рече

Изгледа не, сад тамо "Грешни Милоје" пише неке папазјаније. Додуше не радују се неким земљотресима у Херцеговини, као "Истина је само једна..." која их приписује екуменизму!

Ацо, пробај да некако овај текст доставиш Лазићу. Пошто је он за "разномислије"... Мене је блокнуо начисто па не могу да оставим никакав коментар на СС.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Миодраг Петровић јесте био у неком односу са патријархом Германом али то се не зове сестрић.тај однос је био врло компликован и доста је познат.

У којој цркви је сада Миодраг Петровић, не може тек тако да се врати у СПЦ.Није ли код Акакија или тако негде.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 1 сат, Августин рече

Миодраг Петровић јесте био у неком односу са патријархом Германом али то се не зове сестрић.тај однос је био врло компликован и доста је познат.

У којој цркви је сада Миодраг Петровић, не може тек тако да се врати у СПЦ.Није ли код Акакија или тако негде.

Да, то са Германом није сестрић, али причу не бих износио...

Због наше лењости, МП никад није ни био искључен из СПЦ па да би се вратио. Код Акакија није, то је сасвим јасно, а његова црква задужбина у Ратини је под СПЦ. 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 4 часа, Zoran Đurović рече

Да, то са Германом није сестрић

Школован је као патријархов сестрић, и то добро школован, мора се рећи и са завишћу неких црквених интелектуалаца на прилици која му је пружена. (Причало се да су се својевремено плашили да се не замонаши, па постане владика)

Као клинца отац ме је водио у Историјски институт (чувени састанци четвртком у 12), сјећам се да су се сви главни излагачи за тај дан плашили коментара др Петровића.

Е, сад онај епископ што га је 1999. године напао у "Св. кнезу Лазару" је бивши милешевски Филарет, који је направио банкет за пар хиљада званица на вијест о избору за епископа! Од тада је др Миодраг Петровић киван на викарне а за хорепископе по нужди. Заборавио сам да се Артемије био оградио од тог чланка, али ми је било лако да одмах идентификујем др Петровића као творца идеје о хорепископу. Изгледа да је он у свему томе испао наиван, али ово набрајање канонских преступа бившег Артемија је неспорно.

Нијесам знао да су направили "Синод".:)

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
1 hour ago, александар живаљев рече

Заборавио сам да се Артемије био оградио од тог чланка, али ми је било лако да одмах идентификујем др Петровића као творца идеје о хорепископу. Изгледа да је он у свему томе испао наиван, али ово набрајање канонских преступа бившег Артемија је неспорно.

Нијесам знао да су направили "Синод".:)

Све тачно.

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Морам рећи да људи окупљени око Артемија несумњиво и без одступања показивали др. Миодрага Петровића као пример ето он је са њима, а то је показатељ нечега, најпре исправности. Стога сам осетио огромну количину лицемерности кад се оградио од њих, а сад га пљују и сад су сви они говорили јоооош ондаааа да је он овакав онакав, а сад се показало. Ма није него.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 26 минута, МилошБГ рече

Морам рећи да људи окупљени око Артемија несумњиво и без одступања показивали др. Миодрага Петровића као пример ето он је са њима, а то је показатељ нечега, најпре исправности. Стога сам осетио огромну количину лицемерности кад се оградио од њих, а сад га пљују и сад су сви они говорили јоооош ондаааа да је он овакав онакав, а сад се показало. Ма није него.

МП је човек од интегритета. Ја сам одвојио 6 месеци мог живота да напишем побијање његове тезе да су богомили католици. Нигде га нисам увредио као особу, иако сам разоткрио страшне недоследности, које не би смеле да се поткраду једном научнику. Никако нисам могао да разумем његово приближавање овој шарлатанској групи око Артемија. Сада он понавља моје реченице... То ме радује, али су га маркентишки искористили. Штета је направљена.  

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 8 часа, Zoran Đurović рече

МП је човек од интегритета. Ја сам одвојио 6 месеци мог живота да напишем побијање његове тезе да су богомили католици. Нигде га нисам увредио као особу, иако сам разоткрио страшне недоследности, које не би смеле да се поткраду једном научнику. Никако нисам могао да разумем његово приближавање овој шарлатанској групи око Артемија. Сада он понавља моје реченице... То ме радује, али су га маркентишки искористили. Штета је направљена.  

Мислим да је већа корист од оваквог развоја догађаја. Јер ако МП може да сада каже да се преварио, да је био обманут својом жељом да је Артемије искрен, а уверио се у неискреност Артемија, мислим да може дати пример и другима око Артемија да следе његов пут.

Њих држи на окупу једино култ Артемија, а ако им се пољуља вера у "светог" Артемија, они ће кренути свако својим путем. СПЦ мора да буде спремна за њихов повратак, јер никако неће бити лако интегрисати људе којима је годинама испиран мозак са неком идејом. Ако ти људи не буду пажљиво примљени, и ако се не обрати посебна пажња на њих, они ће наћи неког другог "светог" Артемија за којим ће кренути. Као на пример Милоје, који је свог "светог" друга Тита заменио са својим "светим" Артемијем.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 1 сат, Ђорђе Р рече

Мислим да је већа корист од оваквог развоја догађаја. Јер ако МП може да сада каже да се преварио, да је био обманут својом жељом да је Артемије искрен, а уверио се у неискреност Артемија, мислим да може дати пример и другима око Артемија да следе његов пут.

Њих држи на окупу једино култ Артемија, а ако им се пољуља вера у "светог" Артемија, они ће кренути свако својим путем. СПЦ мора да буде спремна за њихов повратак, јер никако неће бити лако интегрисати људе којима је годинама испиран мозак са неком идејом. Ако ти људи не буду пажљиво примљени, и ако се не обрати посебна пажња на њих, они ће наћи неког другог "светог" Артемија за којим ће кренути. Као на пример Милоје, који је свог "светог" друга Тита заменио са својим "светим" Артемијем.

Сасвим си у праву! 

СПЦ је била неопрезна на менталитет који се гајио код артемита још док су били у оквиру цркве. И то су свесно или несвесно подржавали многи архијереји. Црква нам је прилично незрела. Зато они нису могли да препознају да имају змију у њедрима док сам ја то говорио пре више од 20 година. 

Ово је добар развој догађаја јер су многи од екстремиста у СПЦ видели да могу да пострадају па су се примирили. Но, мора се радити на преваспитавању колико је то могуће. Али је то духовнички посао. Не смемо да се уљуљкамо и да мислимо да је Артемије једна ласта. Када би екстремисти били већина, онда би увели екстремизам као владајућу идеологију у цркви и то би било велико зло. Постали бисмо као Бугари или Грузинци.  

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Zoran Đurović,
      Зоран Ђуровић: ГЛИКЕРИЈА НА АРТЕМИЈЕВОЈ САХРАНИ
      Мој интересантан осврт на Гликеријин излет!
       
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Наизглед добри односи Србије и Црне Горе погоршани су након усвајања црногорског Закона о слободи вероисповести. Протекле недеље смо били сведоци хапшења свештенства, атмосфере која је била на ивици грађанског рата, а најновија порука дошла је од председника Црне Горе  да је могуће и формирање Цркве православних црногораца. О свему томе разговарамо у са историчаром Милошем Kовићем.     Након неколико деценија понижења српски народ у Црној Гори је тек после напада на цркве и светиње показао отпор. Професора Kовича ћемо питати како треба да схватимо Ђукановићеве речи да је обновио државу, па мора и Цркву.  Kолико дуго ће представници Спрске православне цркве у Црној Гори трагати за решењем са представницима садашње власти? Да ли Црква може да преузме улогу политичких странака? Да ли ће и колико садашња ситуација утицати на попис становништва у Црној Гори?     Извор: Спутњик
    • Од Поуке.орг - инфо,
      На северу живописног залива Мирабела крије се старо рибарско село Плака, са чије обале нам поглед у плаветнило Критског мора зауставља острво Спиналонга. Попут напуштене галије, окружене тиркизним бојама Егеја, ово острво-тврђава вековима стражари на бранику древне минојске цивилизације, остављајући без даха многобројне посетиоце.     Историја Спиналонге, коју још зову и Острво проклетих, крије тужну причу о последњој колонији оболелих од лепре у најближој историји, која је постојала од 1903–1957. године. На почетку су то били само пацијенти са Крита, а након неколико година и стотине других оболелих, сакупљених на једном месту, из целе Грчке. Надахнута причом о граду духова, чувена књижевница Викторија Хислоп написала је дирљиву књигу Острво, по којој је касније снимљена истоимена грчка серија. Моје сећање на острво Спиналонга је из периода студија на Богословском факултету, када смо као апсолвенти, на екскурзији, посетили острво Крит вођени архимандритом Макаријем, садашњим Митрополитом катарским. Беседећи испред храма Светог Пантелејмона на Спиналонги, о. Макарије нам је указао на необичну повест о оцу Хрисанту Куцулујанакису из Јерапетре, духовнику јединствене црквене заједнице уједињене страшном болешћу и изгнањем из друштва. Чувајући од заборава дело и подвиг свога свештеника, преживели становници Спиналонге су једном приликом подсетили на први сусрет са старцем:   „До доласка оца Хрисанта – сведочи један од бивших пацијената – свештеници су се кратко задржавали на острву. Обично су долазили суботом и предвече се, заједно са лекарима, враћали у Плаку. Чезнули смо за духовном храном, толико нам је требала утеха коју никако нисмо могли да нађемо“. Приликом прве посете острву, служећи Литургију у напуштеном храму, отац је приметио једног болесника да је ушао у Цркву и обратио му се речима: „Оче, остаћу на Литургији под условом да ме причестиш, а ако је Господ тако моћан као што кажеш, ти ћеш, како то обично бива, употребити дарове без бојазни од моје лепре.“ Отац је задовољно климнуо главом и на очиглед осталих болесника, који су из прикрајка пратили шта се дешава, употребио свете дарове преостале у путиру. Прошло је месец дана и болесници су чекали свештеника да се врати, уверени да ће овај пут доћи као пацијент. На њихово огромно изненађење, он се вратио потпуно здрав. Од тада је, у наредних десет година, отац Хрисант редовно служио Литургију, као што су се и чуда редовно догађала. Сваки пут када би црквена звона позвала на службу, на стотине болесника би се окупило у храму и око храма, сузама заливајући порту. Храм Светог Пантелејмона, кога су затекли као рушевину, обновили су ови лепрозни болесници; са храмом су обновили и своју веру коју су некада у очају, због тешке болести,  изгубили.   Када бих, за више од две деценије служења Светом олтару, у рукама држао Свети путир и кашичицу, често бих се сетио оца Хрисанта, пастира и духовника, који је сведочећи Божију Љубав, вером и надом гасио страх својој духовној деци. Ако некога пут нанесе на Крит, овај чудесни бисер Медитерана, нека издвоји мало времена и посети манастир Топлу где од 1972. године почива овај Божији угодник.   Да су нека мирнија времена, на овом месту би вероватно ставили тачку и закључили овај сажети животопис оца Хрисанта Куцулујанакиса, али случај је хтео, да чувени мит о христолошким расправама на пијацама средњовековног Константинопоља, коначно добије своју потврду и у нашој збиљи. Полемика на тему црквене праксе причешћивања, искрала се из мистагошких одаја и  винула у таблоиде, интернет портале и на друштвене мреже. Виртуелна агора постала је поприште на коме сабље оштре не само експерти са титулама, него и сви они који данас сачињавају српску медијску маглу: аналитичари, ботови, блогери, звезде ријалитија  и борци за политичку коректност, који се у осудама Цркве, по устаљеном правилу, служе урбаним цинизмом и руралним хумором, омаловажавајући и вређајући најдубља осећања верујућих људи. Свака реч која је изговорена, пренета или записана је мерена и осуђивана, већ према томе ко је унапред заузео какву позицију. Велики Шекспир би у бесмртном Хамлету рекао: „Опростите ми моју проповед, јер у ово време гнојаво од греха, врлина мора порок молити за опроштај; треба пред њим да се савија, молећи да му учини доброчинство“.   Подсетимо на крају да је Црква предукус и икона Царства Божијег, али да то Царство објављује свету и да у свету делује као мистични Богочовечански организам. Зато се Црква увек трудила да изађе у сусрет свету али увек са намером да изнесе пред свет Истину а не да Истину релативизује. Тај посао никада није био лак. Сетимо се само Светих Отаца који су у зноју лица свога тумачили језичке недоумице, попут чувеног  разликовања термина омоусион и омиусион. Данашњи изазов није мањи у односу на древна времена; зато треба следовати Оцима који нису одступали ни за јоту од своје вере и Предања, иако су пред собом имали  чиновничка лица царског двора која нису увек разумевала суштину њиховог труда и истрајности. Знали су да од ових људи зависи јединство Цркве, па су јединствујући у вери, храбро и мудро наступали, уложивши сву снагу и знање које им је Бог дао.     Зато морамо бити свесни, да је свако одступање пред притиском јавности одступање од светоотачког пута које се, како видимо у неким помесним Црквама, завршава затвореним храмовима. Оно што отац Никола Лудовикос назива плишаним тоталитаризмом прети да Цркву, која је некада у оваквим околностима била највећа па и једина нада, сведе у оквире приватног, а чији ће modus vivendi креирати свет ограничен у својој датости, створености и смртности.        Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У новембарско-децембарском 370. броју „Православног мисионара“, званичног мисионарског гласила Српске православне цркве за младе, објављен је интервју са историчаром Мирославом Илићем, помоћником покрајинског секретара за културу, јавно информисање и односе са Црквама и верским заједницама. Разговор је водио катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора овог званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве.    Историчар Мирослав Илић: Љубав и одговорност Српске Цркве!     *Господине Илићу, будући да је ова година заодевена радошћу великог јубилеја, замолио бих Вас да кажете неколико речи о значају аутокефалије за Српску Цркву?   Када говоримо о осам векова аутокефалије Српске Православне Цркве треба да знамо да је реч о највећем јубилеју у историји српског народа. Свети Сава и његов отац Стефан Немања отворили су нову перспективу свом народу. Установили су образац личног и колективног организовања живота.  Без узимања у обзир тог модела ми не можемо бити способни да препознамо и схватимо савремене изазове и да применимо адекватан приступ у њиховом решавању. Стога, налазећи се још увек у „транзицији“ и тражењу себе, прослава јубилеја 800. година самосталности СПЦ нам долази као својеврсна и огромна „помоћ пријатеља“.   Моја генерација је током одрастања у малој мери имала развијену свест о националној и верској припадности. Једноставно речено, српство као вредност није било у довољној мери афирмисано. Самим тим, ни основни појмови о Цркви, народу, националној култури нису били јасно одређени. Криза 90-их година и распад Југославије неминовно је пред нас поставио нова питања и нове изазове. Управо тада, на сцени се дешава велики повратак мајци Цркви. Тај повратак, који још увек траје, састоји се у тражењу одговора на егзистенцијална питања: ко смо, зашто нам се све ово дешава и који је смисао нашег постојања?   Када су Срби остали без средњовековне државе, њену улогу је преузела Црква. Свети Сава, увидевши геополитичку позицију српског народа и сва искушења која то носи, свом народу је оставио Цркву Христову као највећу вредност и најјачи интегративни фактор. Српска Црква је покривала готово сав српски етнички простор и доказ је да је српска заједница била могућа и онда када није било државе. Она је све Србе везивала у једну нераскидиву заједницу, заједницу Бога и људи. Пећка Патријаршија и Карловачка Митрополија су очувале наше име, језик и православну веру.   Сви наши првојерарси и епископи радили су, заправо, исто оно што је радио и као модел установио наш Свети Сава: бринули о свом народу као добри пастири, градили духовну, просветну, културну, здравствену и привредну инфраструктуру. Имали стратешки приступ животу.   *У Жичи је одржана централна прослава великог јубилеја. Реците нам нешто о Дому Спасовом – манастиру Жичи?   Ја бих издвојио једно мишљење у духу наведеног питања. Када је реч о српским црквама и манастирима увек ми прво на ум долазе школске екскурзије, а општи је утисак да оне код наше деце не изазивају довољно пажње. Ту је од кључног значаја улога ментора, али и родитеља. Да би код најмлађих изазвао позитивна осећања у сусрету на народном повешћу, професор историје мора бити одушевљен за идеју родољубља. На тај начин ће се развити осећање припадности заједници са пуном свешћу о личној улози и одговорности. Јер када деци кажете су и Жича и Кембриџ стари осам векова они ће почети да вас слушају и знаће да нису тикве без корена, а када буду посетили Царску Лавру Жичку срце ће им бити пуно радости.   *Да ли можете да наведете неки конкретан пример, како кажете, светосавског модела функционисања?   Тај модел, тј. образац је видљив у бројним епизодама српске повеснице. Мени је посебно драг пример изузетности српске заједнице у Трсту. Након што је град добио статус слободне трговачке луке, један број Срба из Боке, Херцеговине и Босне је тамо мигрирао и формирао моћну привредну заједницу. Међутим, на самом почетку, тршћански Срби су формирали црквено-школску аутономију као темељ из којег ће нићи материјални успеси. На чувеном тргу Понте Росо, где су Срби и Југословени куповали фармерице, налазе се три српске палате и српска црква Светог Спиридона. Једна од њих је и чувена палата Спиридона Гопчевића, Србина католика из Боке. Она има два улаза и изнад сваког две статуе: са леве стране су кнез Лазар и кнегиња Милица, са десне Милош Обилић и Косовка девојка. Колики број Срба из златног доба социјализма је отишао у Трст са тим сазнањем? Да ли наша деца у средњошколским путовањима посећују овај бисер медитерана?   *Према Вашем мишљењу, шта је толико снажно мотивисало Светог Саву да реализује свој огромни стваралчки и предузетнички потенцијал?   Хришћанска љубав. Свети Сава је градио своју личност не као апстрактну категорију, већ као категорију која има своје утемељење у самој личности Свете Тројице. Одатле је долазила његова огромна духовна снага и постојаност. Из такве позиције Свети Сава прецизно сагледава смисао живота и поставља високе циљеве пред себе, а самим тим, и пред свој народ у свим временима. И ми савремени Срби смо позвани да будемо истинске личности и да активно учествујемо креирању националне историје.   Свети Сава је неизмерно волео свој народ и показао да је једина права љубав она која је спремна на велику жртву. Он је аутокефалност видео не само као државни, већ пре свега као идентитетски идеал хришћанског формата. Он јесте био истински родољубив и то је осећање је наследио од оца и мајке, али он и сви Немањићи су изнад свега били припадници хришћанске васељене. Јер, примера ради, Немањићи нису били дародавци само на српском етничком простору. Они су били ктитори и приложници у Светој Земљи, у Јерусалиму, у Италији, Бугарској, Грчкој и другде, што само говори о њиховој хришћанској авангардности. Они су били национални али су истовремено били способни да буду и наднационални.   *Ви сте почетком године у Великој православној гимназији новосадској одржали предавање на тему „Задужбинарски етос Немањићаˮ. Где је тајна српског задужбинарства?   Најпре треба истаћи да је од свих задужбина аутокефалија највећа. То је зато што су нас Свети Немањићи увели у ред најразвијених земаља света када су у питању духовност и култура, а то су темељи сваке цивилизације.    Задужбинарство има дуго историјско трајање у српском народу и неодвојиви је део православне хришћанске традиције и српског националног идентитета. Уопште узев, историја Цркве и историја српског народа је, како то бележи Радован Биговић, историја задужбинарства.     Српско задужбинарство, којем је печат дао сâм Свети Сава, развија вредности хришћанске етике: пре свега оно се бави човеком. Бави се и економским и технолошким напретком јер га директно стимулише, али се изнад свега бави човеком. Са друге стране, задужбинарски етос можемо дефинисати као високоразвијени систем вредности чији је основни циљ уверење да појединац свој смисао постојања може пронаћи једино у заједници и да једино кроз идеју давања тој истој заједници може себе реализовати као личност и економски напредовати.   После Немањића, Лазаревићи и Бранковићи су наставили традицију ктиторства и задужбинарства. Фрушкогорски манастири постају настављачима светосавског православља. То су били нови центри духовне културе у којима се програмски наглашавао континуитет са претходним периодом. Уопште, са губитком државности, Црква је била та која је чувала дух задужбинарства.   У Аустријској монархији Срби су били у неравноправној цивилизацијској борби. Због настојања Беча и Пеште да системски слабе српски народ у културном и духовном смислу, најпре реагује митрополит београдско-карловачки Мојсије Петровић. Он улаже сав иметак у школу с циљем да изведе народ из таме незнања. Почетком 1728. у њу је уписано 128 ђака, од којих је већина била сиромашна и није могла да плати смештај. Зато родољубиви митрополит један део митрополијског двора преправља у интернат. Њега следе митрополити Вићентије Јовановић који доводи учитеље из Кијева и авангардни Висарион Павловић који оснива Духовну академију – прву српску високу школу која означава почетак универзитетског школства у Срба.    Задужбинарство је било концентрисано у оквиру неколико најзначајнијих установа српског народа. То су Српска Православна Црква, Матица српска, Универзитет у Београду, Српска Краљевска Академија (касније САНУ), СПД Привредник из Загреба.   *Као државни службеник имате другачији увид у сарадњу Цркве и државе. Какво је ваше искуство на том пољу и како бисте окарактерисали ову сарадњу?   Од 2016. године Сектор за сарадњу са Црквама и верским заједницима је припојен Секретаријату за културу. Тај потез је био потпуно оправдан и сувисао јер је наша култура пре свега хришћанска култура. Када погледамо списак непокретних културних добара од изузетног значаја у АП Војводини видећемо да верски објекти имају више од 80% удела. У том смислу важна је улога Српске Православне Цркве и других Цркава и верских заједница које имају изузетну историјску, државотворну и цивилизацијску улогу у обликовању, очувању и развијању идентитета српског народа и свих других етничких и верских група које живе у Републици Србији. Додајмо још да љубав и одговорност наше Српске Цркве надилази границе Републике Србије и обухвата читав српски етнички и културни простор.   Када пажљивије сагледамо стваралачку улогу Цркве у области културе, видећемо да су њени носиоци манастири, богомоље, ризнице, музеји, архиви, научно-истраживачке установе, библиотеке, специјализоване школе и установе, уметничке и конзерваторско-рестаураторске радионице, културно-уметничка друштва, хорови и друге установе и удружења. То је огроман капитал чији потенцијали доприносе укупном друштвеном развоју и бољем квалитету живота појединца.   *На крају нашег разговора, који би био Ваш закључак у погледу свега реченог, и шта бисте поручили читаоцима „Православног мисионараˮ?   Црква је заједница која нас теши, исцељује, крепи и радује. Она нас лечи од савремених болести – отуђености, депресије, егоизма, равнодушности и бесциљности. Једино у нашем аутентичном искуству можемо пронаћи непресушан извор мотивације који ће нас оснажити као заједницу и помоћи нам да заузмемо правилан однос према најважнијим животним темама. Повратак предању услов је за личну и колективну обнову. Ми нећемо постати бољи ако променимо идентитет, ако се отуђимо. Тако размишљају робови. Ми православни хришћани смо личности, домаћини. Ми ћемо победити онда када се вратимо себи – када постанемо достојни наших Немањића, нашег Стефана Немање, нашег Светог Саве, наших устаника,  косовских и солунских дивјунака, наших Тесле и Пупина, Николаја и Јустина.   Разговарао:  Катихета Бранислав Илић     *Објављено у новембарско-децембарском 370. броју Православног мисионара (стр. 40-43)       Извор: Ризница литургијског богословља и живота
×
×
  • Креирај ново...