Jump to content
  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Преподобног Атанасија, достојног бесмртних похвала (јер његово име Атанасије значи: бесмртник), у смртни живот људски уведе град Трапезунт, наукама га обучи Византија, а обитељ Киминска и Гора Атонска принесоше га Богу као пријатан плод. Родитељи Атанасијеви беху високог рода и побожни. Отац му бејаше из Антиохије, мати из Колхиде, а живљаху у Трапезунту. Отац Атанасијев умре пре Атанасијевог рођења, а мати, родивши га и препородивши га светим крштењем, отиде к Богу за својим мужем. На светом крштењу детету би дато име Аврамије. Оставши сироче после смрти родитеља, Аврамија узе да одгаји једна тетка код које живљаше једна благородна монахиња. Још као дете Аврамије показиваше какав ће бити кад одрасте и постане зрео човек, јер, иако мало дете, он се у свему понашаше као паметан и добре нарави човек. Када се са својим вршњацима играо, они га у игри постављаху не за цара или за војводу већ за игумана. И стварно, још од раног детињства он се привикаваше на монашки живот, јер, видећи ту своју одгајитељку монахињу како непрестано пребива у молитвама и пошћењима, он се и сам стараше, уколико је то могуће детету, да је подражава, постећи се и молитве вршећи. Дат у школу, он напредоваше у учењу боље од својих вршњака. И тако растући телом и разумом, он изађе из детињег доба.     У то време отиде ка Господу она монахиња што му беше уместо мајке. Поставши на тај начин по други пут сироче, Аврамије искрено оплака своју добротворку као своју матер. После тога он жељаше да иде у Византију ради свог даљег образовања. Бог који се брине о сирочићима испуни му ову жељу на следећи начин. У то време цароваше у Грчкој благочестиви цар Роман. Он посла у Трапезунт једног од својих дворјана ради убирања царских пореза. Овај дворјанин, упознавши благоликог и благоразумног дечака Аврамија, одведе га са собом у Византију, и тамо га повери једном изврсном учитељу, по имену Атанасију, да га научи философији. Ученик за кратко време достиже свог учитеља у учености. Тих година бејаше у Византији један војвода који се звао Зефиназер, који беше оженио свога сина рођаком Аврамијевом. Упознавши се с Аврамијем, он га узе у свој дом. А јуноша Аврамије, иако живљаше у богатом дому који изобиловаше најфинијим јестивима, ипак не напушташе подвижничко уздржање коме се беше научио од своје одгајитељке монахиње. Избегавајући укусна јела, он не хте јести за војводином трпезом, већ глад своју утољаваше невареним зељем и поврћем. Он се стараше да увек буде бодар; зато је, желећи савладати природни сан и одагнати дремеж, пунио леген водом и погружавао лице своје у воду. Мучећи себе на све могуће начине, Аврамије умртвљаваше тело своје и потчињаваше га духу.   Због таквог врлинског живота његовог, а и због велике памети његове, Аврамија љубљаху сви, па и сам цар дознаде за њега. И постави цар Аврамија за учитеља у државном училишту са истим правима која имађаше његов бивши наставник Атанасије. Али пошто Аврамијево учење наиђе на веће допадање него Атанасијево, те се к Аврамију сабираху више ученика него к Атанасију, Атанасије стаде због тога завидети бившем ученику свом Аврамију и ненавидети га. Дознавши за то, блажени Аврамије убрзо напусти своју учитељску дужност, не желећи жалостити свога учитеља; и живљаше у дому споменутог војводе, упражњавајући своје уобичајене подвиге.   Потом цар нареди војводи да ради неких државних послова отпутује на Јегејско Море. Војвода, који веома љубљаше Аврамија, поведе тамо са собом и њега. Они допловише до Авиде, одатле стигоше у Лимен. Ту Аврамије, видевши Атонску Гору, веома је заводе и помишљаше да се настани на њој. А када наредба царева би извршена и они се вратише дома, дође у Цариград, по промислу Божјем, из Киминског манастира што је поред Атонске Горе, преподобни Михаил, прозван Малеин. Дознавши за преподобног оца и чувши за његово богоугодно живљење, Аврамије се необично обрадова и оде к њему. Пошто се наслади разговором са старцем и доби велику корист од богонадахнутих речи његових, Аврамија обузе пламена жеља да се одрекне света и у иночком чину служи Богу. Ту своју намеру и жељу он откри преподобном Михаилу, и исприча му о себи, одакле је, ко су му родитељи, како је одгојен, и због чега живи у војводином дому. Провидећи да ће Аврамије бити сасуд Светога Духа, преподобни га веома заволе и дуго га поучаваше о спасењу, сејући у срце његово као по доброј земљи и семе речи Божјих, да би оно донело стоструки плод врлина. Док они вођаху духовни разговор, к преподобном Михаилу дође у посету његов нећак Никифор Фока, војеначалник Истока, који касније постаде цар грчки. У току разговора са својим стрицем он примети јуношу Аврамија и упита за њега старца, ко је. Светитељ му исприча све односно Аврамија, и о томе како Аврамије жели да буде инок. Од тога времена Аврамије постаде познат Никифору.   После неколико дана преподобни Михаил се врати из Цариграда у своју обитељ. Аврамије пак не беше више у стању да борави усред таштине житејоке, и презирући све светско, он вучен љубављу хитно пође к преподобном, са жељом да постане инок. Стигавши до Киминске обитељи, он се баци пред ноге светом старцу Михаилу, молећи га са сузама да га обуче у иночки образ и тиме присаједини избраноме стаду словесних оваца Христових. Преподобни Михаил с љубављу прими Аврамија; и не одлажући, нити га међу искушенике сврставајући, он га одмах постриже за инока са именом Атанасија као искусног подвижника, јер он знађаше пламену љубав његову к Богу. Иако у тој обитељи не бејаше обичај да се иноцима при постригу облачи власеница, блажени Михаил ипак обуче Атанасија у власеницу, облачећи на тај начин храброг војника Христовог у оклоп против противника. Атанасије мољаше светога старца да му наложи послушање: да само једном једе у току целе седмице. Но премудри наставник, одсецајући вољу свога ученика, нареди му да узима храну сваког трећег дана. И са усрђем прохођаше Атанасије сва манастирска и црквена послушања и монашке подвиге. А слободно од манастирских послова време он провођаше, по наређењу свог духовног оца, у преписивању светих књига. За такво трудољубље он беше вољен од све братије. Тако, у току четири године он се показа савршен у иночком животу. Затим му преподобни отац нареди да живи у безмолвију, молитвеном тиховању, у келији која се налазила у пустињи и била удаљена од манастира једно потркалиште. При томе старац му даде овакву заповест односно поста: да не једе више сваког трећег дана, као што је до тада чинио, него да сваког другог дана једе сув хлеб и пије по мало воде; а наложи му да о Господњим и Богородичним празницима и недељом, почињући од вечера па све до девет сати пре подне, проводи без сна у молитвама и славословљу Божјем.   Након извесног времена гореспоменути војеначалник Истока Никифор, нећак преподобног Михаила, вршећи царску службу и пролазећи поред обитељи, наврати к преподобном стрицу свом Михаилу. У разговору с њим он се сети Аврамија и упита: Оче, где је јуноша Аврамије, кога видех код тебе у престоници? - Старац одговори: Он моли Бога за спасење ваше, јер је он сада већ монах, са именом Атанасије. - Том приликом са Никифором беше и брат његов патриције Лав. Чувши о врлинском животу Атанасијевом; они обојица замолише да га виде. Старац им дозволи, и они кренуше к месту Атанасијева безмолвија. Сусревши их, Атанасије разговара с њима духовном премудрошћу, јер уста његова беху пуна благодати Светога Духа. И они се толико насладише његовим речима, да жељаху заувек остати с њим, када би им било могуће ослободити се својих дужности и световних брига. Вративши се к преподобноме Михаилу, они му рекоше: Благодаримо ти, оче, што нам показа ризницу, коју имаш сакривену у пољу пастве твоје.   Старац онда, позвавши Атанасија, нареди му да гостима опет да коју поуку о спасењу душе. И кроз уста његова благодат Господња дејствоваше толико, да слушаоце његових речи обузимаше умиљење, и они се скрушаваху срцем својим и плакаху. И сам се старац дивљаше благодати учења које излажаше из уста Атанасијевих. Од тога времена војеначалник Никифор и патриције Лав веома заволеше блаженог Атанасија. И издвојивши се насамо са Атанасијем, Никифор му откри своју намеру, говорећи: Оче, ја желим да се склоним од световне буре и, избегнувши житејске бриге, да служим Богу у иночком безмолвију, молитвеном тиховању. Ова моја жеља и намера ојачаше нарочито под утицајем твојих богонадахнутих речи, и имам наду да ћу помоћу твојих светих молитава добити што желим. - Блажени Атанасије му одговори: Господине, наду своју положи у Бога, и Он ће уредити односно тебе по Својој вољи. - Пошто су тако дуго разговарали, војвода и патриције одоше својим путем са великом коришћу по своје душе.   Преподобни Михаил имађаше намеру да Атанасија постави после себе за игумана своје обитељи, јер он сам већ беше остарио и приближаваше се крају. Дознавши за то, Атанасије, иако није желео да се растаје од свога љубљеног оца, ипак побеже одатле, бојећи се бремена старешинства; и прохођаше Атонску Гору, посећујући пустињске оце, и примером врлинског живота њиховог побуђујући себе на веће подвиге. Нашавши тамо у каменитим раселинама неколико братије који живљаху недалеко један од другога, он се настани код њих, и стаде подражавати њихов сурови начин живота: јер у њих не беше никаквог старања о телу, не имађаху ни крова, ни хране, нити икакву имовину, него Бога ради радосно подношаху и мраз, и жегу, и глад. Своју глад они утољаваху дивљим зељем које растијаше у тој пустињи; и то јеђаху по мало у одрећени час.   У то време преподобни Михаил Малеин отиде ка Господу. Сазнавши за његову кончину, Атанасије плака за њим као син за оцем. А дознаде и то, да ће војеначалник Никифор са братом Лавом патрицијем опет проћи туда, па се побоја да га они поново не потраже. Стога он остави пустињаке, јер их остала братија познаваху и често посећиваху, па се бојаше да га долазиоци не препознаду. И удаљи се у осамљену Атонску обитељ, звану грчки Зигос. Нашавши тамо једнога старца који безмолствоваше, молитвено тиховаше ван манастира у пустињи, он га мољаше да га прими на сажитељство. А да га не би познали по имену, он промени своје име Атанасије у Варнава. Међутим старац га стаде распитивати, говорећи: Ко си ти, брате? откуда си? због чега си дошао овамо? - Атанасије му одговори: Ја бејах морнар, оче, и запавши у опасност дадох обећање Богу, да ћу се одрећи света и оплакивати своје грехе. Због тога се обукох у свети иночки лик, и вођен Богом дођох овде к твојој светости, желећи да наставам с тобом и да ме ти упутиш на пут спасења. Име ми је Варнава.   Поверовавши Атанасијевим речима, старац га прими. И пребиваше Варнава са старцем, покоравајући му се у свему као оцу. А након извесног времена он рече старцу: Оче, почни да ме учиш писмености, да бих знао бар мало читати псалтир. Јер док бејах у свету ја се ничему другом не научих сем пловљењу по мору лађом. - Блажени Атанасије се прављаше неписмен, да га не би распознали они који га буду тражили. Старац му онда исписа азбуку и учаше га као простака који се никада учио није. А Варнава се прављаше као да не може да схвати и разуме азбуку. И тако се држаше дуго време. То жалошћаше старца; а понекад га и гнев спопадаше, те он одгоњаше Варнаву од себе. А Варнава му са смирењем говораше: Оче, немој одгонити мене неразумног и бедног, већ ме Бога ради потрпи и помози ми молитвама својим да ми Господ подари разум да научим слова.   После тога ученик поче тобож по мало распознавати слова и слогове, те даваше старцу наде за будуће учениково изучавање књиге. У то време славни војеначалник Истока Никифор сазнавши да је Атанасије побегао из Киминског манастира, веома се ожалости, и размишљаше како би га пронашао. У том циљу он написа Солунском судији да отиде до Атонске Горе и тачно се обавести о Атанасију. Прочитавши писмо, судија сместа хитно крену за Свету Гору. Тамо он, дозвавши прота, најстаријег игумана над свима игуманима атонских манастира, распитиваше га о иноку Атанасију, описујући га, према Никифоровом писму, какав изгледа, каквог је раста и какве је учености. Прот са сигурношћу тврђаше, говорећи: Такав муж каквог ви тражите, није долазио на ову гору. Уосталом, додаде он, не знам тачно. Но кроз кратко време у нас ће бити сабор, на коме морају присуствовати сви који живе на овој гори. Ако се дакле инок кога ви тражите налази негде на овој гори, он ће свакако са другима доћи на сабор, и ми ћемо га познати. - И судија се врати у Солун.   Тада је на Атону постојао обичај да се братија три пута годишње сабирају у такозваној Карејској Лаври (Протату), и то о празницима: Божићу, Ускрсу и Успенију Пресвете Богородице. Сабирајући се о тим празницима, они их сви празноваху заједно, причешћујући се Божанским Тајнама Тела и Крви Христове и једући за заједничком трпезом. Када наступи празник Рождества Христова и сабраше се из манастира и пустиножитељних келија сви оци и братија, дође и онај старац, учитељ названог Варнаве, са својим учеником. Прот посматраше братију, тражећи међу њима инока који би одговарао опису Никифоровом. И угледавши таквога, упита га за име. А када чу да се зове Варнава, а не Атанасије, он се поколеба, јер траженоме иноку беше име Атанасије. Но прот ипак реши да то провери према иноковом књижном образовању. И када дође време читању, и књига би предложена, прот нареди иноку, званом Варнава, да прочита сабору одређени одељак. Али Варнава одбијаше, тврдећи да је прост и неписмен. А старац његов, видећи то, осмехну се и, тихо се смешећи, рече проту: Остави, аво, брат је незналица, он још и сада учи да изговара слова и слогове првога псалма.   Али прот настојаваше, наређујући Варнави са претњом да чита. Тада блажени Атанасије, видећи да се не може сакрити, и усто притешњен претњом, покори се власти установљеној Богом и стаде читати како је умео. Читао је врло изразито и пријатно, тако да се дивљаху сви што га слушаху. Удиви се, а у исто време и запрепасти се, и старац, видећи и слушајући оно што није очекивао; и стиђаше се због свог учитељства, а и радоваше се, благодарећи са сузама Богу што га удостоји да буде учитељ тако ученог мужа. Тада Атанасије би распознат, и сви се одношаху према њему с поштовањем. А један од најуваженијих отаца, Павле из Ксиропотамске области, пророчки говораше братији о Атанасију: Овај брат који после нас дође на ову гору, испред нас је врлином, и првији ће од нас бити славом у царству небеском, јер ће многима бити отац и наставник на спасење.   После тога прот обавести Атанасија да га тражи војвода Никифор са својим братом Лавом. И мољаше Атанасије прота да их не извештава о њему, да се не би лишио Свете Горе. Тада и прот, увидевши да ће бити штета за Атон изгубити таквога мужа, даде му обећање да неће обавестити о њему оне што га траже. Атанасију пак нареди да засебно безмолствује, молитвено тихује у пустињској келији, удаљеној од лавре три потркалишта. Тамо преподобни Атанасије, насамо служећи Богу, храњаше се трудом руку својих: јер, пошто беше краснописац и брзописац, он преписиваше књиге, и у току шест дана, не остављајући притом уобичајено монашко правило, преписивао је цео псалтир; за преписивање књига оци га снабдеваху хлебом.   Када преподобни Атанасије живљаше у том безмолвију, у том молитвеном тиховању, у то време гореспоменути Никифоров брат Лав, као војеначалник на Западу, одневши помоћу Божјом и Пречисте Богоматере славну победу над дивљим Скитима, при повратку из рата сврати на Атонску Гору да за победу над непријатељима узнесе благодарност Христу Богу и Његовој Пречистој Матери. После одслуженог благодарења Лав се даде у врло марљиво распитивање о Атанасију, па дознавши где се налази, он похита у његову безмолвну келију. И угледавши Атанасија, Лав се силно обрадова, и грлећи га с љубављу, плакаше од радости. И провођаше дане и ноћи у разговору са њим, наслађујући се богомудрим речима његовим. Видећи велику љубав војводину према Атанасију, иноци молише Атанасија да им издејствује код војводе да им у Карејској Лаври сагради нову пространу цркву, пошто стара бејаше мала и не могаше да смести сву братију. И Атанасије говори о томе војводи. Христољубиви војвода одмах с радошћу даде им мноштво злата и сребра за зидање цркве. Затим опростивши се с Атанасијем и осталим оцима, Лав отпутова у Цариград, и обавести свог брата Никифора Фоку о Атанасију.   Од тога времена сви атонски оци стадоше веома поштовати и хвалити Атанасија, и почеше многи долазити к њему ради духовне користи. Међутим преподобни, љубећи молитвено тиховање и на све могуће начине избегавајући људску славу, уклони се оданде и обилажаше унутрашња места пустиње горе Атона; и руковођен Богом он дође на сами крај Атона, на место звано Мелана, које имађаше пространу пустињу и беше далеко од осталих подвижничких жилишта. Начинивши колибу на самом том брду на чијем врху беше висораван, Атанасије се стаде подвизавати, стремећи ка већим подвизима. Испрва лукави непријатељ ђаво, желећи да одагна преподобнога одатле, чињаше му то место немилим, изазивајући у њему помисли које упорно наваљиваху на њега да отиде са тог места. Но храбри подвижник супроћаше се тим помислима говорећи: Претрпећу овде целу ову годину, а по истеку године поступићу онако како Бог буде уредио односно мене.   Када прође означено време, у последњи дан те године на подвижника страховито навалише од противника помисли вукући га одатле, и он говораше у себи: Сутра ћу отићи, и вратити се у Карејску Лавру. Затим ставши на молитву он вршаше пјеније трећега часа, и изненада се изли на њега светлост небеска и обасја га, и одмах се растури облак помисли; а он, испунивши се неисказаног весеља и радости, наслађиваше се божанском љубављу у срцу свом, и роњаше сузе из очију. Од тога времена преподобни Атанасије доби дар умилења, и плакао је кад год је желео. А то место које му дотле беше мрско он веома заволе, и живљаше на њему славећи Бога.   У то време војсковођа Никифор би послан од цара са војском на острво Крит, којим тада владаху агарјани, муслимани. Не уздајући се у силу грчке војске него иштући молитвену помоћ од светих отаца, Никифор посла једно своје поверљиво лице на Атон лађом, са писмом целоме сабору атонских отаца, у коме их мољаше да се помоле за њега Богу, да му пода вишњу помоћ против агарјана. Поред тога он у писму мољаше да му упуте Атанасија, за кога он беше чуо од свога брата Лава да обитава на Атону. Прочитавши војсковођино писмо, атонски оци узнесоше усрдне молитве за њега. Затим потражише Атанасија у пустињи и на сабор дозваше, па му наредише да иде к војсковођи. Но Атанасије најпре нипошто не хте да иде, али принуђен претњама отаца он најзад једва пристаде. Заједно са њим оци послаше и једног од уважених стараца, кога Атанасије сматрајући као свог учитеља следова му као ученик. И укрцавши се у лађу, они отпловише на Крит. Када стигоше к благочестивом војводи Никифору, овај чим угледа Атанасија притрча му, паде му око врата, загрли га и плакаше од радости, поштујући га као свог духовног оца. Приметивши пак да се Атанасије односи према свом сапутнику, старцу, као ученик према учитељу, Никифор се дивљаше. И оставивши све остале послове своје, војсковођа провођаше време у духовном разговору са преподобним Атанасијем. Притом војсковођа подсети Атанасија на своје давнашње обећање: да се одрекне света и постане монах. И мољаше преподобнога да најпре сагради молчалничке келије у пустињи у којој сам живи. И Никифор даваше Атанасију злата и сребра за саграђење тих келија. Али отац Атанасије, волећи безбрижан и безмолвни живот, одби да узме на себе бригу око подизања келија и не прими злато и сребро, чиме веома ожалости војводу. Пошто тако проведоше заједно неколико дана и насладише се узајамним лицегледањем и пријатељским разговорима, они се растадоше. Атанасије се врати на Атон, а војсковођа оде у рат, и молитвама светих отаца победи агарјане и поново присаједини Крит грчком царству.   Убрзо затим војвода Никифор посла на Атон једног од својих блиских људи, по имену Методија (који касније би игуман Киминске обитељи), са златом к преподобном Атанасију, да почне са зидањем келија. Злата беше шест литри. Блажени Атанасије, увидевши Никифорову топлу љубав к Богу и његову добру намеру и познавши да је то дело Божје воље, прими злато и приступи зидању келија. Очистивши споменуто место, он најпре сагради келије за молитвено тиховање Никифору, подиже храм у име светог Јована Претече, а затим у подножју горе сазида дивну цркву у име Пречисте Дјеве Богородице. При постављању темеља цркви, би оваква сметња од завидљивог врага: зидарима се кочаху руке и постајаху потпуно непокретне, тако да их не могаху ни к устима принети. Схвативши да је то дело бесова, преподобни се топло помоли Богу и одагна напаст ђаволску, те тако ослободи радницима руке од укочености. То би почетак чудеса великога оца. Довршивши цркву Пресвете Богородице, преподобни стаде градити келије око ње, и на тај начин изграђивати прекрасну обитељ. Сагради он трпезарију, и болницу, и гостопримницу, усто и купатила за болеснике и госте; мудро подиже и остала здања потребна манастиру. Затим сабра мноштво братије, и прописа строг општежићни устав, Састављен по угледу на древне палестинске манастире; и постаде преподобни Атанасије игуман и пастир новосабраног словесног стада, пријатан Богу и по вољи Пречистој Богородици: јер Она беше виђена где посећује подигнуту преподобним обитељ и цркву Своју. Инок Матеј који се удостоји овога виђења беше подвижник беспрекорног монашког живота, те стога имађаше чисте и просвећене очи срца. Стојећи у црквеном скупу са страхом и богобојажљивом пажњом на јутарњем богослужењу, он угледа Свепресветлу Дјеву где уђе у цркву са два пресветла анђела, један анђео иђаше испрем Ње са свећом, а други иђаше иза Ње; Она пак сама, обилазећи братију, раздаваше им дарове: онима што за певницама стајаху и певаху Она даде по један златник, онима што стајаху на осталим местима у цркви даде по дванаест новчића, онима пак у паперти - по шест новчића, а некима достојнима од братије даде и по шест златника. Матеј који ово виде, и сам се удостоји добити из пречистих руку Њених шест новчића.   После овог виђења Матеј оде к преподобном оцу Атанасију и моли га да га одреди међу појце, и исприча светитељу своје виђење. Познавши да је то била посета Пречисте Дјеве Богородице, преподобни отац се испуни велике радости духовне. Односно пак раздавања братији златника он изведе закључак, да су то различни дарови које Она даје свакоме по заслузи: онима што на богослужењу стоје са пламеном молитвом и пажњом даје се већи дар, а они који мање пазе - мање и добијају. Овај пак што је имао то виђење би изједначен са најмањима зато да би, с једне стране, ожалошћен што је лишен већег дара испричао виђење, а с друге - да се не би погордио због изједначености са најдостојнијима, већ да би у смиреноумљу пребивао са најмањима.   Црквеним богослужењима преподобни Атанасије посвећиваше сву своју бригу и старање, да би се вршила богодолично и са сваком тачношћу. Стога за време богослужења нико се није усуђивао разговарати, нити из цркве излазити без крајње нужде. Он је стално држао пред црквом два брата, који испитиваху оне што су излазили из ње, и враћаху натраг у цркву оне који су хтели да изађу без довољно оправданог разлога. Поред тога, један брат је ходио по цркви за време читања када је било дозвољено седети и будио оне што су дремали или ућуткивао оне што су разговарали. Други пак брат имао је за дужност да пази кад ко долази у цркву, и о томе подробно и тачно обавештавао преподобнога. Потом је преподобни сам испитивао све, и строго кажњавао оне који из нехата и лењости закашњавају на богослужења. Кратко речено: преподобни се као мудар старешина и увек будни пастир брижљиво старао да грабљиви вук не прождере ниједну овцу из његовог словесног стада. За такву његову душекорисну тачност и ревност у управљању повереном му паством, за превелико усрђе његово у цркви, за богоугодни живот његов, и за велико побожно страхопоштовање његово према Преблагословеној Прионодјеви Богородици, преподобни би много пута удостојен да телесним очима види Њу, многомилостиву према роду људском Матер Божју. Од многих таквих виђења ми ћемо испричати једно.   Када свети Атанасије изграђиваше своју лавру, догоди се једне године, по Божјем попуштењу, таква неродица и глад, да се многобројна братија, не подносећи строге подвиге и глад, један по један разиђоше, те свети Атанасије најзад остаде сам самцат, и то без трунке хлеба. Иако беше силан у подвизима и тврд у трпљењу, свети Атанасије би савладан глађу, чврстина духа му се поколеба, и он реши да остави лавру и отиде куда било на друго место. И сутрадан изјутра свети Атанасије, са гвозденим жезлом својим, тешка срца крену путем ка Кареји. Пошто је путовао два сата, њега најзад издаде снага, и таман хтеде да приседне и одахне, одједном се појави нека жена, под дубоким велом, и иђаше му у сусрет. Свети Атанасије се смути и, не верујући својим очима, прекрсти се. Откуда овде жена, упита он сам себе, када је улазак женама овамо немогућ? - Чудећи се виђењу он пође у сусрет непознатој. "Куда ти, старче?" скромно упита непозната старог Атанасија сретнувши се с њим. Свети Атанасије одмери непознату од главе до ногу, погледа јој у очи, па са нехотичним страхопоштовањем обори поглед. Њена скромна одећа, тих девичански поглед, дирљив глас, - све то показиваше да то није обична жена. Ко си ти? - упита старац непознату, - како си наишла овуда? и ради чега хоћеш да знаш куда идем? Ти видиш, ја сам овдашњи монах. Шта тражиш више? - Ако си монах, одговори непозната, онда треба да одговараш друкчије него обични људи, да будеш простосрдачан, поверљив и скроман. Ја желим да знам куда ти идеш; знам твоју муку и све што се с тобом збива; ја ти могу помоћи, али претходно желим да чујем куда ћеш. Зачуђен речима тајанствене непознате, преподобни Атанасије јој исприча своју муку. - И ти то ниси могао поднети? примети непозната. Ради насушног парчета хлеба ти напушташ обитељ, која треба да постане славна за поколења и поколења?   Је ли то у духу монаштва? Где је твоја вера? Врати се, ја ћу ти помоћи: све ће ти у изобиљу бити даровано, само не напуштај своју обитељ, која ће се прославити и заузети прво место међу свима овдашњим обитељима. - А ко си ти? упита Атанасије. - Ја сам она, одговори непозната, чијем имену ти посвећујеш своју обитељ, којој повераваш њену судбину и своје властито спасење. Ја сам Мати Господа Твога.   Свети Атанасије погледа на њу неповерљиво и сумњалачки, па јој онда рече: Бојим се да верујем, јер се и ђаво претвара у анђела светла. Чиме ћеш ти мене уверити у тачност твојих речи? - Видиш овај камен, одговори непозната: удари у њега жезлом, па ћеш онда дознати ко говори с тобом. Знај још и то, да од сада ја занавек остајем домостројитељка (економка) твоје лавре. - Атанасије удари у камен, и он се распуче као громом ударен, и из његове пукотине тог часа груну хучни извор воде и потече низ стеновито брдо, јурећи све до у само море.   Поражен оваквим чудом, преподобни Атанасије се окрену да се баци пред ноге Божанствене Непознате, али Ње већ не беше; Она се као муња сакри од пренераженог погледа његовог. Од тога доба тај извор точи јаку воду све до данас, налази се на два сата хода од Лавре.   Преподобни Атанасије, строг и тачан у својим правилима односно цркве, такав бејаше и ван ње. У трапези је био забрањен сваки разговор; за време обеда нико није смео давати другоме брату од свога јела и пића; а ко би разбио и најмањи суд, тај је јавно тражио опроштај од свију. После повечерја нису били дозвољени никакви разговори, и било је забрањено посећивати келију другога. Празнословље је било заборављено; општежиће се строго одржавало; нико се није усуђивао изговорити хладну реч: моје или твоје, јер нас то одваја од блажене љубави; све им је свима било заједничко, као што то наређује свети Василије Велики. А кад би ко нашао неку ствар, он ју је стављао на видно место, да би је лако нашао онај коме је она била дата на употребу. Кратко речено: иноци, руковођени преподобним Атанасијем, провођаху диван и блажен живот.   Преподобни Атанасије, чувши да је војсковођа Никифор после смрти цара Романа постављен за цара у Грчкој због многих победа над агарјанима, веома се ожалости, јер он беше узео на себе бригу о манастиру зато што му Никифор обећа да ће бити монах. Тугујући што Никифор не испуни обећање, преподобни смишљаше да остави све и бежи. Припремајући се за бекство, он говораше братији да жели ићи к цару ради уређења манастирских послова. И узевши са собом неке од братије, он стварно крену на пут. Дошавши до Авиде он остави поред себе три брата, а остале врати у манастир, говорећи: Доста су ми ова тројица за пут у Цариград.   Када ови одоше натраг у манастир, преподобни Атанасије написа писмо цару, подсећајући га на његово обећање Богу и укоравајући га за сујетну промену прекрасне намере, и обавештавајући га о својој тузи, јер је због њега узео на себе толике бриге. На крају писма он додаде ово: "Царе, ја нисам крив пре Господом Христом за твоју превару. Стога одлазим сада у неко безмолвно место, што сам стално желео и желим; а манастир предајем најпре Богу, па теби, а ти га повери коме хоћеш. Ја са своје стране мислим да је достојан бити игуман инок Јевтимије, изврстан по животу и учитељству".   Написавши тако, преподобни не каза својим ученицима шта је написао већ запечати писмо, па изабра једнога од њих тројице, предаде му писмо и посла га цару. А после кратког времена он одасла од себе у манастир и другог ученика по имену Теодота, под изговором да посети братију и види како је у манастиру; сам пак остаде са једним учеником, Антонијем. Са њим Атанасије отплови на Кипар. Тамо, задржавши се неко време у обитељи "Свештених", он замоли игумана да им дозволи живети у најближој томе манастиру пустињи. Добивши што је тражио, он стаде живети Богу у безмолвију, зарађујући храну трудом руку својих, тојест преписујући књиге као и раније.   Када монах са писмом преподобнога стиже у Цариград и предаде писмо у руке цару, цар се, пре но што отвори писмо, обрадова. А кад га распечати и прочита, он се силно ожалости, једно - због своје неправде пред Богом, а друго - што је преподобни Атанасије напустио обитељ и отишао незнано куда. Тада и брат монах, сазнавши за садржину писма, стаде плакати и ридати што је изгубио свога оца. Цар одмах написа у обитељ, да управу над манастиром привремено прими Јевтимије. Уједно с тим цар посла наредбу на све стране свога царства, да се пронађе преподобни Атанасије. Та наредба царева стиже и на острво Кипар, и мало је требало па да Атанасије буде пронађен. Али преподобни, сазнавши о томе, одмах узе свога ученика и оде на морску обалу. И ту, по промислу Божјем, нађе лађу, седе на њу, и уз помоћ повољног ветра убрзо пристадоше на другу обалу. Преподобни старац беше у недоумици на коју страну да крене. Мислио је да иде к светим местима у Јерусалим, али пут тамо беше незгодан због тамошње најезде агарјана. Није желео да се склони ни ка грчким крајевима због царевог трагања за њим. И тако, није знао куда да крене. Када се спусти ноћ, преподобни стаде на молитву, молећи од Бога савет и руководство. И би му откривење од Бога и наређење, да се врати на Атон у своју обитељ, која ће се његовим трудом веома проширити и дивно украсити, и многи ће под његовим руководством добити спасење.   Добивши од Бога такво откривење, преподобни обавести о њему Антонија, и они одмах кренуше на пут, сувим се враћајући натраг. После многодневног путовања, Антонија заболеше ноге и отекоше, и имађаше силну ватру у њима, тако да више није могао уопште ићи. Тада преподобни, накупивши мало траве које је било око њих, растрља је руком, обложи њоме ноге ученику, покри их лишћем, и превеза својим убрусом. Затим узе болесника за руку и подиже га, и Антоније одмах повика: "Хвала Ти, Христе Боже, што ми олакша болест!" И он путоваше даље као и раније, имајући здраве ноге.   Гореспоменути брат Теодот, ?
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Неки људи који су били веома строгих начела, понели су се круто према једном мом пријатељу. Последица тога била је да су сасвим погрешно проценили његове особине, због чега се он врло лоше осећао. Старац Порфирије га умири јер је ствари поставио на право место, оцртавајући са успехом душу мога пријатеља. Рекао му је:   “Ти си добар, осетљив, миран човек; право си јагње Божије. Али, када се према теби односе са љутњом, ти се повлачиш у себе, реагујеш на унутарњи начин и онда те погрешно схватају. Кад се, међутим, према теби односе на леп начин, ти из себе откриваш тако лепе ствари да сви бивају изненађени. Људи који те нису разумели како ваља и који су те повредили, не знају ону стару причу о ветру и сунцу. Наиме, ветар и сунце се стану препирати ко је од њих двоје снажнији; и тако се и опкладе: ко скине кожух чобанину који се тог трена пео на гору, тај је снажнији. Ветар је дувао и дувао – чобанину је било хладно, те је још више привијао кожух уза се. Тада изађе сунце иза облака, разли се ведрина и топлота, чобан се угреје, те скине кожух са себе. Тада сунце повика ветру: – Видиш ли ко је од нас двоје снажнији?” И старац закључи: “Не можеш човека придобити љутњом, него само добротом”. Тада је мој пријатељ схватио да они људи “строгих начела” представљају оштар и хладан ветар, док је отац Порфирије био добронамерно и топло сунце.
        Преподобни старац Порфирије Кавсокаливит   Извор: Епархија зворничко-тузланска
    • Од александар живаљев,
      Расположење према хришћанима у Турској, који чине мање од 0,5% становништва, последњих неколико година је све негативније. Годинама уназад у Турској су вођене антибожићне и антиновогодишње кампање током којих су лепљени плакати по улицама, дељени леци, као и путем друштвених мрежа. Важно је приметити да су у ове кампање биле укључене и различите јавне институције чиме је додатно појачана постојећа атмосфера нетрпељивости. Такође, уочен је значајан пораст увредљивих коментара по друштвеним мрежама и новинским сајтовима на рачун хришћана и хришћанства. Као илустративан пример наводи се једна фотографија на којој је приказано како брадати муслиман удара Деда Мраза. Предмет критике били су и билборди у граду Коњи у централној Турској, којима се стиховима из Курана позивају муслимани да не буду пријатељи са Јеврејима и хришћанима. Билборде је поставио локални огранак Анадолске омладинске асоцијације (AГД).
      По новинару Сејфи Генчу, проблем је у општој атмосфери у друштву која не иде у прилог мањинама, већ у њему влада дух мржње који се распирује почев од школског програма, у коме се хришћанска „мисионарска активност“ сврстава у „националну претњу“, преко медијских написа и репортажа, али и проповеди у џамијама. Према студији коју је урадила Фондација Хрант Динк, Јевреји и Јермени су најчешће мета медијског говора мржње, а за њима следе Асирци (Сиријаци), Грци и хришћани уопште. Мета напада су и Курди, Алеви (неортодоксни муслимани, по учењу блиски шиитима), протестанти (којима се из верских разлога забрањује улаз у Турску), римокатолици и малобројни Јазиди. Приметан је пораст напада на хришћанска гробља током којих су уништавани споменици, ломљени крстови, па чак и прекидане сахране. Уз то, забележени су и случајеви да због своје вероисповести хришћани губе посао, затим киднаповања, хапшења због спора око имовинских права, као и случајеви узурпације кућа оних хришћана који живе у иностранству.
      Mета напада у мају ове године биле су три јерменске цркве у Истанбулу. Тако је 9. маја један човек покушао да запали врата цркве у дистрикту Бакиркој јер су, по њему, Јермени одговорни за вирус короне. Друга мета напада била је 23. маја црква Сурп Крикор Лусарович на чијој капији је поломљен крст. Ове нападе осудио је Гаро Пајлан, посланик јерменског порекла из опозиционе, прокурдске, Народне демократске партије (ХДП), оптуживши владајуће кругове за стварање атмосфере мржње. Огласиле су се и Турске власти уверавајући да ће учинити „све што је могуће“ да обезбеде међуверску хармонију и поштовање мањина, док је Ердоганов шеф комуникација др Фахретин Алтин потврдио посвећеност да се очува „мир и хармонија између Турака и припадника других вера“.
      Уочи прославе годишњице освајања Цариграда (27-28. мај) поменута Фондација Хрант Динк добила је претње смрћу путем електронске поште. Порука је садржала и реченицу: „Можда ћемо се појавити једне ноћи када то најмање очекујете“. Ова реченица је чест слоган ултранационалистичких група у Турској и могла се чути и пре него што је 2007. године убијен турско-јерменски новинар Хрант Динк у чији спомен је фондација основана. Занимљиво је да је исту ову реченицу изговорио и председник Турске Реџеп Тајип Ердоган пре војне интервенције Турске у Сирији. Ипак треба рећи да су починиоци поменутих дела врло брзо ухваћени од стране полиције, мада постоји бојазан да, попут починилаца ранијих сличних кривичних дела, они неће бити адекватно кажњени.
      Такође, током маја 2020. године турски магазин Герчек Хајат (Gerçek Hayat) објавио је специјал на 176 страна у коме се на основу једног фалсификованог писма, верске вође Јевреја (главни рабин Турске), Јермена (бивши патријарх Шенорк I Калустиан), Васељенски патријарх Вартоломеј и други оптужују за везе са Фетулахом Гјуленом, кога турске власти терете за неуспели државни удар 2016. године и терористичке активности. Представници ових верских заједница затражили су од државе да казне магазин, али како је лист власништво медијске групе блиске властима (породица министра финансија Барата Албајрака и Ердогановог зета) не очекује се да ће то имати правне последице. Поједини посматрачи сматрају да су заправо многи напади на верске и културне објекте, који су оштећени или уништени, последица нечињења државе, али и вандалских дела охрабрених реториком представника опозиције и власти. Према посланику из опозиционе Народне демократске партије (ХДП) Туми Челику, aсирском хришћанину, није случајност да немили догађаји следе након таквих поларизујућих изјава високих званичника.
      Колико је важна култура говора представника власти види се најбоље из обраћања турског председника током саветовања око пандемије коронавируса 4. маја. Он је том приликом изговорио: „Не дозвољавамо да терористички остаци мача буду у нашој земљи... да покушају да спроведу [терористичке] активности. Њихов број се доста смањио, али они и даље постоје“. Та врло осетљива синтагма, „остаци мача“ (kılıç artığı), у овом говору односила се на припаднике Радничке партије Курдистана (ПКК) коју Турска, САД и ЕУ сматрају терористичком. Ипак, синтагма се често користи као увреда у Турској и заправо се односи на хришћане Јермене, Грке и Асирце, који су преживели геноцид у Османском царству и Турској. Треба поменути да се ова синтагма тиче и припадника Алеви заједнице којих у Турској по неким проценама има и до 20%. Однедавно је овај израз попримио и злобније значење, па се као и реч „Јерменин“, „јерменско копиле“ или „јерменско семе“, користи током свађа као псовка или увреда, не само у парламенту, како би се увредили противници и указало на то да имају јерменске корене. У појединим круговима се отворено помиње како и сам Ердоган има делимично хришћанско порекло.
      Ова Ердоганова изјава изазвала је реакције дела јавности. Гаро Пајлан осудио је Ердоганову изјаву мржње и написао да „сваки пут када чујемо ту фразу, наше ране крваре“. Колумниста јерменско-турског недељника „Агос“, Оханес Киличдаги написао је да је „то увреда за оне који су преживели и за њихову децу и унуке“ и да „то одражава мржњу која је институционаизована генерацијама“. Он се још запитао какви су политичка култура и језик у земљи коју користе највише власти које тврде да „није било масакра у нашој историји“ и додао „па ако их није било, одакле потиче та фраза, на кога се односи?“. Парадоксално, како је то приметила турска новинарака Узај Булут, ова фраза не представља порицање масакара или геноцида, већ напротив као да „истиче понос починилаца“. Проблем је утолико већи јер сам шеф државе користи такву реторику, која је не само увреда за жртве, већ и оне преживеле. Ово додатно улива неповерење и забринутост за безбедност код хришћана у Турској, јер како је то приметио један колумниста, „мач у сваком тренутку може да се врати и заврши посао“. Атмосфера око ове изјаве је додатно закомпликована, јер је Ердоган у свом обраћању од 11. маја изјавио да се неће предати малигним снагама из FETÖ (инкриминишућа скраћеница за организацију Фетулаха Гјулена), ПКК, спољних непријатеља, укључујући „зле силе јерменског и Рум (грчког и грчко-кипарског) лобија преко непријатељских центара из Залива“.
      Симболика мача се јавља још у једном врло сликовитом примеру. Наиме, приликом прославе годишњице освајања Цариграда 29. маја 2020. године, под називом „Празник освајања“, Ердоган је у свом говору рекао: „Желим да  мој Господар овом народу подари много освајања, много победа...“. Потом је колумниста Хуријета, Фуат Бол, 1. јуна написао како је „Мехмед Освајач претворио Свету Софију у џамију како то налаже право мача“. Ова реченица добро дочарава жељу исламиста да Света Софија буде џамија ради „духа освајања“. Са друге стране, поменута Ердоганова изјава је наравно отворила и питање чије земље ће бити мета освајања с обзиром на интервенцију у Сирији, Либији и погоршање односа са Грчком. А „дух освајања“, како је приметио један новинар, такође трује обичне умове, и полако осваја поштовање људи који су остали секуларни и чини се осликава и могући менталитетски образац у ком се посматрају малобројни преостали хришћани у Турској.
      Утолико више је предмет критика била изјава, у децембру 2019. године изабраног, новог Јерменског патријарха Болиса (Константинопоља) Сахака II Машалиана, да су „све мањине у Турској сагласне са чињеницом да ми доживљавамо најугоднију еру за време администрације Партије правде и развоја (АКП)“. Наиме, јерменска заједница је годинама уназад била спречена да, услед болести претходног изабере новог духовног вођу, што је последица сталног мешања државе у тај процес (в. Православље бр. 1250). То мешање је довело до тога да од могућих тринаест кандидата за само три Турска да сагласност да учествују у избору. Ово је све довело до нових подела унутар неколико десетина хиљада бројне јерменске заједнице у Турској. Став јерменског патријарха критиковали су представници јерменске дијаспоре и из разлога што Турска пориче геноцид и било какве организоване масакре над Јерменима и другим хришћанима. Треба додати да је недавно Високи саветодавни одбор турског председништва неколико сати разговарао како да се одговори на „неутемељене и антитурске оптужбе“ по питању геноцида над Јерменима.
      Ипак треба рећи да је било помака по неким питањима. Тако је отпочета градња цркве за потребе Сиријске (православне) цркве у Истанбулу (што је прва нова црква од 1923. године), док Влада наставља да пружа подршку верским мањинама из области безбедности, као и да плаћа обнову и рестаурацију појединих регистрованих објеката.
      Половином јуна званична Турска је одбацила годишњи најновији извештај САД о стању верских слобода као тендециозан и рекла да се заснива на непровереним тврдњама. Према овом извештају Турска је стављена у посебну групу за посматрање, што је уједно чини и једином државом чланицом НАТО на таквој листи. Као проблеми и даље се наводе мешање државе у унутрашње послове верских заједница, пораст инцидената и друштвеног насиља, неотварање семинара на острву Халки, кључног за образовање православних свештеника у Турској, без кога све малобројнија и све старија заједница не може да функционише, претварање некадашњих цркава из музеја у џамије, питање статуса Свете Софије, али и последице турске интервенције у Сирији.
      Eрдоганов недавни позив да се заштите мањине, с обзиром на честе референце о непријатељима државе и сличној реторици, а посебно када се све чешће политичари у Турској позивају на „освајачко право“, не улива наду да ће се друштвени однос према малобројним хришћанима и другима променити. Остаје да се види да ли је то само реторика због могућих превремених избора који се све чешће  помињу.
      Данко Страхинић
      Извор: Православље – новине Српске патријаршије, број 1279., 1. јула 2020.
       
    • Од александар живаљев,
      Расположење према хришћанима у Турској, који чине мање од 0,5% становништва, последњих неколико година је све негативније. Годинама уназад у Турској су вођене антибожићне и антиновогодишње кампање током којих су лепљени плакати по улицама, дељени леци, као и путем друштвених мрежа. Важно је приметити да су у ове кампање биле укључене и различите јавне институције чиме је додатно појачана постојећа атмосфера нетрпељивости. Такође, уочен је значајан пораст увредљивих коментара по друштвеним мрежама и новинским сајтовима на рачун хришћана и хришћанства. Као илустративан пример наводи се једна фотографија на којој је приказано како брадати муслиман удара Деда Мраза. Предмет критике били су и билборди у граду Коњи у централној Турској, којима се стиховима из Курана позивају муслимани да не буду пријатељи са Јеврејима и хришћанима. Билборде је поставио локални огранак Анадолске омладинске асоцијације (AГД).
      По новинару Сејфи Генчу, проблем је у општој атмосфери у друштву која не иде у прилог мањинама, већ у њему влада дух мржње који се распирује почев од школског програма, у коме се хришћанска „мисионарска активност“ сврстава у „националну претњу“, преко медијских написа и репортажа, али и проповеди у џамијама. Према студији коју је урадила Фондација Хрант Динк, Јевреји и Јермени су најчешће мета медијског говора мржње, а за њима следе Асирци (Сиријаци), Грци и хришћани уопште. Мета напада су и Курди, Алеви (неортодоксни муслимани, по учењу блиски шиитима), протестанти (којима се из верских разлога забрањује улаз у Турску), римокатолици и малобројни Јазиди. Приметан је пораст напада на хришћанска гробља током којих су уништавани споменици, ломљени крстови, па чак и прекидане сахране. Уз то, забележени су и случајеви да због своје вероисповести хришћани губе посао, затим киднаповања, хапшења због спора око имовинских права, као и случајеви узурпације кућа оних хришћана који живе у иностранству.
      Mета напада у мају ове године биле су три јерменске цркве у Истанбулу. Тако је 9. маја један човек покушао да запали врата цркве у дистрикту Бакиркој јер су, по њему, Јермени одговорни за вирус короне. Друга мета напада била је 23. маја црква Сурп Крикор Лусарович на чијој капији је поломљен крст. Ове нападе осудио је Гаро Пајлан, посланик јерменског порекла из опозиционе, прокурдске, Народне демократске партије (ХДП), оптуживши владајуће кругове за стварање атмосфере мржње. Огласиле су се и Турске власти уверавајући да ће учинити „све што је могуће“ да обезбеде међуверску хармонију и поштовање мањина, док је Ердоганов шеф комуникација др Фахретин Алтин потврдио посвећеност да се очува „мир и хармонија између Турака и припадника других вера“.
      Уочи прославе годишњице освајања Цариграда (27-28. мај) поменута Фондација Хрант Динк добила је претње смрћу путем електронске поште. Порука је садржала и реченицу: „Можда ћемо се појавити једне ноћи када то најмање очекујете“. Ова реченица је чест слоган ултранационалистичких група у Турској и могла се чути и пре него што је 2007. године убијен турско-јерменски новинар Хрант Динк у чији спомен је фондација основана. Занимљиво је да је исту ову реченицу изговорио и председник Турске Реџеп Тајип Ердоган пре војне интервенције Турске у Сирији. Ипак треба рећи да су починиоци поменутих дела врло брзо ухваћени од стране полиције, мада постоји бојазан да, попут починилаца ранијих сличних кривичних дела, они неће бити адекватно кажњени.
      Такође, током маја 2020. године турски магазин Герчек Хајат (Gerçek Hayat) објавио је специјал на 176 страна у коме се на основу једног фалсификованог писма, верске вође Јевреја (главни рабин Турске), Јермена (бивши патријарх Шенорк I Калустиан), Васељенски патријарх Вартоломеј и други оптужују за везе са Фетулахом Гјуленом, кога турске власти терете за неуспели државни удар 2016. године и терористичке активности. Представници ових верских заједница затражили су од државе да казне магазин, али како је лист власништво медијске групе блиске властима (породица министра финансија Барата Албајрака и Ердогановог зета) не очекује се да ће то имати правне последице. Поједини посматрачи сматрају да су заправо многи напади на верске и културне објекте, који су оштећени или уништени, последица нечињења државе, али и вандалских дела охрабрених реториком представника опозиције и власти. Према посланику из опозиционе Народне демократске партије (ХДП) Туми Челику, aсирском хришћанину, није случајност да немили догађаји следе након таквих поларизујућих изјава високих званичника.
      Колико је важна култура говора представника власти види се најбоље из обраћања турског председника током саветовања око пандемије коронавируса 4. маја. Он је том приликом изговорио: „Не дозвољавамо да терористички остаци мача буду у нашој земљи... да покушају да спроведу [терористичке] активности. Њихов број се доста смањио, али они и даље постоје“. Та врло осетљива синтагма, „остаци мача“ (kılıç artığı), у овом говору односила се на припаднике Радничке партије Курдистана (ПКК) коју Турска, САД и ЕУ сматрају терористичком. Ипак, синтагма се често користи као увреда у Турској и заправо се односи на хришћане Јермене, Грке и Асирце, који су преживели геноцид у Османском царству и Турској. Треба поменути да се ова синтагма тиче и припадника Алеви заједнице којих у Турској по неким проценама има и до 20%. Однедавно је овај израз попримио и злобније значење, па се као и реч „Јерменин“, „јерменско копиле“ или „јерменско семе“, користи током свађа као псовка или увреда, не само у парламенту, како би се увредили противници и указало на то да имају јерменске корене. У појединим круговима се отворено помиње како и сам Ердоган има делимично хришћанско порекло.
      Ова Ердоганова изјава изазвала је реакције дела јавности. Гаро Пајлан осудио је Ердоганову изјаву мржње и написао да „сваки пут када чујемо ту фразу, наше ране крваре“. Колумниста јерменско-турског недељника „Агос“, Оханес Киличдаги написао је да је „то увреда за оне који су преживели и за њихову децу и унуке“ и да „то одражава мржњу која је институционаизована генерацијама“. Он се још запитао какви су политичка култура и језик у земљи коју користе највише власти које тврде да „није било масакра у нашој историји“ и додао „па ако их није било, одакле потиче та фраза, на кога се односи?“. Парадоксално, како је то приметила турска новинарака Узај Булут, ова фраза не представља порицање масакара или геноцида, већ напротив као да „истиче понос починилаца“. Проблем је утолико већи јер сам шеф државе користи такву реторику, која је не само увреда за жртве, већ и оне преживеле. Ово додатно улива неповерење и забринутост за безбедност код хришћана у Турској, јер како је то приметио један колумниста, „мач у сваком тренутку може да се врати и заврши посао“. Атмосфера око ове изјаве је додатно закомпликована, јер је Ердоган у свом обраћању од 11. маја изјавио да се неће предати малигним снагама из FETÖ (инкриминишућа скраћеница за организацију Фетулаха Гјулена), ПКК, спољних непријатеља, укључујући „зле силе јерменског и Рум (грчког и грчко-кипарског) лобија преко непријатељских центара из Залива“.
      Симболика мача се јавља још у једном врло сликовитом примеру. Наиме, приликом прославе годишњице освајања Цариграда 29. маја 2020. године, под називом „Празник освајања“, Ердоган је у свом говору рекао: „Желим да  мој Господар овом народу подари много освајања, много победа...“. Потом је колумниста Хуријета, Фуат Бол, 1. јуна написао како је „Мехмед Освајач претворио Свету Софију у џамију како то налаже право мача“. Ова реченица добро дочарава жељу исламиста да Света Софија буде џамија ради „духа освајања“. Са друге стране, поменута Ердоганова изјава је наравно отворила и питање чије земље ће бити мета освајања с обзиром на интервенцију у Сирији, Либији и погоршање односа са Грчком. А „дух освајања“, како је приметио један новинар, такође трује обичне умове, и полако осваја поштовање људи који су остали секуларни и чини се осликава и могући менталитетски образац у ком се посматрају малобројни преостали хришћани у Турској.
      Утолико више је предмет критика била изјава, у децембру 2019. године изабраног, новог Јерменског патријарха Болиса (Константинопоља) Сахака II Машалиана, да су „све мањине у Турској сагласне са чињеницом да ми доживљавамо најугоднију еру за време администрације Партије правде и развоја (АКП)“. Наиме, јерменска заједница је годинама уназад била спречена да, услед болести претходног изабере новог духовног вођу, што је последица сталног мешања државе у тај процес (в. Православље бр. 1250). То мешање је довело до тога да од могућих тринаест кандидата за само три Турска да сагласност да учествују у избору. Ово је све довело до нових подела унутар неколико десетина хиљада бројне јерменске заједнице у Турској. Став јерменског патријарха критиковали су представници јерменске дијаспоре и из разлога што Турска пориче геноцид и било какве организоване масакре над Јерменима и другим хришћанима. Треба додати да је недавно Високи саветодавни одбор турског председништва неколико сати разговарао како да се одговори на „неутемељене и антитурске оптужбе“ по питању геноцида над Јерменима.
      Ипак треба рећи да је било помака по неким питањима. Тако је отпочета градња цркве за потребе Сиријске (православне) цркве у Истанбулу (што је прва нова црква од 1923. године), док Влада наставља да пружа подршку верским мањинама из области безбедности, као и да плаћа обнову и рестаурацију појединих регистрованих објеката.
      Половином јуна званична Турска је одбацила годишњи најновији извештај САД о стању верских слобода као тендециозан и рекла да се заснива на непровереним тврдњама. Према овом извештају Турска је стављена у посебну групу за посматрање, што је уједно чини и једином државом чланицом НАТО на таквој листи. Као проблеми и даље се наводе мешање државе у унутрашње послове верских заједница, пораст инцидената и друштвеног насиља, неотварање семинара на острву Халки, кључног за образовање православних свештеника у Турској, без кога све малобројнија и све старија заједница не може да функционише, претварање некадашњих цркава из музеја у џамије, питање статуса Свете Софије, али и последице турске интервенције у Сирији.
      Eрдоганов недавни позив да се заштите мањине, с обзиром на честе референце о непријатељима државе и сличној реторици, а посебно када се све чешће политичари у Турској позивају на „освајачко право“, не улива наду да ће се друштвени однос према малобројним хришћанима и другима променити. Остаје да се види да ли је то само реторика због могућих превремених избора који се све чешће  помињу.
      Данко Страхинић
      Извор: Православље – новине Српске патријаршије, број 1279., 1. јула 2020.
       

      View full Странице
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Православља сладост нектар премудрости, оче преподобни,  излио си у срца верних као богатство;  животом својим и учењем показао си се жива књига Духа,  Јустине Богомудри, моли Христа Бога Логоса  да ологоси оне који Те поштују.     Житије преподобног и богоносног оца нашег Јустина Ћелијског   Епископ новосадски и бачки др Иринеј: О преподобном Јустину ћелијском   Епископ Атанасије (Јевтић): Беседа о преподобном Јустину Ћелијском   Акатист преподобном Јустину Ћелијском   Звучни записи беседа преподобног Јустина Ћелијског   Фотографије из детињства и младости Благоја Поповића   Фотографије архимандрита Јустина из манастира Ћелије   Фотографије професора архимандрита Јустина (Поповића)   Одломци из дела преподобног Јустина Ћелијског   Рекли су о Светом ави Јустину...   Филм о преподобном Јустину ћелијском   Свечано прослављење новоканонизованих преподобних Јустина Ћелијског и Симеона Дајбабског   Јерођакона Силуан (Мракић): Антропологија Преподобног Јустина Поповића   Радио Светигора: Преподобни Јустин Ћелијски           Пренос моштију преподобног Јустина Ћелијског   Умировљени Епископ захумско-херцеговачки Атанасије(Јевтић): Пренос Моштију преподобног Јустина Новог Ћелијског   Звучни запис беседе Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког др Иринеја на дан преноса моштију преподобног Јустина ћелијског, 2014. лета Господњег     Кондак преподобном Јустину Ћелијском:

      Богочовечно живот свој си оврлинио,као мерило свега имао си Богочовека; достигао си Њиме висину богословља, и сада се Њиме на сву вечност наслађујеш. Подај благодат твојим светим молитвама, нама који са вером кличемо: Радуј се, оче преподобни!     Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...