Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Оцени ову тему

Recommended Posts

У мени се у последњих дан-два роје и боре мисли о божјој казни. Да ли Бог кажњава или само попушта недаће које су последица палог света, наших грехова, зла у свету, болести, кршења физичких закона, закона здравља итд. Сваки човек у животу има невоље и када би при тим невољама помишљао како га Бог бичује и кажњава, стекао би погрешан појам о Богу што би имало катастрофалне психолошке последице. Знам да су моје мисли нерационалне али не знам како да се изборим са њима.

Све је то настало када сам прочитао ово у писму старца Тадеја једном брату

"Свака увреда родитеља било то понашање или опхођењем, или делом или мислима то нас кошта вечног живота, зато пази на свој живот и на своје мисли јер свака мисао која није основана на љубави, правди, Истини, чистоти и племенитости од пакла је и треба је одбацити

А ја баш нисам имао сјајан однос са родитељима, било је ту свега од псовки па до туча.. Отац алкохоличар итд. Па су ме ове речи уплашиле.

Зашто би Бог кажњавао ако се благовремено покајемо и изменимо...

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Никад нисам имала било какав страх од Бога, разне страхове да, али не од Њега. Хтела сам да ти кажем своје мишљење.

Мислим да монашка литература, савети стараца, Карелин, тумачења апокалипсе.. није нешто што би млад човек, или човек млад у вери требало да чита јер може жестоко да се утрипује. Једноставно може да навуче неку параноју (шестице и жигови на све стране), изгуби наду (најгори сам од свих, пропадох).. што није својствено хришћанима.

Значи неће те Бог мучити ако си имао лош однос с родитељима, ни ако се сад покачиш са њима. Нећеш изгубити живот вечни због тога. Бог те воли, жели оно што је најбоље за тебе.

Труди се да живиш по заповестима љубави. Труди се да волиш људе, чак и оне који то не заслужују (ни ми не заслужујемо љубав Божију, па нам је Он не ускраћује), да не замераш и не осуђујеш. Када си бољи према другима, када ниси у свађи ни са ким, ниси љубоморан, осећаш се спокојније, срећније.

Углавном, читај Јеванђеље. Тамо се налази све што је потребно да знаш. :)

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 6 минута, Lady Godiva рече

Углавном, читај Јеванђеље. Тамо се налази све што је потребно да знаш

Апсолутно се слажем. Треба прво чути реч Божију, она је животворна и надахнујућа. Упућена је свакоме човеку, она продире у дубине наше душе и полаже се као семе у земљу. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
1 hour ago, motorheadsd рече

У мени се у последњих дан-два роје и боре мисли о божјој казни. Да ли Бог кажњава или само попушта недаће које су последица палог света, наших грехова, зла у свету, болести, кршења физичких закона, закона здравља итд. Сваки човек у животу има невоље и када би при тим невољама помишљао како га Бог бичује и кажњава, стекао би погрешан појам о Богу што би имало катастрофалне психолошке последице. Знам да су моје мисли нерационалне али не знам како да се изборим са њима.

Све је то настало када сам прочитао ово у писму старца Тадеја једном брату

"Свака увреда родитеља било то понашање или опхођењем, или делом или мислима то нас кошта вечног живота, зато пази на свој живот и на своје мисли јер свака мисао која није основана на љубави, правди, Истини, чистоти и племенитости од пакла је и треба је одбацити

А ја баш нисам имао сјајан однос са родитељима, било је ту свега од псовки па до туча.. Отац алкохоличар итд. Па су ме ове речи уплашиле.

Зашто би Бог кажњавао ако се благовремено покајемо и изменимо...

 

Страх Господњи је почетак мудрости...али не страх од Бога као страшног судије  и некога ко само  чека да погрешимо па да нам удари пацку, него страх  да не увредимо Онога ко нам је живот даровао, страх да својим понашањем и грехом не расплачемо нашег анђела чувара, страх од  нечисте савести која нас мучи када згрешимо, страх од пакленог осећања које изазива нечиста савест, непокајање. Као рецимо страх или брижност када чувамо главу код тек рођене бебе, да се не повреди.

Наше лоше помисли, изговорене речи, недела, су  узрок наших падова....није то Божија казна . 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
1 hour ago, motorheadsd рече

У мени се у последњих дан-два роје и боре мисли о божјој казни. Да ли Бог кажњава или само попушта недаће које су последица палог света, наших грехова, зла у свету, болести, кршења физичких закона, закона здравља итд. Сваки човек у животу има невоље и када би при тим невољама помишљао како га Бог бичује и кажњава, стекао би погрешан појам о Богу што би имало катастрофалне психолошке последице. Знам да су моје мисли нерационалне али не знам како да се изборим са њима.

Све је то настало када сам прочитао ово у писму старца Тадеја једном брату

"Свака увреда родитеља било то понашање или опхођењем, или делом или мислима то нас кошта вечног живота, зато пази на свој живот и на своје мисли јер свака мисао која није основана на љубави, правди, Истини, чистоти и племенитости од пакла је и треба је одбацити

А ја баш нисам имао сјајан однос са родитељима, било је ту свега од псовки па до туча.. Отац алкохоличар итд. Па су ме ове речи уплашиле.

Зашто би Бог кажњавао ако се благовремено покајемо и изменимо...

 

Bog sve oprašta a da bi se pokajao moraš i ovo primeniti.. (ovo ti je ujedno i odgovor za onu temu o veri i maloverju)

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

@motorheadsd

Бог пушта на нас искушења (или недаће какао ти кажеш), не у обичном смислу казне, како су и други већ написали, већ да би ми духовно напредовали.

А борбу са помислима имамо сви и то цијели живот и за то имамо и разне духовне технике и помоћи.

Боље да на почетку читаш мало Св. Писмо, понекад нешто од Св. Отаца. Тако некако... 

Share this post


Link to post
Share on other sites

evo jedan lep tekst iz Prologa...objasnjenje - sta je strah od Boga...

 

Почетак је мудрости страх Господњи. (Приче Солом. 1, 7)
Ако би неко знао број звезда на небу, и имена риба у мору, и збир траве у пољу, и навике зверова у гори, а немао страха од Бога, његово је знање као вода у решету. И пред смрт његово га знање чини већим страшљивцем од пуке незналице.
Ако би неко могао погодити све помисли људске, и прорећи судбе људске, и објавити сваку тајну што земља крије у дубинама својим, а нема страха од Бога, његово је знање као млеко насуто у нечист суд, од кога се све млеко уквари. И на самртном часу његова му мудрост неће светлети ни колико угарак без пламена, него ће му ноћ смртну чинити још тамнијом.
Почетак је мудрости страх Господњи. Ко није правилно почео, како ће правилно дочети? Ко је од почетка пошао кривим путем, мора се вратити назад и ухватити правилан почетак, то јест корачити ногом на прави пут. Ко нема страха од Бога, тај не може имати љубави к Богу. Шта говоримо? Ко нема страха од Бога, тај нема вере у Бога. Највећи подвижници, самомученици, који су се по 40 или 50 година подвизавали дан и ноћ, до смрти су били испуњени страхом од Бога, а они, најбезгрешнији међу смртнима, вапили су на самртном часу: Боже, помилуј ме грешнога!
Страх од Бога је со целокупне побожности. Ако нема те соли, сва наша побожност је бљутава и млитава. Страх од Бога притеже бедра, опасује трбух, отрежњава срце, зауздава ум, бичује самовољу. Где је покајање без страха од Бога? Где смирење? Где уздржање? Где целомудрије? Где стрпљење? Где служба и послушност?
О браћо моја, пољубимо ову реч као свету истину: почетак је мудрости страх Господњи! О Господе свесилни, укорени страх Твој у срца наша. Теби слава и хвала вавек. Амин.

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 4 часа, Рапсоди рече

Као рецимо страх или брижност када чувамо главу код тек рођене бебе, да се не повреди.

Hehe, baš  sam  ovo htela da napišem :) ćerka mi otvorila oči baš ovom temom...pitam ja nju da li će smeti da drži bebu sad kad se rodi, da li će se plašiti...tek će ona u čudu: "A što bih se ja plašila bebe?" :smeh1: aha, pomislih, to su te dve vrste straha...

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 5 часа, Рапсоди рече

али не страх од Бога као страшног судије  и некога ко само  чека да погрешимо па да нам удари пацку, него страх  да не увредимо Онога ко нам је живот даровао

Nije li ovo kontradiktorno?

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 15 часа, Кратос рече

Nije li ovo kontradiktorno?

Ево Мирољубе, баатоо овако стоје ствари...:))

Вера је наша пуна контрадикторности...Ево један пластичан  пример и уједно питање.

Како страх од  родитеља доживљавате... као страх да их не повредите својим поступцима и не изазовете  код њих секирацију  и муку неким својим лошим поступком и скратите им живот за године и године ...или као страх од казне(батина) или  неке забране? Навела сам  већ пример са малом бебом, можда је илустративнији.  

Share this post


Link to post
Share on other sites

E ja sam puno razmišljala o tome šta je taj strah u ljubavi, i mislim da je to više svest o tome da bi stvarno trebalo da smo ludi pa da namerno gubimo Raj, tj, da prevedem na ovaj "opipljiviji" svet- da li ikad sa bilo kojom osobom koja je dobra prema nama, bio to roditelj ili prijatelj ili partner ili dete, mi želimo namerno da gubimo pristup tom odnosu, tu vezu ljubavi? A ukoliko je reč o onim postupcima koji nas nadjačavaju, ili su nesvesni, kao npr misli koje su prinudne ili reči izgovorene u afektu itd, tad se treba setiti tajne Ispovesti i Pokajanja, kao i sasvim realnih situacija koje možemo videti u mnogim odnosima, u kojima nam je zaista žao, i izvinimo se iskreno, a ta osoba nam kaže nešto u stilu "ma daj bre pa znam te toliko, sve ok", ili "ništa strašno, probaj sledeći put samo da mi kažeš lepo..", itd. Uostalom, zar nije na jednom mestu navedeno da bratu koji sagreši treba da praštamo 7 puta 77,tako nekako, što znači da treba beskrajno da praštamo, a ako se to traži od nas, koji nismo savršeni, koliko li tek toga Bog prašta nama, i to na svakodnevnom nivou, čega nismo ni svesni.. Negde sam pročitala i da se, u trenucima kad zgrešimo, treba pomoliti Bogu iskreno, i obratiti se s rečima pokajanja, i da će nam već tada biti lakše.. (a to mogu i da potvrdim iz ličnog iskustva :))

Share this post


Link to post
Share on other sites

Tj, da dodam, ne mislim da je to baš samo svest, kako sam navela gore, nekad zaista i jeste vrlo realan i opipljiv strah da ne izgubimo tu Ljubav tj da se ne udaljimo svojim postupcima od nje (kod mene tako izgleda ponekad).. ja sam i dalje početnik u veri, i dajem samo neku svoju perspektivu, ima ovde svakako mnogo potkovanijih od mene da govore o svim ovim temama.. Ali ovde pričam o onome što meni pomaže da prevaziđem taj isti strah od kazne, a o kom piše autor teme.. 

Mislim takođe da se stvari malo komplikuju ukoliko počnemo da razmišljamo o tome koliko sve u našem životu zavisi od Boga, a to sigurno počnemo da osvešćujemo kad-tad, verujem da nas tad spopadaju razni strahovi i strepnje, ali tad se zaista treba sećati toga koliko je Bog milostiv i pravedan, kao što se u trenucima preuznošenja pred sobom (gordosti, narcizma, kako god ko to zove) treba sećati koliko smo daleko od savršenstva i koliko grešimo stalno itd.. Tako da, te misli o potencijalnoj kazni možda treba "aktivirati" onda kad primetimo da smo se osilili u nekoj po nas štetnoj osobini, a ne mrcvariti sebe njima onda kada nas nadvladaju naše strasti.. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 4.5.2017. at 17:42, motorheadsd рече

У мени се у последњих дан-два роје и боре мисли о божјој казни. Да ли Бог кажњава или само попушта недаће које су последица палог света, наших грехова, зла у свету, болести, кршења физичких закона, закона здравља итд. Сваки човек у животу има невоље и када би при тим невољама помишљао како га Бог бичује и кажњава, стекао би погрешан појам о Богу што би имало катастрофалне психолошке последице. Знам да су моје мисли нерационалне али не знам како да се изборим са њима.

Све је то настало када сам прочитао ово у писму старца Тадеја једном брату

"Свака увреда родитеља било то понашање или опхођењем, или делом или мислима то нас кошта вечног живота, зато пази на свој живот и на своје мисли јер свака мисао која није основана на љубави, правди, Истини, чистоти и племенитости од пакла је и треба је одбацити

А ја баш нисам имао сјајан однос са родитељима, било је ту свега од псовки па до туча.. Отац алкохоличар итд. Па су ме ове речи уплашиле.

Зашто би Бог кажњавао ако се благовремено покајемо и изменимо...

 

Ovo je moje misljenje, ujedno i iskustvo. Isto sam imao dosta los odnos sa ocem, bilo je tu fizickog nasilja, nemiri po kuci, svasta. 

Uglavnom, bio sam pun mrznje prema ocu, toliko da to nisam mogao da podnijeti. Pucala me depra, po ceo dan buljio u tv, da pobjegnem od realnosti.

U nekom trenutku sam skuzil da mu trebam oprostiti, ono, skroz, inace sam budem poludjel. Da se ja kao sin, trebam ispričati, i moliti ga da mi oprosti. Iako je  on bio kriv, ali da se ja kao sin trebam ispričati jer ga nisam poštivao, jer mu nisam dao čast koja mu kao ocu pripada. 

I da, zamolio sam ga da mi oprosti, nikaj nije posebno reagirao, ali i svaki iduci put kad bi me iznervirao, pa se ja izdrao na njega, (jer to je vec bilo vrijeme kad vise nisam dao fizicki na sebe i majku), otisao bih i zamolio ga za oprost, i vrijemenom se i nas odnos promenio, prestao sam ga mrziti, sve sto je bilo, samo mi je Bog dao snage da oprostim. Ne, on nije bio zasluzio da ga molim za oprost, necu reci kaj je bio zasluzio. Ali ja sam mu oprostio, i od tad, ja volim svog tatu, i jako mi je stalo do njega.

Ali sve je pocelo sa tom poslusnoscu, jer sam znao da nam Bog zapovijeda da oprostimo, i to je nekako iscijelilo nas odnos.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      У Недјељу Свих светих, прве седмице по Духовима, 23. јуна, крипта Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици прославила је своју славу Тим поводом у крипти која је посвећена Свима светима служена је Света литургија којом је началствовао протојереј-ставрофор Драган Митровић, уз саслужење : протојереја – ставрофора Далибора Милаковића, као и протојерејâ: Миладина Кнежевића, Мирчете Пљиванчанина, Бранка Вујачића и протођакона Владимира Јарамаза.

      Your browser does not support the HTML5 audio tag.
      На Литургији су пјевали и одговарали чланови мјешовите пјевнице при Саборном храму, као и чланови црквеног хора овог храма „Свети Апостол и Јеванђелист Марко“ под вођством дирингетице мр Људмиле Радовић.
      Током Литургије благосиљан је славски колач и кољиво принети у славу и част Свих светих.  Након тога свештеник Мирчета Шљиванчанин је испред братства Саборног храма пожелио сабранима срећан и благословен празник и срећну славу и обратио се својим празничним пастирским словом објашњавајући да данас славимо Све свете зато што су светитељи управо плодови живота у Духу Светоме.
      „Славимо их зато што су светитељи испунили ону Божију заповјест да треба изнад свега вољети Бога и вољети своје ближње. А то вољети Бога и ближње није ништа друго до живот у Духу Светоме. То је живот у труду и борби да задобијемо Духа Светога, како је то говорио Свети старац Серафим Саровски – а то је циљ и смисао хришћанског живота“,  подсјетио је отац Мирчета.
      Нагласио је да је зато и Црква Божија – као заједница Духа Светога, и све што у Цркви бива и што чинимо и совршавамо, совршавамо благодаћу Светога Духа.
      Отац Мирчета је истакао да светим крштењем улазимо у небоземну заједницу Цркве Божије, али и да треба да трудом постанемо и потврдимо то наше призвање на ту заједницу:
      ,,Овај нас празник поучава да и ми светим крштењем улазимо у ту заједницу, у небоземну заједницу светих у заједницу Цркве Божије. Али, да би били истински чланови те Цркве и да би били у друштву тих светитеља Божијих, треба да се трудимо да ту и останемо и да се свакога дана трудимо да будемо истински људи Божији.“
      Истакао је да свако од нас може и треба да постане свети Божији човјек:
      „У црквеном календару видимо да славимо разне светитеље, свакога дана. Имамо светитеље, имамо преподобне, па имамо мученике и свештеномученике, па преподобномученике и јуродиве, па свету дјецу и свете мајке – свете жене. А шта нам то свједочи? То нам свједочи да сваки од нас ма гдје био и гдје се налазио, у којем год животном добу био, којим год дјелатношчу се бавио, може да постане и треба да постане свети Божији човјек.
      Зато нас овај празник охрабрује и оснажује да и ми можемо да идемо Божијим путем и да су врата Царства Божијега отворена за све оне који желе у њега да уђу, само ако се потруде. А први и основни наш труд су наша жеља и наша воља – дакле да желимо да будемо Божији људи и да знамо да је то најважнија ствар у животу“, истакао је отац Мирчета.
      Он се такође осврнуо и на дјелове из прочитане јеванђелске приче која нас подучава да прије свега треба вољети Бога, те да из те љубави исходи и љубав према свима:
      ,,Не смијемо и не можемо да волимо ништа друго више него Бога, а када волимо Бога и када се трудимо да живимо по Богу, онда волимо све. Онда стичемо и имамо праву и истинску љубав према свима. И према оцу и мајци, и према жени и према детету, и према сваком човјеку који ходи овом земљом, зато што је Божија љубав којом нас воли и дарује, права љубав, истинска љубав.“
      Идимо Божијим путем, сви смо позвани, сви људи овога свијета, а и сви људи овога града када је у питању наш Храм. Врата овога храма су отворена свима који желе да живе по Богу, који воле Бога и који воле ближње“, закључио је своје пастирско обраћање отац Мирчета.
      Овогодишњи домаћин и кум славе крипте Саборног храма, професор др Радомир Зејак са својом породицом, припремио је пригодно послужење за сав присутни народ, а овом приликом је кумство за следећу годину примио протођакон Владимир Јарамаз испред Хора Светог апостола и Јеванђелиста Марка, чији је он предсједник.

      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и умировљени Митрополит тверски г. Виктор (Руска православна црква) служили су данас, на Духовски понедјељак са свештенством Свету службу Божију у манастиру Режевићи у Паштровићима.
       
      У архипастирској бесједи након читања Јеванђеља, Митрополит Амфилохије је подсјетио на Господње ријечи да се тамо, гдје су двојица-тројица сабрани у Његово име и он сам налази.
      „Ево и нас сабраних данас овдје у овом светом храму, у овој светој обитељи, сабраних у име Христово. И кад смо у име Његово сабрани, и Он је заједно са нама. Као што је заједно и са свима онима који су се сабирали у Његово име, од апостолских времена“, казао је Митрополит црногорско-приморски.
      Додао је да се од тада до данас проповиједа и свједочи име Христово силом Духа Светога на свим земаљским језицима у свим земаљским народима.
      „Сабирају се у име Његово безбројне душе широм васељене и одјекује ријеч Његова, истина Његова, свједочи се Његово присуство. И људске душе жедне и гладне бога, и оне се прибирају, сабирају се, освећују се и просвећују, постају једно са једним, живим и истинитим Богом и постају једно и заједно једни са другима. Тако се обликује Црква христова кроз вјекове“, објаснио је Владика Амфилохије.
      Објаснио је да се тако обликује један народ Божји, састављен од свих земаљских народа.
      „Народ Божји у коме не игра улогу крв и тјелесност, или сроство по мјесту живљења, него оно што сабира и што преображава и њихово тјелесно сродство и мјесто гдје живе. То је Црква Божија у коју су призвани сви људи и сви земаљски народи да постану тај један народ Божји и царско свештенство, царски род. То је велики Божји дар свима људима и свима земаљским народима, велико освећење и просвећење – Дух Свети којим дише све што дише“, рекао је Владика.
      Владика је рекао да је и Света служба приз Духу Светоме да сиђе на нас и на  наше дарове.
      „И да нам хљеб претвори у тијело Христа Господа, а наше вино у крв Христа Господа. Исту ону крв и исто оно тијело које је распето за нас на Голготи и којега се причешћује сваки онај који је просвећен свјетлошћу истине Божје, кроз вјекове, постајући једно са живим Богом једним и јединим преко Сина Божијег јединородног, познајући Оца небескога“, казао је Владика Амфилохије.
      Након Литургије благосиљан је славски колач.
      Митрополит Амфилохије је казао да је посебан благослов за сабране на данашњој Литургији присуство Митрополита Виктора који доноси благослов Руске цркве.
      „Дух Свети, који је душа Цркве, је безграничан, па онда ни Црква нема граница. И сваки покушај да се Црква смјести у некакве земаљске границе врше само неразумни људи који немају свијести ни савјести, памети ни мудрости“, казао је он.
      Владика је нагласио да се данас молитвено спомињемо и Светог свештеномученика Јоаникија Црногорско-приморског и са њиме пострадалих свештеномученика и мученика Митрополије црногорско-приморске.
      „Побијени су од безбожника, нацифашиста и, посебно, од комуниста који су покушали да униште Цркву Христову заборављајући да је Црква неуништива и да је врата пакла неће надвладати“, поручио је Митрополит Амфилохије.
      Митрополит Виктор је на крају Владици Амфилохију поклонио архијерејску панагију.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      У недељу Свете Педесетнице, 3/16. јуна 2019. године, у Саборном храму у Новом Саду, Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки госпoдин Иринеј, началствовао је Евхаристијским сабрањем, уз саслужење Епископа мохачког господина Исихија, братства Саборног храма и новосадских ђакона.
      У свом архипастирском обраћању владика Иринеј је између  осталог истакао: ,, ... Сâм назив Празника казује његов садржај. Педесетница је најзваничнији назив Празника, будући да се данашњи догађај десио у педесети дан по празнику старозаветне Пасхе, и она налази свој смисао као и остали старозаветни празници у Новом Завету.  Дух Свети не силази сâм од себе, будући да ништа што је од Бога не садржи било какав вид самовоље. Отац благоволи, а Син Божји дејствује, што нам сведочи и текст богослужбене химне на јутрењу данашњег Празника.  Дух Свети није постао човек као вечни Син Божји, него је само у појединим моментима историје Цркве Христове био видљив у својој невидљивости. Данас се пројављује у виду огњених језика, пламен који греје и оживотворава. Зеленило је символ живота, а у данашњем Празнику славимо живот не само биолошки, него и живот вечни који нам дарује Спаситељ света..."

      Извор: Епархија бачка
    • Од Поуке.орг инфо,
      Док је јуче на величанственом Тројичинданском сабору на температури +38, 20 хиљада вјерника Српске православне цркве заједно са својим свештеницима заклело се да ће чувати и обнављати своје светиње, на Цетињу је данас шачица људи присуствовала квази „хиротонисању“ извјесног Бојана Бојовића у тзв. чин епископа НВО ЦПЦ.

      Уз зеленашке заставе, ова групица изгубљених имала је пажњу свих режимских медија у Црној Гори које су радосно пренијеле ову „црквену тајну“, како би својим читаоцима дали лажну слику вјерника у Црној Гори.
        А на тзв. „хиротонисању“ мање људи него на просјечном роштиљу у овим љетним данима.
       
      „На тзв. литургији тзв. ЦПЦ током које обављена тзв. хиротонија у чин тзв. епископа тзв. Бориса – присуствовало је испод 3 тенде 50-ак несрећника. Толико ја другара поведем на роштиљ, кад је лијеп дан. Овој веселој дружби бих такође препоручио роштиљање, а да се оставе сулудих идеја о отимању нечега што није њихово“, саркастично је прокоментарисао аналитичар Бошко Вукићевић.
      весела Мирашева дружина
      Наравно, сувишно је рећи да је састанак веселе Мирашеве дружине био прави дебакл, иако су овога пута имали среће да им ниједна тенда није пала на главу, као што је обичај за сва њихова окупљања.
        Испред храма у Подгорици
      Влади Црне Горе ако није јасно ко су вјерници у Црној Гори и зашто по свим анкетама СПЦ ужива највеће повјерење људи нека упореде ове двије слике, можда им онда дође у главу да садашњи нацрт предлога баце у смеће, а да се на столу нађе онај прихватљив за једину каноску и признату цркву Српску православну!
      https://www.in4s.net/cirkus-je-u-gradu-na-tzv-hirotonisanju-bojovica-manje-ljudi-nego-na-rostilju/?fbclid=IwAR0_IuYXe5GCUWY6SMP-Jz4XpPhy6G31_aci-ifgAvduD7eJdrr23S3GtVc
×
×
  • Create New...