Jump to content
Милан Ракић

Погос Анастасов: Има ли будућности за хришћане на Блиском истоку?

Rate this topic

Recommended Posts

Драматични догађаји у Сирији – конкретно, масакр цивила отровним гасом који се 4. априла догодио у Идлибу, након чега је 7. априла уследио амерички ракетни удар на сиријску авио базу у Шајрату, што је коначно кулминирало веома жустром дебатом у Савету безбедности УН – потиснули су у други план остале трагедије Блиског истока.

Вредан помена је терористички напад на коптску заједницу у Египту, који је поново актуелизовао питање судбине хришћана у региону.

XVMd4cf81a6-b9fb-11e5-84f4-d79b6aaf3fbe.

Прво да кажемо неколико речи о самом догађају. Деветог априла, на Цвети као значајан празник за хришћане, две коптске цркве у египатским градовима Танта и Александрија су током свечане службе потресле јаке експлозије, убивши 49 и ранивши 120 људи. Власт је одмах реаговала увођењем тромесечне ванредне ситуације и стварањем Врховног савета за борбу против тероризма. На ово су САД и западне земље, уместо да искажу саосећање са хришћанима, аутоматски издале оштра саопштења у којима се режим критикује за „спутавање демократије“.

Било како било, ми заиста морамо посветити више пажње судбини хришћана на Блиском истоку, укључујући и Египат. Коптска заједница је одувек била један од најважнијих чувара египатског националног идентитета иако, судећи према различитим проценама (будући да нема званичних података након 2006. године) чини између 7 и 11 одсто укупне популације у земљи, што значи да Копта у Египту има између 6 и 13 милиона. Вековима су Копти играли важну улогу у економији, политици и културном животу египатске државе. Генерални секретар Уједињених нација Бутрос Бутрос Гали (његов деда Бутрос Гали био је премијер земље од 1908. до 1910, након чега су га убили египатски националисти) један је од познатих Копта којих се сећамо. Ипак, током 20. века улога Копта у политици и економији постепено је опадала. Не више од једног или два члана коптске заједнице били су чланови владе или гувернери у протеклим годинама, а под Хоснијем Мубараком само шесторо њих су били чланови парламента.

КАД ПОЧИЊУ ПРОБЛЕМИ ЗА КОПТЕ

Истовремено, током 20. века, па све до почетка 90-тих, Копти нису били суочени са било каквим нарочитим притисцима. Наравно, њихов удео у економији, политици и укупном броју становника је опадао, али то није утицало на њихов статус. Проблеми су постепено почели да се јављају након победе Исламске револуције 1979. у Ирану и кризе секуларног државног модела, која је погоршана распадом СССР, а са тим и секуларног левичарског вектора у политици арапских земаља. Многе арапске државе, претходно оријентисане на социјалистички или на либерално-западни модел владавине, као што је рецимо Египат (који је, како год окренете, био секуларан), почеле су да осећају притисак исламиста, посебно Муслиманског братства, које је популаризовало слоган „ислам је решење“.

Коптска заједница у Египту, која је у Мубараковој ери преко папе Шенуде III (због апостолског порекла, поглавар ове цркве носи титулу „папа Александрије и патријарх престола Светога Марка“; прим. прев.) успоставила јаке односе са државним институцијама (које су је заузврат генерално штитиле) почела је да бива мета масовних напада исламиста од 90-тих. У периоду између 1990. и 1997. догодили су се инциденти у многим местима (Абу Киркас, Манфалут, Асјут, Изет-Давуд) који су резултовали смрћу десетина хришћана. Врхунац је био напад исламиста на туристе у Луксору из новембра 1997, након чега је Стејт департмент против њих увео репресивне мере.

kopti03То је на одређено време смирило исламисте иако су „спонтане“ демонстрације и притисци на хришћане – под изговором „илегалне изградње цркви“, наводних „увреда“ ислама од стране Копта, кохабитације хришћанских жена са муслиманским мушкарцима итд. – настављени, што је полако водило ка све бржем исељавању Копта и других хришћанских заједница из земље (на пример Јермена, који су били добро позиционирани у пословној заједници у Александрији). Поред тога, било је и терористичких напада сличних овим последњим, као рецимо 2011. кад су се догодиле експлозије у коптским црквама у Александрији.

Кад је Муслиманско братство дошло на власт након револуције 25. јануара и председничких избора 2012. године, на којима је победио њихов пулен Мухамед Морси, позиција Копта нагло се погоршала. Главни разлог тога је то што су током избора у великој мери подржали Ахмеда Шафика, секуларног политичара блиског Мубараку. Упркос обећањима нових власти да ће заштитити хришћане, репресија против хришћанских заједница само је погоршана. Као што су јасно показали чланови Удружења отетих и киднапованих, 500 коптских жена и девојака је киднаповано између јануара 2011 и марта 2014. године. Напади и убиства Христових следбеника у различитим деловима земље су се повећали. Међутим, Запад је ове чињенице или заташкавао или приказивао као „искривљену реалност“, као да су коптске девојке својевољно пристале да се удају за муслимане, па су то Копти то протумачили као киднаповање.

ЕЛ СИСИЈЕВА ЕПОХА

У таквој ситуацији Копти су се осетили ослобођено кад су 2013. највиши војни службеници, предвођени Абделом Фатахом ел Сисијем, дошли на власт у Египту, а Муслиманско братство суспендовано са свих нивоа власти. Коптски папа Тавадрос II, који је наследио Шенуду III, изразио је солидарност за египатском војском, наводећи да они проводе вољу народа. Усвајање Устава из 2014, у којем је први пут, премда кратко, поменут хришћански период египатске историје, био је важан и значајан догађај за коптске хришћане. Међутим, јасно је да ислам остаје државна религија, а шеријатски закон база националног законодавства.

Недавни догађаји, попут експлозија у коптским црквама, као и последње претње Исламске државе Коптима на Синајском полуострву, довеле су у питање релативни мир у којем живе египатски хришћани.

Ови догађаји су изазов и за нову америчку администрацију. Хоће ли наставити да скреће ка дипломатији Џорџа В. Буша и Барака Обаме, када је под слоганом мира Вашингтон следио агенду смене режима на Блиском истоку, са јасним циљем да подржи Муслиманско братство као наводно демократску снагу? Зна се да је управо Муслиманско братство, уз прећутну подршку Запада, покренуло највећи прогон хришћана у региону (у последњих 1.000 година); а припадници ISIS, који су их заменили на месту лидера у убијању хришћана, проширили су ту врсту политике све до геноцида над хришћанима у Сирији и Ираку.

Да ли ће админситрација Доналда Трампа бити довољно јака да промени дугорочни вектор спољне политике и прошири поље борбе против радикалних исламиста и ISIS а тиме што ће почети да штити мањине на Блиском истоку, укључујући и хришћане?

У сваком случају, ако обрати пажњу на проблем геноцида и прогона хришћана и других националних, етничких и верских мањина на Блиском истоку, администрација Доналда Трампа ће, додавши у своју агенду и овај фактор, доказати да се заиста разликује од неокона и да је истински усмерена на сузбијање радикалног ислама као дијаболичне силе која настоји да уништи двомиленијумско присуство хришћана у региону.

kopti04

Тиме би била проширена и евентуална платформа сарадње у борби против регионалног ексремизма између САД и Русије и успостављена правила – укључујући и духовну компоненту – за превазилажење конфронтације између Москве и Вашинтона на Блиском истоку. Можда ће Бела кућа размотрити ову могућност?

New Eastern Outook/НовиСтандард

Превео Александар ВУЈОВИЋ


Погос АНАСТАСОВ, аутор овог текста је политиколог и оријенталиста

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By Логос
      Ствар је озбиљна. За верујуће је Господ највиша реалност и корен сваке друге реалности. Ако посумњамо у то да Он постоји, у шта онда нећемо посумњати?      Цео свет се претвара у прах и привид. Човек нема на шта да се ослони. Присталице либералног дискурса сматрају: „ако хоћеш веруј, ако нећеш – не веруј“. Вера је ствар личног избора, а нипошто не објективне стварности. Вера је твоја ствар и то не утиче на суштину ствари. Уз овакав приступ Господ се одстрањује из стварности и потискује се у област личних психолошких доживљаја (без права на излазак напоље). И одједном се поставља питање: да ли Бог треба или не треба да буде поменут у тексту Основног државног закона? „Да“ и „Не“ се овде суочавају с истим степеном непомирљивости као Римљани и Ханибал код Кане или Наполеон и Енглези код Ватерлоа. Победа једног погледа на свет означава крах другог. И ако су се хришћани већ увелико навикли на историјске подсмехе, понижења и прогоне своје вере, опоненти, поред све ширине либералних душа, нипошто нису спремни да предају своје позиције.   Дакле, шта ће нам Господ у Уставу? Усудићу се да покушам да објасним зашто.   У Маркесовој епопеји о селу Макондо и његовим становницима има једна прича о томе како су сељани престали да спавају. А као што је познато, дуготрајна несаница изазива лудило. И ови људи су полако почели да губе здрав разум и памћење. Почели су да заборављају како се зову и где живе. Почели су да заборављају називе предмета. Прво су се спасавали тако што су називе предмета записивали на самим предметима: „шољица“, „бунар“, „крава“ итд. Међутим, касније су приметили да их то не спасава. Почели су да заборављају смисао речи и како оне звуче. И онда је неки паметан човек, док још није било касно, окачио на стубу насред села натпис: „Бог постоји.“ Људи су га читали и постепено су им се вратили памћење и бистрина за свакодневне и елементарне ствари. Повратили су разум. Таква је моћ истине и генијални Маркес је овде (што се често дешава у књижевности) далеко превазишао границе књижевног стваралаштва и приближио се огњеној истини. Људи који су се сетили да Бог постоји сетиће се затим и свега осталог. У суштини, то је оваплоћена теза блаженог Августина о томе да ако желите да све буде на свом месту треба да ставите Бога на главно место које Му припада. Све остало ће тада смирено стати на своје место.   И ми по навици желимо да доктор квалитетно лечи не очекујући поклоне, да судија поштено суди не ослобађајући кривца и не осуђујући невиног. Желимо да градитељ савесно гради и да учитељ одлично подучава. Али како ћемо то постићи ако Самом Господу Богу није дато место у друштвеном простору и ако су остављени само тесни ћошкови појединих душа, а и то без права да се наглас говори о извору смисла и живота? Како?   Подићи натпис „Бог постоји“ изнад глава свих људи значи исто што је учинио Мојсије кад је подигао бакарну змију изнад глава Јевреја који су лутали. Они су се, гледајући с вером приказ бакарне змије, исцељивали од уједа стварних змија које су их уједале због грехова. Обично се свети Крст узима као аналогија те бакарне змије, што је исправно. Али Крст који крунише храмове и који је стављен око врата савременом човеку не говори толико очигледно о истини. Постао је уобичајен као елемент културе и традиције. Потребна је још и реч. И реч „Бог постоји“ ће играти исту улогу као и знамење победе над смрћу које се уздиже изнад глава у данима празника или које се погружава у воду приликом њеног освећења.   Неко ће рећи, наше друштво је мултикултурално, разне религије и бла-бла, бла-бла-трућ. Рећи ћу вам да ће сви муслимани у Русији бити једногласно „за“ то да се Бог помиње у тексту Устава. За Јевреје не могу да тврдим са сигурношћу, премда и за њих уколико се одрекну Бога значи да престају да буду Јевреји. Међутим, главни непријатељи Господа у нашој земљи су људи који носе руска презимена. Њихови мотиви су различити: комунистичка инерција, окорела затуцаност, најновије либерално потурчивање или нешто друго. Плаше се да ће их неко натерати да се моле. Смешни људи! Чак је и верника тешко натерати да се моли. Молитва је тајна и дах бесмртне душе, о чему се с неверујућим не може ни разговарати. Нека буду потпуно мирни што се тога тиче. Али нека се сете да су нама последњих сто година владали све сами атеисти, стихијски и свесни. И колико је уништених судбина, колико је крви проливено немилосрдно, колико је у владавини било безбожника уверених у то да су у праву, то свет још није видео. Управо је атеизам у одећи дарвинизма и под заставом марксизма мучио наш народ и малтретирао га је у последњих сто година. Колико год да је понекад било тешко живети у другим облицима владавине, сви ови „гулази“, репресије, принудни откупи и страхови најновије епохе представљају плод делатности црних и непокајаних душа и свести одрвенеле од безбожности. И ја као грађанин кажем: Доста је било! Доста су руским народом управљали они који су се због великог разврата свог ума одрекли Господа Сведржитеља.   Притом се сетите да се у Америци председник заклиње на Библији говорећи: „Тако ми Бог помогао!“ Исте речи изговара у Румунији, Норвешкој и неким другим земљама. Американци чак и на доларима пишу да верују у Бога и до дана данашњег ниједан миш није ни зуцнуо о протесту. Пред лицем Једносушне Тројице полаже се заклетва у Грчкој. Божанску Тројицу за извор истине и добра признаје ирски устав. „Свесни своје одговорности пред Богом,“ написано је у немачком уставу. Отуда је ова реченица дословно пренета у украјински устав. „Боже, благослови Мађаре,“ – читамо у уставу овог народа, премда и тамо има атеиста (где их нема?), никоме неће пасти на памет да оспорава очигледну ствар.   Да, неко ће речи: тамо је то данак историјским облицима постојања који се подносе извесно време, али ће ускоро бити архивирани. Знам. Слажем се. И већ је шеф владе социјалиста у Шпанији одбио да се закуне на Јеванђељу. И чују се гласови о томе да ће са скандинавских застава можда бити скинути крстови. Заиста, у Норвешкој, Шведској и Финској, без обзира на то што је крст приказан на заставама, вернике треба свећом тражити. И они ће временом симболику прилагођавати својој обезбоженој души. То је њихово право и неминовност. Али је код нас друга ствар. Нека се неко уморио од веровања и нека чува хришћанске знаке у својим државним симболима по инерцији. Ми се нисмо уморили од веровања. Многи наши се тек буде из зимског сна. Природа руског бића је таква да без Бога деградирамо и бучно нестајемо. А с Богом живимо као свеже дрво у близини воде и народна душа чезне управо за овим здравим животом.   Заправо, сви људи и народи без Бога деградирају и нестају, само што се у Русији то некако баш приметно и очигледно дешава.   Подигните више натпис „Бог постоји“, па тек онда на законитим основама од живота и људи тражите милосрђе, разумевање, осмишљеност и братску љубав. У супротном случају, немојте ништа да тражите. Свет ће бити просто зверињак с похотним и похлепним становницима, а ви ћете делимично лично бити криви за такво стање ствари.     Извор: Православие.ру
    • By Иван Ц.
      Предавање др Растка Јовића, ванредног професора Православно-богословског факултета Универзитета у Београду под насловом 'Има ли живота пре смрти?'. Предавање је одржано 29. фебруара 2020. године у просторијама Научно-технолошког парка у Чачку. Програм је водио др Немања Милетић.

       

      View full Странице
    • By Иван Ц.
      Предавање др Растка Јовића, ванредног професора Православно-богословског факултета Универзитета у Београду под насловом 'Има ли живота пре смрти?'. Предавање је одржано 29. фебруара 2020. године у просторијама Научно-технолошког парка у Чачку. Програм је водио др Немања Милетић.

       

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...