Jump to content

Оцени ову тему


Препоручена порука

Има ли кога да се бахће са Пајтоном?  Планирам да по трећи пут кренем из почетка, мада сам својевремено био дошао до класа али сам направио за мене већу паузу тако да...Ако је неко вољан за размену мишљења, искуства, заједничко учење  нека цимне. Иначе тотални сам почетник и ово ми је први језик тако да ми аналогије са неким другим језицима за сада нису од користи.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 3 months later...

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг инфо,
      Тема о трпљењу је увек актуелна, увек се мало тргнемо и потсетимо шта нам је чинити. Кад кажемо трпљење, увек је осећај нечега што нам није најпријатније, у овом свету хтели ми или не, мало смо навикли да нам све буде пријатно и да кажемо ово ми прија, ово не.
      Где год живимо да ли у манастиру или у породицама нешто морамо, а нешто треба да трпимо. Свугде, на сваком месту се очекује, или захтева трпљење. Али, морамо рећи најбитније ми нисмо од Бога створени да трпимо, то не говорим ја већ Свети оци. Први људи Адам и Ева нису створени да трпе, нити Бог нама жели да трпимо. Ово мало звучи дрско, али је истинито. Адам и Ева су створени у Рају, Бог по Светим оцима, када ствара ствара из свог савршенства и савршеним својим погледом без икаквих примеса, Он жели нама савршенство и зато је рекао: „Будите свети, јер сам ја свет“ (3 Мој. 19,2).
      Адам и Ева су живели у Рају. Да ли је у Рају било потребно трпљење? Није. Живели су у благодати Божијој и усавршавали се. После пада Адама и Еве као природна последица греха настаје трпљење. После тога долази благослов Божији да ће жена у мукама рађати децу, а Адам (човек) у зноју лица свога јести хлеб свој. Синоним за ове речи јесте трпљење. Као да је Бог рекао сада ћете трпети, зато што сте преступили. Ми људи треба да знамо да Господ хоће од нас да имамо у срцу радост, милостивост, да наше срце буде пуно елана за Христа, за духовни живот. Такође да сами не тражимо од Господа нешто што би требали да трпимо. То је добро, али није за свакога већ само за велике подвижнике и старце. Ми као почетници не можемо тражити од Господа да ли ћемо да трпимо или нећемо. Него ћемо, по Светим оцима, да имамо потпуно поверење у Господа, што више да се трудимо да будемо пуни љубави, да имамо поверење не какво би ми хтели него предање и поверење заједно. Предати са поверењем себе, ето то треба, а да ли ће Господ од нас тражити да будемо трпељиви или не то је друго.
      Монах када дође у манастир већ је одлучио да себе преда трпљењу, али није оно трпљење које свако од нас може да замисли у свом уму него као што рекосмо предајемо себе Господу па како Господ благослови.
      У Светој Гори након монашења, монаху прилази братија и пита га: Како ти је име? И кажу му: Брате спасавај се монашким чином и већина му говори и имај доста трпљења. То су поздрави на самом почетку монашког живота. То су жеље и честитке. Е сад, неко би се наљутио да му желиш да трпи, а монаси се радују, јер наша психологија је другачија од мирске психологије. Када кажем психологије мислим на став, мишљење, однос, мисли... Зато није за све исти пут. Господ је за нас претрпео смрт (за све нас, све људе). Његовом раном ми се исцелисмо, каже црквена песма. То је наша радост, то нам је подстрек за живот. Са једне стране ми нисмо ти који одлучујемо да ли ћемо трпети или не, али смо потпуно предати Христу Богу. Ту је наше поверење према Господу и како Он благослови тако ће бити. Као и када одемо код духовног оца и кажемо своје немоћи, своје слабости, дужни смо да послушамо а кроз то и отрпимо оно што нам је благословио. Ми бирамо духовног оца, онога у којег имамо поверења, а сам Господ кроз своју Цркву нас учи и кроз искуство Светих отаца и Светих мученика, да је њему мило када неко трпи њега ради. То је јако утешно.
      Упознајући се кроз житија, чини ми се највише су трпели мученици, па подвижници у пустињама, затим остали. И сви са истим циљем – Христа ради. Сећате се када је било најтеже мученицима у трпљењу јављао им се сам Господ или им је слао утеху преко анђела и Светитеља. То су чињенице. Зашто? Зато што је у трпљењу потребна утеха. Са једне стране видимо да Господ шаље утеху, јер не жели да човек страда а са друге стране Он је отворио тај пут, који ће човека одвести до спасења. Такво трпљење је богоугодно дело.
      Сећате се, када је Господ дао, рекао бих, благослов Адаму и Еви да ће трпети и они и сви њихови потомци, а са друге стране даје утеху у трпљењу. Трпљење са Божијим благословом је уписано кроз Христа у нама. Сам Христос страдајући на крсту, трпећи ране, најтеже патње и страдања је поднео за нас. И то је заиста тако, да нико више никада није пострадао ни најмање, довољно је Христово страдање да нас спасе, ако ми желимо са својом љубави да се сјединимо са Христом.
      Међутим, тај његов благослов и љубав имају снагу и силу да спасе цео свет. Али, Господ нас је даровао слободом и Господ нам тиме даје могућност да сами одлучимо по својој љубави да ли хоћемо и желимо да састрадавамо са њим. Није то Богу потребно, али ако хоћемо саобраз са њим у трпљењу. Наравно као Христове иконе задато нам је да будемо као Христос, колико год можемо. У Јеванђељу Господ каже: „Трпљењем својим спасавајте душе своје“ (Лука 21,19). У Јеванђељу имамо од Господа заповести, поука, похвала, критика, а ове наведене речи су пророчке. Господ нам указује да ћемо имати трпљење кроз живот и тако ћемо спасавати душе своје. Ми као људи нисмо сви спремни да имамо исто трпљење па Господ као Створитељ наших душа, нâс и нашег срца, који нас сваког појединачно познаје, зна колико ће ко моћи да претрпи и како ће кога да спасе. Ми као људи, сви имамо по неку слабост а те слабости не могу другачије да се исправе до саобразним леком. Да би се човек излечио потребно је трпљење.

      Свети оци кажу што је рана дубља више ће болети. То је нормално. Рецимо за малу дечицу не прича се иста прича као за одрасле. Постоје ступњеви у нашем православном духовном животу. До неких граница има када треба духовни човек или верник да трпи, после му Господ даје неке друге степене, да ли трпљења или неких других искустава, и свако следеће искушење другачије. Сви имамо различите путеве задате од Господа.
      Сећам се, причали су ми, да је Старац Пајсије говорио да нам Господ у неком тренутку даје трпљење, а када то издржимо са љубављу после нам даје „чоколадице“. Дакле, даје нам после благослове, јер познаје нашу слабост. Такође Старац је говорио: Милије је Господу једно Господе помилуј, једно Слава Ти Боже у болу, када си болестан и немоћан у невољи, него хиљаду Господе Исусе Христе помилуј ме грешног. Зашто? Зато што човек у трпљењу учествује сав, цео, не само ум, већ срце, душа, ум, тело све. И онда, чим цео човек учествује, ако трпи Христа ради, ето и Господ да га утеши. Знате, разлика је да ли људи трпе из ко зна којих разлога или трпе Христа ради. Свети Старац Пајсије читао је само Јеванђеље и Св. Исака Сиријског. Св. Исак Сиријски је написао само једну књигу. Ту једну књигу и Јеванђеље, тако су ми пренели оци који су добро познавали Старца, Старац Пајсије је читао. Како је читао? По један пасус или поглавље и онда се трудио да у току дана изврши то што је прочитао, да живи у складу са прочитаним.
       
    • Од Иван Недић,
      Свети синод Руске православне Цркве је донео упутство у циљу смањивања ризика од преноса инфекције коронавируса у црквама. Једна од прописаних мера је дезинфиковање кашичице пре причешћивања сваког верника. То је изазвало расправе. Да ли је могуће заразити се коронавирусом преко причешћа? О томе за „Правмир“ говори протојереј Димитрије Готовкин, архијерејски намесник ровењски Валујске епархије РПЦ, магистар богословља и докторанд на Белгородском државном универзитету.
       
      Услед опасности од ширења коронавируса у Русији, Свети синод Руске православне Цркве је донео упутство у којем је навео мере за смањење ризика од преношења опасне заразе у храмовима Руске Цркве. Једна од тих мера је и дезинфекција кашичице током причешћивања верног народа, тако што се кашичица потапа у алкохол пре причешћивања сваког верника.

      У Цркви је то изазвало малтене скандал и бурне расправе. Сумњу према наведеној мери изразио је, на пример, протојереј Георгиј Максимов, познати мисионар и проповедник, затим свештеник и блогер Николај Бапкин, као и многи други свештеници и верници. Све који се плаше да се у цркви могу заразити од било чега протојереј Андреј Ткачов је назвао кукавицама и позвао их да седе код куће и „не муте воду“ онима који су верни и смели.

      Основне тезе оних који су скептични према наведеној мери своде се на следеће:

      – у путиру се налази сам Господ наш Исус Христос, присутан у свом телу и својој крви, према томе, преко причешћа се не може пренети ниједна зараза, чаша Христова је стерилна по вери оних који се моле;

      – за време свих епидемија људи су у гомилама хрлили у храмове и служили литије, и нико се није зарази нити умро;
      – свештеник сваки пут употребљава преостале дарове, не питајући причеснике да ли болују од нечег, и кад би се болести преносили преко светих дарова, сви свештеници би одавно помрли.

      Они који оспоравају дату меру, често оптужују оне који се са њима не слажу да су маловерни, да су новотарци и ко зна шта све не.

      Ја сам свештеник скоро 13 година, служио сам у разним условима, био сам и затворски свештеник у мушком затвору са строгим режимом и свештеник у локалној болници. Ово су моје мисли на дату тему, које бих хтео да упутим свима који оспоравају наведену меру предострожности, као и свима који ме читају:

      1. Црква нема никакав догмат који гласи да се преко кашичице није могуће заразити било каквом болешћу. У Цркви не постоји такво учење. Ако постоји такво приватно мишљење (макар оно било и масовно и имало подршку канонизованих особа), које се усталило захваљујући томе што тако сматрају и проповедају многи свештеници, то још увек не значи да је такво мишљење истина и учење Цркве.

      2. Црква не учи да света тајна мења природу супстанце. Вода у крштењској купељи физички остаје вода, ароматична уља у саставу светог мира остају уља, хлеб и вино у путиру остају хлеб и вино са свим физичким последицама које из тога следе. Све наведене материје имају својство да се кваре и да могу постати расадник гљивица, бактерија и вируса. Да, оне се освећују, оне постају део духовног света, носе благодат Божију верницима, али притом саме остају појаве нашег овоземаљског света који је подложан трулежи. Црква на исти начин учи о својим светима: они су свети, али то им не „смета“ да буду подложни греху, болестима и смрти.

      3. У „Известију учитељном“, које се штампа у склопу Служебника и доноси низ практичних савета за пастире, наводи се да се свети дарови итекако могу убуђати и постати неваљани за причешћивање. Убуђале дарове свештеник треба да искористи самостално, после литургије, и њима је забрањено причешћивати вернике. „Известије“, такође, сасвим веродостојно зна да у путир могу упасти отровне супстанце (на пример, заједно са отровним инсектима) и наводи да се у таквим случајевима садржај путира не употребљава, већ се излива на место по којем се не гази, и свакако да се верници таквим даровима не причешћују. Због чега Црква нема јасна правила о вирусима и бактеријама? Па, наравно, зато што, када су последњи пут писана правила о начину причешћивања у Цркви, нико није ни помишљао да постоје неки тамо невидљиви паразити који могу да убију човека преко кашичице. У то време били су познати само отрови и буђ.

      4. Свето причешће је ни мање ни више до пут човековог најтешњег сједињења са Богом. А храм је одаја у којој се догађа тај сусрет. Наш задатак као хришћана је да припремимо ту одају, да буде што чистија. А задатак свештеника је да у чистоћи припреми тај сусрет за целу црквену заједницу. Управо ми, свештеници, треба да обезбедимо чистоћу и хигијену тог сусрета, а не да то захтевамо од Бога: „Дођи, Боже, учини чудо, стерилизуј нам све ово“.

      5. Стари завет сведочи да су на жртву приношене искључиво здраве и читаве животиње без мана. То је била праслика евхаристије, жртве Христове, а Христа зовемо непорочно Јагње. Стари завет садржи читав кодекс о обредној чистоћи, зато што су се људи у старини јако бојали ширења разних опасних болести, од којих је најопаснија била лепра. Зато су свештеници имали обавезу да прегледају не само верске предмете, него и људе, животиње и одећу – нема ли, случајно, на њима знакова лепре.

      Међутим, из неког разлога, хигијенске навике смо изгубили ми, људи 21. века. О чистоћи материје светих тајни брине се свештеник: да буде чиста вода, добра просфора од чистог, најквалитетнијег брашна, добро вино, чисти сасуди и одежде, чистоћа храма уопште. У чему је, онда, проблем да се кашичица чисти за сваког причесника? Хула на веру, хула на Бога? У чему се та хула састоји? Ако је то хула, због чега онда свештеник приликом служења литургије два пута пере руке у олтару (први пут пре проскомидије, други пут пре преламања хлеба)? Нека Бог учини да твоје руке буду чисте и без воде, кад ти је вера толико снажна!

      6. Све приче о томе како су се људи вековима причешћивали и ничим се у црквама нису заражавали нису ништа више до широко распрострањено мишљење засновано на убеђењима. Нико никада није водио статистику о томе. С друге стране, историјски примери да су људи били тровани преко причешћа итекако постоје, а сваком свештенику се може десити да му се агнец на часној трпези убуђа, ако је у цркви велика влажност и слабо се проветрава. Према томе, ако у путиру може да се нађе отров и буђ, због чега не могу да се нађу бактерије и вируси? Људи су вековима ишли у цркве, ишли су у литије, причешћивали се, целивали свете иконе, и цели градови су умирали од епидемија, укључујући свештенство, епископство и монаштво. То је историјска чињеница, а где су се ти људи заражавали – о томе не постоје никакве статистике, нарочито ако се узме у обзир период инкубације.

      7. Ако је наша вера толико снажна, хвала Богу! Ако се не заразимо и не разболимо – алилуја! Али ми нисмо само свештеници, ми смо понекад и познате јавне личности, и ми сносимо одговорност за све оне људе којима упућујемо наше текстове. Јесмо ли спремни да на своју савест преузмемо одговорност за болест и смрт других људи, који ће погазити правила хигијене не зато што се искрено уздају у Бога, него зато што фанатично и слепо верују лично нама, свештеницима, који целом свету објављујемо како није могуће заразити се преко кашичице? Јесмо ли спремни? Стајање у вери може бити до смрти ради Христа, то је онда сведочење Христа. Али, стајање у вери може бити и ради неких споредних принципа, а то је фанатизам и мрачњаштво. Лично мислим да треба разликовати смрт за Христа и смрт због недезинфиковане кашичице...

      8. Сви ми имамо супруге, децу и ближње које веома волимо, са којима се дружимо и комуницирамо. Али, колико год да се међусобно волите, супруга и ви поштујете одређена начела хигијене. Зар поштовање хигијенских норми на било који начин умањује вашу међусобну љубав? Или ћеш љубити своју супругу чак и ако тренутно имаш, на пример, гнојаву ангину? Шта има везе, љубав чини чуда! Хајде онда да не верујемо у могућност преношења вируса међу људима који се воле, пошто по речима апостола Павла истинска љубав побеђује страх! А ако то и није баш тако, због чега смо онда баш тако почели да меримо снагу наше љубави и нашег поверења према Богу?

      9. Ми се понашамо веома чудно, придржавамо се двоструких стандарда. С једне стране, на сва уста тврдимо како Црква никад није била против науке, штавише напротив, како смо ми партнери науке у борби против разноразних сујеверја и мрачњаштва.

      Ми смо теологију у нашој постсовјетској земљи успели да уведемо у научни свет. Ми проповедамо да је лекарски рад благословен од Бога, да не треба занемаривати здравље и живот, као драгоцени дар Божији. Али, при свему томе, спремни смо да се олако одрекнемо свих тих постулата зарад обредних принципа који у стварности немају никакве везе са вером и Богом.

      Кашичица је, узгред речено, чисто практични и релативно новији изум у литургици, и сигуран сам да су је наши хришћански преци исто тако најпре дочекали на крв и нож, као новотарство и повлађивање духу времена.
      Хајде да научимо да имамо макар мало поверења у медицинске раднике који се брину за наше здравље, да не стварамо панику и да не протестујемо под паролама: „прогон Цркве и причешћа“, „православље или смрт“, „последња времена, апостасија“.

      10. И за крај, дозволите ми да теоријски образложим свој став. Пракса причешћивања у Цркви се мењала током целе историје постојања хришћанства. Најпре су печени бесквасни хлебови, како предвиђа Мојсијев закон, који су након благосиљања ломљени и раздавани учесницима вечере Господње, а затим би чаша Христове крви кренула од руке до руке.

      Потом је у Цркви дошло до бројних промена, које су се тицале и евхаристије: појавио се квасни хлеб, појавиле су се просфоре, часна трпеза и антиминс, специјални свештени сасуди, и тек на самом крају копље и кашичица. Све је то историјски пут литургике у Цркви, који се одвијао онако како су се мењале околности њеног живота. Црква је све време уводила нова правила и практичне иновације у погледу технике служења литургије, па тако и причешћа.

      Шта Цркву спречава да и данас промени ту праксу, да мења техничке моменте који не задиру у суштину свете тајне? Који догмат то забрањује? Због чега не бисмо, на пример, умакали честицу тела Христовог у путир и тако је стављали причеснику у уста? Хоћу рећи, за стално. За велики број људи јак аргумент против причешћивања су нехигијенски услови под којима се оно врши – „једна кашичица за све“. То посебно важи за интелигентне и образоване људе, научнике и медицинске раднике.

      Многи људи напросто нису у стању да победе своје страхове и убеђења, да физички и психолошки пређу преко своје природне гадљивости. Нажалост, то није свима дато. Шта нам смета да изађемо људима у сусрет? Наравно, ја само теоретишем, овим питањима би свакако требало да се позабаве учени људи Цркве, црквени јерарси. Треба напоменути да су управо јерарси наше Цркве, саветујући се са водећим медицинским и хигијенским радницима наше земље, написали упутства која су донета на последњем заседању Светог синода Руске Цркве – по мом мишљењу, у правом тренутку и веома актуелно.

      На крају бих хтео да кажем да сам, током пола године служења у затвору, и ја причешћивао људе болесне од туберкулозе и свакојаких других болести. На крају крајева, ни људе у цркви свештеник никада не пита да ли су од нечега болесни. Али, то уопште не значи да сам ја уверен у своју бесмртност и у то да се не могу заразити преко кашичице. То само значи да ја, као свештеник, треба сваког дана да будем спреман да умрем од било какве болести, било каквом смрћу, и да изађем пред Бога. И то нипошто није повод да код своје пастве гајим слепу веру у чуда, занемарујући живот и здравље својих парохијана.

      Нема ни најмање сумње да Господ чини чуда и да их чини посредством свог светог тела и своје свете крви, али то не значи да ми имамо право да захтевамо чуда, занемарујући сва могућа правила која се тичу бриге о нашем животу и здрављу, а камоли ризикујући живот и здравље својих ближњих. „Немој искушавати Господа Бога својега“ – тако вели Господ.

      Са руског за Поуке.орг превели Иван С. Недић, Јелена Недић
      Извор: https://www.pravmir.ru/koronavirus-i-prichastie-pochemu-ochishhenie-lzhiczy-radi-kazhdogo-stalo-problemoj/
       

      View full Странице
    • Од Иван Недић,
      Свети синод Руске православне Цркве је донео упутство у циљу смањивања ризика од преноса инфекције коронавируса у црквама. Једна од прописаних мера је дезинфиковање кашичице пре причешћивања сваког верника. То је изазвало расправе. Да ли је могуће заразити се коронавирусом преко причешћа? О томе за „Правмир“ говори протојереј Димитрије Готовкин, архијерејски намесник ровењски Валујске епархије РПЦ, магистар богословља и докторанд на Белгородском државном универзитету.
       
      Услед опасности од ширења коронавируса у Русији, Свети синод Руске православне Цркве је донео упутство у којем је навео мере за смањење ризика од преношења опасне заразе у храмовима Руске Цркве. Једна од тих мера је и дезинфекција кашичице током причешћивања верног народа, тако што се кашичица потапа у алкохол пре причешћивања сваког верника.

      У Цркви је то изазвало малтене скандал и бурне расправе. Сумњу према наведеној мери изразио је, на пример, протојереј Георгиј Максимов, познати мисионар и проповедник, затим свештеник и блогер Николај Бапкин, као и многи други свештеници и верници. Све који се плаше да се у цркви могу заразити од било чега протојереј Андреј Ткачов је назвао кукавицама и позвао их да седе код куће и „не муте воду“ онима који су верни и смели.

      Основне тезе оних који су скептични према наведеној мери своде се на следеће:

      – у путиру се налази сам Господ наш Исус Христос, присутан у свом телу и својој крви, према томе, преко причешћа се не може пренети ниједна зараза, чаша Христова је стерилна по вери оних који се моле;

      – за време свих епидемија људи су у гомилама хрлили у храмове и служили литије, и нико се није зарази нити умро;
      – свештеник сваки пут употребљава преостале дарове, не питајући причеснике да ли болују од нечег, и кад би се болести преносили преко светих дарова, сви свештеници би одавно помрли.

      Они који оспоравају дату меру, често оптужују оне који се са њима не слажу да су маловерни, да су новотарци и ко зна шта све не.

      Ја сам свештеник скоро 13 година, служио сам у разним условима, био сам и затворски свештеник у мушком затвору са строгим режимом и свештеник у локалној болници. Ово су моје мисли на дату тему, које бих хтео да упутим свима који оспоравају наведену меру предострожности, као и свима који ме читају:

      1. Црква нема никакав догмат који гласи да се преко кашичице није могуће заразити било каквом болешћу. У Цркви не постоји такво учење. Ако постоји такво приватно мишљење (макар оно било и масовно и имало подршку канонизованих особа), које се усталило захваљујући томе што тако сматрају и проповедају многи свештеници, то још увек не значи да је такво мишљење истина и учење Цркве.

      2. Црква не учи да света тајна мења природу супстанце. Вода у крштењској купељи физички остаје вода, ароматична уља у саставу светог мира остају уља, хлеб и вино у путиру остају хлеб и вино са свим физичким последицама које из тога следе. Све наведене материје имају својство да се кваре и да могу постати расадник гљивица, бактерија и вируса. Да, оне се освећују, оне постају део духовног света, носе благодат Божију верницима, али притом саме остају појаве нашег овоземаљског света који је подложан трулежи. Црква на исти начин учи о својим светима: они су свети, али то им не „смета“ да буду подложни греху, болестима и смрти.

      3. У „Известију учитељном“, које се штампа у склопу Служебника и доноси низ практичних савета за пастире, наводи се да се свети дарови итекако могу убуђати и постати неваљани за причешћивање. Убуђале дарове свештеник треба да искористи самостално, после литургије, и њима је забрањено причешћивати вернике. „Известије“, такође, сасвим веродостојно зна да у путир могу упасти отровне супстанце (на пример, заједно са отровним инсектима) и наводи да се у таквим случајевима садржај путира не употребљава, већ се излива на место по којем се не гази, и свакако да се верници таквим даровима не причешћују. Због чега Црква нема јасна правила о вирусима и бактеријама? Па, наравно, зато што, када су последњи пут писана правила о начину причешћивања у Цркви, нико није ни помишљао да постоје неки тамо невидљиви паразити који могу да убију човека преко кашичице. У то време били су познати само отрови и буђ.

      4. Свето причешће је ни мање ни више до пут човековог најтешњег сједињења са Богом. А храм је одаја у којој се догађа тај сусрет. Наш задатак као хришћана је да припремимо ту одају, да буде што чистија. А задатак свештеника је да у чистоћи припреми тај сусрет за целу црквену заједницу. Управо ми, свештеници, треба да обезбедимо чистоћу и хигијену тог сусрета, а не да то захтевамо од Бога: „Дођи, Боже, учини чудо, стерилизуј нам све ово“.

      5. Стари завет сведочи да су на жртву приношене искључиво здраве и читаве животиње без мана. То је била праслика евхаристије, жртве Христове, а Христа зовемо непорочно Јагње. Стари завет садржи читав кодекс о обредној чистоћи, зато што су се људи у старини јако бојали ширења разних опасних болести, од којих је најопаснија била лепра. Зато су свештеници имали обавезу да прегледају не само верске предмете, него и људе, животиње и одећу – нема ли, случајно, на њима знакова лепре.

      Међутим, из неког разлога, хигијенске навике смо изгубили ми, људи 21. века. О чистоћи материје светих тајни брине се свештеник: да буде чиста вода, добра просфора од чистог, најквалитетнијег брашна, добро вино, чисти сасуди и одежде, чистоћа храма уопште. У чему је, онда, проблем да се кашичица чисти за сваког причесника? Хула на веру, хула на Бога? У чему се та хула састоји? Ако је то хула, због чега онда свештеник приликом служења литургије два пута пере руке у олтару (први пут пре проскомидије, други пут пре преламања хлеба)? Нека Бог учини да твоје руке буду чисте и без воде, кад ти је вера толико снажна!

      6. Све приче о томе како су се људи вековима причешћивали и ничим се у црквама нису заражавали нису ништа више до широко распрострањено мишљење засновано на убеђењима. Нико никада није водио статистику о томе. С друге стране, историјски примери да су људи били тровани преко причешћа итекако постоје, а сваком свештенику се може десити да му се агнец на часној трпези убуђа, ако је у цркви велика влажност и слабо се проветрава. Према томе, ако у путиру може да се нађе отров и буђ, због чега не могу да се нађу бактерије и вируси? Људи су вековима ишли у цркве, ишли су у литије, причешћивали се, целивали свете иконе, и цели градови су умирали од епидемија, укључујући свештенство, епископство и монаштво. То је историјска чињеница, а где су се ти људи заражавали – о томе не постоје никакве статистике, нарочито ако се узме у обзир период инкубације.

      7. Ако је наша вера толико снажна, хвала Богу! Ако се не заразимо и не разболимо – алилуја! Али ми нисмо само свештеници, ми смо понекад и познате јавне личности, и ми сносимо одговорност за све оне људе којима упућујемо наше текстове. Јесмо ли спремни да на своју савест преузмемо одговорност за болест и смрт других људи, који ће погазити правила хигијене не зато што се искрено уздају у Бога, него зато што фанатично и слепо верују лично нама, свештеницима, који целом свету објављујемо како није могуће заразити се преко кашичице? Јесмо ли спремни? Стајање у вери може бити до смрти ради Христа, то је онда сведочење Христа. Али, стајање у вери може бити и ради неких споредних принципа, а то је фанатизам и мрачњаштво. Лично мислим да треба разликовати смрт за Христа и смрт због недезинфиковане кашичице...

      8. Сви ми имамо супруге, децу и ближње које веома волимо, са којима се дружимо и комуницирамо. Али, колико год да се међусобно волите, супруга и ви поштујете одређена начела хигијене. Зар поштовање хигијенских норми на било који начин умањује вашу међусобну љубав? Или ћеш љубити своју супругу чак и ако тренутно имаш, на пример, гнојаву ангину? Шта има везе, љубав чини чуда! Хајде онда да не верујемо у могућност преношења вируса међу људима који се воле, пошто по речима апостола Павла истинска љубав побеђује страх! А ако то и није баш тако, због чега смо онда баш тако почели да меримо снагу наше љубави и нашег поверења према Богу?

      9. Ми се понашамо веома чудно, придржавамо се двоструких стандарда. С једне стране, на сва уста тврдимо како Црква никад није била против науке, штавише напротив, како смо ми партнери науке у борби против разноразних сујеверја и мрачњаштва.

      Ми смо теологију у нашој постсовјетској земљи успели да уведемо у научни свет. Ми проповедамо да је лекарски рад благословен од Бога, да не треба занемаривати здравље и живот, као драгоцени дар Божији. Али, при свему томе, спремни смо да се олако одрекнемо свих тих постулата зарад обредних принципа који у стварности немају никакве везе са вером и Богом.

      Кашичица је, узгред речено, чисто практични и релативно новији изум у литургици, и сигуран сам да су је наши хришћански преци исто тако најпре дочекали на крв и нож, као новотарство и повлађивање духу времена.
      Хајде да научимо да имамо макар мало поверења у медицинске раднике који се брину за наше здравље, да не стварамо панику и да не протестујемо под паролама: „прогон Цркве и причешћа“, „православље или смрт“, „последња времена, апостасија“.

      10. И за крај, дозволите ми да теоријски образложим свој став. Пракса причешћивања у Цркви се мењала током целе историје постојања хришћанства. Најпре су печени бесквасни хлебови, како предвиђа Мојсијев закон, који су након благосиљања ломљени и раздавани учесницима вечере Господње, а затим би чаша Христове крви кренула од руке до руке.

      Потом је у Цркви дошло до бројних промена, које су се тицале и евхаристије: појавио се квасни хлеб, појавиле су се просфоре, часна трпеза и антиминс, специјални свештени сасуди, и тек на самом крају копље и кашичица. Све је то историјски пут литургике у Цркви, који се одвијао онако како су се мењале околности њеног живота. Црква је све време уводила нова правила и практичне иновације у погледу технике служења литургије, па тако и причешћа.

      Шта Цркву спречава да и данас промени ту праксу, да мења техничке моменте који не задиру у суштину свете тајне? Који догмат то забрањује? Због чега не бисмо, на пример, умакали честицу тела Христовог у путир и тако је стављали причеснику у уста? Хоћу рећи, за стално. За велики број људи јак аргумент против причешћивања су нехигијенски услови под којима се оно врши – „једна кашичица за све“. То посебно важи за интелигентне и образоване људе, научнике и медицинске раднике.

      Многи људи напросто нису у стању да победе своје страхове и убеђења, да физички и психолошки пређу преко своје природне гадљивости. Нажалост, то није свима дато. Шта нам смета да изађемо људима у сусрет? Наравно, ја само теоретишем, овим питањима би свакако требало да се позабаве учени људи Цркве, црквени јерарси. Треба напоменути да су управо јерарси наше Цркве, саветујући се са водећим медицинским и хигијенским радницима наше земље, написали упутства која су донета на последњем заседању Светог синода Руске Цркве – по мом мишљењу, у правом тренутку и веома актуелно.

      На крају бих хтео да кажем да сам, током пола године служења у затвору, и ја причешћивао људе болесне од туберкулозе и свакојаких других болести. На крају крајева, ни људе у цркви свештеник никада не пита да ли су од нечега болесни. Али, то уопште не значи да сам ја уверен у своју бесмртност и у то да се не могу заразити преко кашичице. То само значи да ја, као свештеник, треба сваког дана да будем спреман да умрем од било какве болести, било каквом смрћу, и да изађем пред Бога. И то нипошто није повод да код своје пастве гајим слепу веру у чуда, занемарујући живот и здравље својих парохијана.

      Нема ни најмање сумње да Господ чини чуда и да их чини посредством свог светог тела и своје свете крви, али то не значи да ми имамо право да захтевамо чуда, занемарујући сва могућа правила која се тичу бриге о нашем животу и здрављу, а камоли ризикујући живот и здравље својих ближњих. „Немој искушавати Господа Бога својега“ – тако вели Господ.

      Са руског за Поуке.орг превели Иван С. Недић, Јелена Недић
      Извор: https://www.pravmir.ru/koronavirus-i-prichastie-pochemu-ochishhenie-lzhiczy-radi-kazhdogo-stalo-problemoj/
       
    • Од stevan911,
      Ima li nekog da pomogne bratu koji bi ušao u programerske vode a nema nikakvog iskustva u tome? Čisto neki savet,predlog,ideja,bilo kakva informacija bi pomogla 
    • Од Дејан,
      Учење о митарствима која душа после телесне смрти човекове проходи и тамо бива кушана и суђена од стране демона, према различитим страстима које они изазивају, једно је од најконтроверзнијих питања у православној традицији. Ово питање никада није разматрано као догматско питање, па зато не постоје никакве саборске одлуке које потврђују, али и  које негирају постојање митарстава како су она описана у виђењу Григорија ученика Св. Василија Нововог из прве половине 10. века. Григорије је у свом виђењу видео смрт и пут кроз ваздушна митарства једне подвижнице, преподобне Теодоре. Опис митарстава на српском језику из житија Св. Василија Новог се може прочитати на https://svetosavlje.org/zitije-prepodobnog-oca-naseg-vasilija-novog/ Ставови о митарствима, данас у православном свету, крећу се између дословног прихватања поменутог виђења са свим детаљима и потпуног негирања постојања митарстава као својеврсне гностичке заблуде која је преживела у аскетским круговима. У овом одговору хтео бих да подсетим да овом питању треба приступити трезвено и ослањајући се на богату богословску, литургијску, аскетску и књижевну (посебно житијску) традицију Цркве.
       
      Међу онима који су се од 19. века до данас посебно бавили овом темом, ослањајући се прилично подробно на поменуто житије  Св. Василија новог треба посебно поменути о. Серафима Роуза који је своје ставове о митарствима изнео у књизи: „Душа после смрти“ https://svetosavlje.org/dusa-posle-smrti/ коју је написао у касним седамдесетим годинама. Претпостављам да су је многи читали јер је преведена и објављена на српском језику. Серафим Роуз се ослања на „Слово о смрти“ Св. Игњатија Брјанчанинова https://svetosavlje.org/slovo-o-smrti/14/  као и писанија Св. Теофана Затворника и уопште руску духовну традицију 19. века у којој есхатолошке теме, посебно питање живота душе после телесне смрти, имају нарочито велики значај. Св. Јован Шангајски је такође писао на ову тему у својој књизи „Живот после смрти“ https://svetosavlje.org/zivot-posle-smrti/#05 где се позива на визију усхода душе преподобне Теодоре из поменутог Григоријевог виђења, као и на ставове Св. Теофана Затворника. Ови текстови су доступни у српском преводу па их није потребно посебно препричавати. 
      Отворено и јавно противљење учењу о митарствима као гностичкој јереси и заблуди видимо, на пример, код Лева Пухала (односно касније архиеп. Лазара Пухала, Православна Црква у Америци) и Мајкла Азкула, који је променивши више јурисдикција тренутно у заједници са грчким старокалендарцима. Пухало је желећи да избегне проблем латинског чистилишта кренуо у готово потпуно одбацивање саме идеје привременог суда након телесне смрти. По његовом мишљењу душа се након смрти и без тела налази у извесном стању неме и слепе обамрлости, што је блиско учењу о мортализму или хипнопсихизму. Оваква схватања постојала су и у ранијим вековима али их је Црква увек одбацивала. Њих су посебно оживели протестанти, а нагињу им и неки православни академски богослови који под сваку цену желе да избегну могућност да душа може да живи након одвајања са телом, посебно у свесном стању. У либералнијим римокатоличким круговима двадесетог века јавило се веровање да одмах након смрти наступа коначни суд, о чему говори и православни богослов Томас Хопко. Азкулови ставови могу се прочитати у његовом спису: „The Toll-Houose Myth – The Neo-Gnosticism of Fr. Seraphim Rose” http://xa.yimg.com/kq/groups/2426010/639466037/name/The-TollHouse-MythThe-NeoGnosticism-of-Fr-Seraphim.pdf 
      Умерени традиционални став о питању митарстава заступа митрополит Навпакта Јеротеј Влахос у својој књизи „Η Ζωή Μετά Τον Θάνατο“ (Живот после смрти) http://www.paterikiorthodoxia.com/2013/02/3335.html или у енглеском преводу (https://www.amazon.com/after-Death-Metropolitan-Nafpaktos-Hierotheos/dp/9607070348) Влахос нарочито указује да предање о митарствима треба разумети превасходно у оквирима литургијских и патристичких сведочанстава о судбини душе после смрти. Влахос зато не иде у детаље описане у житију Св. Василија новог, нити помиње и потврђује број митарстава, природу сваког митарства, нити начин на који је душа спречена да узиђе ка Христу, док се демонима на митарствима не „отплати дуг“ молитвама духовног руководитеља душе. Влахос истиче да демони немају моћ над душом човека који се сјединио са Христом и да имају „власт“ само над оним душама које су им се вољно потчиниле у овом животу, што је значајна разлика од буквалног тумачења горепоменутог виђења. Митрополит Јеротеј признаје да учење о митарствима постоји у гностицизму и паганској митологији, посебно Египћана и Халдејаца. Међутим, он наглашава да је оно што је прихваћено од појединих отаца и црквених писаца у овом погледу засновано на хришћанској истини, те наводи пример да и хришћани верују у бесмртност душе, али не као Јелини, по природи, већ по благодати Божијој. Владика Навпактски не негира појаве добрих и злих анђела у тренутку смрти, што је посведочено у много примера у хришћанској традицији, али митарства више види у контексту страсти које муче душу приликом њеног излаза из тела. Владика Јеротеј посебну пажњу посвећује критици римокатоличког учења о чистилишту и доследно настоји да своје ставове утемељи на поузданим и провереним патристичким сведочанствима.
      Уз Митрополита Јеротеја треба поменути блаженопочившег протопрезвитера Томаса Хопка (Православна Црква Америке), бившег декана Св. Владимира у Њујорку који је држао да је Григоријево виђење описано у житију Св. Василија Новог типичан пример алегоријских прича педагошког карактера које се често без довољно расуђивања интерпретирају дословно. Хопко се такође не слаже са ставом противника учења о митарствима који сматрају да после смрти једоставно ништа не бива до васрксења тела. Из разних беседа Хопков став би се могао свести на теологуменон да након смрти одмах бива и коначан суд Божији и да прича о митарствима алегоријски приказује борбу огреховљене савести човека коме су потребне молитве Цркве да би прошао суд Божији. Хопко је веровао да они који су крштени су већ умрли, васкрсли и ознамењени Духом Светим и не могу да умру, већ телесна смрт за њих бива само прелазак у вечни живот Христа јер је Христос васкрсао. Он се чврсто држи става да је душа без тела једнако мртва као и тело без душе. Хопко је тврдио да Бог одмах даје прослављено тело онима који пролазе телесну смрт и да зато прослављамо светитеље као потпуно живе, а не као душе без тела. Зато се светитељи по Хопку јављају у својим васкрслим телима (о овим ставовима може да се чује на http://www.ancientfaith.com/specials/hopko_lectures/the_death_of_christ_and_our_death_in_him). Проблем са Хопковим мишљењем јесте да ни код једног ранијег светог оца или учитеља Цркве не можемо да нађемо поткрепљење за овакво тумачење. Теоретски ово би могло да се разуме у контексту разлике између линеарног времена и вечности есхатона, али опет остаје теологуменон, на коме Хопко није инстистирао као на догми. Слично мишљење о васкрсењу које бива одмах након телесне смрти дели и о. Зоран Ђуровић који је већ о овоме писао на форуму и са којим сам имао месец дана дугу дискусију прошле године.
      Међу онима који су богословски трезвено приступили овом питању је и француски православни богослов Жан Клод Ларше са својом значајном књигом La Vie après la mort selon la tradition orthodoxe, Jean-Claude Larchet (Живот после смрти по православној традицији), 2001. године (https://www.amazon.fr/apr%C3%A8s-mort-selon-tradition-orthodoxe/dp/220406713X) . Ларше је сакупио прилично импозантан број разноврсних сведочанстава из православне традиције која су утицала на формирање разумевања шта бива са душом након телесне смрти. Посебну пажњу Ларше полаже на разлике између православне с једне и римокатоличке и протестантске традиције са друге стране. Штета што није преведена на српски. Читао сам је у енглеском преводу (Life after Death according to the Orthodox Tradition, 2012) и сматрам да представља веома значајан покушај да се ова питања осветле кроз сву пуноћу богословске, литургијске, аскетске и житијске традиције Цркве. У коментарима који следе посебно сам се ослањао на Ларшеа и Влахоса јер сматрам да су њихови ставови најбоље утемељени у предању и да нас истовремено чувају од буквалног тумачења виђења о митарствима које може да нас нехотице увуче у другу крајност.
      ******
      Треба рећи да се у апостолским временима хришћани нису бавили питањем преживљавања душе након смрти тела, већ превасходно очекивањем Другог доласка Христовог и васкрсења мртвих, што је остало као завршни члан символа вере Цркве „Верујем у васкрсење мртвих и живот будућег века“. Међутим, већ од 2. и 3. века, под утицајем разних гностичких учења, јелинистичких мистерија и митова, као и неоплатонистичке философије, пажња појединих хришћанских писаца, посебно у аскетским круговима ишла је више у правцу интересовања шта конкретно бива са душом после смрти. Тако је свеопште васкрсење које ће уследити након Другог доласка Господњег на известан начин отишло у други план, а код неких се чак утврдило веровање да се одмах после телесне смрти одлази у рај или у пакао. Заправо, и данас добар број хришћана меша привремени удео човекове душе након телесне смрти са коначним уделом након Суда. За разлику од гледања на човека као јединствену психофизичку целину, поједине секте су развијале крипто-платонизам по коме смо ми заправо душе које су падом ушле у тела и које се након телесне смрти враћају у своју истинску отаџбину ослобођене терета тела и зато су рај и пакао пре свега реалности које се тичу само душе. У том приступу није било много места за Христов домострој спасења, посебно за васкрсење тела, и заправо је главно питање било како ослободити душу владавине тела и телесних грехова да би душа очишћена ушла у небеске сфере. У овом погледу посебно је гностицизам, против кога се Црква жестоко борила, нудио читав низ митова, ритуала, начина како да се душа избори са демонима који је спречавају да се уздигне Богу након смрти. Христово спасење је од стране јеретика гностика свођено на неко тајно знање (гносис) које треба да нам помогне да прођемо демонска митарства о којима више гностичких текстова врло прецизно говоре.

      Међутим, аутентична хришћанска есхатологија је заправо веома материјална јер ће Царство Божије бити преображени и престворени ново небо и нова земља, где ће сви добити нова тела и где ће Господ царевати над народом својим довека. Разне мистичке секте су својим учењима правиле јак утицај на одређене аскетске кругове у Цркви, па се неретко ишло у правцу спиритуализације односно растеловљене есхатологије. По том веровању Царство Божије заправо нематеријално царство душа и анђела, те је удео душе после смрти од кључног значаја. Нажалост, овом проблему се не посвећује много пажње и превага одређених псевдо-мистичих и апокрифних учења и сумњивих виђења која су настала под разним нехришћанским утицајима и данас има велики утицај на разумевање овог питања. Као хришћани ми треба пре свега да чекамо Царство Божије које ће доћи у сили, када ће бити промењено обличје овога. Тада ћемо опет у васкрслим телима вечно живети са Господом.  
      Могло би се са потребним опрезом рећи да је учење о митарствима у нашој Цркви заправо актуелизовано у одсуству ове есхатолошке перспективе и под утицајем веровања да човекова душа без тела представља целовитог човека, па јој тело није ни потребно. Међутим, од апостолских времена човек је као личност виђен у јединству душе и тела, као два аспекта човекове ипостаси. Флоровски то лепо исказује речима да је душа без тела фантом, а тело без душе леш, иако није негирао да душа након телесне смрти наставља да живи и чува човекову личност. Када говоримо о животу душе после смрти не мислимо, дакле, на платонистички појам душе која поседује пуноћу човекове ипостаси и довољна је сама себи, већ на привремени али и на известан начин непотпуни начин постојања до Другог доласка Господњег, када ће се душе опет обући у васкрсла тела.
      *****
      На основу бројних примера из православног предања (Светог писма, дела светих отаца, црквених писаца, аскетске литературе, посебно житија светих) може се закључити да након телесне смрти долази до разлучења душе и тела, два аспекта човековог постојања, али да се човекова ипостас (личност) не губи и наставља да постоји у души човековој до васкрсења и васпостављења заједнице са новим, васкрслим телом. Човек је од Бога створен као биће које спаја видљиви и невидљиви свет. По свом телесном саставу близак је животињама и биљкама, а по душевном саставу бестелесним духовима. Након телесне смрти душе улазе у домен постојања анђелских сила, невидљиви свет (који се помиње у 1Пост 1.1). 
      Душе оних који су живели светим животом тј. опитно и непосредно окусили деловање Духа Светога, посебно мученици за Христа, одлазе праћени анђелима одлазе у рај (παράδεισος), где се не мисли на Еденски врт у коме су били Адам и Ева. Често се помиње да одлазе „на небо“ (οὐρανός) тј. улазе у начин постојања који имају анђели и могу да нас молитвено заступају и помажу по слободи која им је дата од Бога. Они могу да нам се јављају, али не у својим васркслим телима, већ кроз виђења и снове. Као ни анђели, они нису свудаприсутни, али живећи у овој реалности невидљивог (небеског) света у могућности су да опште са нама на другачији начин него у овом животу. Неки светитељи још и за овог живота чине чуда, јављају се у виђењима, делују на великим даљинама у кратком времену, поседују прозорљивост и друге духовне дарове који показују да иако у телу, већ обитавају у небеском свету. Многе од њих Црква убрзо после њиховог упокојења препознаје као светитеље, а њихова тела су често чудотворна (свете мошти).
      Душе оних који су живели трудећи се у врлинама и подвигу, борећи се са страстима у покајању пролазе кроз стање које се често назива привременим судом, привременом кушњом (προσωρινή δοκιμασία). Благодарећи молитвама Цркве оне пролазе суочавање са сопственом савешћу и новим начином постојања и настављају да живе у блаженом покоју у „Авраамовом наручју“ (κόλπος του Αβραάμ) који се такође често назива и рај (παράδεισος). Тамо обитавају заједно покајаним разбојником са Голготе, који је први са Господом ушао у рај и са праведницима по евенђелској причи о убогом Лазару. 
      Душе оних, пак, који су без покајања тј. промене живота и настројења своје воље живели у греху и страстима, носе своје пожуде са собом и не могући да их задовоље, на привременом суду пролазе болно суочавање са својом савешћу и западају у стање ада (ᾍδης), мрака и горчине савести. Јелинска реч  ᾍδης  (lat. Hades) потиче из грчке митологије и бога Хаидеса (α-ιδειν), бога невиђења (у санскриту „веда“ је знање односно виђење и обе речи потичу из истог индоевропског корена „vid”, што је остало и у словенском језику где „вједети“ значи „знати“. Ад је, дакле, место одсуства (по)знања, виђења Бога, место духовног мрака и изолације. Они који су за живота постали слични демонима западају у „највеће дубине“ ада које се називају често и тартар опет по угледу на јелинску митологију (тамница у којој су били затворени Титани). Мрачна, адска, демонска стања појединих људи већ почињу и у овоме свету, као што и људи светог и благочестивог живота још и овде у телу осећају духовну утеху и радују се сусрету са Господом. Ад је до Христовог Васкрсења био опште стање у коме су обитавале душе свих људи и живеле као сенке. Сишавши у ад и „разбивши његове окове“ Христос је ослободио душе праведника који су живели благочешћу и вери, очекујући обећаног Искупитеља и Помазаника Божијег – Месију. 
      Ова по-смртна стања су реална, али нису вештаствене материјалне природе која је доступна нашим чулима, и о њима се зна само по виђењима, и то кроз разне алегоријске слике. Светитељи на небу са праведницима који почивају у спокоју Авраамовог наручја очекују са радошћу и надом крај овог света и века, Христов други долазак и Нови Јерусалим. Међу светима, изнад самих херувима и серафима, је и Пресвета Богородица, али у већ прослављеном и преображеном телу, као она која је родила Спаситеља света. Праведници који су у Авраамовом наручју немају слободу да се јављају живима и тихују у радосној нади васкрсења. С друге стране, душе оних који су у „тамницама ада“ обитавају у стању смутње, страха и ужаса проживљавајући већ предукус вечних мука будућег пакла. Божија благодат и светлост за њих је већ патња и нису у стању да је опитују као блаженство. Приликом разлучења душе од тела по бројним сведочанствима из предања Цркве душе се сусрећу са анђелима или демонима у зависности од настројења своје личности у животу на земљи. Неки још и пре тренутка телесне смрти виђају бестелесне силе и губе осећај за овај свет проживљавајући стање новог начина постојања. Овде треба имати у виду да ни рај (наручје Авраамово) и ад нису коначне реалности, јер ова стања (начини постојања) су привремени и за човека су непотпуни јер душа без тела није у стању да доживи ни пуноћу блаженства, као ни сву тежину осуде. 
      Наставак живота душе након смрти тела, дакле, никако не значи губитак човекове личности, као што не значи ни наставак пуноће постојања човекове личности које ће наступити тек након васрксења тела. До тада душа чува својеврсно сећање на елементе тела које се враћа у прах земаљски. По том сећању (као својеврсној матрици, холограму) тела ће бити васкрснута, али промењена и другачија него ова овде на земљи. Другим речима, раздвајање душе од тела није никада потпуно. У горепоменутој књизи о животу душе после смрти Жан Клод Ларше цитира Св. Максима Исповедника и нарочито Св. Григорија Нискога који говори о причи о убогом Лазару како га богаташ препознаје јер његова душа носи својеврснο обличје (εἶδος) тела по коме ће тело опет бити васкрснуто и човек васпостављен у својој пуноћи. Зато у хришћанској традицији не постоји појам платонистичке душе која је сасвим аутономна и којој тело није потребно. У складу са тим Црква од најранијих времена чува традицију поштовања тела покојника јер тело и даље, иако у стању распадања представља део ипостаси човека, као и душа, која наставља да живи у промењеном стању привременог постојања ван тела. Зато не говоримо о души самој по себи, већ увек о души тог и тог човека, слично као када се молимо за спасење душа наших не молимо се за спасење само овог аспекта човекове личности, већ за спасење целог човека. 
      И живи и упокојени обитавају у категоријама створеног света, и самим тим и времена које, могуће, за њих на другачији начин протиче од овога века (αἰῶνος τούτου) тј. времена овог вештаственог света. То време ипак још није вечност тј. време будућег века, вечност (ἀιωνιότης), а поготово не надвремена вечност која је својствена само Богу (ἀϊδιότης). Такође небо као начин постојања у коме обитавају светитељи и анђели није васионски простор, али ни оно небо у коме вечно живи „наднебески“ Бог (ἐπουράνιος Θεός), који је изван и изнад сваког времена и простора, као једини вечни и нестворени. Тек након другог доласка Господњег, када буду створени ново небо и земља (Отк. 21-22) након завршетка овог света и века (συντέλεια τοῦ κόσμου τούτου), сви ће добити нова тела и проћи ће коначлни Суд Божији. Они који су живели у заједници са Богом, постали причасници божанских нетварних енергија кроз евхаристијски живот обитаваће у Царству Божијем (Небеском Јерусалиму) у прослављеним физичким телима и цареваће вечно са Господом и анђелским хоровима. Они, пак, који нису отворили себе за деловање Божије благодати и који су живот провели у греху и страстима без покајања васкрснуће на вечни суд и осуду и обитаваће у вечном огњу (паклу) заједно са демонима. Ове реалности ће према Св. Писму и мноштву сведочанстава светитеља Цркве бити вечне и непромењиве и неће се односити само на човекову душу, већ и на васкрсло тело.
      Без икакве претензије да на овако ограниченом простору износим основне елементе православне есхатологије, и бројна сведочанства из богатог предања Цркве шта бива са човеком након телесне смрти до васкрсења свих (што можемо врло детаљно са великим бројем цитата наћи у Ларшеовој књизи), сматрам да је важно да олако не потецењујемо ова сведочанства  и развијамо неке спиритуалистичке и философске теорије које су стране хришћанству, али да, такође, с друге стране не идемо без духовног расуђивања у разне детаље из појединих сведочанстава (виђења) верујући да те реалности могу да се подробно опишу и да саме по себи представљају утврђену веру Цркве.
      Предање о митарствима у контексту горе реченог има своје место у животу Цркве и духовно је педагошког значаја, али само уколико се води рачуна о следећим јако важним стварима:
      1.    Идеја да демони суде душама није хришћанска јер је једини судија свима Бог. Тумачење учења о митарствима у смислу да демони одређују ко ће ићи ка Богу, а ко ће ићи у таму ада, једноставно нема основу у хришћанском предању. Без сумње, једном када душа напусти тело она улази у духовну димензију постојања у којој у складу са својим унутрашњим настројењем може да пролази различита искуства било са анђелима или демонима, али ни једни ни други не врше суд. Привремени суд је судећи по бројним сведочанствима из предања Цркве суд савести и наставак настројења које је човек имао у овом свету јер душа без тела није у стању да промени настројење које је слободном вољом прихватила у овом животу. Не треба потцењивати настојања демона, како за овога живота, а тако и након смрти тела да душу збуне и уплаше и одвоје од Христа, али и не треба губити веру да анђели, заступништво светитеља и молитве Цркве помажу људима и овде и након телесне смрти да прођу демонске замке и страх и велику промену приликом одвајања душе од тела. Јеротеј Влахос у својој књизи „Живот после смрти“ истиче да демони немају моћ над душом човека који се сјединио са Христом, али да имају „власт“ само над оним душама које су им се вољно потчиниле у овом животу, што је значајна разлика од буквалног тумачења сведочанства о митарствима из житија Св. Василија Новог.
      2.    Број митарстава и начин како се на њима „суди“, што се помиње у житију Св. Василија Новог, не постоји конкретно у бројним другим примерима из православног предања и може се претпоставити да је дидактичко-алегоријског карактера. Иако нико никада догматски није дефинисао постојање митарстава на начин описан у поменутом виђењу и о тим искуствима не могу да се нађу директне потврде у Св. Писму, ово предање је сачувано, уз различите детаље, од најстаријих времена и ако се правилно разуме, као и бројна житија светих, не садржи ништа супротно побожности (правоверју). Треба поменути став Св. Теофана Затворника који пише да све што је речено у виђењу о митарствима у житију Василија Новог представља реалност, односно тачније да „ове слике (алегорије) представљају реалност, али саме нису по себи реалност јер је стање душе после смрти нематеријално, ноетичко (умно), јер како и сам Апостол Павле каже након што је био узнесен на небо да оно што је тамо „није могуће човеку изрећи“ (2 Кор 12.4).“ Св. Теофан, настављајући о овоме питању у своме спису о души и анђелима предлаже да се „оставимо спекулација о томе шта се дешава у духовном свету. Читајте, понирите у смисао реченог, духовно се изграђујте, али не трчите да доносите исхитрене закључке. Јер оно што је тамо „око није видело, ни ухо чуло, нити је ушло у срце човеково“ 1Кор 2.9“.
      3.    Имајући ово у виду, митарства не треба схватати дословно као царинарнице у подваздушном простору (атмосфери), већ заправо као алегоричне представе реалног и неретко болног суочавања човекове душе са својим духовним стањем, својим гресима и страстима, као и последицама везивања са демонским светом у овом животу. На основу тог суочавања душа ће до васкрсења обитавати или у блаженој нади вечног живота у Христу или у мраку самоизолације и очајања, у духовној тами ада.
      4.    Што се тиче откупљивања грехoва тј. плаћања за грехове демонима да би душа могла да прође митарства, ову алегоричну слику такође не треба прихватити дословно, већ са расуђивањем. Душа човека који је пре смрти живео евхаристијским животом Цркве, остаје у црквеној заједници и даље, јер је Црква заједница и живих и упокојених. Из сведочанстава, посебно отаца подвижника душе светитеља усходе у рај праћене хоровима анђела, док душе оних који су живели у мраку греха сачекују хорде демона испуњавајући је ужасним страхом и одводе је у „адске тамнице“. 
      5.    Душа која напушта тело носи са собом бреме свог живота у телу. Многи текстови, посебно из аскетске традиције Цркве наглашавају колико је душа повезана са телом у овом животу овде на земљи. Када греховним животом човек прихвати страсти као свој природни начин постојања, разлучењем душе од тела, наставља се агонија у немогућности да се те страсти задовоље и да се без тела раскине веза са предметима тих страсти. Уколико човек за живота није кренуо путем покајања, отворивши срце за деловање Божије благодати, душа и пре, али и након телесне смрти пролази агонију. То није јуридичко питање, као у римокатоличанству, где онима који нису принели довољно дела покајања предстоји „очистилачки огањ“ пургаторијума док се не задовољи Божија правда и чије се време трајања може скратити молитвама Цркве. Православљу је ово учење потпуно страно. За оне који су се упокојили Православна Црква приноси молитве које садејствују благодати Божијој и дају утеху и чувају у евхаристијском сећању. Црква се моли Богу да упокојени остану у вечној памјати (сећању) Божијем, и да бораве у блаженом уснућу. То је и смисао наших молитава за покојнике. Многи богослови, а међу њима посебно Флоровски помињу да одвајање душе од тела, не прекида везу човека са Црквом јер покојник остаје у љубави Цркве коју сачињавају и живи и упокојени који су сви чланови светотајинског Тела Христовог. Међу живима и онима на небу постоји непрестано општење у Телу Христовом - Цркви. О томе, што Ларше наводи у својој књизи, пише и Св. Никола Кавасила, али и пре њега Св. Григорије Назијанзен, Златоусти и други напомињући да божанске тајне освећују и оне који приносе и оне за које се приносе и божанска благодат испуњава и живе и покојне који на неизрецив начин учествују у евхаристијском животу Цркве преко литургије и молитава верних, слично као свети који су живели у потпуној изолацији у пустињама, далеко од људских станишта и самим тим храмова и литургија. Покојници примају освећење од евхаристијских служби у овом свету и будући да више не могу да греше бивају све више очишћаване, као злато у огњу, напомиње Кавасила. Овде примећујемо идеју донекле сличну пургаторијуму, али опет толико другачију, засновану не на мучењу ради задовољења неке Божије правде и на заслугама, већ на темељима евхаристијске заједнице. 
      6.    Сусрећући се данас са неретко врло детаљним описима живота душе након смрти на основу разних виђења непоузданог порекла, веома је важно да знамо да овакви утицаји постоје у Цркви још од најранијих времена. Већ смо споменули хришћанска гностичка учења из 2. и 3. века,  који су веома разнолика и често неусклађена једна са другим. У њима се помиње постојање тартара (пакла) у утроби земље и разним небеским сферама, чак повезаним са системом зодијака. Курт Рудолф у својој књизи о природи и историји гностицизма тврди да заједно са постојећим универзумом коме припада земља, планетарним системом и сферама зодијака укупно постоји двадесет нивоа постојања пре небеске сфере.  У том поднебесном простору обитавају „кнезови који владају у ваздуху (τῆς ἐξουσίας τοῦ ἀέρος уп. Еф. 2.2), „господари таме“ (уп. Еф. 6.12 „Јер не ратујемо против крви и тијела, него против поглаварства, и власти, и господара таме овога свијета (κοσμοκράτορας τοῦ σκότους τοῦ αἰῶνος τούτου), против духова злобе у поднебесју (ἐν τοῖς ἐπουρανίοις).“). Истина ово се помиње и у Еванђељу, али по већини тумача погрешно је веровати да се то односи на простор у стратосфери, јер „небо“ које су изгубили својим падом демони није материјално небо иако је део створеног света, али невидљивог. Демони делују у „поднебесју“, односно у видљивом материјалном свету и делују смућујуће на душе које напуштају овај свет и иду у привремено покојиште блажених душа.
      У хришћанску иконографију је из предхришћанских митологија ушло и вагање душа од стране анђела, што је веома чест мотив у египатској уметности и религији. Мотив вагања, проверавања подобности душа је чест мотив у теозофији и Кабали. Иако у хришћанству имамо разне елементе предхришћанских митологија оне, ако се користе у уметности или у литургијском језику Цркве, имају искључиво значење које је у контексту предања Цркве. Када видимо фреске са анђелима који вагају душе, то свакако не значи да ће бестелесни духови судити људима. Штавише, у Светом писму се каже у 1Кор 6.2-3 „Зар не знате да ћемо судити анђелима?“ Судити (κρίνω) на јелинском значи и управљати и ове речи Апостола само указују да је човек који је створен по лику Божијем створен да буде виши од анђела. Отуда толика мржња демона према људима, и брига анђела да људима помогну и сачувају их од замки нечастивог јер је човек створен по образу и подобију Божијем.
      Хришћански гностици су посебно имали интересовање за начине како да душа узиђе пред Бога и прође ова демонска бића. Ту је посебну улогу имало тајно знање „гносис“. Још од предхришћанских времена у разним религијама су постојале посебне инкантације, рецитовање имена богова (демона) као и посебни ритуали чији је циљ био да обезбеде безбедан пут душе до божанске сфере. Све је ово било прихваћено у гностичким веровањима и измешано са елементима хришћанства. Против гностицизма Свети Оци су се жестоко борили, посебно Св. Иринеј Лионски који нам је и оставио највише података о њиховим баснама и фантазијама. Против њих су писали и Иполит, Климент Александријски, Августин као и црквени писци Тертулијан и Ориген. Утицај гностика нарочито је био јак у Египту, па није ни чудо да је у Наг Хамадију пронађена и највећа сачувана библиотека њихових списа.
      Могуће мешање предања из гностичких извора са аутентичним предањем Цркве може се приметити и у беседама које се приписују св. Макарију Египатском (иако су највероватније каснијег порекла) о поменима трећег, шестог, деветог и четрдесетог дана. Овде није проблематично постојање помена у ове дане, јер они су очигледно древног порекла и показују да је Црква молитвено бринула о уснулим члановима, већ о једном по мишљењу многих апокрифном веровању да ти помени бивају у те дане јер од трећег до деветог дана душа обилази рајска насеља (сахрана се обично обављала трећег дана), а од деветог до четрдесетог дана душа је обилазила мрачна подземља пакла, да би четрдесетог дана стала пред престо Божији и прошла привремени суд. Ово предање се често повезује са митарствима која трају до четрдесетог дана, што је тема присутна и у неким гностичким списима. Апостолске установе из 4 и 5. века помињу посебне молитве трећег дана VIII, 42, 1. Али овде се не говори о никаквом путовању душе кроз рај и пакао, већ о символичном значењу трећег дана „Нека трећег дана покојник буде испраћен псалмима, читањима и молитвама по угледу на онога који је васкрсао трећег дана; и девети дан нека се прославља у знак сећања на живе и уснуле, а четрдесети дан према древном обичају, јер тако је народ оплакао Мојсеја… и нека се милостиња даје сиромашнима у знак сећања на њега (покојника)“. На пример у животу Св. Симеона Солунског имамо слично тумачење зашто су баш ови дани важни: Трећи дан – због тога што нас је створио Тројични Бог и да живимо у нади да ћемо васкрсењем из мртвих бити обновљени у древној лепоти коју је Адам изгубио. Девети дан – зато што праведници чекају Васкрсење заједно са анђелима којих има по предању девет чинова, три тријаде, који славе Бога. Коначно четрдесети дан је дан у сећање на Христово Вазнесење након Васкрсења из мртвих које је уследило након четрдесет дана. На овај дан се подсећамо да ћемо васкрсењем из мртвих бити уздигнути на облаке у сусрет Судији и Спаситељу и са њим бити довека (уп. 1 Сол. 4.17) У овом предању све је усмерено на васкрсење, а не на путешествије душе по подземљу и небеским сферама, што одаје врло могући утицај гностицизма.
      7.    У овом контексту треба поменути и латинско учење о чистилишту где душе оних који су се покајали, а нису принели довољно дела покајања морају да буду очишћене и у зависности од тежине својих грехова бивају препуштене огњу пургаторијума да би на крају могле да дођу Господу. Ово учење вуче порекло у овом облику од 12 века и прихваћено је на више латинских сабора као званично римокатоличко учење и ослања се на веровање о потреби задовољења Божије правде. Учење о чистилишту је страно Православној Цркви и одбачено је као неправилно јер се спасење и суд посматрају у контексту јуридичког схватања оправдања и заслуга и нема јасног утемељења у традицији Цркве пре Средњег века. Учење о чистилишту је по мишљењу многих аутора очигледно настало под утицајем предхришћанских јелинских митова. Постоји доста аргумената да пургаторијум из латинске хришћанске традиције Средњег века заправо представља оживљавање идеја Платона и Хераклида Понтијског и других паганских писаца. За разлику од паганског ада (хада) описаног код Хомера и Хесиода, небески ад из дела каснијих грчких и римских философа је привремено место где душе проводе одређено време након смрти пре него што могу да се покрену у правцу вишег степена постојања или се реинкарнирају на земљу. Локација овог привременог ада варира од аутора до аутора. Хераклид Понтијски је веровао да је његова локација у Млечном путу. Стоици, Цицерон, Виргилије, Плутарх га смештају између месеца и земље, док су Нумерије и каснији неоплатоници сматрали да се налази негде у сфери непокретних звезда и земље (Adrian Mihai,"L'Hadès céleste. Histoire du purgatoire dans l'Antiquité). Чињеница је да идеју очишћења душа након смрти помиње више светих отаца Иринеј, Климент Александријски, Августин, Златоусти и други, али не у оном облику у коме је прихватила Римокатоличка црква у средњем веку. 
      Православна Црква одбацује учење о Чистилишту због тога што је у многим елементима супротно православном предању Источне и Западне Цркве барем првих 10 векова, али притом ни најмање не доводи у знак питања значај евхаристије и молитава за покојнике који и након смрти учествују у благодати која долази од евхаристијског живота Цркве. Они који су овај свет напустили са благочестивим настројењем и надом у Христа добијају утеху и укрепљење и својеврсно очишћење кроз евхаристијски живот. Упокојени чланови Цркве настављају да живе у „путиру вечности“ како каже Шмеман и не прекидају заједницу у Христу са осталим члановима Цркве. Они настављају да живе у Христу. То није очишћење огњем мучења, већ радосно очишћење које благодаћу Божијом растапа преостале везе душе са лошим навикама и страстима које је још обремењују и након којег налази блажени мир и покој са душама преминулих праведника. Из житија Св. Макарија Великог видимо да умрли жрец који са њим разговара каже да када и њих који су живели без вере у Христа неко помене у молитви и они добијају олакшање и уместо да не виде лица једни других живећи у мраку, на тренутак угледају једни друге, што им даје утеху. Ово је духовно виђење али са јасном поруком, да молитва и за оне који су живели противно Христу и савести помаже или барем даје утеху чак и онима који су служили демонима. Бог је коначни судија и он једини познаје тајне срца па човек никада не може да са сигурношћу каже ко се након смрти налази у каквом стању, а поготово шта ће наследити након коначног Суда Божијег. То очишћење душа које је другачије од онога у латинском пургаторију помиње и Св. Марко Ефески разобичујући латинску заблуду очистилачког огња чистилишта, заснованог на сасвим другим основама.
       
      Архимандрит Сава Јањић
      View full Странице
×
×
  • Креирај ново...