Jump to content
Милан Ракић

Погос Анастасов: Има ли будућности за хришћане на Блиском истоку?

Оцени ову тему

Recommended Posts

Драматични догађаји у Сирији – конкретно, масакр цивила отровним гасом који се 4. априла догодио у Идлибу, након чега је 7. априла уследио амерички ракетни удар на сиријску авио базу у Шајрату, што је коначно кулминирало веома жустром дебатом у Савету безбедности УН – потиснули су у други план остале трагедије Блиског истока.

Вредан помена је терористички напад на коптску заједницу у Египту, који је поново актуелизовао питање судбине хришћана у региону.

XVMd4cf81a6-b9fb-11e5-84f4-d79b6aaf3fbe.

Прво да кажемо неколико речи о самом догађају. Деветог априла, на Цвети као значајан празник за хришћане, две коптске цркве у египатским градовима Танта и Александрија су током свечане службе потресле јаке експлозије, убивши 49 и ранивши 120 људи. Власт је одмах реаговала увођењем тромесечне ванредне ситуације и стварањем Врховног савета за борбу против тероризма. На ово су САД и западне земље, уместо да искажу саосећање са хришћанима, аутоматски издале оштра саопштења у којима се режим критикује за „спутавање демократије“.

Било како било, ми заиста морамо посветити више пажње судбини хришћана на Блиском истоку, укључујући и Египат. Коптска заједница је одувек била један од најважнијих чувара египатског националног идентитета иако, судећи према различитим проценама (будући да нема званичних података након 2006. године) чини између 7 и 11 одсто укупне популације у земљи, што значи да Копта у Египту има између 6 и 13 милиона. Вековима су Копти играли важну улогу у економији, политици и културном животу египатске државе. Генерални секретар Уједињених нација Бутрос Бутрос Гали (његов деда Бутрос Гали био је премијер земље од 1908. до 1910, након чега су га убили египатски националисти) један је од познатих Копта којих се сећамо. Ипак, током 20. века улога Копта у политици и економији постепено је опадала. Не више од једног или два члана коптске заједнице били су чланови владе или гувернери у протеклим годинама, а под Хоснијем Мубараком само шесторо њих су били чланови парламента.

КАД ПОЧИЊУ ПРОБЛЕМИ ЗА КОПТЕ

Истовремено, током 20. века, па све до почетка 90-тих, Копти нису били суочени са било каквим нарочитим притисцима. Наравно, њихов удео у економији, политици и укупном броју становника је опадао, али то није утицало на њихов статус. Проблеми су постепено почели да се јављају након победе Исламске револуције 1979. у Ирану и кризе секуларног државног модела, која је погоршана распадом СССР, а са тим и секуларног левичарског вектора у политици арапских земаља. Многе арапске државе, претходно оријентисане на социјалистички или на либерално-западни модел владавине, као што је рецимо Египат (који је, како год окренете, био секуларан), почеле су да осећају притисак исламиста, посебно Муслиманског братства, које је популаризовало слоган „ислам је решење“.

Коптска заједница у Египту, која је у Мубараковој ери преко папе Шенуде III (због апостолског порекла, поглавар ове цркве носи титулу „папа Александрије и патријарх престола Светога Марка“; прим. прев.) успоставила јаке односе са државним институцијама (које су је заузврат генерално штитиле) почела је да бива мета масовних напада исламиста од 90-тих. У периоду између 1990. и 1997. догодили су се инциденти у многим местима (Абу Киркас, Манфалут, Асјут, Изет-Давуд) који су резултовали смрћу десетина хришћана. Врхунац је био напад исламиста на туристе у Луксору из новембра 1997, након чега је Стејт департмент против њих увео репресивне мере.

kopti03То је на одређено време смирило исламисте иако су „спонтане“ демонстрације и притисци на хришћане – под изговором „илегалне изградње цркви“, наводних „увреда“ ислама од стране Копта, кохабитације хришћанских жена са муслиманским мушкарцима итд. – настављени, што је полако водило ка све бржем исељавању Копта и других хришћанских заједница из земље (на пример Јермена, који су били добро позиционирани у пословној заједници у Александрији). Поред тога, било је и терористичких напада сличних овим последњим, као рецимо 2011. кад су се догодиле експлозије у коптским црквама у Александрији.

Кад је Муслиманско братство дошло на власт након револуције 25. јануара и председничких избора 2012. године, на којима је победио њихов пулен Мухамед Морси, позиција Копта нагло се погоршала. Главни разлог тога је то што су током избора у великој мери подржали Ахмеда Шафика, секуларног политичара блиског Мубараку. Упркос обећањима нових власти да ће заштитити хришћане, репресија против хришћанских заједница само је погоршана. Као што су јасно показали чланови Удружења отетих и киднапованих, 500 коптских жена и девојака је киднаповано између јануара 2011 и марта 2014. године. Напади и убиства Христових следбеника у различитим деловима земље су се повећали. Међутим, Запад је ове чињенице или заташкавао или приказивао као „искривљену реалност“, као да су коптске девојке својевољно пристале да се удају за муслимане, па су то Копти то протумачили као киднаповање.

ЕЛ СИСИЈЕВА ЕПОХА

У таквој ситуацији Копти су се осетили ослобођено кад су 2013. највиши војни службеници, предвођени Абделом Фатахом ел Сисијем, дошли на власт у Египту, а Муслиманско братство суспендовано са свих нивоа власти. Коптски папа Тавадрос II, који је наследио Шенуду III, изразио је солидарност за египатском војском, наводећи да они проводе вољу народа. Усвајање Устава из 2014, у којем је први пут, премда кратко, поменут хришћански период египатске историје, био је важан и значајан догађај за коптске хришћане. Међутим, јасно је да ислам остаје државна религија, а шеријатски закон база националног законодавства.

Недавни догађаји, попут експлозија у коптским црквама, као и последње претње Исламске државе Коптима на Синајском полуострву, довеле су у питање релативни мир у којем живе египатски хришћани.

Ови догађаји су изазов и за нову америчку администрацију. Хоће ли наставити да скреће ка дипломатији Џорџа В. Буша и Барака Обаме, када је под слоганом мира Вашингтон следио агенду смене режима на Блиском истоку, са јасним циљем да подржи Муслиманско братство као наводно демократску снагу? Зна се да је управо Муслиманско братство, уз прећутну подршку Запада, покренуло највећи прогон хришћана у региону (у последњих 1.000 година); а припадници ISIS, који су их заменили на месту лидера у убијању хришћана, проширили су ту врсту политике све до геноцида над хришћанима у Сирији и Ираку.

Да ли ће админситрација Доналда Трампа бити довољно јака да промени дугорочни вектор спољне политике и прошири поље борбе против радикалних исламиста и ISIS а тиме што ће почети да штити мањине на Блиском истоку, укључујући и хришћане?

У сваком случају, ако обрати пажњу на проблем геноцида и прогона хришћана и других националних, етничких и верских мањина на Блиском истоку, администрација Доналда Трампа ће, додавши у своју агенду и овај фактор, доказати да се заиста разликује од неокона и да је истински усмерена на сузбијање радикалног ислама као дијаболичне силе која настоји да уништи двомиленијумско присуство хришћана у региону.

kopti04

Тиме би била проширена и евентуална платформа сарадње у борби против регионалног ексремизма између САД и Русије и успостављена правила – укључујући и духовну компоненту – за превазилажење конфронтације између Москве и Вашинтона на Блиском истоку. Можда ће Бела кућа размотрити ову могућност?

New Eastern Outook/НовиСтандард

Превео Александар ВУЈОВИЋ


Погос АНАСТАСОВ, аутор овог текста је политиколог и оријенталиста

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Дана 05. октобра 2019. када се сећамо од века престављених православних хришћана, молитвене успомене у народу познатије као “Михољске задушнице“, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин началствовао је евхаристијским сабрањем у Храму Светог Саве у Краљеву.     У беседи којом се обратио сабранима, Владика је подсетио на значај молитве у нашем животу. Она нам је пут у живот, јер њоме се истински живи, што показујемо и на овај дан када се молимо за све упокојене. Наше наде се не заустављају у овом видљивом свету, ми нисмо робови времена, већ смо окренути ка будућности из које нам Господ долази. Тиме руковођени проводимо време на земљи, трудећи се да сведочимо делима љубави. То је пројава основне истине о Цркви као тајни саборности у којој сви ми, и који земљом ходамо и уснули у Господу, пребивамо.     Епископ Јустин је подсетио на значај сутрашњег дана у коме прослављамо велики јубилеј 800 година аутокефалности Српске Православне Цркве, а коме је домаћин наша Епархија са централном прославом у Манастиру Жичи где ће у 09. оо часова бити служена Света Архијерејска Литургија, а затим уследити пригодан културно-уметнички програм.     Извор: Епархија жичка
    • Од Логос,
      Вековно седиште српских архиепископа и патријарха у Пећи, стециште теолога, књижевника, уметника и најумнијих Срба минулих времена, у којем се чува богата уметничка и црквена баштина, које више од седам векова одолева освајачима и чува сећање на најславније, али и најтеже тренутке српске историје, дочекало је нови миленијум окружено бодљикавом жицом.   Повезана вест:   У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Манастир Жича - дом Спасов     Иза те жице скупила се, један уз други, четири дивна и висока храма. Чувају један другога, јер знају да су у крстовима њихових купола сабрани сви српски крстови, знају да је под њиховим сводовима рађана историја нашег народа. Но, знамо ли то и ми? Знамо ли да је Пећка Патријаршија камен темељац српске историје? Чезнемо ли ми за њом данас, као што су Јевреји некад чезнули за Јерусалимом?   Не зна се тачан датум основања матичне цркве у Пећкој патријаршији. Зна се да је још за живота Светог Саве, првог архиепископа српског, на месту где река Бистрица напушта Руговску клисуру и улази у равницу омеђену Проклетијама, основан метох манастира Жиче, тадашњег седишта српске архиепископије. Ту је тридесетих година XIII века Савин најбољи ученик и наследник на трону архиепископа све српске земље, Свети Арсеније Сремац, подигао храм Светим Апостолима и учинио га престолом поглавара српске Цркве. На такву одлуку није га подстакла само богомдана лепота природе, већ чињеница да се град Пећ налазио у самом географском центру српске државе. Кад је краљ Душан, у напону своје политичке моћи, одлучио да се прогласи царем Срба и Грка, у исто време је и старешина православне цркве у његовој проширеној држави имао да добије титулу патријарха. На Државном сабору у Скопљу, на Цвети 9. 4. 1346, свечано је проглашен за српског патријарха дотадашњи пећки архиепископ, ранији логотет Душанов, Јоаникије II, а већ седам дана касније, на сам Ускрс 16. 4. 1346, бугарски патријарх Симеон, са новим пећким патријархом Јоаникијем II и охридским архиепископом Николом, уз присуство целог сабора српске цркве, крунисао је Душана за цара Срба и Грка. Шест стотина шездесет година касније, манастир Пећка патријаршија додат је листи светске културне и природне баштине, и под заштитом је Унеска.   Први храм манастира у Пећи красе монументалне фреске. Сведоче о високом богословском образовању наручилаца који су се угледали на најзначајније богомоље Цариграда и Солуна: Христос на престолу са Пресветом Богомајком и светим Претечом, Поклоњење Агнецу, сцене из живота Спаситељевог, причешће апостола, Вазнесење Христово у куполи, Силазак Светог Духа и прикази ктитора светитеља Саве и Арсенија. У 14. веку живописане су фреске Светих ратника, светог Саве - као ктитора светаго места сего, затим композиције које представљају упокојење патријарха Јоаникија и конац живота архиепископа Саве II. У храму се налази саркофаг у коме је некад почивао свети Арсеније, затим онај у коме су биле свете мошти првог српског патријарха, Јоаникија II, а између је гробно место архиепископа Саве II.   У Пећком летопису стоји да је век по довршењу цркве Светих апостола, архиепископ Никодим уз њу саградио цркву Светог Димитрија. У служби архиепископу Никодиму, Марко Пећки, српски писац са краја 14. века, пише: „Твоје усрђе ка Богу и топлоту вере ваистину казује часни храм, у част његовог угодника, добропобедног мученика Димитрија". Иконостас у цркви потиче из доба градње, док су фреске настале две деценије касније, ктиторским подвигом архиепископа Јоаникија II. Уз ктиторску фреску са натписом „Пресвета Богородице прими молбу раба твојего Јоаникија", запажамо редак циклус сцена из живота и страдања светог Димитрија Солунског, патрона храма. Необичну вредност имају портрети цара Душана, његовог сина Уроша и архиепископа Јоаникија, сликани вероватно у време установљења Патријаршије. Ту су и циклуси Великих празника, а сабори српских светитеља: Саве, Симеона и Милутина, пандан су приказима васељенских сабора и показују тежњу државе да у сопственом успону очува чистоту православне вере.   Наследник Никодимов на престолу српских архиепископа и једна од најзначајнијих личности српског средњег века, Свети Данило Други, наложио је 1330.-ог лета Господњег да се са јужне стране цркве Светих апостола направи храм посвећен Богородици Одигитрији.   Светитељ Пећки Данило, велики духовник и бранитељ Свете Горе, неимар, дипломата, биограф и песник, довео је у Патријаршију неколико мајстора који су теолошки учено живописали Богородичин храм. Ове фреске су у доброј мери очуване до данас. Задржимо се, на трен пред представом ктитора. Небеском лепотом зрачи свети Данило II док скромно одевен држи Богородичин храм, а пророк Данило српског архиепископа препоручује Пресветој Богородици.   Представе Распећа Христовог, Мироносица на гробу, Силаска у ад, Поклоњења агнецу и Успења Пресвете Богородице, блиске су уметничким идеалима 14. века.   Између 1330. и 1337. године, Данило Пећки, градитељ Бањске, Дечана и многих других светиња, уз своју задужбину Богородичину цркву, подигао је у Пећи и цркву посвећену светом Николи, а испред храмова заједничку, красно осликану припрату са пиргом.   Живопис цркве светог Николе дело је зоографа Радула са краја 17. века. Поред представе ктитора живописа, патријарха Максима, кога ка Христу води патрон храма, Радул је приказао српске светитеље: светог Саву, Симеона Мироточивог као монаха и архиепископе Арсенија I Данила II. У циклусу слика о светом Николи истиче се представа враћања вида светом Стефану Дечанском, што говори о дубокој побожности српских владара.   Да је свети Данило Пећки остварио своју намеру да сагради припрату „достојну многога причања" сведочи нам један стари родослов у коме се каже: „Призренске цркве под, дечанска црква, пећке припрате, бањско злато, ресавско писаније не налази се нигде". И данас, мада лепоту првобитне припрате само слутимо, очи нам застају пред мермерним престолом светог Саве на коме су седели српски архиепископи и патријарси када су председавали црквеним саборима. Овде је сахрањен и патријарх Макарије, њен други ктитор. Од првобитног живописа очувана је значајна фреска Лозе Немањића са члановима светородне династије, од светог Симеона до тадашњег владара Стефана Душана. Над улазом у Богородичину цркву је живописан Данило други, како се заједно са светим Николом, клања Пресветој Богородици, приказаној као Живоносни Источник. Од појединачних представа најзапаженија је Богородица Млекопитатељница која као брижна мајка доји Сина Божијег. Од богатог живописа из доба патријарха Макарија запажамо фигуре српских и балканских пустињака: Петра Коришког, Прохора Пчињског, Јована Рилског, Гаврила Лесновнског и Јоаникија Девичког. Изузетно је и значајан календар Цркве, односно 365 ликова или сцена за сваки дан у години, као и прикази седам васељенских сабора.   Упитајмо се поново: знамо ли да никад нисмо остали без свог Јерусалима, иако су се кроз историју државне границе мењале, држава се рађала и пропадала? Знамо ли да је тај наш Јерусалим Пећка патријаршија, Голгота и Васкрсење васцеле душе народне? Њен патријарашки престо јесте историјско, актуелно и вечно седиште Српске Православне Цркве, чије право име и јесте Пећка Патријаршија, а њени сводови - наше истинско небо којим нас кроз векове грли као својим омофором.   Из емисије Верски мозаик Србије   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Логос,
      Велика духовна радост се осетила 24. септембра у Рачи крагујевачкој, на празник Преподобне Теодоре Александријске, јер је тог дана ова шумадијска варош дочекала Епископа шумадијског Јована, који је у прелепом храму Светих апостола Петра и Павла служио Свету Архијерејску Литургију. Епископу Јовану су саслуживали Архијерејски намесници рачански и лепенички, протојереји-ставрофори Миладин Михаиловић и Саво Арсенијевић, протојереј Велибор Јовановић, протонамесници Горан Живковић и Дејан Шишковић, јереј Ивица Камберовић, као и протођакон Иван Гашић и ђакон Марко Арсенић.   Звучни запис беседе   После прочитаног Јеванђеља Епископ Јован је одржао богонадахнуту беседу, рекавши да је највећа радост када су деца присутна на Светој Литургији. Затим је рекао присутним верницима да треба да се молимо Богу да би га умилостивили, јер је Он једини који може да нас утеши и охрабри. Ако од родитеља тражимо нешто на прави начин молба ће нам свакако бити услишена. Исто тако и још и више ћемо добити, ако се на прави начин молимо Богу.   Епископ Јован је даље протумачио јеванђељски догађај, који је прочитан на Светој Литурији, а у коме је описан случај прељубнице. Он је цитирао Светог Јустина Ћелијског, који је рекао да је исти догађај доказ да је Исус Син Божији и Избавитељ. Спаситељ кроз свој поступак опроштаја дотичној прељубници осуђује грех, али не и грешника под условом да се он каје. Владика је затим присутну деци са веронауке, који су у великом броју били у цркви, саветовао да само онај који прима исправне савете, као да су од Бога, уистину стреми ка спасењу. Шта је грех – реторички се запитао Епископ. Грех је злоупотреба слободе, а сваки човек живи у неправди или врлини. Епископ Јован је затим даље разјаснио јеванђелски догађај. По светим оцима, Христос је писао по песку грехове присутних фарисеја, а Господ зна не само грехе које смо учинили, него и оне које ћемо тек учинити. Он је затим рекао присутној деци да свакако треба стремити образовању, али да се и поставља питање шта је то уопште образовање. Образован је пре свега онај човек који има образа као што и сама реч каже. Владика је на крају своје богонадахнуте беседе посаветовао децу да стекну пре свега љубав и да им је то главни задатак у њиховим животима.   У току Свете Литургије рукоположен је у чин ђакона теолог Марко Вуксановић из Крагујевца. Приликом рукоположења Епископ Јован је очински посаветовао рукоположеног ђакона Марка рекавши му да чува и јача веру у Бога, јер једино тамо где има вере има и страха Божијега. Такође му је рекао да је господар, уствари, онај који служи, тумачећи познату мисао Господа Исуса Христа, а са обзиром да реч ђакон значи слуга. Владика га је даље саветовао да гледа право стремећи ка Христу јер ако крене да гледа са стране спотакнуће се у овом свету у коме има доста саблазни.   После возгласа “Светиње светима” причестили су се сви присутни свештеници, а затим су најсветијој тајни Православне цркве приступили и верници рачанског краја, међу којима и мноштво деце која похађају веронауку предвођена својим вероучитељем.   После одслужене Свете Литургије освећен је темељ будуће зграде на северној страни порте, која ће бити палионица свећа, продавница црквене робе и канцеларија. Ова зграда ће бити изграђена по пројекту архитекте Јована Марковића из Раче, док ће извођач радова бити Слободан Миловановић из Ђурђева. Од приложника нарочито ваља похвалити Милинку Солунац, Милоша Ђорђевића и СО Рача.     На крају овог дивног духовног сабрања је уследила трпеза љубави коју је припремио црквени одбор рачански на челу са протонамесником Владом Бранисављевићем.     Извор: Епархија шумадијска
    • Од Ćiriličar,
      Неколико цитата из последњег текста епископа крушевачког Давида, који заиста плаше, али и сажимају досадашње јавне расправе:
       
       
      Еп. крушевачки Давид: Прилози за Ново Добротољубље | Епархија крушевачка
      WWW.EPARHIJAKRUSEVACKA.COM Прилози за Ново Добротољубље (наставак) Господе Исусе Христе помилуј ме и свет Твој   Коме дојади живот, тај се...  

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...