Jump to content
GeniusAtWork

Nil Degras Tajson: Amerika se bliži svom kraju

Оцени ову тему

Recommended Posts

Slavni astrofizičar Nil deGras Tajson kaže da Amerika sve više odbacuje nauku, što znači da se bliži svom kraju

 

1488924036590ad4071d993763672314_v4_big.

 

“Ovo je početak kraja”, rekao je on za Yahoo. 

“Početak kraja informisane demokratije je trenutak u kom ljudi diskutuju da li su objektivno utvrđene naučne činjenice tačne. Kad dođe do toga, ne postoji informisano donošenje odluka”, kaže on. 

Tajson, koji je direktor Hajden planetarijuma u Američkom prirodnjačkom muzeju u Njujorku, kaže da ga uznemirava to što vlada ignoriše naučne izveštaje iz Nacionalne akademije nauka. 

“Ako ćete ignorisati njihove izveštaje, ne postoji budućnost u pogledu zdravlja i bogatstva za ovu zemlju”, kaže on. 

Tajson smatra da konkurencija na ovim poljima zahteva “inovativnost i inteligentno ulaganje” u nauku, tehnologiju i matematiku. 

“Ako to nemate, gledajte kako Amerika polako bledi. Već bledimo. Samo gledajte kako nestaje. To nije nagla promena. Ne, samo polako postajemo sve manje relevantni. Svet će donositi odluke bez nas”, kaže astrofizičar. 

Tajson je rekao da političke debate treba da se orijentišu oko rešenja za probleme sa kojima se društvo suočava, umesto oko elementarnih činjenica. 

“Razočaran sam što zemlja u kojoj sam odrastao, ona koja je poslala čoveka na Mesec, razvila internet, lične računare i pametne telefone, debatuje šta jeste, a šta nije naučna činjenica”.

 

Б92

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ево шта је прави Саган писао на сличу тему.

Why We Need To Understand Science

Feature

Carl Sagan

Skeptical Inquirer Volume 14.3, Spring 1990

 

As I got off the plane, he was waiting for me, holding up a sign with my name on it. I was on my way to a conference of scientists and television broadcasters, and the organizers had kindly sent a driver.

“Do you mind if I ask you a question?” he said as we waited for my bag. “Isn’t it confusing to have the same name as that science guy?” It took me a moment to understand. Was he pulling my leg? “I am that science guy,” I said. He smiled. “Sorry. That’s my problem. I thought it was yours too.” He put out his hand. “My name is William F. Buckley.” (Well, his name wasn’t exactly William F. Buckley, but he did have the name of a contentious television interviewer, for which he doubtless took a lot of good-natured ribbing.)

As we settled into the car for the long drive, he told me he was glad I was “that science guy”—he had so many questions to ask about science. Would I mind? And so we got to talking. But not about science. He wanted to discuss UFOs, “channeling” (a way to hear what’s on the minds of dead people—not much it turns out), crystals, astrology. . . . He introduced each subject with real enthusiasm, and each time I had to disappoint him: “The evidence is crummy,” I kept saying. “There’s a much simpler explanation.” As we drove on through the rain, I could see him getting glummer. I was attacking not just pseudoscience but also a facet of his inner life.

And yet there is so much in real science that’s equally exciting, more mysterious, a greater intellectual challenge—as well as being a lot closer to the truth. Did he know about the molecular building blocks of life sitting out there in the cold, tenuous gas between the stars? Had he heard of the footprints of our ancestors found in four-million-year-old volcanic ash? What about the raising of the Himalayas when India went crashing into Asia? Or how viruses subvert cells, or the radio search for extraterrestrial intelligence, or the ancient civilization of Ebla? Mr. “Buckley”—well-spoken, intelligent, curious—had heard virtually nothing of modern science. He wantedto know about science. It’s just that all the science got filtered out before it reached him. What society permitted to trickle through was mainly pretense and confusion. And it had never taught him how to distinguish real science from the cheap imitation.

All over America there are smart, even gifted, people who have a built-in passion for science. But that passion is unrequited. A recent survey suggests that 94 percent of Americans are “scientifically illiterate.”

A Prescription for Disaster

We live in a society exquisitely dependent on science and technology, in which hardly anyone knows anything about science and technology. This is a clear prescription for disaster. It’s dangerous and stupid for us to remain ignorant about global warming, say, or ozone depletion, toxic and radioactive wastes, acid rain. Jobs and wages depend on science and technology. If the United States can’t manufacture, at high quality and low price, products people want to buy, then industries will drift out of the United States and transfer a little prosperity to another part of the world. Because of the low birthrate in the sixties and seventies, the National Science Foundation projects a shortage of nearly a million professional scientists and engineers by 2010. Where will they come from? What about fusion, supercomputers, abortion, massive reductions in strategic weapons, addiction, high-resolution television, airline and airport safety, food additives, animal rights, superconductivity, Midgetman vs. rail-garrison MX missiles, going to Mars, finding cures for AIDS and cancer? How can we decide national policy if we don’t understand the underlying issues?

I know that science and technology are not just cornucopias pouring good deeds out into the world. Scientists not only conceived nuclear weapons; they also took political leaders by the lapels, arguing that their nation—whichever it happened to be—had to have one first. Then they arranged to manufacture 60,000 of them. Our technology has produced thalidomide, CFCs, Agent Orange, nerve gas, and industries so powerful they can ruin the climate of the planet. There’s a reason people are nervous about science and technology.

And so the image of the mad scientist haunts our world—from Dr. Faust to Dr. Frankenstein to Dr. Strangelove to the white-coated loonies of Saturday morning children’s television. (All this doesn’t inspire budding scientists.) But there’s no way back. We can’t just conclude that science puts too much power into the hands of morally feeble technologists or corrupt, power-crazed politicians and decide to get rid of it. Advances in medicine and agriculture have saved more lives than have been lost in all the wars in history. Advances in transportation, communication, and entertainment have transformed the world. The sword of science is double-edged. Rather, its awesome power forces on all of us, including politicians, a new responsibility—more attention to the long-term consequences of technology, a global and transgenerational perspective, an incentive to avoid easy appeals to nationalism and chauvinism. Mistakes are becoming too expensive.

Science is much more than a body of knowledge. It is a way of thinking. This is central to its success. Science invites us to let the facts in, even when they don’t conform to our preconceptions. It counsels us to carry alternative hypotheses in our heads and see which ones best match the facts. It urges on us a fine balance between no-holds-barred openness to new ideas, however heretical, and the most rigorous skeptical scrutiny of everything—new ideas and established wisdom. We need wide appreciation of this kind of thinking. It works. It’s an essential tool for a democracy in an age of change. Our task is not just to train more scientists but also to deepen public understanding of science.

How Bad Is It? Very Bad

“It’s Official,” reads one newspaper headline. “We Stink in Science.” Less than half of all Americans know that the earth moves around the sun and takes a year to do it—a fact established a few centuries ago. In tests of average 17-year-olds in many world regions, the United States ranked dead last in algebra. On identical tests, the U.S. kids averaged 43 percent and their Japanese counterparts 78 percent. In my book 78 percent is pretty good—it corresponds to a C+, or maybe even a B-; 43 percent is an F. In a chemistry test, students in only two of thirteen nations did worse than the United States. Compared to us, Britain, Singapore, and Hong Kong were so high they were almost off-scale, and 25 percent of Canadian 18-year-olds knew just as much chemistry as a select 1 percent of American high school seniors (in their secondary chemistry course, and most of them in “advanced” programs). The best of 20 fifth-grade classrooms in Minneapolis was outpaced by every one of 20 classrooms in Sendai, Japan, and 19 out of 20 in Taipei, Taiwan. South Korean students were far ahead of American students in all aspects of mathematics and science, and 13-year-olds in British Columbia (in western Canada) outpaced their U.S. counterparts across the board (in some areas they did better than the Koreans). Of the U.S. kids, 22 percent say they dislike school; only 8 percent of the Koreans do. Yet two-thirds of the Americans, but only a quarter of the Koreans, say they are “good at mathematics.”

Why We’re Flunking

How do British Columbia, Japan, Britain, and Korea manage so much better than we do?

During the Great Depression, teachers enjoyed job security, good salaries, respectability. Teaching was an admired profession, partly because learning was widely recognized as the road out of poverty. Little of that is true today. And so science (and other) teaching is too often incompetently or uninspiringly done, its practitioners, astonishingly, having little or no training in their subjects—sometimes themselves unable to distinguish science from pseudoscience. Those who do have the training often get higher-paying jobs elsewhere.

We need more money for teachers’ training and salaries, and for laboratories—so kids will get hands-on experience rather than just reading what’s in the book. But all across America, school-bond issues on the ballot are regularly defeated. U.S. parents are much more satisfied with what their children are learning in science and math than are, say, Japanese and Taiwanese parents—whose children are doing so much better. No one suggests that property taxes be used to provide for the also limit the amount of mind-numbing television their children watch.

What We Can Do

Those in America with the most favorable view of science tend to be young, well-to-do, college-educated white males. But three-quarters of new American workers between now and 2001 will be women, nonwhites, and immigrants. Discriminating against them isn’t only unjust, it’s also self-defeating. It deprives the American economy of desperately needed skilled workers.

Black and Hispanic students are doing better in standardized science tests now than in the late 1960s, but they’re the only ones who are. The average math gap between white and black U.S. high school graduates is still huge—two to three grade levels; but the gap between white U.S. high school graduates and those in, say, Japan, Canada, Great Britain, or Finland is more than twice as big. If you’re poorly motivated and poorly educated, you won’t know much—no mystery here. Suburban blacks with college-educated parents do just as well in college as suburban whites with college-educated parents. Enrolling a poor child in a Head Start program doubles his or her chances to be employed later in life; one who completes an Upward Bound program is four times as likely to get a college education. If we’re serious, we know what to do.

What about college and university? There are obvious steps similar to what should be done in high schools: salaries for teachers that approach what they could get in industry; more scholarships, fellowships, and laboratory equipment; laboratory science courses required of everyone to graduate; and special attention paid to those traditionally steered away from science. We should also provide the financial and moral encouragement for academic scientists to spend more time on public education—lectures, newspaper and magazine articles, television appearances. This requires scientists to make themselves understandable and fun to listen to. To me, it seems strange that some scientists, who depend on public funding for their research, are reluctant to explain to the public what it is that they do. Fortunately, the number of scientists willing to speak to the public—and capably—has been increasing each year. But there are not yet nearly enough.

Virtually every newspaper in America has a daily astrology column. How many have a daily science column? When I was growing up, my father would bring home a daily paper and consume (often with great gusto) the baseball box scores. There they were, to me as dry as dust, with obscure abbreviations (W, SS, SO, WL, AB, RBI), but they spoke to him. Newspapers everywhere printed them. I figured maybe they weren’t too hard for me. Eventually I got caught up in the world of baseball statistics. (I know it helped me in learning decimals.)

Or take a look at the financial pages. Any introductory material? Explanatory footnotes? Definitions of abbreviations? Often there’s none. It’s sink or swim. Look at those acres of statistics! Yet people voluntarily read the stuff. It’s not beyond their ability. It’s only a matter of motivation. Why can’t we do the same with math, science, and technology?

By far the most effective means of raising interest in science is television. There’s lots of pseudoscience on television, a fair amount of medicine and technology, but hardly any science—especially on the three big commercial networks, whose executives think science programming means rating declines and lost profits, and nothing else matters. Why in all America is there no television drama that has as its hero someone devoted to figuring out how the universe works?

Stirring projects in science and technology attract and inspire youngsters. The number of science Ph.D.’s peaked around the time of the Apollo program and declined thereafter. This is an important potential side-effect of such projects as sending humans to Mars, the Superconducting Supercollider to explore the fine structure of matter, and the program to map all human genes.

Every now and then, I’m lucky enough to teach a class in kindergarten or the first grade. Many of these children are curious, intellectually vigorous, ask provocative and insightful questions, and exhibit great enthusiasm for science. When I talk to high school students, I find something different. They memorize “facts.” But, by and large, the joy of discovery, the life behind those facts, has gone out of them. They’re worried about asking “dumb” questions; they’re willing to accept inadequate answers; they don’t pose follow-up questions; the room is awash with sidelong glances to judge, second by second, the approval of their peers. Something has happened between first and twelfth grade, and it’s not just puberty. I’d guess that it’s partly peer pressure not to excel (except in sports); partly that society teaches short-term gratification; partly the impression that science or math won’t buy you a sports car; partly that so little is expected of students; and partly that there are so few role models for intelligent discussion of science and technology or for learning for its own sake.

But there’s something else: Many adults are put off when youngsters pose scientific questions. Children ask why the sun is yellow, or what a dream is, or how deep you can dig a hole, or when is the world’s birthday, or why we have toes. Too many teachers and parents answer with irritation or ridicule, or quickly move on to something else. Why adults should pretend to omniscience before a five-year-old, I can’t for the life of me understand. What’s wrong with admitting that you don’t know? Children soon recognize that somehow this kind of question annoys many adults. A few more experiences like this, and another child has been lost to science.

There are many better responses. If we have an idea of the answer, we could try to explain. If we don’t, we could go to the encyclopedia or the library. Or we might say to the child: “I don’t know the answer. Maybe no one knows. Maybe when you grow up, you’ll be the first to find out.”

But mere encouragement isn’t enough. We must also give the children the tools to winnow the wheat from the chaff. I’m haunted by the vision of a generation of Americans unable to distinguish reality from fantasy, hopefully clutching their crystals for comfort, unequipped even to frame the right questions or to recognize the answers. I want us to rescue Mr. “Buckley” and the millions like him. I also want us to stop turning out leaden, incurious, unimaginative high school seniors. I think America needs, and deserves, a citizenry with minds wide awake and a basic understanding of how the world works.

Public understanding of science is more central to our national security than half a dozen strategic weapons systems. The sub-mediocre performance of American youngsters in science and math, and the widespread adult ignorance and apathy about science and math, should sound an urgent alarm.

Share this post


Link to post
Share on other sites

У Америкама, као ни у другим земљама на свету, природном науком се никад није бавило више од пар процената становништва. Способност да разуме науку је вазда имало још једно десетак ил пар процената више. Све у свему, једно дваес до дваеспет посто људи који могу да заиста разумеју оно о чему би причали Сејган или ова старлета (или друге старлете које кукају како су задња времена). И то се никад није мењало, сем на боље.

Шта се променило? То што данас свака будала може да каже своје мишљење и што има прилику да то своје мишљење пласира преко Интернета. Али се та будала ипак не бави природним наукама, нити та будала одлучује о било чему. Видећемо како ће да буде ствар са новом американском администрацијом, али опет сумњам да ће нешто битно да се промени (као што се ништа битно није реално променило ни на другим пољима).

То што ове старлете не разумеју разлику између људи који се науком баве и квалификовано причају о њој, и које слушају прави научници, и људи који су гласни и да им се доста простора, али лупају глупости и реално никог озбиљног не интересује шта причају, само говори о њима и њиховим резонима. Поред тога, забрињава што у оном горњем чланку Тајсон каже ово:

пре 33 минута, GeniusAtWork рече

Početak kraja informisane demokratije je trenutak u kom ljudi diskutuju da li su objektivno utvrđene naučne činjenice tačne. Kad dođe do toga, ne postoji informisano donošenje odluka

 

Јер објективно утврђене чињенице у једној ери не значе крај, и не значи да се те објективно утврђене чисенице неће оборити, кориговати или драстично изменити на темељу неких нових открића. Ово значи да би требало да оформимо герузију која ће да одлучује шта је објективно утврђена научна чињеница и о чему сме да се дискутује. Наравно, верујем да Тајсон сматра себе за онога који би требало најпре да буде питан око тога. Ако је стварно изјавио ово, онда је стварно прсо.

 

Офтопик: Пре једно годину дана видео сам једног лика по Интернетима који напада Тајсона да није никакав научник, да је докторат вукао сто година и да је једини његов допринос науци популаризација науке. У суштини, провукао је и да су му научни радови слаби и да му је докторат поклоњен јер је црнац и јер је још тад радио на популаризацији науке. Тад сам мислио да је само љубоморан. Сад не знам шта да мислим.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 минут, RYLAH рече

Јер објективно утврђене чињенице у једној ери не значе крај, и не значи да се те објективно утврђене чисенице неће оборити, кориговати или драстично изменити на темељу неких нових открића. Ово значи да би требало да оформимо герузију која ће да одлучује шта је објективно утврђена научна чињеница и о чему сме да се дискутује.

Научне чињенице не постоје. То је оксиморон. Оно што постоји, што функционише, што је философски и логички оправданао и у пракси показано као изразито добро је научни метод. И о томе треба да расправљамо, а не о чињеницама. Данас многи академски истраживачи то изгледа не виде и покушавају левком да сипају ”чињенице” људима у главу и то гледајући их одозго.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Управо сада, Juanito рече

Научне чињенице не постоје. То је оксиморон. Оно што постоји, што функционише, што је философски и логички оправданао и у пракси показано као изразито добро је научни метод. И о томе треба да расправљамо, а не о чињеницама. Данас многи академски истраживачи то изгледа не виде и покушавају левком да сипају ”чињенице” људима у главу и то гледајући их одозго.

Ето колико смо само завера успешно разоткрили на овом форуму, а Тајсон би да нас угаси. Постоји само један логичан закључак. Тајсон ради за ЊИХ.

СПАСИ НАУКУ И УБИ СЕЕЕЕ, РЕПТИЛЕЕЕЕ ТАЈСОНЕЕЕЕЕЕ !!!

Share this post


Link to post
Share on other sites

Наше новине ко глуви телефони... У оригиналу он ту кукумавчи што није на изборима победила његова секта, а све због "глобал ворминг" од кога ће сви да изгинемо.

Што би рекао његов презимењак Мајк:

3dd0fb8cf7927eef806e962d83b46bfd.jpg

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 минута, Grizzly Adams рече

And that's how science ****** works, genius...

I mean the other genius, not Genius...

Добро, де, ајде мало да не идемо у крајност. Сигурно није мислио да су ”чињенице” (а вероватно је хтео да каже теорије) нешто о чему се не расправља. Али када се то ради, мора да се користи научни метод, а не ”ово је нетачно јер ми се не свиђа или се не слаже с мојим моралом и традицијом или иделогијом” што је данас тако типично на свим странама политичког спектра.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Управо сада, Juanito рече

Добро, де, ајде мало да не идемо у крајност.

Како да не идемо у крајност?

Па ел смо на форуму или нисмо...? ;)

Share this post


Link to post
Share on other sites
Управо сада, Grizzly Adams рече

Како да не идемо у крајност?

Па ел смо на форуму или нисмо...? ;)

Ах да, стално заборавим... :)

Нема пива да нас врати у равнотежу.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 37 минута, Juanito рече

Данас многи академски истраживачи то изгледа не виде и покушавају левком да сипају ”чињенице” људима у главу и то гледајући их одозго.

Ne znam iz kog drugog ugla posmatrati ravnozemljase, kreacioniste i slicne grupe koje se popularne u SAD trenutno. Sto napisa negde Ronald - zali Boze uteosenog vremena na gluposti

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ево шта је једна паметна женска написала скоро, па је напали на интернетима. 

I'm a Scientist, and I Don't Believe in Facts

The benefits of a post-truth society

 

They say that we have found ourselves in a world lost to emotion, irrationality, and a weakening grasp on reality. That lies don’t faze us, and knowledge doesn’t impress us. That we are post-truth, post-fact. But, is this actually a bad thing?

I’m a factual relativist. I abandoned the idea of facts and “the truth” some time last year. I wrote a whole science book, The Memory Illusion, almost never mentioning the terms fact and truth. Why? Because much like Santa Claus and unicorns, facts don’t actually exist. At least not in the way we commonly think of them.

We think of a fact as an irrefutable truth. According to the Oxford dictionary, a fact is “a thing that is known or proved to be true.” And where does proof come from? Science?

Well, let me tell you a secret about science; scientists don’t proveanything. What we do is collect evidence that supports or does not support our predictions. Sometimes we do things over and over again, in meaningfully different ways, and we get the same results, and then we call these findings facts. And, when we have lots and lots of replications and variations that all say the same thing, then we talk about theories or laws. Like evolution. Or gravity. But at no point have we proved anything.

Don’t get me wrong. The scientific method is totally awesome. It is unparalleled in its ability to get answers that can help us extend life, optimize output, and understand our own brains.

Scientists slowly break down the illusions created by our biased human perception, revealing what the universe actually looks like. In an incremental progress, each study adds a tiny bit of insight to our understanding.

But while the magic of science should make our eyes twinkle with excitement, we can still argue that the findings from every scientific experiment ever conducted are wrong, almost by necessity. They are just a bit more right (hopefully) than preceding studies.

That’s the beauty of science. It’s inherently self-critical and self-correcting. The status quo is never good enough. Scientists want to know more, always. And, lucky for them, there is always more to know.

You need just to look back through history to see the different iterations of facts to make this insight seem obvious. Aristotle thought that the heart was the home of intelligence, and believed that the brain was a cooling mechanism for it. Of course now this seems ridiculous, but give it time and I’m sure some of our facts today will seem equally misinformed.

Our understanding can always be improved upon. Even if it is wrong, it doesn’t make a preceding insight bad, it is often the necessary intermediary step to get our insight to where it is today.

So, it’s ok that society is post-fact. Facts are so last century.

But let’s make it our job as a society to encourage each other to find replicable and falsifiable evidence to support our views, and to logically argue our positions. In the process, please stop saying “because, science” to justify your argument, and using “FACT” as a preface to your statements. These are just the grown-up versions of “because I said so.” We need to remind each other to stay on our toes and to actually backup our claims.

Knowledge is like Schrödinger’s cat. Simultaneously reality and delusion. Truth and lie. The role of scientists is to slowly break into the box, listen to it, study it, so maybe, one day, we’ll find out whether our insights are dead or alive.

Julia Shaw

Izvor

6sast5.jpg

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг инфо,
      Ima onaj vic. Došao Zagrepčanin u Sarajevo, ušao u kafić i naručio:
       
      - Prosim vas jednu kavu!
      - Nema - kaže konobar.
      - Nije Hrvat, možda je Srbin, misli si Zagrepčanin, pa kaže:
      - Moliću jednu kafu!
      - Nema - opet će konobar. Gost je sada siguran da je konobar Bošnjak, pa ispali:
      - Molim vas kahvu!
      - Ma nema, ba, vode, đe’s navro? - odbrusi mu konobar.
       
      A ova je priča potpuno istinita. Došli - Hrvat i još fratar, Srbin - pa još i paroh, s njima i bošnjački hodža, a sva trojica Bosanci, u kafić Kum u Vojniću nedaleko od Karlovca, seli za sto i naručili kavu, kafu i kahvu, piše Jutarnji list.
       
      Ne ispiše ih ni do pola, a već postadoše nerazdvojni prijatelji. Puši fra Ivo hodžine cigarete, jer ga ovaj nudi.
       
      - Ma za rođendan ću ti kupiti šteku - kaže mu fratar.
       
      - Pa danas mi je - odvrati hodža župniku dok mu je iz kutije izvlačio zadnju. - A i ne treba, radije bih u gotovini - komentari[e hodža.
       
      Nakon toga nije bilo načina kojim bi katoličkog sveštenika odvratili da plati sve što smo za stolom Kuma popili. U kafiću u Vojniću bili smo svedoci ovome, ali i brojnim drugim fazonima koje je Bog dao samo Bosancima.
       
      Fra Ivo Bošnjak (36) rođen je u Rami-Prozoru, nakon ređenja 2009. godine tri godine je službovao u Kreševu, isto toliko potom u Dubravi kod Brčkog, pa godinu i pol u Tolisi kod Orašja, te je preko jedne od župa gradišćanskih Hrvata koju je vodio stigao u oktobru prošle godine u Vojnić i preuzeo Župu svetog Antuna Padovanskog, kako bi zamenio bolesnog fratra Antu Ivanovića.
       
      Brine o 2.339 članova svoje župe, a u tih nekoliko meseci koliko je ovde odselilo se petnaestak mladih župljana.
       
      Hodža Admir Muhić (40) je iz Busovače, a od 1992. godine živio je u Puli, prvo radno mesto 1998. mu je u Varaždinu, gde se oženio, a godinu kasnije jednom nedeljno putovao je u Cetingrad da drži veronauku.
       
      Dve godine posle se tamo preselio, a onda za još dve formirao džemat u Bogovolji, preselio se u Maljevac na službu te je od 2008. formiran medžlis Karlovac s tri džemata, a 2012. on je postao glavni imam karlovačkog Medžlisa.
       
      Hodža Muhić voli da piše pesme, nekoliko zbirki je i ukoričio, a široj javnosti postao je poznat nakon toplog i dirljivog pisma dobrodošlice papi Franji prilikom njegove posete Sarajevu 2015. godine. U zadnje dve godine beleži iseljavanje 22 porodice, u školi je broj đaka sa 80 pao na 44.
       
      Baš danas je jedan od najznačajnijih dana otkako je na Kordunu, na groblju u Širokoj Rijeci imaće svečano otvorenje gasulhane (mrtvačnice), a potom u Bogovolji svečanost otvaranja novoizgrađene džamije, prve u Karlovačkoj županiji, a četvrte u Hrvatskoj.
       
      Željko Vidaković (41) rođen je u Zvorniku, nekoliko godina je predavao veronauku u mestu nedaleko od rodnog grada, a onda je 2011. stigao u Vojnić i postao paroh Kolarićko-veljunske parohije, sedište mu je Kolariću, a brine o ljudima na terenu udaljenom 30 kilometara na svaku stranu sveta.
       
      Uglavnom se radi o staračkim domaćinstvima, njih 600 koji izumiru, mladih je malo, a oni koji jesu, gledaju da isele.
       
      Zašto je ovu trojicu dragih i njemu odanih ljudi Svevišnji okupio na mestu gde svoju domovinu mogu gotovo opipati, u pograničnoj opštini Karlovačke županije, on zna najbolje, ali ovaj delić kordunskog prostora koji je kroz istoriju često krvario i najčešće bio ničija zemlja, trebao je baš ovakve ljude, one koji će različitosti početi da spajaju.
      FOTO: FACEBOOK "Vera spaja kroz lepe stvari, ali i kroz probleme koje prolazimo svi. Malo je reći da su međuverski odnosi korektni, jer su oni još i bolji. A što se nas trojice tiče, tu ne treba trošiti reči", slaže se trojac.
       
      - Ma mi smo se kliknuli na prvu. Mentalitet Hrvata, Bošnjaka, pa i Srba s ovih područja je vrlo sličan - dodaje hodža Muhić.
       
      - Sva trojica rođeni u Bosni, mlađi smo ljudi, neopterećeni prošlošću, nemamo kočnica, odrasli smo u multietničkim sredinama, ali i bez obzira na sve to, opet se na kraju sve svodi na jednu stvar: ili jesi čovek, ili nisi čovek, nema to baš puno veze s nacionalnošću - naglašava fratar Ivo.
       
      Ima, dakako i stvari oko kojih se ne slažu. Tako recimo oženjeni efendija i paroh fratra koji je, dakako, u celibatu, kada pričaju o plusevima i minusevima ženidbe teše da ne brine, jer nije on u minusu već su njih dvojica, jer stvar treba sagledati celovito, a ne samo s jedne strane.
       
      - Eh, jel’ prednost ili nedostatak, ne znam ni sam šta bih ti rekao. Kažu mi oni - blago tebi, nemaš žene, pa ne polažeš nikome računa, a ja njima kažem, da nemate žena, kukali bi vi! - kroz smeh priča fra Ivo.
       
      Prvi su prijateljstvo sklopili efendija i paroh, jer su najduže tu.
       
      - Ja sam želeo da otvorim tu priču, pa sam Željka posetio za jedan Uskrs, poželeo sam da mu čestitam iz kolegijalnih razloga, a isto tako sam znao da odem u katoličku crkvu kada je župu vodio fra Tomo. Hteo sam izazvati pozitivan efekt. Pomislio sam, kada dete vidi da hodža, fratar i pop zajedno sede, reći će kod kuće: mama, tata, babo, video sam ih da sede zajedno. Onda su roditelji dužni da mu kažui: i on je čovek, iako nije “naš”! Pozdravi ga napolju, pomozi mu, nasmeši mu se u prolazu, ustani mu u autobusu. Neka ova naša zajednička slika bude takva poruka koja će otići u svet - kaže imam Muhić, dodajući da je na njima da budu glasnogovornici ljudima u potrebi.
       
      Ja ću ovde ugasiti svjetla
       
      - Ako je čovek na ivici i u siromaštvu, on je na pragu da izgubi veru u Boga, znači, mi smo ti koji im moramo pomagati, i duhovno i socijalno i materijalno, da se s njima radujemo i tugujemo. Ako budu morali otići svi, ja ću biti zadnji koji će otići - kaže hodža.
       
      - Ima ovde velikih socijalnih problema, vidim da ima kuća bez vode, pa majka nosi decu da ih kupa na reku ili potok. To je sramota, i to sam rekao načelniku opštine - kaže fra Ivo, slažući se sa svojim kolegama da više brige treba posvetiti mladim ljudima, jer previše ih odlazi trbuhom za kruhom.
       
      Nemoguće je, dodaje Admir, te životne teme odvojiti od verskih, kada su one isprepletene, pa o njima tri prijatelja najčešće i pričaju.
       
      - Imamo drukčije stavove kada je u pitanju Isus, koji po islamskom shvatanju nije razapet i nije uskrsnuo niti da je Merjem (Marija) majka Božja, ali otkuda mi pravo da ja to njima namećem. I nećemo se složiti o politici, ni u sportu, ali ni ne trebamo. Imamo puno više zajedničkih tema koje otvaramo, protiv smo ubistva, krađe, prostitucije, siromaštva, za odgoj i obrazovanje. Neka vernici čuju i vide teme oko kojih se slažemo, pa neka se to prelije na dva načelnika, pa na dvojicu komšija, koji će činiti isto, a onda se na kraju prepoznaje na čoveku je li iskren, ako jest, onda ti je blizak. Niko meni ne garantuje da ću ja u dženet (raj), zašto ne biste i vi, i Ivo i Željko, niko nema garancije, a mi smo tu da pozivamo na dobro i odvraćamo od zla - priča imam Muhić.
       
      Nudi odmah jedan primer iz svakodnevnog života.
       
      Srbin Pajo u njegovom Maljevcu krenuo u menjačnicu sa 63.000 kuna, ali ih  stavio na krov automobila i novac je pao dok je vozio. Naišle su dve nane, jedna od njih bila je dadilja hodžine dece, koja mu se poverila na nalazu. On joj je rekao neka sačuva novac, te da će se ubrzo pročuti ko je bez njega ostao, te su tako i došli do Paje.
       
      - Odemo mi do njega i pitamo ima li bujruma (pitanje jesu li dobrodošli u kuću), kažemo da čujemo da je u nevolji i da možemo pomoći. On je pomislio kako mislimo da skupljamo novac za njega, pa unapjed kaže da ne treba, a ja kažem da nećemo, već da su njegove pare pronađene. Nana iz marame izvadi sve i jednu novčanicu i stavi mu na sto. A on poskoči i kaže: ‘Ima Boga, velik je kao ova kuća’. A ja mu potvrdim rečima Allahu Akbar (Bog je najveći)! Tim usklikom koji neki koriste za stvaranje problema i napade. Ali, i arapski katolici će tim rečima slaviti Božju veličinu - priča hodža Muhić.
       
      - Bio sam nedavno u Australiji, pa tamo živi 200 naroda i sve normalno funkcioniše, a ne znam kako ne bi moglo kod nas gde nas je tri, a trebalo bi ih podeliti na dva - ljude i neljude. Eto, neki dan došli na kafu, pa dolazi njih petero, šestero dece s igrališta na sladoled. Počastio ja njih sve, pa nisam tada pitao ko je tu Hrvat, tko Srbin, a ko Bošnjak - kaže fratar.
       
      Iz toga se njemu, međutim, otvoriše novi problemi, kada su videli da ujak (u BiH tako zovu fratre) časti sladoledom, eto njih još 20 pred njega, pa je Ivo počastio i njih. Ubrzo se, dakako, po celoj školi pročulo da se besplatno dele sladoledi.
       
      Srećom je tada već završilo fratrovo slobodno vreme za kafu.
       
      - Kad sam bio bolestan, veroučitelj i župnik iz Cetingrada molili su se za moje zdravlje, tako eto i nas trojica sada molimo Boga da podari zdravlje fra Anti da može širiti svetlo koje širimo svi - kaže hodža.
       
      Dok tri Bosanca šire ljubav i toleranciju u Hrvatskoj, njihova Bosna vapi za takvim nečim. Što će biti s njom?
       
      - Bosna živi večno, kad je preživela tolike godine, preživeće i ovo. Ponosan sam na nju, ona je moja domovina, toga se ne stidim i nikad je se neću odreći. Ceo moj život vezan je za nju, nikada ni najmanju neugodnost nisam imao tamo, osim jednom, kada su igrali “Željo” i “Zrinski”, a ja navijao za Želju, pa mi je jedan prigovorio - priseća se kroz smeh fra Ivo Bošnjak, inače vatreni hajdukovac.
       
      Zemlja koja Bosne nema
       
      - Mi jesmo izašli iz Bosne, ali ona nikad nije iz nas. Ma kad se samo izgovara ta reč Bosna, puna su je usta, čujete to? Morate se roditi da bi je osećali, nije to samo naziv države, puno je više od toga - pesnički je to objasnio imam
       
      Admir Muhić pa nadodao jednu vlastitu sportsku anegdotu:
       
      - Išao sam jednom na Maksimir da navijam za Dinamo s društvom, pa kad je Dinamo zabio gol Hajduku, mi poskočili. Kako to niko nije učinio osim nas na toj tribini, ubrzo smo shvatili da smo među Hajdukovima navijačima, pa smo se lagano povukli.
       
      - Kakav si u šahu - pita hodža fratra.
       
      - Uh, loš, radije sam za stoni tenis i tenis - odgovori fratar.
       
      - Razmišljam da napravimo neku međuversku ligu u “Čoveče ne ljuti se” - govori hodža.
       
      - Vrlo dobro - podržava ga fratar.
       
      Trebaju, kaže Admir sejati među ljudima dobro, pa će videti šta će niknuti, a moraju biti pažljivi, jer ako negde pogreše to će se vratiti, kao što se svako zlo vrati.
       
      Ima li išta što ih može posvađati?
       
      Nema, iako je jedna stvar izazvala žučnu raspravu, ona na koju nijedan Bosanac ne može ostati imun.
       
      - Zna se šta najviše naljuti Bosanca, dva odsto njih vicevi o Bosancima, tri odsto političari, a 95 odsto burek sa sirom - kaže imam, pa za svaki slučaj još jednom, onako da utvrdi gradivo, naznači da je burek samo onaj s mesom, a svi ostali se zovu po namirnici, sirnica, zeljanica, krompiruša.
       
      A onda smo saznali da paroh Željko, osim s mesom, jede burek sa sirom, a ne sirnicu, jer je nekako u njegovom rodnom Zvorniku zaživelo to mrsko ime.
       
      Krenula su tri pastira da razriješe sve nedoumice oko ove problematike, ali smo ih morali prekinuti jer bi nas na vojničkom trgu uhvatila kiša.
       
      Kurir.rs/Jutarnji/Mario Pušić/Foto: Facebook
    • Од Пајко,
      Morava se Utišala/ Dragi Dragče Dragoljube
    • Од Драгана Милошевић,
      Glavni arhitekta Hrama, đakon Miroslav Nikolić kaže za Tanjug, da će, kada se završi mozaik u kupoli i sklone sve skele, početi radovi na uvođenju podnog grejanja. Nedostaju još sredstva za mozaik kod oltarskog dela u Hramu.

      "Ono što predstoji su radovi na enterijeru na nultoj koti, a mi te radove nismo mogli da izvedemo zbog teške i velike konstrukcije koja se nalazi u podkupolskom prostoru. Kada uklonimo sve skele krenuće postavljanje podnog grejanja i mermera”, kaže đakon Nikolić.

      Ukupna površina pod mozaikom u Hramu će biti oko 17 hiljada kvadratnih metara što je jedan od najvećih poduhvata te vrste u svetu, objašnjava on i kaže:

      “Trenutno je u Rusiji gotovo 40 odsto od ukupnog mozaika namenjenog Hramu. Jedna od ideja o kojoj se razgovara je i postavljanje mozaika u oltarski deo”,objašnjava glavni arhitekta i kaže da je plan da se uradi mozaik površine 600 kvadrata, "ali za to još uvek nisu obezbeđena sredstva, a trenutno se obavljaju pregovori sa ruskom stranom".

      Zvanični rok za završetak izgradnje ove svetinje je 2021. godina, a kako je rečeno iz Vlade Srbije, već je prikupljena polovina od sume koja je neophodna za završetak radova. Druga polovina sredstava bi trebalo da se obezbedi iz priloga, od donatora, kazao je đakon Nikolić i naglasio da je srpski narod i sagradio hram Svetog Save te da u Hramu računaju na pomoć države. On se nada da će za dve godine turisti moći liftovima da idu na terasu koja okružuje kupolu Hrama i da dožive jedan od najlepših pogleda na glavni grad. A, u kripti Hrama, Nikolić nam otkriva šta je razlog za povremenu buku u ovom delu objekta.

      “To je metro. Linija beogradskog metroa prolazi dijagonalom Hrama, negde oko tri metra ispod poda Kripte. Uskoro će krenuti i radovi na šinama metroa na kojima će biti postavljeni suspenzori, 'štitnici' protiv buke“, objašnjava on i kaže da je takođe potrebno postaviti u ovom delu Hrama i lift koji će sa visine od sedam metara spuštati mošti bivših i budućih patrijaraha u grobnice.

      Direktor Patrijaršijske upravne kancelarije protojerej-stavrofor Stojadin Pavlović, najavljuje da će radovi na staroj kripti patrijarha uskoro biti završeni.

      “Plan je da se neke mošti ranijih patrijaraha tu pohrane, kao i svih budućih srpskih patrijaraha”, objašnjava on i ištiće da u ovom prostoru, koji je gotovo potpuno završen, ima 250 kvadratnih metara fresaka, od kojih dve istaknute freske, "Žrtve jasenovačkih mučenika', rađene po uzoru na Studenicu.

      Pavlović dodaje da Kripta Hrama Svetog Save, ili “Hram ispod Hrama”, u svom prvobitnom projektu nije imao ovu osnovu, ni izgled.
      Plan je bio, kako kaže, da se napravi prostor od 260 kvadrata sa namenom da se tu pohranjuju posmrtni ostaci srpskih patrijaraha. Zbog višenamenske koristi, ovaj prostor je proširen i sada ima 1.800 metara višefunkcionalnog prostora, pa je to sada jedna od najvećih dvorana toga tipa u regionu koja se koristi za izložbe, tribine i koncerte.

      Fresko slikarstvo je u Kripti, objašnjava prota Pavlović, pomirilo tradicionalno i moderno, jer su scene predstavljene iz Starog i Novog Zaveta, a naglašeni su motivi iz loze Nemanjica i motivi iz života Svetog kneza Lazara.
      извор
    • Guest
      Од Guest,
      Из животописа Архиепископа Тихона
      Пошто је стекао звање мастера богословља на Академији светог Тихона 1993. г., где је постављен за предавача Старога Завета на овој Академији. Његова ужа струка су Пророци, Псалми и друге поучне књиге Старога Завета. На овој Академији држао је курс постдипломских студија с нагласком на место Старог Завета у црквеном богослужењу и светоотачкој књижевности.
      У сарадњи са игуманом Александром Голициним објавио је дело Живи сведок Свете Горе, класично илусторвано дело које је издала Академија Светог Тихона.
      Године 1995. замонашио се добивши име у част светог патријарха Тихона, просветитеља Северне Америке. Године 1998. уздигнут је у чин игумана, а 2000. у чин архимандрита. У децембру 2002. митрополит Герман га је изабрао за настојатеља Светотихоновског манастира.
      У епископски чин је хиротонисан 14. фебруара 2004. у манастиру светог Тихона Задонског, да би у трон епископа источне Пенсилавније био уведен 28. октобра 2005. године у Саборном храму светог Стефана у Филаделфији..
      извор: http://theorthodoxchurch.info

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...