Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black

Оцени ову тему

Recommended Posts

У мени се у последњих дан-два роје и боре мисли о божјој казни. Да ли Бог кажњава или само попушта недаће које су последица палог света, наших грехова, зла у свету, болести, кршења физичких закона, закона здравља итд. Сваки човек у животу има невоље и када би при тим невољама помишљао како га Бог бичује и кажњава, стекао би погрешан појам о Богу што би имало катастрофалне психолошке последице. Знам да су моје мисли нерационалне али не знам како да се изборим са њима.

Све је то настало када сам прочитао ово у писму старца Тадеја једном брату

"Свака увреда родитеља било то понашање или опхођењем, или делом или мислима то нас кошта вечног живота, зато пази на свој живот и на своје мисли јер свака мисао која није основана на љубави, правди, Истини, чистоти и племенитости од пакла је и треба је одбацити

А ја баш нисам имао сјајан однос са родитељима, било је ту свега од псовки па до туча.. Отац алкохоличар итд. Па су ме ове речи уплашиле.

Зашто би Бог кажњавао ако се благовремено покајемо и изменимо...

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Никад нисам имала било какав страх од Бога, разне страхове да, али не од Њега. Хтела сам да ти кажем своје мишљење.

Мислим да монашка литература, савети стараца, Карелин, тумачења апокалипсе.. није нешто што би млад човек, или човек млад у вери требало да чита јер може жестоко да се утрипује. Једноставно може да навуче неку параноју (шестице и жигови на све стране), изгуби наду (најгори сам од свих, пропадох).. што није својствено хришћанима.

Значи неће те Бог мучити ако си имао лош однос с родитељима, ни ако се сад покачиш са њима. Нећеш изгубити живот вечни због тога. Бог те воли, жели оно што је најбоље за тебе.

Труди се да живиш по заповестима љубави. Труди се да волиш људе, чак и оне који то не заслужују (ни ми не заслужујемо љубав Божију, па нам је Он не ускраћује), да не замераш и не осуђујеш. Када си бољи према другима, када ниси у свађи ни са ким, ниси љубоморан, осећаш се спокојније, срећније.

Углавном, читај Јеванђеље. Тамо се налази све што је потребно да знаш. :)

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 6 минута, Lady Godiva рече

Углавном, читај Јеванђеље. Тамо се налази све што је потребно да знаш

Апсолутно се слажем. Треба прво чути реч Божију, она је животворна и надахнујућа. Упућена је свакоме човеку, она продире у дубине наше душе и полаже се као семе у земљу. 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
1 hour ago, motorheadsd рече

У мени се у последњих дан-два роје и боре мисли о божјој казни. Да ли Бог кажњава или само попушта недаће које су последица палог света, наших грехова, зла у свету, болести, кршења физичких закона, закона здравља итд. Сваки човек у животу има невоље и када би при тим невољама помишљао како га Бог бичује и кажњава, стекао би погрешан појам о Богу што би имало катастрофалне психолошке последице. Знам да су моје мисли нерационалне али не знам како да се изборим са њима.

Све је то настало када сам прочитао ово у писму старца Тадеја једном брату

"Свака увреда родитеља било то понашање или опхођењем, или делом или мислима то нас кошта вечног живота, зато пази на свој живот и на своје мисли јер свака мисао која није основана на љубави, правди, Истини, чистоти и племенитости од пакла је и треба је одбацити

А ја баш нисам имао сјајан однос са родитељима, било је ту свега од псовки па до туча.. Отац алкохоличар итд. Па су ме ове речи уплашиле.

Зашто би Бог кажњавао ако се благовремено покајемо и изменимо...

 

Страх Господњи је почетак мудрости...али не страх од Бога као страшног судије  и некога ко само  чека да погрешимо па да нам удари пацку, него страх  да не увредимо Онога ко нам је живот даровао, страх да својим понашањем и грехом не расплачемо нашег анђела чувара, страх од  нечисте савести која нас мучи када згрешимо, страх од пакленог осећања које изазива нечиста савест, непокајање. Као рецимо страх или брижност када чувамо главу код тек рођене бебе, да се не повреди.

Наше лоше помисли, изговорене речи, недела, су  узрок наших падова....није то Божија казна . 

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
1 hour ago, motorheadsd рече

У мени се у последњих дан-два роје и боре мисли о божјој казни. Да ли Бог кажњава или само попушта недаће које су последица палог света, наших грехова, зла у свету, болести, кршења физичких закона, закона здравља итд. Сваки човек у животу има невоље и када би при тим невољама помишљао како га Бог бичује и кажњава, стекао би погрешан појам о Богу што би имало катастрофалне психолошке последице. Знам да су моје мисли нерационалне али не знам како да се изборим са њима.

Све је то настало када сам прочитао ово у писму старца Тадеја једном брату

"Свака увреда родитеља било то понашање или опхођењем, или делом или мислима то нас кошта вечног живота, зато пази на свој живот и на своје мисли јер свака мисао која није основана на љубави, правди, Истини, чистоти и племенитости од пакла је и треба је одбацити

А ја баш нисам имао сјајан однос са родитељима, било је ту свега од псовки па до туча.. Отац алкохоличар итд. Па су ме ове речи уплашиле.

Зашто би Бог кажњавао ако се благовремено покајемо и изменимо...

 

Bog sve oprašta a da bi se pokajao moraš i ovo primeniti.. (ovo ti je ujedno i odgovor za onu temu o veri i maloverju)

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

@motorheadsd

Бог пушта на нас искушења (или недаће какао ти кажеш), не у обичном смислу казне, како су и други већ написали, већ да би ми духовно напредовали.

А борбу са помислима имамо сви и то цијели живот и за то имамо и разне духовне технике и помоћи.

Боље да на почетку читаш мало Св. Писмо, понекад нешто од Св. Отаца. Тако некако... 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

evo jedan lep tekst iz Prologa...objasnjenje - sta je strah od Boga...

 

Почетак је мудрости страх Господњи. (Приче Солом. 1, 7)
Ако би неко знао број звезда на небу, и имена риба у мору, и збир траве у пољу, и навике зверова у гори, а немао страха од Бога, његово је знање као вода у решету. И пред смрт његово га знање чини већим страшљивцем од пуке незналице.
Ако би неко могао погодити све помисли људске, и прорећи судбе људске, и објавити сваку тајну што земља крије у дубинама својим, а нема страха од Бога, његово је знање као млеко насуто у нечист суд, од кога се све млеко уквари. И на самртном часу његова му мудрост неће светлети ни колико угарак без пламена, него ће му ноћ смртну чинити још тамнијом.
Почетак је мудрости страх Господњи. Ко није правилно почео, како ће правилно дочети? Ко је од почетка пошао кривим путем, мора се вратити назад и ухватити правилан почетак, то јест корачити ногом на прави пут. Ко нема страха од Бога, тај не може имати љубави к Богу. Шта говоримо? Ко нема страха од Бога, тај нема вере у Бога. Највећи подвижници, самомученици, који су се по 40 или 50 година подвизавали дан и ноћ, до смрти су били испуњени страхом од Бога, а они, најбезгрешнији међу смртнима, вапили су на самртном часу: Боже, помилуј ме грешнога!
Страх од Бога је со целокупне побожности. Ако нема те соли, сва наша побожност је бљутава и млитава. Страх од Бога притеже бедра, опасује трбух, отрежњава срце, зауздава ум, бичује самовољу. Где је покајање без страха од Бога? Где смирење? Где уздржање? Где целомудрије? Где стрпљење? Где служба и послушност?
О браћо моја, пољубимо ову реч као свету истину: почетак је мудрости страх Господњи! О Господе свесилни, укорени страх Твој у срца наша. Теби слава и хвала вавек. Амин.

 

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 4 часа, Рапсоди рече

Као рецимо страх или брижност када чувамо главу код тек рођене бебе, да се не повреди.

Hehe, baš  sam  ovo htela da napišem :) ćerka mi otvorila oči baš ovom temom...pitam ja nju da li će smeti da drži bebu sad kad se rodi, da li će se plašiti...tek će ona u čudu: "A što bih se ja plašila bebe?" :smeh1: aha, pomislih, to su te dve vrste straha...

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 5 часа, Рапсоди рече

али не страх од Бога као страшног судије  и некога ко само  чека да погрешимо па да нам удари пацку, него страх  да не увредимо Онога ко нам је живот даровао

Nije li ovo kontradiktorno?

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 15 часа, Кратос рече

Nije li ovo kontradiktorno?

Ево Мирољубе, баатоо овако стоје ствари...:))

Вера је наша пуна контрадикторности...Ево један пластичан  пример и уједно питање.

Како страх од  родитеља доживљавате... као страх да их не повредите својим поступцима и не изазовете  код њих секирацију  и муку неким својим лошим поступком и скратите им живот за године и године ...или као страх од казне(батина) или  неке забране? Навела сам  већ пример са малом бебом, можда је илустративнији.  

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

E ja sam puno razmišljala o tome šta je taj strah u ljubavi, i mislim da je to više svest o tome da bi stvarno trebalo da smo ludi pa da namerno gubimo Raj, tj, da prevedem na ovaj "opipljiviji" svet- da li ikad sa bilo kojom osobom koja je dobra prema nama, bio to roditelj ili prijatelj ili partner ili dete, mi želimo namerno da gubimo pristup tom odnosu, tu vezu ljubavi? A ukoliko je reč o onim postupcima koji nas nadjačavaju, ili su nesvesni, kao npr misli koje su prinudne ili reči izgovorene u afektu itd, tad se treba setiti tajne Ispovesti i Pokajanja, kao i sasvim realnih situacija koje možemo videti u mnogim odnosima, u kojima nam je zaista žao, i izvinimo se iskreno, a ta osoba nam kaže nešto u stilu "ma daj bre pa znam te toliko, sve ok", ili "ništa strašno, probaj sledeći put samo da mi kažeš lepo..", itd. Uostalom, zar nije na jednom mestu navedeno da bratu koji sagreši treba da praštamo 7 puta 77,tako nekako, što znači da treba beskrajno da praštamo, a ako se to traži od nas, koji nismo savršeni, koliko li tek toga Bog prašta nama, i to na svakodnevnom nivou, čega nismo ni svesni.. Negde sam pročitala i da se, u trenucima kad zgrešimo, treba pomoliti Bogu iskreno, i obratiti se s rečima pokajanja, i da će nam već tada biti lakše.. (a to mogu i da potvrdim iz ličnog iskustva :))

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Tj, da dodam, ne mislim da je to baš samo svest, kako sam navela gore, nekad zaista i jeste vrlo realan i opipljiv strah da ne izgubimo tu Ljubav tj da se ne udaljimo svojim postupcima od nje (kod mene tako izgleda ponekad).. ja sam i dalje početnik u veri, i dajem samo neku svoju perspektivu, ima ovde svakako mnogo potkovanijih od mene da govore o svim ovim temama.. Ali ovde pričam o onome što meni pomaže da prevaziđem taj isti strah od kazne, a o kom piše autor teme.. 

Mislim takođe da se stvari malo komplikuju ukoliko počnemo da razmišljamo o tome koliko sve u našem životu zavisi od Boga, a to sigurno počnemo da osvešćujemo kad-tad, verujem da nas tad spopadaju razni strahovi i strepnje, ali tad se zaista treba sećati toga koliko je Bog milostiv i pravedan, kao što se u trenucima preuznošenja pred sobom (gordosti, narcizma, kako god ko to zove) treba sećati koliko smo daleko od savršenstva i koliko grešimo stalno itd.. Tako da, te misli o potencijalnoj kazni možda treba "aktivirati" onda kad primetimo da smo se osilili u nekoj po nas štetnoj osobini, a ne mrcvariti sebe njima onda kada nas nadvladaju naše strasti.. 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
On 4.5.2017. at 17:42, motorheadsd рече

У мени се у последњих дан-два роје и боре мисли о божјој казни. Да ли Бог кажњава или само попушта недаће које су последица палог света, наших грехова, зла у свету, болести, кршења физичких закона, закона здравља итд. Сваки човек у животу има невоље и када би при тим невољама помишљао како га Бог бичује и кажњава, стекао би погрешан појам о Богу што би имало катастрофалне психолошке последице. Знам да су моје мисли нерационалне али не знам како да се изборим са њима.

Све је то настало када сам прочитао ово у писму старца Тадеја једном брату

"Свака увреда родитеља било то понашање или опхођењем, или делом или мислима то нас кошта вечног живота, зато пази на свој живот и на своје мисли јер свака мисао која није основана на љубави, правди, Истини, чистоти и племенитости од пакла је и треба је одбацити

А ја баш нисам имао сјајан однос са родитељима, било је ту свега од псовки па до туча.. Отац алкохоличар итд. Па су ме ове речи уплашиле.

Зашто би Бог кажњавао ако се благовремено покајемо и изменимо...

 

Ovo je moje misljenje, ujedno i iskustvo. Isto sam imao dosta los odnos sa ocem, bilo je tu fizickog nasilja, nemiri po kuci, svasta. 

Uglavnom, bio sam pun mrznje prema ocu, toliko da to nisam mogao da podnijeti. Pucala me depra, po ceo dan buljio u tv, da pobjegnem od realnosti.

U nekom trenutku sam skuzil da mu trebam oprostiti, ono, skroz, inace sam budem poludjel. Da se ja kao sin, trebam ispričati, i moliti ga da mi oprosti. Iako je  on bio kriv, ali da se ja kao sin trebam ispričati jer ga nisam poštivao, jer mu nisam dao čast koja mu kao ocu pripada. 

I da, zamolio sam ga da mi oprosti, nikaj nije posebno reagirao, ali i svaki iduci put kad bi me iznervirao, pa se ja izdrao na njega, (jer to je vec bilo vrijeme kad vise nisam dao fizicki na sebe i majku), otisao bih i zamolio ga za oprost, i vrijemenom se i nas odnos promenio, prestao sam ga mrziti, sve sto je bilo, samo mi je Bog dao snage da oprostim. Ne, on nije bio zasluzio da ga molim za oprost, necu reci kaj je bio zasluzio. Ali ja sam mu oprostio, i od tad, ja volim svog tatu, i jako mi je stalo do njega.

Ali sve je pocelo sa tom poslusnoscu, jer sam znao da nam Bog zapovijeda da oprostimo, i to je nekako iscijelilo nas odnos.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Наша света Црква у суботу, 15. фебруара 2020. године, молитвено прославља празник Сретења Господњег. Његово Преосвештенство Епископ бачки господин Иринеј служио је свету архијерејску Литургију у Саборном храму у Новом Саду, а саслуживали су Његово Преосвештенство Епископ мохачки господин Исихије, протопрезвитери-ставрофори Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први, и Милош Весин, парох јужночикашки и ленсишки, протопрезвитер Владан Симић, секретар Епископа бачког, братство Саборног храма и новосадски ђакони.     Беседећи после прочитаног јеванђелског зачала, владика Иринеј нагласио је да се Сретење Господње обележава као Богородичин празник, са многим елементима Господњег празника. Сретење значи Божји долазак нама у сусрет, ради јединства са нама, и наш дочек Њега, наше узвратно ходење и идење к Њему, у сретање Њему. За нашу неблагодарност, за наше људско богоодступништво, Он нам је даровао свега Себе, даровао нам је то да Он, поред свега, иде у сретење нама и позива и призива нас у сретање са Њим, и не само то, то није формални, спољашњи сусрет, него је то дубинско, истинско и спасоносно сједињење наше са Господом. Зато је и животни програм свакога од нас, као хришћанина и хришћанке, и свих, као народа Божјега, да свој живот схватимо као излазак Господу у сусрет, Господу Који непрекидно долази к нама, Који непрекидно, како Он Сâм каже, стоји на вратима наших срца и куца, и очекује да Му ми отворимо та врата и да Он уђе и настани се, са Оцем небеским и Духом Светим, у нама. Ако тако схватимо свој живот онда ћемо избећи и замке ове наше епохе поновног, нажалост, богоодступништва и то у некадашњем хришћанском свету, рекао је Епископ бачки господин Иринеј.   По завршетку свете Литургије, владика Иринеј је честитао празник верноме народу Цркве Божје у Бачкој.       Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Логос,
      Човек уништава себе кад се удаљи од Бога Оца, када Га не слуша и, по својим слабостима, препусти ономе што нуди свет у коме нема Бога. Бог нам је дао да смо и физичка и психичка бића, створена за бесмртност и телом и духом.      Стога, човек не треба да уништава благо које му је Бог дао, неке су од порука Светог јеванђеља по Луки (15, 11-32) у Недељи о блудном сину, које је у емсији „Сведочења“ пружио протонамесник Бранко Чолић, свештенослужитељ при Храму Покрова Пресвете Богородице и главни и одговорни уредник часописа „Покровски благовесник“.     Извор: Радио Источник
    • Од Логос,
      На празник Преноса моштију светог Игњатија Богоносца, у уторак 11. фебруара 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог великомученика Димитрија у Крагујевцу. Епископу су саслуживали свештеници и ђакон овог светог храма, као и протојереј Александар Ресимић, гост из Епархије аустријско – швајцарске. Епископ је надахнутом беседом поучио вернике протумачивши Господње речи о томе ко је највећи у Царству Небеском.   Звучни запис беседе     “У име Оца и Сина и Светога Духа. Чули смо браћо и сестре ово данашње Јеванђеље где Господ каже ученицима својим: “Ко хоће међу вама да буде први, да свима буде слуга”. У ствари, најкраће речено, данашње Јеванђеље управо говори о смирењу и љубави. А шта је био повод да Господ изговори ово својим ученицима? Повод је био, браћо и сестре, јер су ученици још увек размишљали људски, умом, а тако су размишљали јер им Дух Свети још није осветио ум да разумеју оно што је много дубље него што можемо ми својим умом да схватимо. Ученици су се препирали између себе о томе ко је ближи Христу.    Браћо и сестре, данашње Јеванђеље јесте у ствари основ нашег односа и према Богу и једних према другима. Зашто је то тако браћо и сестре? То је тако зато што Христос не брани да се ми Њему приближавамо, напротив; Христос нам не брани да ми напредујемо у духовном животу, али не жели да се грабимо за првенство, већ да радије смирењем и љубављу управо стичемо оно што је узвишеније. А шта је то узвишено? То је Господ наш Исус Христос.    Тачка наше узвишености је тамо где Христос седи са десне стране Бога и Оца, тамо где је наша права домовина, тамо где је наша вечност. Али не заборавимо да вечност нећемо достићи ни на небу ни на земљи, ако не почнемо да је стичемо овде у овом времену. Ако у овом времену посведочимо Христа, задобићемо вечни живот. Оно што ми хришћани треба да знамо јесте да све ово што живимо у овом времену и свету који у злу лежи, јесте наше ишчекивање вечног живота.    Христос није само у овоме времену него је у свим временима. Хришћанин није одговоран много за прошлост, али је одговоран за садашњост и будућност. Од овог семена које сада сејемо, зависе они који долазе после нас. Џаба нам је ако знамо и проповедамо Свето Писмо, а не живимо јеванђељским животом”, истакао је Владика Јован.   У наставку беседе, Преосвећени Владика је говорио о љубави и смирењу као најузвишенијим хришћанским врлинама које смо дужни да задобијамо: “Оно што је најважније у контексту данашњег Јеванђеља јесте љубав и јесте смирење; љубав чија је тајна у жртви и служењу другима. Првенство без љубави је мрзост пред Богом. Чим се грабиш за првенство, то значи да ниси свестан да заправо и ниси за првенство.    Све док тако размишљамо, док се грабимо, можемо и стићи до неког положаја, али ту неће бити среће. Човек који стално мисли да би био бољи на неком другом месту, поред неког другог човека, јесте у заблуди јер човек освећује место. Христос је узео дете и ставио га испред апостола рекавши: “Ако не будете као деца, нећете ући у Царство Небеско”. Зашто је Господ казао ово? Зато што дете још није искварено грехом, што дете није заражено грехољубљем и што има неограничено поверење у своје родитеље.    Ако дете има поверење у родитеље, зашто ти човече који си одрастао немаш поверење у Бога? Дете је чистог срца, целим својим бићем. Ко је у ствари највећи у Царству Небеском? Човек смирене вере и смиреног живота, човек задовољан животом. Онај који самог себе уздиже, он ће пропасти, а онај кога други узвисују тај ће се спасти. Људи батргајући се за богатством заборављају на своје спасење, заборављају и на своје ближње. Човек је онолико велики колико служи Богу и ближњима”, била је порука Епископа Јована.     Извор: Епархија шумадијска
    • Од Логос,
      У суботу, 8. фебруара 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован, служио је свету Литургију у храму Преноса моштију светог Николаја у Барајеву. Владику је дочекао верни народ са децом. Епископу су саслуживали: игуман ћелијски Доситеј Хиландарац, протојереј-ставрофор Љубиша Смиљковић, јереј Рашко Стјепановић, јереј Жељко Јовановић, протођакон Дамјан Божић, ђакон Филип Милованчевић и ђакон Зоран Станковић. На богослужењу су појали “Србски православни појци”.   Звучни запис беседе   Владика се после прочитаног Јеванђеља обратио верном народу беседом о светој Литургији као Царству Небеском. Епископ је нагласио да се Царство Небеско задобија већ у овом свету. “Ми долазимо на овај свет вољом Божијом и сваки је човек одговоран за време у које долази на овај свет.    Господ свакога од нас позива понаособ, а човек често загуши себе када о себи високо мисли. Човек не треба себе да представља да је виши од других. Треба нам пристојан живот”, истакао је владика. У наставку беседе епископ је говорио о јеванђељској теми о причи о неправедном судији који је безосећајан човек. “Ако не осећамо другога као самога себе, онда смо човек који се Бога не боји и људи не стиди.    Шта човеку вреди који има све у овом свету а нема човечности. Овај судија поступа из пркоса према особи којој је потребна помоћ. Такав човек је сав обзидан у самога себе и никоме не дозвољава да уђе у њега. Такав човек је празан, али је у исто време и пун гордости. Он не слуша ни другога човека, али ни Бога. Непрестано истиче себе и понижава другога. Такав је човек пун хвале за себе, а истинска похвала је у Господа”.    Говорећи о човеку владика је поменуо псалмопевца Давида који кроз своје песме доживљава истинско покајање. У својим пемама цар Давид је описао човека који је добио славу од Бога и ту епископ наглашава да смо од Господа све добили и позвани смо да Бога непрестано славимо јер Бог верује у човека и позива да и човек верује у Њега. “Ми често изговарамо реч човек, а она нам заиста много значи. Свето писмо и свети оци нам наглашавају да је човек икона Божија, и када грешимо ми помрачујемо лик Божији у нама.    Ми хришћани знамо да је Бог постао човек и баш због тога треба да водимо рачуна како је узвишено бити човек. Често чујемо како човек устаје на човека и човек је у опасности. Међутим, човек је у највећој опасности од самога себе. Он када пропада за собом вуче и другога и то је велика опасност. Зато имајмо стида и будимо људи као што нас учи наш патријарх Павле”, закључио је Епископ Јован.   У току литургије одржан је и помен за упокојене, а после причешћа епископа и свештенства, причестио се велики број деце и верног народа. После тога епископ је дао даља упутства за наставак фрескописа у светониколајевском храму. Сабрање је настављено трпезом љубави у парохијском дому барајевског светосавског храма.     Извор: Епархија шумадијска
×
×
  • Креирај ново...