Jump to content
Sign in to follow this  
Guest

(ВИДЕО) Српски византијски хор Мојсије Петровић у крипти Храма Светог Саве

Оцени ову тему

Recommended Posts

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Благословом Епископа жичког Господина Јустина, 17. октобра одржана је промоција књиге „Богословија Светог Саве 1836 – 2016“ аутора оца Игнатија Марковића, сабрата Манастира Раче.     Ова свечаност  уприличена је у Градској Галерији Установе културе Бајина Башта. Поред аутора у промоцији књиге учествовали су и наши драги гости: протојереј-ставрофор Љубинко Костић, архијерејски заменик, протојереј-ставрофор Милош Босић, архијерејски намесник ужички, протонамесник Новица Благојевић, координатор верске наставе, и ђакон бајинобаштански Немања Матејић.     Промоција књиге отпочела је обраћањем ђакона Немање Матејића, који је поздравио све присутне, пожелео добродошлицу, и у својим најкраћим цртама изложио садржај ове књиге. Истакао је да му је велика част, али и задатак да говори о књизи, и захвалио се својим ученицима на труду и раду који су уложили да спреме музички програм за ову манифестацију.   Након уводног дела, присутнима се обратио протојереј-ставрофор Љубинко Костић, који је у свом детаљном излагању представио први део књиге. Говорио је о првим зачецима живота и рада Богословије Светог Саве. Историјски је истакао где се налазила зграда богословије, говорио је о првом ректору Гаврилу Поповићу. Оно што је веома значајно за њен почетак, јесу огромна улагања државе и Цркве, јер је богословија имала узвишену улогу.    Прота је у свом обраћању говорио о Никодиму Милашу, чувеном професору, епископу, правнику, где  је цитирао текст који говори о улози и одговорности свештенства ондашњег времена. На крају свог обраћања, протојереј-ставрофор Љубинко Костић се присетио и својих дана у овој школи. Дошавши 70-их година у ово училиште, он нам је рекао да је тада осетио да му је богословија као други дом. Тадашњи професори, по речима протиним, били су светог живота, право духовно племство. Истакао је да су професори „брусили“ њихове животе и упућивали их да иду у народ, да говоре истину и преносе оно што је добро.   Други излагач о књизи, био је протојереј-ставрофор Милош Босић. Он се осврнуо на историју богословије после великог рата до данас. Подсетио је да се од 1921-1929 богословија налазила у Сремским Карловцима, а 1943 у Нишу, па касније у Раковици, и да је најтежи период био после II Светског рата. Говорећи о свом доласку у богословију пре четрдесетак година, о. Милош је истакао да га је тамо сачекала љубазност професора. Сетио се очевих речи: „немој да напустиш, да кажу да не ваљаш, или да не можеш да завршиш, или да те избаце.“ Ове речи су проти Милошу биле закон и морална обавеза, које су му се урезале у срце и до данас оне ту почивају.     Након обраћања протојереја-ставрофора Милоша Босића, све присутне поздравио је протонамесник Новица Благојевић, координатор верске наставе. Он је понајвише изнео своја лична запажања, везана за одлазак у ову школу 90-их година. По речима његовим, тадашњи услови били су тешки и скромни. Тада је упознао и аутора ове књиге, оца Игнатија Марковића, и то пријатељство до данас траје. Говорио је о матурским екскурзијама и о летопису богословије. Истакао је беседу светог Владике Николаја, тада свршеног богослова Николе и  извештај његов као васпитача, о великој бризи за ученике.   Након свих излагача, обратио се и сам аутор који се захвалио најпре Богу, па молитвама Светога Саве и патријарху српском Господину Иринеју на благослову да се ова књига може одштампати. Напоменуо је да су му за писање ове књиге помагали и сами богослови другог, трећег и петог разреда. Истакао је проту Стеву Веселиновића као најзначајнијег предавача, потом Платона Бањалучког, Владику Николаја, Аву Јустина, Доситеја Загребачког, који су без сумње најзначајније личности Богословије. Отац Игнатије се свим пристнима захвалио и рекао да је идеја за писање ове књиге била та да се ова школа представи свакоме ко у њу није имао прилике да уђе и да се упозна са њеним радом.     Извор: Епархија жичка
    • Од Vladan :::.,
      У петак 25. октобра у 16:30 у Саборном храму светих апостола Петра и Павла у Јагодини биће дочек и освећење иконе Светог Нектарија Егинског, као и поклоњење моштима овог светитеља. Након тога Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служиће акатист великом Егинском чудотворцу.
       
       
       
    • Од Логос,
      Седамдесето издање емисије „Светотајинско богословљеˮ посветили смо древној Литургији Светог Апостола Јакова, брата Господњег. Поред историјата, особиту пажњу смо посветили и приближавању њеног последовања, уз посебан нагласак на важније свештене радње.     Литургија Светог Апостола Јакова припада Антиохијском литургијском типу. У многобројним богослужбеним изворима она носи назив ЈЕРУСАЛИМСКА Литургија. Као таква, она се може назвати и древном Литургијом Јерусалимске Цркве – Мајке Свих Цркава. Настала је у Јерусалиму током четвртог века. Овај период њеног настанка њу повезује са петом мистагошком  Катихезом Светог Кирила Јерусалимског где Свети Кирил управо њу и тумачи. Ова древна Литургија из јерусалимске Цркве бива проширена на крајеве Антиохијске Патријаршије и преведена на сиријски језик.   Изворни језик Јаковљеве Литургије је грчки, али она је касније ради богослужбене употребе преведена на многобројне језике. Текст Јаковљеве Литургије се на српском језику први пут појавио благословеним трудом блаженопочившег Епископа жичког Хризостома (Столића).  Владика је најпре као хиландарски јеромонах припремио и уредио чин ове Литургије за презвитерско служење и тај чин је из штампе изашао 1982. године. Такође као хиландарски јеромонах 1985. године издаје превод ове Литургије на црквенословенском језику са српским рубрикама, док касније као Епископ банатски 1992. године издаје чин јаковљеве Литургије на српском језику.   Литургија Светог Апостола Јакова, према данашњој богослужбеној пракси служи се два пута у току године. Служи се на празник Светог Апостола Јакова (5. новембра), као и у недељу по празнику Рођења Христовог – Светих Богоотаца.     Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић     Све емисије Светотајинско богословље можете пронаћи ОВДЕ     Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од александар живаљев,
      Милош Ернаут: Српски архијереји – јединствени у нејединству
      BY СТАЊЕ СТВАРИ on 17. ОКТОБРА 2019. • 
      Вјерницима остаје да ћуте и гледају све јавније свађе својих отаца, да се ставе на страну једних или других, или да дигну руке од свега, чекајући да нас прогутају или Москва или Цариград
      Милош Ернаут
      Жалости чињеница да се данас номинално јединство православних огледа у нејединству. Стављајући се на страну Москве или Цариграда, бранећи једне и оспоравајући друге, многи српски јерарси, свештеници и теолози, чини ми се, занемарују опасност која се, између осталог и ради овог црквеног спора, надвила над саму Српску Цркву, која у години великог јубилеја, али и на сам јубилеј, показује своју слабост urbi et orbi, манифестујући унутрашње нејединство на крајње неприхватљив начин.
      Клица расколништва, чије је сјеме годинама чекало да проклија, дала је своје прве плодове 2010. године, када је (не)праведно разријешени епископ Артемије, не допуштајући да Господ буде Праведни Судија, распаљене сујете из Шишатовца кренуо да својим „правовјерјем“ раздјељује монаштво, свештенство и вјерујући народ којима је, мало прије тога, док је он управљао Епархијом рашко-призренском, свима био Архипастир. И у њему, који је деценије провео у монашком и епископском чину, преовладала је партијска логика смјењених предсједника, који вођени повријеђеном сујетом након смјене, оснивају сопствене партије, да би бар негдје били први. Донекле разумљиво за свјетовне људе жељне моћи, угледа и славе, али потпуно несхватљиво за оне који су се, бар номинално, одрекли свега земаљског, Христа ради!
      И баш када је Артемијева звијезда залазила на тамним хоризонтима медијске сцене, престајући изазивати интерес јавности, дошли су дани када је пуноћа Православне Цркве требало свијету показати толико жељено лице јединства. Деценијама припремани Свети и Велики Сабор показао је одсуство елементарне еклисиолошке свијести. Не улазећи у стварне разлоге непојављивања руске и других делегација неких Помјесних Цркава, остао је укус горчине што се нису на Криту, те злосрећне 2016. године, бар заједно фотографисали, да пријатељима и непријатељима покажемо да смо једно, да нас има и да ћемо љубављу надићи сваку разлику међу нама. Тада је постало јасно да у земаљској Цркви много тога није како треба, те да се будућа неслагања тек очекују. Тако је и било.
      Владика Артемије (Фото: Царса)
      Криза Цркве у Украјини само је изнијела на видјело оно што је већ било скривено испод површине. Васељенски патријархат, у маниру старе оцвале даме моћног Константинопоља, желио је свијету доказати и показати примат над свима, ризикујући да оно мало јединства проспе на ватру геостратешке ломаче. С друге стране, Руска православна црква, опијена империјалним заносом, свјесна своје бројности (на којој углавном почива њена снага и углед) и нарасле јачине руске државе, настојала је и још увијек настоји очувати своју позицију Трећег Рима.
      Мислећи да су Руси у праву по питању Цркве у Украјине, нећу да им опростим што се нису појавили на Криту. Или, можда је Украјина бумеранг за Крит?
      Али, све то није толико важно за нас, колико смо ми важни за себе. Остављајући на страну појединачна мишљења уважених теолога, историчара и политиколога, у Украјинској утакмици највише смо изгубили ми, Срби, јер смо допустили да оно на шта (ни)смо позвани утиче на нас саме, да нас слабе фрагментира, да се исцрпљујемо догађајима из комшилука на које ни на који начин не можемо утицати, јер нити смо велики као Руси, нити смо историјски утемељени као Цркве Истока. Можемо само бити мост између једних и других, али, чини ми се, тим мостом не желе прећи ни Цариград ни Москва, ни Кирил ни Вартоломеј.
      Свађе у селу одразиле су се и на нашу малу, али стару Савину кућу, у којој је јединства (изузимајући Амерички раскол) било више у комунизму неголи данас.
      Референдумска разрачунавања – За Русе и против њих, За Цариград и против њега, добила су нову димензију – За Максима и против њега, За Иринеја бачког и против њега. Два јерарха, несумњивог богословског образовања и вишедеценијског угледа, допустила су себи да се јавно надгорњавају, као два незрела дјечака, желећи један другог да потопе, додуше академским рјечником. Питам се, гдје нестаде онај новозавјетни савјет Спаситеља: „Ако ли ти згријеши брат твој, иди и покарај га насамо; ако те послуша, добио си брата својега“ (Мт. 18, 15).
      Владика Максим (Фото: Д. Јевремовић) / Владика Иринеј (Фото Н. Неговановић)
      А онда се, на исту тему, пинг-понг писмима, која не знам ко и с којим циљем пласира у јавност, настављају разрачунавати Његова Светост и умировљени епископ Атанасије. У све то, као по добром сценарију мексичких сапуница, да би ликова било више и да би радња добила на напетости, убацују и епископа Игњатија браничевског, који је добио незахвалну улогу да се као декан ПБФ-а држи прописа и закона, а да као епископ поштује одлуке Синода, а све у случају Максим Васиљевић.
      А онда, у освит великог јубилеја, стављени смо пред избор – За Вучића и против њега. Одлука Синода да Предсједнику Србије додијели Орден Светог Саве додатно је подијелила већ подијељене Савине синове, српске архијереје, од којих неки, вођени митрополитом Амфилохијем, нису смогли снаге прећутати своје неслагање и доћи, Светог Саве ради, на Свечану академију у Сава Центар, већ су попут мале дјечице јавно дигли нос и демонстративно бојкотовали Свечану академију, допуштајући злурадим медијима да и на овоме поентирају, све дубље ширећи причу о видљивом и недопустивом нејединству унутар Српске православне цркве.
      Александар Вучић прима орден на академији поводом 800 година аутокефалности СПЦ (Фото: Председништво Србије)
      Вјернике, по старом добром обичају, нико ништа и не пита. Њима остаје да ћуте и гледају све јавније свађе својих отаца, да се ставе на страну једних или других, или, што је најгоре, да дигну руке од свега, мирно чекајући да нас, све заједно, разбраћене међу собом, прогутају или Москва или Цариград! Свеједно.
      Аутор је магистар философије из Бањалуке

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...