Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Оцени ову тему

Recommended Posts

У мени се у последњих дан-два роје и боре мисли о божјој казни. Да ли Бог кажњава или само попушта недаће које су последица палог света, наших грехова, зла у свету, болести, кршења физичких закона, закона здравља итд. Сваки човек у животу има невоље и када би при тим невољама помишљао како га Бог бичује и кажњава, стекао би погрешан појам о Богу што би имало катастрофалне психолошке последице. Знам да су моје мисли нерационалне али не знам како да се изборим са њима.

Све је то настало када сам прочитао ово у писму старца Тадеја једном брату

"Свака увреда родитеља било то понашање или опхођењем, или делом или мислима то нас кошта вечног живота, зато пази на свој живот и на своје мисли јер свака мисао која није основана на љубави, правди, Истини, чистоти и племенитости од пакла је и треба је одбацити

А ја баш нисам имао сјајан однос са родитељима, било је ту свега од псовки па до туча.. Отац алкохоличар итд. Па су ме ове речи уплашиле.

Зашто би Бог кажњавао ако се благовремено покајемо и изменимо...

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Никад нисам имала било какав страх од Бога, разне страхове да, али не од Њега. Хтела сам да ти кажем своје мишљење.

Мислим да монашка литература, савети стараца, Карелин, тумачења апокалипсе.. није нешто што би млад човек, или човек млад у вери требало да чита јер може жестоко да се утрипује. Једноставно може да навуче неку параноју (шестице и жигови на све стране), изгуби наду (најгори сам од свих, пропадох).. што није својствено хришћанима.

Значи неће те Бог мучити ако си имао лош однос с родитељима, ни ако се сад покачиш са њима. Нећеш изгубити живот вечни због тога. Бог те воли, жели оно што је најбоље за тебе.

Труди се да живиш по заповестима љубави. Труди се да волиш људе, чак и оне који то не заслужују (ни ми не заслужујемо љубав Божију, па нам је Он не ускраћује), да не замераш и не осуђујеш. Када си бољи према другима, када ниси у свађи ни са ким, ниси љубоморан, осећаш се спокојније, срећније.

Углавном, читај Јеванђеље. Тамо се налази све што је потребно да знаш. :)

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 6 минута, Lady Godiva рече

Углавном, читај Јеванђеље. Тамо се налази све што је потребно да знаш

Апсолутно се слажем. Треба прво чути реч Божију, она је животворна и надахнујућа. Упућена је свакоме човеку, она продире у дубине наше душе и полаже се као семе у земљу. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
1 hour ago, motorheadsd рече

У мени се у последњих дан-два роје и боре мисли о божјој казни. Да ли Бог кажњава или само попушта недаће које су последица палог света, наших грехова, зла у свету, болести, кршења физичких закона, закона здравља итд. Сваки човек у животу има невоље и када би при тим невољама помишљао како га Бог бичује и кажњава, стекао би погрешан појам о Богу што би имало катастрофалне психолошке последице. Знам да су моје мисли нерационалне али не знам како да се изборим са њима.

Све је то настало када сам прочитао ово у писму старца Тадеја једном брату

"Свака увреда родитеља било то понашање или опхођењем, или делом или мислима то нас кошта вечног живота, зато пази на свој живот и на своје мисли јер свака мисао која није основана на љубави, правди, Истини, чистоти и племенитости од пакла је и треба је одбацити

А ја баш нисам имао сјајан однос са родитељима, било је ту свега од псовки па до туча.. Отац алкохоличар итд. Па су ме ове речи уплашиле.

Зашто би Бог кажњавао ако се благовремено покајемо и изменимо...

 

Страх Господњи је почетак мудрости...али не страх од Бога као страшног судије  и некога ко само  чека да погрешимо па да нам удари пацку, него страх  да не увредимо Онога ко нам је живот даровао, страх да својим понашањем и грехом не расплачемо нашег анђела чувара, страх од  нечисте савести која нас мучи када згрешимо, страх од пакленог осећања које изазива нечиста савест, непокајање. Као рецимо страх или брижност када чувамо главу код тек рођене бебе, да се не повреди.

Наше лоше помисли, изговорене речи, недела, су  узрок наших падова....није то Божија казна . 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
1 hour ago, motorheadsd рече

У мени се у последњих дан-два роје и боре мисли о божјој казни. Да ли Бог кажњава или само попушта недаће које су последица палог света, наших грехова, зла у свету, болести, кршења физичких закона, закона здравља итд. Сваки човек у животу има невоље и када би при тим невољама помишљао како га Бог бичује и кажњава, стекао би погрешан појам о Богу што би имало катастрофалне психолошке последице. Знам да су моје мисли нерационалне али не знам како да се изборим са њима.

Све је то настало када сам прочитао ово у писму старца Тадеја једном брату

"Свака увреда родитеља било то понашање или опхођењем, или делом или мислима то нас кошта вечног живота, зато пази на свој живот и на своје мисли јер свака мисао која није основана на љубави, правди, Истини, чистоти и племенитости од пакла је и треба је одбацити

А ја баш нисам имао сјајан однос са родитељима, било је ту свега од псовки па до туча.. Отац алкохоличар итд. Па су ме ове речи уплашиле.

Зашто би Бог кажњавао ако се благовремено покајемо и изменимо...

 

Bog sve oprašta a da bi se pokajao moraš i ovo primeniti.. (ovo ti je ujedno i odgovor za onu temu o veri i maloverju)

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

@motorheadsd

Бог пушта на нас искушења (или недаће какао ти кажеш), не у обичном смислу казне, како су и други већ написали, већ да би ми духовно напредовали.

А борбу са помислима имамо сви и то цијели живот и за то имамо и разне духовне технике и помоћи.

Боље да на почетку читаш мало Св. Писмо, понекад нешто од Св. Отаца. Тако некако... 

Share this post


Link to post
Share on other sites

evo jedan lep tekst iz Prologa...objasnjenje - sta je strah od Boga...

 

Почетак је мудрости страх Господњи. (Приче Солом. 1, 7)
Ако би неко знао број звезда на небу, и имена риба у мору, и збир траве у пољу, и навике зверова у гори, а немао страха од Бога, његово је знање као вода у решету. И пред смрт његово га знање чини већим страшљивцем од пуке незналице.
Ако би неко могао погодити све помисли људске, и прорећи судбе људске, и објавити сваку тајну што земља крије у дубинама својим, а нема страха од Бога, његово је знање као млеко насуто у нечист суд, од кога се све млеко уквари. И на самртном часу његова му мудрост неће светлети ни колико угарак без пламена, него ће му ноћ смртну чинити још тамнијом.
Почетак је мудрости страх Господњи. Ко није правилно почео, како ће правилно дочети? Ко је од почетка пошао кривим путем, мора се вратити назад и ухватити правилан почетак, то јест корачити ногом на прави пут. Ко нема страха од Бога, тај не може имати љубави к Богу. Шта говоримо? Ко нема страха од Бога, тај нема вере у Бога. Највећи подвижници, самомученици, који су се по 40 или 50 година подвизавали дан и ноћ, до смрти су били испуњени страхом од Бога, а они, најбезгрешнији међу смртнима, вапили су на самртном часу: Боже, помилуј ме грешнога!
Страх од Бога је со целокупне побожности. Ако нема те соли, сва наша побожност је бљутава и млитава. Страх од Бога притеже бедра, опасује трбух, отрежњава срце, зауздава ум, бичује самовољу. Где је покајање без страха од Бога? Где смирење? Где уздржање? Где целомудрије? Где стрпљење? Где служба и послушност?
О браћо моја, пољубимо ову реч као свету истину: почетак је мудрости страх Господњи! О Господе свесилни, укорени страх Твој у срца наша. Теби слава и хвала вавек. Амин.

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 4 часа, Рапсоди рече

Као рецимо страх или брижност када чувамо главу код тек рођене бебе, да се не повреди.

Hehe, baš  sam  ovo htela da napišem :) ćerka mi otvorila oči baš ovom temom...pitam ja nju da li će smeti da drži bebu sad kad se rodi, da li će se plašiti...tek će ona u čudu: "A što bih se ja plašila bebe?" :smeh1: aha, pomislih, to su te dve vrste straha...

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 5 часа, Рапсоди рече

али не страх од Бога као страшног судије  и некога ко само  чека да погрешимо па да нам удари пацку, него страх  да не увредимо Онога ко нам је живот даровао

Nije li ovo kontradiktorno?

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 15 часа, Кратос рече

Nije li ovo kontradiktorno?

Ево Мирољубе, баатоо овако стоје ствари...:))

Вера је наша пуна контрадикторности...Ево један пластичан  пример и уједно питање.

Како страх од  родитеља доживљавате... као страх да их не повредите својим поступцима и не изазовете  код њих секирацију  и муку неким својим лошим поступком и скратите им живот за године и године ...или као страх од казне(батина) или  неке забране? Навела сам  већ пример са малом бебом, можда је илустративнији.  

Share this post


Link to post
Share on other sites

E ja sam puno razmišljala o tome šta je taj strah u ljubavi, i mislim da je to više svest o tome da bi stvarno trebalo da smo ludi pa da namerno gubimo Raj, tj, da prevedem na ovaj "opipljiviji" svet- da li ikad sa bilo kojom osobom koja je dobra prema nama, bio to roditelj ili prijatelj ili partner ili dete, mi želimo namerno da gubimo pristup tom odnosu, tu vezu ljubavi? A ukoliko je reč o onim postupcima koji nas nadjačavaju, ili su nesvesni, kao npr misli koje su prinudne ili reči izgovorene u afektu itd, tad se treba setiti tajne Ispovesti i Pokajanja, kao i sasvim realnih situacija koje možemo videti u mnogim odnosima, u kojima nam je zaista žao, i izvinimo se iskreno, a ta osoba nam kaže nešto u stilu "ma daj bre pa znam te toliko, sve ok", ili "ništa strašno, probaj sledeći put samo da mi kažeš lepo..", itd. Uostalom, zar nije na jednom mestu navedeno da bratu koji sagreši treba da praštamo 7 puta 77,tako nekako, što znači da treba beskrajno da praštamo, a ako se to traži od nas, koji nismo savršeni, koliko li tek toga Bog prašta nama, i to na svakodnevnom nivou, čega nismo ni svesni.. Negde sam pročitala i da se, u trenucima kad zgrešimo, treba pomoliti Bogu iskreno, i obratiti se s rečima pokajanja, i da će nam već tada biti lakše.. (a to mogu i da potvrdim iz ličnog iskustva :))

Share this post


Link to post
Share on other sites

Tj, da dodam, ne mislim da je to baš samo svest, kako sam navela gore, nekad zaista i jeste vrlo realan i opipljiv strah da ne izgubimo tu Ljubav tj da se ne udaljimo svojim postupcima od nje (kod mene tako izgleda ponekad).. ja sam i dalje početnik u veri, i dajem samo neku svoju perspektivu, ima ovde svakako mnogo potkovanijih od mene da govore o svim ovim temama.. Ali ovde pričam o onome što meni pomaže da prevaziđem taj isti strah od kazne, a o kom piše autor teme.. 

Mislim takođe da se stvari malo komplikuju ukoliko počnemo da razmišljamo o tome koliko sve u našem životu zavisi od Boga, a to sigurno počnemo da osvešćujemo kad-tad, verujem da nas tad spopadaju razni strahovi i strepnje, ali tad se zaista treba sećati toga koliko je Bog milostiv i pravedan, kao što se u trenucima preuznošenja pred sobom (gordosti, narcizma, kako god ko to zove) treba sećati koliko smo daleko od savršenstva i koliko grešimo stalno itd.. Tako da, te misli o potencijalnoj kazni možda treba "aktivirati" onda kad primetimo da smo se osilili u nekoj po nas štetnoj osobini, a ne mrcvariti sebe njima onda kada nas nadvladaju naše strasti.. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 4.5.2017. at 17:42, motorheadsd рече

У мени се у последњих дан-два роје и боре мисли о божјој казни. Да ли Бог кажњава или само попушта недаће које су последица палог света, наших грехова, зла у свету, болести, кршења физичких закона, закона здравља итд. Сваки човек у животу има невоље и када би при тим невољама помишљао како га Бог бичује и кажњава, стекао би погрешан појам о Богу што би имало катастрофалне психолошке последице. Знам да су моје мисли нерационалне али не знам како да се изборим са њима.

Све је то настало када сам прочитао ово у писму старца Тадеја једном брату

"Свака увреда родитеља било то понашање или опхођењем, или делом или мислима то нас кошта вечног живота, зато пази на свој живот и на своје мисли јер свака мисао која није основана на љубави, правди, Истини, чистоти и племенитости од пакла је и треба је одбацити

А ја баш нисам имао сјајан однос са родитељима, било је ту свега од псовки па до туча.. Отац алкохоличар итд. Па су ме ове речи уплашиле.

Зашто би Бог кажњавао ако се благовремено покајемо и изменимо...

 

Ovo je moje misljenje, ujedno i iskustvo. Isto sam imao dosta los odnos sa ocem, bilo je tu fizickog nasilja, nemiri po kuci, svasta. 

Uglavnom, bio sam pun mrznje prema ocu, toliko da to nisam mogao da podnijeti. Pucala me depra, po ceo dan buljio u tv, da pobjegnem od realnosti.

U nekom trenutku sam skuzil da mu trebam oprostiti, ono, skroz, inace sam budem poludjel. Da se ja kao sin, trebam ispričati, i moliti ga da mi oprosti. Iako je  on bio kriv, ali da se ja kao sin trebam ispričati jer ga nisam poštivao, jer mu nisam dao čast koja mu kao ocu pripada. 

I da, zamolio sam ga da mi oprosti, nikaj nije posebno reagirao, ali i svaki iduci put kad bi me iznervirao, pa se ja izdrao na njega, (jer to je vec bilo vrijeme kad vise nisam dao fizicki na sebe i majku), otisao bih i zamolio ga za oprost, i vrijemenom se i nas odnos promenio, prestao sam ga mrziti, sve sto je bilo, samo mi je Bog dao snage da oprostim. Ne, on nije bio zasluzio da ga molim za oprost, necu reci kaj je bio zasluzio. Ali ja sam mu oprostio, i od tad, ja volim svog tatu, i jako mi je stalo do njega.

Ali sve je pocelo sa tom poslusnoscu, jer sam znao da nam Bog zapovijeda da oprostimo, i to je nekako iscijelilo nas odnos.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      У организацији Српске православне цркве, Епархија рашко-призренске и диселдорфске и немачке и Удружења ,,Метохија за младе“, тридесет петоро верника из Берлина је у викенду за нама посетило Косово и Метохију. Србе, али и православне Немце из Берлина, предводио је свештеник берлински Радомир Колунџић, а у манастиру Грачаници топао дочек им је приредио домаћин – Епископ рашко-призренски г. Теодосије.
       
      Владика Теодосије је у разговору са гостима исказао велику захвалност за ову посету, али и за несебичну материјалну и моралну помоћ коју Срби из Берлина са својим владиком, константно, пружају народу српском на Косову и Метохији.
      Отац Радомир Колунџић је рекао да је циљ ових ходочашћа повезивање нашег народа који живи у Берлину, у Немачкој, и народа који је остао на Косову и Метохији.
      – Дошли смо да видимо како наш народ овде живи, како негује своје обичаје, културу, националност. Идеја је потекла из цркве и после посете владике рашко-призренског г. Теодосија Берлину. У Берлину су имали наступе призренски богослови и Косовски божури и ево ми имамо наше вернике који долазе у походе светињама Косова и Метохије и да тако добијемо преглед какав је живот нашег народа и наше Цркве на КиМ.
      Владика Теодосије нас је дочекао у Грачаници, са великом љубављу и пажњом и ми смо благодарни да је одвојио време да се сусретне са нама. Свако ће понети неке своје личне утиске, осећања, али понеће и тај доживљај како су нас у манастирима и у српским срединама, посебно у Великој Хочи примили. Видели смо на терену да је потребна и материјална помоћ, али овим људима пуно значи осећај да нису заборављени, да ми ову земљу нисмо заборавили. Ми ћемо наставити колико год је у нашим могућностима да им покажемо да нису сами – рекао је отац Радомир.
      Са поклоницима је на ово путовање пошла и етно група ,, Гора“ из Берлина коју води Сандра Ступар, пореклом из Републике Српске. Као етно састав састављен од осам младих девојака које су рођене у Немачкој, ,,Гора“ проноси песмом истину о Косову и Метохији широм Немачке. Како то чине ове вредне девојке, показале су и својим наступима за публику у Великој Хочи и Грачаници.
      Одушевљење пријемом домаћина и светињама Косова и Метохије са нама је поделила Сандра Ступар, са којом у етно саставу наступају и две њене ћерке, а на ово ходочашће по Косову и Метохији пошли су и њен супруг Горан Ступар, некадашњи рукометаш Борца, Партизана и репрезентативац Југославије.
      – Ми долазимо из Берлина где има 30 000 Срба, где има две цркве и два црквена хора, и ми смо певајући у црквеном хору дошли на идеју да убацимо и етно програм уз црквене песме. Тако смо основали и ову етно групу 2013. године, са циљем да у дијаспори очувамо дух и традицију српску кроз песму са Косова и Метохије. На тај начин чувамо и језик и своје корене, јер ова деца која са нама певају су рођена у Немачкој, а одлично говоре српски језик и негују ћирилицу. На нашем репертоару је пуно песама са Косова и Метохије и ово ходочашће је дивно искуство за нас. Велики је доживљај и велика част да смо могли певати у Великој Хочи и Грачаници, да смо се дружили са децом и са нашим људима, да смо упознали све те светиње о којима смо слушали и певали. И ја сад другачије осећам те песме, јер много је другачије кад се све то види и доживи. И биће нам лакше и да песму преносимо по Немачкој и да је што више Немаца чује, јер су и они заинтересовани за нашу песму- усхићено је рекла Ступарова.
      Милош и Марија из Берлина за своје прво брачно путовање одабрали Косово и Метохију
      За двоје младих људи, Милоша и Марију Лукић, ово путовање је било нарочито важно и значајно. Они су се само неколико дана пре поласка на Косово и Метохију венчали у цркви у Берлину, а за своје прво брачно путовање, одабрали су баш Косово и Метохију. Готово једномислено, младенци су са нама поделили своје утиске са путовања.
       – Много смо слушали о Косову и Метохији, а никада нисмо били јер су наши родитељи из Републике Српске. За ова три дана ми смо видели наше светиње и сјајну дечицу у Великој Хочи, која су певала, сусрели се са монахињама, монасима, свештеницима, народом… Предивно је! Прелеп је осећај и толико пуно емоција, утисака и немогуће их је описати речима- радосно прича Марија која у Берлину ради са децом у једном вртићу.
      Милош се надовезије на њене речи и додаје:
       – Кад смо сви заједно дошли у Велику Хочу видели смо дивну дечицу, сјајне домаћине и осетили љубав, срећу, радост сусрета и ми смо захвални што смо овде и када би поново требали да бирамо где бисмо на прво брачно путовање, опет бисмо овамо дошли.
      Младенцима се придружила и младина сестра Кристина Гачић, која је одушевљена посетом упутила поруку српском народу на Косову и Метохији:
      – Желим да поручим мом народу овде да се држи, да се бори, а ми ћемо да молимо Бога да се сви једног дана вратимо. Ми се у нашем храму у Берлину молимо за вас, за наш народ овде и позваћемо и друге наше људе који тамо живе да дођу, да обиђу светиње и људе и да се заједно боримо јер једино ако се држимо заједно, Бог ће бити на нашој страни.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Пре доста година, када је мала Србија у малу своју кућу и мене примила, открила ми се као обележје јавног живота једна општа усредсређеност духова; оно што смо навикли да страном речју именујемо концентрација.

       Гледам око себе и видим: понешто има; понешто би могло да има, понешто нема; али усредсређеност нека стоји свугде као један добар зид. Састојала се та усредсређеност, прво, из јединства земље и отаџбине, без борби класа и без грађанских ратних стања. Затим, састојала се из једног живим снагама храњеног и брањеног правилног и чистог народног језика. У Београду, тада, један пријатељ ме упозори на Мистралову реч: „Језик је кључ цивилизације; језик скида ланце с народа.“ Најзад, најоригиналније усредсређење, јединствено нешто за мали народ и државу, који стоје ,,на периферији културе“, како неки наши суграђани врло „расејано“ тврде, било је усредсређење интелигенције по целој земљи. Она чувена србијанска трезвеност — која је само скромно име за интелигенцију — стоји свугде као добар зид. То ме је задивило. Све поруке од Београда сељаку и селу, све везе господе и сељаштва, оснивале се на усредсређивању трезвених глава. Где год се што утврђивало: војна акција, културна, политичка, ова последња често и несрећна, свеједно, свугде је трептала интелигенција, и реч уговора и договора била је појам, а не ствар. Чудом се чудих у оно време: Погледај, „мајка мука, сиротиња брука“, али тај свет расејан није. Трезвеност тог света, лепа памет његова стоји на мртвој стражи за народне ствари. „Држава“, свакидашња реч у речнику господина и сељака.
      Тада научих, иако раније доста света видех, да од интелигенције не треба правити привилегију школованих, учених, начитаних, исписаних. Интелигенција, то је обележје живог, здравог и ведрог човека нашег народа. Свугде се у животу око мене то и потврђивало: јавност је значила цео трезвен народ; а та јавност интересовала се за ствари не пре свега интересима личним и професионалним, него интересима озбиљне интелигенције која све појаве и чињенице ставља пред суд достојанства земље. „Земља“, и она је значила концентрацију, усредсређење свих угледа и одговорности. У оно време, организација још није било у смислу редовних и обавезних друштвених тела. Али је јавног и скривеног усредсређења било више него данас, а расејаности и разбијености мање но данас.
      Како је онда изгледао свет? Било је великих и малих народа и држава, и слабих културних интереса великих за мале. Било је лабавих и чврстих политичких равнотежа и споразума. Било је сукоба, при којима је офансива диктирала дефансиви шта има да мисли. Данас, много шта од тога исто је, само много горе исто. Мали народи су више усамљени и ињоровани културно но икада. А сви народи без разлике имају више но икада спољних непријатеља и унутрашња кидања. Нема ко коме да указује на слабост и декадентност: сви смо по нечем слаби и декадентни. Такозвана „савременост“, од које су социологија и друштво начинили божанство, не ваља ни пару. Уосталом, и време и савременици иду, у смрт и у прошлост, и од „савремености“ не видимо шта много остаје. Траљаво изгледамо. Све равнотеже у политици и економији, све правде по државама и друштвима, у томе су што животи нигде не ваљају, што је све пред неком офансивом, и таквом понекад која дефансиви не да ништа мислити.
      Питају се људи најчешће: Ко ће напослетку победити? Не треба то да се питају наше генерације, које су победе виделе, живеле, и цениле. Из добро усредсређених интелигенција треба се питати: Ко ће остати, остати са ставом и држањем свога бића. Остаће најбољи. Духовно и морално најбољи. И међу великима и малима они који су најбољи. Чиме ће све велики одолевати и стојати, то је њихова ствар. Наша је брига: мали народ. Усамљени смо много. И потребније нам је од свих организација усредсређење, отсуство расејаности и заборавности. Треба да смо као онај безброј зрака што је у жижи само једна тачка; треба да смо једна интелигентна свест. То нам је жижа и концентрација. На чему другом бисмо се и могли усредсређивати? Злата немамо; велике индустрије за конкуренцију немамо; мистицизма и опсене величине немамо. Остаје нам концентрација духа и памети, и дисциплина морала. Стара наша косовска метафизика. Имамо да се усредсредимо у бићу, језику, моралу и Богу. Јер то су ствари са којима се остаје после ратова, победа и пораза. Последњу равнотежу успоставља Бог, последње од расе што свет чува, то је њена религија и њен морал; а никада не робује језик, који гради књижевност, и којим се људи опомињу да се не би расејали до краја, у тешка времена. Некада, под Турцима, наша браћа бише делимично расејани, и примише ислам и други живот и обичаје; али не научише турски, па су, са језиком, и данас оно што смо сви ми други. Занимљиво ће бити да овде дамо навод из мисли и речи баш немачког песника, диван аманет малим народима и свима расејаностима. — Који је то немачки песник, и из којег времена и прилика? То је духом чудесни Хелдерлин, жив у доба после Наполеонових ратова и дробљења Немачке, кад је Хелдерлин био син и грађанин малог народа и државе. Пише Хелдерлин: „Што живи једним бићем, утаманити се не да; остаје слободно и у најгорем робовском стању; остаје једно ако га и до дна расцепиш и до сржи разлупаш; остаје нерањено, и искинуће се победнички из руку тлачитеља.“
      По трећи пут за мало година, десило се мени, малом народу, да представник великог, моћног, културног народа — други и други сваки пут — који је пропутовао нашу земљу, и дошао нам баш с мисијом културног зближавања, и уверио се колико знамо његову културу и књижевност, и колико знамо и друге културе и књижевности, и да све то знамо и учимо зато што и сами градимо културу и књижевност — десило се да једном једитом речју не запита ниједан од тројице: А сада ми сажето и кратко кажите: шта је у вашој књижевности занимљива човечна или уметничка појава; докле је дошао у књижевности онај ваш чувени језик народних песама. Не! Гледа нас, а не види нас. Не пита за душу народа кроз чију земљу и живот путује. Пише дебелу књигу о неком филбустијеру, а не тичу га се стотине хиљада Европљана у малом једном народу. Међутим, тај мали народ, као и велики, иако у другим сразмерама, има и масу, и има и дух.
      Мали смо и сами смо. Али то не смета да се боримо против сваког нереда у себи, и да будемо међу онима који стоје и остају зато што су међу најбољима. Објавимо дакле усредсређење најбољега у себи! Поручимо народу свуда широм да му се интелигентна његова трезвеност тражи и зове и цени. Чекања и одлагања нема. Свака генерација носи сав народни задатак, и сву репрезентацију отаџбине. Расејаности не сме бити! Усредсређење нека је ауторитет над нама без обзира шта носи ноћ и дан, јер ће и тај дан и ноћ проћи. Мали смо, али ако се усредсредимо, цели смо. Не завидимо и не уздишимо пред великим народима. Не прегибајмо се нигде. Ниједном народу не припада похвала до краја, па ни покуда. Усредсређујмо се у свему радом највишег ранга. Имајмо живот и дух достојан језика којим говори народ наш, а којим још не говори књига наша.

      Извор: Теологија.нет
    • Од Логос,
      Толико се пуно о љубави говори – а љубави све мање. Једино је јасно, и то се почиње увиђати, да колико нам је потребан чист ваздух и хладна бистра вода и небеско сунце, сјајно, да бисмо се могли одржати, толико нам је, исто, потребна љубав, међусобна, да бисмо могли преживети.

      Временом се и ријечи хабају, губе свој садржај и значење. Као и свему другоме, и томе смо ми, људи, криви. Гдје год је људска нога крочила, чега год да смо се својим рукама дотакли, свему смо, на неки начин, покварили сјај и љепоту. Тако смо, злоупотребљавајући ријечи, искривили и њихову чистоту.
      Христос нас подсјећа на најважнију заповијест о љубави; заповијест о којој виси сав Закон и Пророци. (Мт. 22, 40). Она гласи: “Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свом мисли својом. Ово је прва и највећа заповијест. А друга је као и ова: Љуби ближњег својега као самога себе”. (Мт. 22, 37-39)
      Када треба да говорим о љубави, нађем се у недоумици, не знајући ни сам да ли ћу моћи довољно јасно рећи колико нам је животно битно да се у својим животима вратимо тој светој врлини. Толико се пуно о љубави говори – а љубави све мање има. Једино је јасно, и то се почиње увиђати, да колико нам је потребан чист ваздух и хладна бистра вода и небеско сунце, сјајно, да бисмо се могли одржати, толико нам је, исто, потребна љубав, међусобна, да бисмо могли преживјети.
      Говори се о силама оваквим и онаквим, сада већ о супер-силама, а очевидно се види: нема те силе којој се не може на крај стати и доакати. Показала је то слабашна Србија у првом рату силној Аустро-Угарској. Показали су то Вијетнам и Пакистан и друга крвава ратишта. Зато људи почињу да схватају да је пуно мудрије и сврсисходније да се застане и преговара; и другим начином, а не силом и крвопролићем, проблеми рјешавају. Свако сиљење противи се Божијој вољи, а Бог је изнад сваке силе и ниједна сила њему није мила.
      Још на самом почетку тока историје, када је успостављао свој поредак на земљи, Господ објављује своју љубав према људима. Вели: “Чиним милост на хиљадама оних који ме љубе и чувају заповијести моје”. (2. Мој. 20, 6) И све што је Оваплоћени Бог на земљи људима говорио, ишло је на то да се људи подсјете на оно што им је већ једном Бог објавио и што је у Свете књиге записано. Христос је заједљивим фарисејима одговарао њима познатим одговорима, настојећи да им у њихову отупјелу свијест призове мисао о себи као испуњењу онога што су богонадахнути старозавјетни људи говорили и записивали. Заповјест о љубави, дословно, како фарисејима Христос говори: “Љуби ближњега својега као себе самога”, (3. Мој. 19, 18) стоји записана на самом почетку Библије, у Трећој књизи Мојсијевој.
      Питали су се људи, питаће се и неко од нас: А зашто као “себе самога”? Зашто не више или мање? Обично причају пуно они који мало творе, а најчешће сувише питају они који до одговора мало држе. Међутим, одговор је јасан: Камо среће кад бисмо ми достигли такав ступањ наше љубави да волимо ближње колико волимо себе. Живот је, на жалост, препун сулудих примјера који показују да ми можемо да мрзимо другога више но што себе волимо. У жељи да некоме напакостимо, страдамо и сами. Гурајући друге у пропаст, многи и сами пропадају. Нек комшији цркне крава па макар ни моја не остала жива! Нека је другоме мука па макар ни мени не било лако!
      Има још један одговор на питање зашто да волимо ближњега као себе самога: Зато што Бог подједнако воли све људе и гледајући нас са небеске висине, све наше душе једнако вреднује. Свој коначни суд даће када за то вријеме одреди.
      На истом мјесту гдје је Мојсије записао Божију вољу о љубави према ближњем, записао је и Божију вољу о љубави широј од круга ближњих и пријатеља. “Ко је дошљак међу вама – каже – нека вам буде као онај који се родио међу вама, и љуби га као себе самога; јер сте и ви били дошљаци у земљи Мисирској”. (3. Мојс. 19, 34)
      У Петој библијској књизи, која се зове Закони поновљени, и скоро непосредно пошто је издао наредбу о љубави према Богу, Бог је утврдио своју вољу преко пророка: “Чуј, Израиљу: Господ је Бог наш једини Господ. Зато љуби Господа Бога својега из свега срца својега и из све душе своје и из све снаге своје. И нека ове ријечи које ти ја заповједим буду у срцу твоме”. (5. Мојс. 5, 6)
      Бог је обнављао своју наредбу о љубави и урезивао је у људска срца јер она истискују из себе љубав брзо и лако. Камо пусте среће кад бисмо љубав носили у срцу дуго колико мржњу носимо и када бисмо учињена нам добра памтили тако дуго како памтимо нанесена нам зла. Добро заборављамо и умањујемо, а својим, и безразложним, мржњама ми измишљамо и додајемо и непостојеће разлоге и подгријавамо их на силу, кад их и само вријеме почне полако хладити.
      На једном мјесту, у Светом писму, каже се, да они који љубе Господа треба да буду “као сунце кад излази у сили својој”. (Суд. 5, 31) Такви треба да будемо и према људима, јер, који не љуби брата својега, којега види, како може љубити Бога, којега није видио. (1. Јн. 4, 20)
      Господ Исус Христос проширио је границе љубави до бесконачности. “Чули сте да је казано: Љуби ближњег свога, и мрзи на непријатеља свога. А ја вам кажем – вели Христос – љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вријеђају и гоне. Да будете синови оца својега који је на небесима; јер он својим сунцем обасјава и зле и добре и пушта дажд на праведне и неправедне.” (Мт. 5, 43-45)
      И када ово наређује, Христос нас сукобљава са неумитном логиком: “Јер ако љубите оне који вас љубе – вели он – какву плату имате? Не чине ли тако и цариници? (Мт. 5, 46) Љубав “не тражи своје”. (1. Кор. 13, 5) Ако волимо некога да бисмо били вољени – то и није љубав већ најобичније самољубље. Љубав није окренута себи; она је усмјерена на другог, па макар тај други на љубав и не одговорио. То је хришћанска љубав. И “грешници љубе оне који њих љубе”. (Лк. 6, 32)
      По љубави треба да нас други распознају. Гдје нема љубави, нема ни хришћана. “По томе ће се познати да сте моји ученици ако будете имали љубави међу собом”. (Јн. 13, 35) “Ако ме љубите, заповијести моје држите”, (Јн. 14, 15) вели Христос својим ученицима – и нама. Упразно говорити, а дјела не творити, и то ништа није. “Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје”. (Јн. 15, 13)
      И на крају, Господ нам није оставио да ми бирамо хоћемо ли или нећемо имати љубави међусобне: “Ово вам заповиједам: да љубите једни друге”. (Јн. 15, 17) Тако и никако другачије; да бисмо дошли до спасења.

      Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Милан Ракић,
      „Ништа у свету не чини човека тако ништавно маленим као страх од смрти.“
      свети Владика Николај

      Страх од смрти није нова појава. Она постоји од када и човеково бивствовање на земљи, од када је упознао своју пролазност и уплашио се ње. Страх од смрти заправо је и један од основних људских покретача. Од најранијих философских промишљања, тема односа према смрти била је неизбежна. Ово је лепо дефинисао немачки мислилац Мартин Хајдегер, ставом да је човек биће-ка-смрти. Заиста, оно што дефинише човека као личност је његов однос према смрти! А тај однос не мора бити негативан. Смрт је наша реалност, део наше природе, и према њој се мора створити однос који може бити и позитиван.

      Управо један типичан „хајдегеровски“ термин помоћиће нам да боље разумемо овај однос. То је појам – небиће. Како је страшна реч небиће! Много страшнија од речи – смрт, пролазност, умирање. Небиће, непостојање, ништавило... То је оно што заиста плаши човека, а што људи стављају у исту категорију са појмом смрти. Небиће је оно од чега човек бежи на све начине. Човек жели да живи вечно. Жели да живи и после смрти. То је исконско у човеку, каквог год погледа на свет био. Не плаши се човек физичке смрти, већ се плаши да иза њега неће остати ништа. Најтеже пада смрт оним људима који нису остварили себи постављене циљеве, оставили иза себе породицу или нешто по чему ће их памтити. И после смрти, човек наставља да живи кроз своје потомке. У супротном – нестаје, као да га никад није било. Постоје и други начин да се обезбеди бесмртност. Уметност је један од тих начина. Остваривањем себе кроз своја дела, уметник наставља да живи и после смрти. Док год живе његове слике, књиге, песме – он није коначно нестао. Дог год на свету постоји сведочанство о човеку, он није мртав, била то породична фотографија у соби, књига у библиотеци или слика у музеју, кућа или зграда остављена наредним поколењима, или просуто мало ракије током неке приче из прошлости „за покој душе“...

      Овако човек побеђује смрт, наставља да живи кроз оно што је оставио за собом. Ипак, чак ни то није коначна победа над небићем. Једног момента угасиће се породица, кућа и имање, нестаће књиге, слике, кафанске приче и уличне легенде. Неће бити ничега, јер колико год да је на трагу Вечности – и то је пролазно. Или би било пролазно, да смрт није коначно побеђена, Христовим Васкрсењем. Без Васкрсења, све ово би биле само тренутне победе и бег од неизбежног преласка у небиће. Само онај који је све „привео из небића у биће“ може нас од њега и избавити. Једино уз њега остварујемо Хајдегерово „ту-бивствовање“ и – постојимо.

      Та победа над пролазношћу сведочи се кроз Литургију. Христос нам је, на Тајној Вечери, оставио „везу“ са њим – Свето Причешће. Оно руши границе пролазности и спаја Вечност са временом. Једино кроз Свето Причешће ми саучествујемо у Бићу, једино тада заиста постојимо. Пролазност гаси постојање, а пролазност се побеђује једино Евхаристијском Тајном.

      Зато када верујемо у Христово Васкрсење, за нас смрт не може да представља страх. Јер Он је својом смрћу победио небиће. Својом жртвом он је обезбедио нама да, кроз Њега, и ми останемо у заједници са нашим ближњима. Али заједници коју смрт не прекида. За оне који ту Тајну нису доживели, смрт је растанак од ближњих. Уместо да „са надом на Васкрсење уместо надгробног ридања“ испрате ближње, такви људи не разумевши ову тајну, остају у агонији која је заиста равна паклу. Много пута сам размишљао гледајући такве сцене, колико су растанци тешки кад нема вере у Христа. А онда се сетим речи мог пријатеља на сахрани свог оца, када је говор завршио са уверљивим: „Видимо се!“

      Истинска Љубав не познаје растанке, јер и они су ствар пролазности, која је побеђена. Свети Јован Богослов не одваја Љубав према ближњима од Евхаристијске тајне „Ми знамо да смо прешли из смрти у живот, јер љубимо браћу; јер ко не љуби брата остаје у смрти“. Управо је Причешће сједињење са Христом, али и са „свима Светима који Ти од памтивека угодише: Праоцима, Оцима, Патријарсима, Пророцима, Апостолима, Проповедницима, Еванђелистима, Мученицима, Исповедницима, Учитељима, и са сваким духом праведним, преминулим у вери.“ Свака временска и просторна разлика је угашена. Христова жртва сједињује нас са Другима заувек.

      У филму „Носталгија“ Андреја Тарковског, у једном кадру налази се табла са натписом 1+1=1. Нешто касније, ово се у филму објашњава примером, по којим када једној капљици на длану додаш другу, то нису две капљице, већ једна. Има ли лепшег објашњења сједињења у Љубави? Савршену Љубав показао је Христос жртвом на крсту, а наше је да се уподобљавамо том идеалу, који нам је најближи у Литургијском сједињењу. Тада нам је подједнако близак свештеник који нас причешћује, пријатељ у иностранству, хришћанин у Сирији или Египту, давно преминули рођак... Тада смо сви Једно у Христу.

×
×
  • Create New...