Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

  1. Zero

    Zero

  2. Ћириличар

    Ћириличар

  3. Paradoksologija

    Paradoksologija

  4. александар живаљев
  5. Grizzly Adams

    Grizzly Adams

  • Сличан садржај

    • Од Broken,
      Prvo, ne bi me čudilo da je ovaj film već odavno poznat ovdašnjoj populaciji i da ste već pisali o njemu. Ipak, s obzirom da me je podstakao na razmišljanje više od bilo čega drugog u poslednje vreme, imam potrebu da otvorim temu i nadam se čujem vaša razmišljanja.
      O čemu se radi ?
      Pre neke tri nedelje drugar mi pošalje link i kaže da pogledam film jer bih ga mogao iskoristiti u nastavi. Nije mi se baš gledalo pa sam samo preleteo preko teksta koji sam dobio uz film. Kad sam pronašao peripetiju u tom tekstu i pročitao epilog nisam imao hrabrosti da gledam film nekoliko dana. O centralnoj situaciji u filmu sam razmišljao svakodnevno u narednih desetak dana. Šta bih ja uradio ? Ne znam ni sad. Iako sam se dvoumio da li da film koristim u nastavi na kraju sam prelomio, puštao starijim učenicima i onima za koje sam procenio da bi mogli da podnesu priču.
      Evo filma i teksta Rastka Jovića. Za one koji ne žele da gledaju i čitaju dole ću izneti ključni problem.
       
      Tekst Rastka Jovica.pdf
       
      Evo čitave situacije ukratko:
      "Отац и син стижу на мост. Пошто следећи воз стиже за сат времена, имају
      довољно простора да раде нешто друго. Син одлучује да пеца на реци, а отац
      одлази у своју кућицу која је на пристојној удаљености од моста. Из те командне
      кућице могуће је видети да ли воз или брод наилазе.
      Убрзо стиже телефонски позив да се мост подигне, како би мањи брод
      прошао испод њега. Отац покреће команде и тешка конструкција се успиње и остаје
      уздигнута високо ка небу. Воз који треба да стигне, изненада пролази кроз црвено
      светло и тиме се много брже него што је очекивано појављује пред мостом. Отац је
      отишао до друге кабине да провери хидраулику моста, те се сада он и син не могу
      да виде. Видевши воз који иде све брже, син почиње да дозива оца који га не чује.
      Вративши се у своју командну кућицу, отац изненада уочава да се испред моста
      налази воз који не треба да буде ту. Дигнут мост у таквој ситуацији значи сигурну
      смрт за многе путнике, јер времена за кочење нема. У паници, он гледа ка реци
      према сину којег је оставио да ту пеца. Син више није ту... он је на самом мосту где
      покушава да помоћу ручне команде спусти мост пред возом који долази све брже и
      брже. Оклизнувши се, малишан упада у механизам моста, док отац беспомоћно
      гледа са удаљености све оно што се дешава.
      Сада су остале секунде у којима отац треба да донесе одлуку. Да ли ће
      спустити мост и тиме сигурно убити свог сина, или ће оставити мост уздигнут и
      тиме га спасити, истовремено убијајући све људе у возу."
    • Од Милан Ракић,
      Bilo mi je jako važno nakon prestrašnog, ne samo jednog u nizu, skandaloznog govora sisačkog biskupa Vlade Košića u petak u Šibeniku, na proslavi Dana grada, kada je rigao vatru na sve nas novinare koje naziva sotonama (ali neću više o ispadima Košića; dovoljno smo za danas zatrovali eter samim njegovim spominjanjem), jučer u ovom istom gradu doživjeti djelovanje Duha Svetoga koji je izlio svoje darove, osobito dar mudrosti, ne samo nad novim dalmatinskim vladikom nego i nad episkopima Srpske Pravoslavne Crkve koji su ga 24. svibnja 2017. izabrali da naslijedi vladiku Fotija koji je postao episkog zvorničko-tuzlanski.

      Iguman (starješina) manastira Krka gospodin Nikodim Kosović (36), rođeni Zadranin, u subotu predvečer u svom je manastiru prihvatio službu vladike, a jučer u stolnoj crkvi eparhije u Šibeniku je ispovjedio vjeru kršćansku i rukopoložen je kao prvi Dalmatinac za dalmatinskog vladiku nakon 106 godina. Predodređen je, u to sam uvjeren i za taj ću se pothvat silno moliti, ne samo da dosegne slavu velikog vladike dalmatinskog Nikodima Milaša (po kojem je dobio crkveno ime) već i da ostvari zaista proročku, ako ne i herojsku misiju obnove ove, kako sam već jednom napisao, voljene, izranjavane, ali prelijepe Dalmacije.
      Nikodim Kosović je bio izbjeglica; on i sestra su ostali siročad. Sestru, čije su suze ganule sve koji su bili na liturgiji ili su pratili prijenos, posvojili su dobri, predobri Novosađani, a Nikodim je svoj duhovni put započeo pod plaštem velikog odgojitelja i teologa, čovjeka izuzetnoga kršćanskog srca, vladike bačkog Irineja Bulovića, da bi školovanje, nakon sjemeništa u Sremskim Karlovcima i teološkog studija u Solunu nastavio specijalizacijom u Rimu (gdje bi trebao doktorirati na papinskom sveučilištu Gregorijana), služio kao đakon u Šibeniku, a nakon toga kao profesor i kao iguman u manastiru Krka.
      Predvodeći liturgijsko slavlje u Šibeniku, patrijarh srpski gospodin Irinej je nekoliko puta zavapio ”Dosta je bilo mržnje!” te zadao, točnije, precizirao zadatak vladike Nikodima: popraviti ono što je sila zla razorila, obnoviti vjeru preostalog naroda, vratiti ljude koliko god bude moguće, zaustaviti one koje bi otišli.
      Nije nimalo lak posao okrijepiti Božji narod da ostane ovdje. I, da, ponovimo, obnoviti ono što je sila zla uništila.
      A zadatak nije lak jer se nove mržnje bude, pa bismo s patrijarhom mogli ponoviti: Daj, Bože, da to ostane samo na riječima.
      Nikodim je u svom prvom govoru ispružio ruku prijateljstva i mira većinskom narodu, jer u Kristu Gospodinu ”nema više Srba i Hrvata”, u svima je prisutan sam Bog na način da smo svi mi ”ikone Božje”, na Njegovu smo sliku i priliku stvoreni.
      Nikodimov zadatak nije lak, ali nada se nazire. Srpska Pravoslavna Crkva prepoznaje duh i znakove vremena i po treći nam puta šalje autentičnog svjedoka Evanđelja (nakon imenovanja Porfirija Perića mitropolitom zagrebačko-ljubljanskim te Jovana Ćulibrka vladikom pakračko-slavonskim). Siguran sam da će nam se dogoditi poker asova kada na proljeće 2018. bude izabran nasljednik pokojnog vladike Lukijana u istočnoj Slavoniji.
      Nikodim, baš kao njegova braća u episkopatu Porfirije i Jovan, želi upravljati ne vlašću, nego ljubavlju, želi okupljati, biti mostograditelj i obnovitelj. On, koji se smatra ”nedostojan” i ”malen u svemu”, kao da je fratar iz družine Franje Asiškoga – obećava služiti najmanjima, pripadati svima. I ta njegova gesta mora ostati zapamćena ne samo nama novinarima nego u prvome redu katoličkim (nad)biskupima koji se više ne smiju ponašati kao da su pravoslavni Srbi u Hrvatskoj neka društvena anomalija, već dokaz da je projekt etničkog čišćenja Hrvatske propao, ili da mora propasti ili da ćemo se svi skupa truditi da propadne, ma koliko sada ja bio optužen za naivnost i romantizam.
      U ime Katoličke Crkve brata u episkopatu su jučer u Šibeniku pozdravili nadbiskup splitsko-makarski Marin Barišić i šibenski biskup Tomislav Rogić. I lijepo ih je bilo vidjeti sabranima na liturgiji. Ti biskupi imaju zadatak pomoći vladiki Nikodimu.
      Gospodo, jer ja u mržnju ne vjerujem! Mi svi zajedno moramo mržnji reći – dosta je bilo!
      Jer ja vjerujem da je Nikodim Kosović dar Duha Svetoga, teološko mjesto koje nije nacija i nacionalni ponos, već pomirenje i oprost, kao ključne zadaće koje su zadane ovim crkvenim zajednicama na epohalnom govoru pape svetog Ivana Pavla II. u rujnu 1994., na zagrebačkom hipodromu.
      “Ne podsjeća li nas Koncil da je Crkva ‘sakrament ne samo prisnog jedinstva s Bogom, nego i jedinstva cijelog ljudskog roda? (usp. Lumen gentium, 1). U ovim krajevima, danas stavljenim na toliku kušnju, vjera mora ponovo postati snaga koja ujedinjuje i daje dobre plodove, poput rijeka koje protječu ovim zemljama. Kao Sava, koja izvire u Sloveniji, protječe vašom domovinom, nastavlja uz hrvatsku i bosansko-hercegovačku granicu te u Srbiji utječe u Dunav. Dunav je druga velika rijeka koja povezuje hrvatsku i srpsku zemlju s velikim zemljama Istočne, Centralne i Zapadne Europe. Te dvije rijeke se susreću, isto kao što su pozvani na susret i razni narodi koje one povezuju.
      To posebno moraju ostvariti dvije kršćanske Crkve, Istočna i Zapadna, koje upravo u tim krajevima oduvijek žive zajedno. U toj metafori rijeka možemo skoro zapaziti tragove puta kojim Bog od vas traži da kročite u ovom teškom povijesnom trenutku.“
      Taj put “jedinstva i mira“, gospodo katolici svih crkvenih adresa, taj put bratstva i jedinstva naših naroda i narodnosti, reče Papa, “nitko ne smije izbjegavati“.
      I to, kaže Papa, nije imperativ samo vjere, već prije svega razbora, koji prethodi vjeri: “Nije li povijest stvorila tisuće neraskidivih veza među vašim narodima? Vaši jezici, iako različiti, nisu li među sobom tako bliski da se međusobno sporazumijevate i razumijete više nego je to slučaj u ostalim dijelovima Europe? I sam zemljopisni položaj balkanskih zemalja nameće se kao graditelj mira, jer su te zemlje obavezan prolaz između Bliskog istoka i Srednje Europe.
      Upravo zbog toga u prošlim je stoljećima ovdje cvjetala trgovina, razmjena raznih dobara i poduzetništva i to sve na dobrobit i blagostanje svih. U toj perspektivi nalazi se i budućnost Balkanskog poluotoka.
      U suradnji i solidarnosti narodi Balkanskog poluotoka moći će se suočiti s mnogim problemima i riješiti ih.
      Napredak i dobro naroda na Balkanu imaju samo jedno ime: mir!”
      Bez obzira na ljudske račune, na taj hitan zadatak, ti, Crkvo u cijeloj Hrvatskoj (mi katolici, pravoslavni, protestanti, mi djeco Božja, mi Abrahamova ćeljad), pozvani smo jednim kategoričkim moralnim imperativom.
      “Imperativom koji se neodoljivo pojavljuje u svakoj vjerničkoj savjesti, svaki put kada usne izgovore molitvu ‘Oče naš’. Tim nas je riječima Krist učio kako se trebamo obraćati Bogu. ‘Oče’, riječ slatka, ali i vrlo zahtjevna!”
      Ako nam je dakle Bog Otac, onda svi mi jesmo i moramo biti braća. To nam govore Irinej i Nikodim. Prije svih razlika, prije svakog pripadništva, prije svake nacionalnosti postoji duboko temeljno jedinstvo koje ujedinjuje svako ljudsko stvorenje.
      Mi kršćani pozvani smo da to jedinstvo svjedočimo posebnom snagom i odgovornošću.
      Zar ne bi bila nedopustiva dvoličnost ponavljati “Oče naš” dok se gaje osjećaji srdžbe i zavisti ili čak namjere nasilja i osvete?
      “Oče naš” uistinu sadrži u srži određeni nacrt društva, koje ne samo da isključuje svako nasilje nego se u svakom svom vidu izgrađuje prema načelima bratske solidarnosti.
      Radi se o društvu shvaćenom kao jedna velika obitelj u kojoj se pojedinci i grupe osjećaju, bez ikakve diskriminacije, kao poštovani i voljeni.
      Vrijeme je da ne samo svi mi kršćani već i svi ljudi “dobre volje” u Hrvatskoj i regiji postanemo promicatelji međusobnog oproštenja i pomirenja.
      Zato, dobrodošao i Bog te blagoslovio i poživio, brate biskupe, vladiko Nikodime, vjesniče jedne bolje i poželjne Hrvatske, tvoje Hrvatske!

    • Од Juanito,
      Zloupotreba psihologije: Optimistički fundamentalisti
      Virus pozitivnog razmišljanja
      Najnovija istraživanja o efektima takozvane škole pozitivnog mišljenja koja nudi instant recepte za pretvaranje gubitnika u dobitnike, dodatno potvrđuju da je u pitanju obmana za brzo sticanje novca, zbog koje mnogi ozbiljno bolesni ljudi odustaju od profesionalne pomoći.
      Zahvaljujući komercijalnom izdavaštvu, tvrdnja da je za sreću i uspeh dovoljno da svaki dan pozitivno razmišljamo proširila se kao virus i danas je gotovo nemoguće razuveriti ljude u njenu proizvoljnost. Poruka zagovornika pozitivnog mišljenja glasi otprilike ovako: sve potiče iz glave, pa da biste bili zdravi, uspešni i srećni razmišljajte pozitivno, zauzmite konstruktivan stav i budite optimisti. Ako ste neuspešni i nesrećni, to je zato što razmišljate negativno i gajite pesimizam. Pri tom je teško utvrditi šta promoteri pozitivnog mišljenja konkretno preporučuju kao rešenja za savladavanje životnih problema, budući da se njihovi saveti uglavnom svode na ponavljanje autosugestivnih formulacija kao i usvajanje određenih uverenja o ličnim vrlinama i mogućnostima uspeha.
      Navedene ocene deo su zaključaka psihijatra Džoane Vud i njenog tima sa Univerziteta „Vaterlo” u Kanadi, nakon višegodišnjeg terenskog istraživanja kako pozitivna autosugestija utiče na ljude koji već imaju izraženo samopoštovanje, a kako na pojedince kojima ono nedostaje. Rezultati su pokazali da onima koji veruju u svoje sposobnosti ovakve vrste autosugestivnog treninga nisu ni potrebne. Međutim, kod pojedinaca koji imaju nizak nivo samopoštovanja i samopouzdanja, a kojima su takvi treninzi pre svega namenjeni, nalazi su bili veoma zabrinjavajući. Ispostavilo se da je primena pozitivne autosugestije kontraproduktivna. Ona dodatno provocira nesigurne da svoje nedostatke vide još izraženijim u odnosu na predstavu koja im se nameće kao ulaznica u svet uspešnih i kao formula da budu društveno prihvaćeni.
      Vašarska psihologija
      Najslavnija autosugestivna fraza „svakog dana u svakom pogledu sve više napredujem”, smišljena je još pre jednog veka, a njen autor je „otac” pozitivnog razmišljanja, francuski psiholog Emil Kue. Ova teorija je stekla svetsku popularnost zahvaljujući knjizi „Moć pozitivnog razmišljanja” Normana Vinsenta Pelea iz 1952. godine, koja je nadahnula brojne autosugestivne škole da ponude prečicu do sreće i uspeha i na tome izgrade sopstveni poslovni uspeh i zgrnu novac. Novo psihološko „otkrovenje” zasnivalo se na nizu fraza koje je svaki dan trebalo ponavljati kao mantre. Na primer, onima koji su nezadovoljni svojim fizičkim izgledom preporučuje se „svakog jutra gledajte se u ogledalo i recite sebi da ste najlepši na svetu”. „Privlačan sam i uspešan u ljubavi i seksu”, mantra je onih koji imaju problema u intimnom životu. „Ništa me neće sprečiti da ostvarim snove”, formula je koju treba izgovarati svaki dan da biste se za par meseci od poslovnog marginalca pretvorili u nezaustavljivog poslovnog lidera.
       
       
      Danas, kada se usled posledica ekonomske krize preispituju mnogi donedavno nesporni postulati modernog društva, ispostavlja se i da ponavljanje pozitivnih fraza pred ogledalom ne rešava probleme potrage za poslom kojeg nema, niti na prečac može da vrati izgubljene kuće, celokupni kapital i životnu ušteđevinu za stare dane. U raspravama kako su uopšte promoteri pozitivnog mišljenja uspeli da se nametnu sa svojom “vašarskom” psihologijom najčešće se okrivljuju mediji, koji su agresivnom propagandom ovakvih škola i priručnika zaglupeli javnost. Međutim, priča je složenija, smatraju autori kanadskog istraživanja. Instant psihologija je svojevrsni odgovor na drugu krajnost – da se svi psihološki problemi isključivo rešavaju hemijom, koju je promovisao deo psihijatara lobirajući za farmaceutsku industriju. Rodonačelnik oba modela je stav, koji je naročito forsiran u Sjedinjenim Državama, da se ljudi dele samo na dve kategorije - dobitnike i gubitnike, pri čemu je glavno merilo uspešnosti i izvor svih drugih dobrobiti poslovna realizacija i stečeni kapital. Škola pozitivnog mišljenja je, stoga, ponudila primamljivu altrenativu ne samo za skupe lekove i psihijatrijske seanse, već i jednostavan i brz način za uklapanje u vrednosti koje su nametnute kao uslov za društveno prihvatanje, uključujući i prednost da se sve to izvede bez etiketa koje se „kače” onima koji traže psihijatrijsku pomoć.
      Žrtve optimističkog fundamentalizma
      Tako su pojedinci sa izraženim manjkom samopoštovanja dodatno postali žrtve „pozitivista”. Njihove formule i krajnje pojednostavljen pristup kako se treba nositi sa životnim problemima omalovažavaju ljude sa ozbiljnim zdravstvenim problemima poput depresije, bipolarnog poremećaja i anksioznosti. Jer, kako objašnjava autor pomenutog istraživanja psihijatar Džoana Vud, „ko smatra da je moguće postati srećan putem pozitivnog razmišljanja ne može da gaji razumevanje za depresivne i anksiozne, već ih po pravilu prezire i doživljava isključivim krivcima za tegobe koje imaju”. Štaviše, „optimistički fundamentalisti” neće imati razumevanja ni za one koji traže lekarsku pomoć za zdravstvene smetnje i odgovaraće će ih od odlaska psihijatru i medicinske terapije, jer im „to ne treba, jer je sve u mislima”. Pod uticajem ove obmane, mnogi ozbiljno bolesni ljudi odustaju od profesionalne terapije i pokušavaju da se izleče sami, sledeći uputstva koja im nude njihovi bližnji ili upijajući sadržaje priručnika popularne psihologije, upozorava Vud.
      Dodatna opasnost je što se pozitivne mantre nude i kao svemoguće rešenje za sve vrste fizičkih oboljenja i kao recept za sve životne situacije: od školovanja, zapošljavanja i zasnivanja porodice, do dobitka na lutriji. Ovakav pristup može se porediti sa ekstremnim primerima nekih verskih zajednica, koje u potpunosti odbijaju medicinske usluge čak i kada je evidentno da njihov član umire, uverene da će preživeti isključivo zahvaljujući molitvi.
      U čemu je problem s pozitivnim mišljenjem? U tome, objašnjava Vud, što - ako iza misli ne stoji iskreno uverenje - ono nema nikakvog učinka, a u šta će pojedinac verovati nije stvar isključivo volje ni odluke. Na primer, ako neko oseća da ga okolina ismejava, prezire i odbacuje, što može biti realna situacija, puko ponavljanje pozitivnih fraza da ga okolina uvažava i prihvata vremenom kod njega produkuje sve mučnija osećanja da je sadržaj takvih tvrdnji oprečan njegovom doživljaju. Psihijatrijska praksa pokazuje da onaj ko je po prirodi sklon da veruje u dobro, makar to uverenje bilo lažno, taj i ne pati od depresije, anksioznosti, niskog samopoštovanja i manjka samopouzdanja, pa mu pozitivna sugestija nije ni potrebna. Na to kakva uverenja pojedinac gaji, osim inteligencije i sposobnosti da se objektivno sagledava realnost, utiče i razvijenost i aktivnost moždanih centara za odbranu od stresa, koje nisu podjednake kod svih ljudi. Stoga životni stavovi nisu puka posledica odluke i nije ih moguće naučiti putem priručnika, kao ni talenat za umetnost ili nauku.
      Tekst je iz časopisa "Biznis i finansije" broj 87, maj 2012.
      Izvor
    • Од obi-wan,
      Ako se slazete, mislim da bi ova tema mogla da bude zakacena (pinned, jel`te). Ubacicu ponekad i nesto od ranije, sto sam sakupio, osim onog sto trenutno naidje da se zapise.
      Inace, sve je preuzeto sa https://www.facebook.com/ddjogo?hc_ref=NEWSFEED da ne ponavljam stalno link.
      ...
      "Како смо се измјенили, заклети у традицију...
      Двије реченице једног скорашњег родитељског разговора, карактеристичне за размишљање наше генерације родитеља: "ма што да се он/а мучи, ако сам ја морао/ла" и "шта мени фали, ријетко ћеш видјети бољег човјека/већег вјерника од мене". Заправо, наш народ, ми, живи(мо) у два темељна вјеровања: да је живот бесмислено и некако "намјерно нама" тежак и да је свако од нас, такав какав је, мјерило живота, доброте, вјере, етоса.
      А наши стари нису тако. Претурали су преко главе теже, ратове и истински болне трагедије, тегобу сељачког дана и чиновничке неизвјесности, без роптања на живот као такав, без осјећаја завјере против "баш њих". О вјери и свом и туђем поштењу пуштали да говоре други, нерадо се дичили и оним што стварно јесу постигли. А у свему: поуздали се у Бога и Његов суд и знали да у тегоби, као и радости има Божије руке, а у скромности - нечег најхришћанскијег на свијету, онога што даје нашем тежаку да буде подвижник, попут сиријског мон
      Ту, у тежини дана и ћутању о спственим постигнућима Духа, лежи скривена снага коју заборављамо."
    • Од необична_размишљања,
      Због тога вас искрено молим да не будете сувише критични ако сам због свог скромног знања нешто погрешно протумачио или пак написао неку двосмислену реченицу. Ово недостојно писаније - искрена је исповијест једне несмирене хришћанскe душе: права истина пребива у истинском Господу Богу и поукама Свете Цркве. Само свезнајући Бог зна како се све збило и како ће се збити до краја вијека. Он је кристална истина и свемогућа савршена стваралачка божанска сила и снага вјечног благодатног живота. Само кроз Љубав Божју долази се до истинског спознања Божјег, јер Он не познаје горде и надмене. Бог открива Себе коме Он хоће, тј. смиренима, а не нама радозналима и несмиренима. Да бисмо сазнали, по његовој милости, барем дјелић те Вјечне Истине, Свети Оци кажу да Бога треба вољети, кроз њега живјети и дисати у духу Љубави Божје.
      Аутор.
      Садржај:
      СВОЈЕВОЉАН ПАД НА ДУХОВНОМ НЕБУ.
      КАКВЕ НАМ ЈЕ ДАРОВЕ НУДИЛО МИСТИЧНО ДРВО ЖИВОТА?
      ДА ЛИ СЕ ДУХ СВЕТИ МОЖЕ РАЗЈЕДИНИТИ?
      БОГ КАКВИМ ГА ВИДИМ И ОСЈЕЋАМ У СВОМ СРЦУ
      ГОСПОД БОГ ОТАЦ
      РАЂАЊЕМ
      СИНА БОЖЈЕГ
      И
      ИСХОЂЕЊЕМ
      ДУХА СВЕТОГА
      ДАРОВА НАМ
      ВЈЕЧНУ БЛАГОДАТНУ ЖИВОТВОРНОСТ
      СВЕТЕ ТРОЈИЦЕ
      КРОЗ КОЈУ ЋЕ СВЕ ПОСТАТИ ШТО ЈЕ ПОСТАЛО
      Процес вјечног Рађања и Исхођења у Божјем Бићу (Богу Оцу) за нас су вјечна и недокучива тајна, јер суштина Божја је за човјека недоступна и недокучива. Од вјечности постоји дијалог унутар Свете Тројице, јер се Син Божји и Дух Свети саблаговоле, а то значи да у свему кажу Истинско ДА Оцу. Тaј јединствени нераздјељиви Дух који непрестано обитава у Господу Богу (Светој Тројици) - понуђен је Божијим благодатним стваралаштвом и Њиховим разумним створењима. Наиме, благодатни мир и бескрајна Божја благодатна љубав у Духу Светом даровани су духовном небу и исто тако бити ће даровани и Земљи. Господ Бог не нарушава било који закон који је даровао, а један од тих је својеврсни Његов дар разумним бићима – а то је наша бескрајна слобода воље.
      БОЖЈЕ СВЈЕТЛОСНО ДОСТОЈАНСТВО
      Господ Бог Отац. – Он је Отац Сину Божјем и Духу Светоме и Бог Отац свему видљивом и невидљивом, јер од Њега све потиче.
      Господ Бог (Света Тројица). – Он је Бог свему видљивом и невидљивом, јер кроз ово нераздјељиво Тројично јединство све благодатно је створено.
      Господ Исус Христос. – Он ће као Богочовјечански Цар бити видљиви Бог свима онима који буду истински жељели да обитавају у Његовом Царству.
      СВОЈЕВОЉАН ПАД НА ДУХОВНОМ НЕБУ
      У почетку Бог-Отац кроз Сина Божјег у Духу Светом створи небо (Пост. 1, 1).
      БОГ-ОТАЦ кроз СИНА у ДУХУ СВЕТОМ
      СТВАРА
      БЛАГОДАТНИ ДУХОВНИ АНЂЕОСКИ СВИЈЕТ
      Кроз своју бескрајну узајамну божанску љубав, коју краси божански мир и неизмјерна божанска радост, Бог-Отац кроз Сина Божјег у Духу Светом ствара свјетлосни духовни свијет, који је прожет Њиховом божанском благодатном силом, без које се не може замислити вјечно живљење у истинском миру и радости у Духу Светом. Ова духовна створења могу вјечно обитавати у духовној благодатној заједници Царства Божјег само ако су непрестано сједињена Богом Вјечне Љубави. Та духовна створења створена су од Вјечног Добра и само за вјечно добро, јер им је то истински Божји благодатни дар. Тако у овом духовном небу настаде Божјa благодатнa заједница, која се може окарактерисати као благодатна духовна заједница од знања добра, јер води поријекло од Бога Вјечног Добра (Свете Тројице). Уједно, ако су ова разумна духовна створења својевољно непрестано сједињена са благодаћу Свете Тројице - она слиједе само благодатни пут вјечног Добра.
      Из прикривеног незадовољства поједина духовна бића почела су се нечастиво богопротивити и постепено губити своје првобитно благодатно стање. Без истинског повратка Господу Богу, ови бунтовници без разлога с временом ће доспјети у такво стање незадовољства, које ће се у свему противити начелима - вјечног благодатног мира, љубави и радости у Духу Светом. Подмуклим ширењем овог незадовољног плода благодатни анђеоски дух поче се изопачавати тј. губити божански мир. Наиме, својевољно разједињење с Богом Вјечног Мира доноси само немир и неминовно води у вјечну духовну голготу. Нажалост, нечастива сила одлучи да ће радије вјечно умирати с овим бунтовним душевним немиром него живјети у заједници са Богом Вјечне Љубави. Овим начином живота непослушни анђели упорно теже својој неблагодатној самосталности, и то ће их временом одвести далеко од благодатног мира и љубави коју су у почетку имали у себи као својеврсни дар Божји.
      Бог никоме није свезао слободу воље, и због њиховог страшног духовног пада, који се збио на Земљи, више им се не нађе мјеста на духовном небу. Кад нечастива сила би збачена са духовног неба, она се настани у поднебесну сферу настављајући да упорно наводи сав васиони свијет на богопротивљење. Нажалост, богоборним начином живота ови помрачени анђели потпуно ће се изопачити до краја вијека. Јер својевољном богопротивношћу с временом се анђеоски образ губи, раслабљује и нестаје, а то је од Бога у миру и љубави даровани благодатни разум. Обитавајући ван духовног неба, пали анђели разапињу се између знања добра и спознања зла, и то знање добра с временом ће се губити и отићи у бескрајно спознавање зла, тј. у бескрајну мржњу према своме Творцу и његовој творевини. И ово изопачено стање има свој узрок: оно у почетку није постојало у том од Бога створеном бићу, него је произведено његовом вољом. То помрачено стање не трпи Бога, ни оно што је Бог створио, и у њиховом неблагодатном царству све се заснива на страховлади и нема поштовања слободе воље. Наиме, све што није Богом благословено, тј. није прожето благодаћу Свете Тројице – распашће се само по себи. Јер постепеним губљењем божанског мира, нечастива сила доћи ће с временом у стање међусобне нетрпељивости и због тога царство таме добија назив пакао – живот у вјечном немиру.
      Кад Бог створи било које разумно биће и кад се то благодатно створење непрестано кријепи Богом Живим – оно има свој благодатни животни почетак, који нема свој смртни завршетак, јер непрестано обитава у овој Вјечној Животворној Благодати. Наиме, кад се то благодатно створење због својевољне богопротивности само у себи раздијели, оно с временом постаје непријатељ сам себи. Тамо гдје влада богопротиван дух јесте стање непрестаног немира, мржње, незадовољства – једном ријечју, паклено стање. Кад било која разумна природа својом вољом дође у такво стање - имаће вјечну страшну неутјешну патњу. Јер зло само са собом ратује, оно у себи садржи немир, благодатно добро не може да ратује – оно у себи садржи благодатни мир.
      Погледајмо шта нам о том изопаченом стању каже наш Бог-Исус Христос: Како може сатана сатану изгонити? И ако се царство само по себи раздели, то царство не може опстати; и ако сатана устане сам на себе и раздели се, не може опстати, него пропасти (Мк. 3, 23–25). Вјечни Пастир благодатног мира поручује нам: Ја сам (благодатни) пут и (вјечна) истина и живот (вјечни); нико не долази (у Духу Светом) Оцу осим кроз мене (Јн. 14, 8). А ако смо богопротивни, поручује: Зато вам и рекох (ако се кроз Mене не облагодатите Духом Светим) да ћете помрети у гресима својим; јер ако не поверујете да Ја јесам (Син Онога који Јесте (Бога Оца) и да је у мени благодатни пут и благодатна истина и благодатан живот вјечни), помрећете у (својевољним) гресима својим (Јн. 8, 23).
      СВЈЕТЛОНОСНО ДОСТОЈАНСТВО
      Великодостојник анђео Господњи Гаврило у свему је вјеран Господу и због те његове савршене преданости Господ му даје велику част да грешном човјечанству објелодани Свету Тајну Оваплоћења Сина Божјег. И уједно, има ту велику част да чува Богомладенца и прати с благодатним анђелима зле намјере нечастиве силе која настоји упорно пореметити Божји план спасења рода људскога.
      И (у име духовног мира) наста рат на (духовном) небу, (неустрашиви арханђео) Михаил и анђели његови заратише на (богопротивну) аждају, и ратова (богопротивна) аждаја и (богопротивни) анђели њезини, и не одолеше (одважној Божјој благодатној анђеској сили), нити им се више нађе места на небу (међу благодатним анђелима). И збачена би аждаја велика, стара (мудра) змија, која се зове ђаво и сатана, која (злоупотребом своје мудрости коју јој је Бог даровао) заводи сав васиони свет, и збачена би на земљу, и с њом бише збачени анђели њени (Откр. 12, 7–9). И видех сатану где паде са неба као муња (Лк. 10, 18). Послије побједе над сатаном и његовим истомишљеницима неустрашиви предводник арханђео Михаил задобија од Господа достојанство анђела Господњег и постаје по свјетлоносном достојанству први по части пред Престолом Божјим (Дрветом живота).
      Ова благодатна анђелска сила, својом истинском вјерношћу Богу - нашла је вјечно усиновљење у Господу. У прилог томе - говори овај догађај: А један дан дођоше (анђелски) синови Божји (који су у свему истински вјерни Богу) да стану пред (свевидећим) Господом (и извјесте Га, шта се збива на земљи), а међу њима дође (по допуштењу Божјем) и Сатана. И Господ (Отац) рече Сатани: „ Откуда идеш?“ А Сатана одговори Господу и рече:„ Проходих земљу и обилазих (Јов.1, 6-7).“ Усиновљење Божје можемо задобити и ми, ако то истински желимо - јер наш Господ Исус Христос наглашава: Ја ћу жедноме (благодати) бадава дати са (Мог благодатног) извора (вјечне) воде живе. Који победи (уз Божју помоћ) наследиће све ово, и бићу му (истински) Бог, и он ће ми бити (благодатни) син. А страшљивима и невернима и нечистима и убицама и блудницама и врачарима и идолопоклоницима и свима лажама, њима је удео у језеру (мртвог мора) које гори (неблагодатним) огњем и (смрдљивим) сумпором (Содома и Гоморе), што (им) је (нажалост) друга (али вјечна) смрт (Откр. 21, 6–8).
      ПАЛО СВЈЕТЛОНОСНО ДОСТОЈАНСТВО
      Пали анђео Господњи Луцифер Деница – кад му је Бог Отац објелоданио да је воља Његова да Син Божји влада као Богочовјек благодатним земаљским и небеским Царством, побуни се, јер је уображено и гордо сматрао да та част припада њему да сједне на тај Царски престо.
      Уједно имамо истомишљенике који слиједе његов богопротивни пут:
      Наиме, анђео Господњи Луцифер Деница објелодањује читавом духовном небу Свету Тајну Господњу (тј. шта ће бити све створено на Земљи и) да ће Син Бога Оца постати Богочовјек и да ће, као такав, владати сједињеним благодатним земаљским и небеским Царством. Он тим чином злоупотријеби најдостојанственији свјетлоносни положај, у којем је обитавао пред Богом. Заводећи поједине становнике духовног неба против Сина Божјег, пали анђео Господњи у њих с временом усади незадовољство. Нажалост, то њихово незадовољство се испољава до данашњег дана, јер нечестива сила има непрестану жудњу да се усели у човјека и пороби његову душу.
      Духовна бића од Бога су створена да у Царству Божјем (земаљском и небеском) имају сврсисходност која им је одређена. Сјединити творевину с творевином практично је немогуће јер ове двије природе (духовна и човјечанска) вјечито би дјеловале подвојено и свака би вукла на своју страну. Ако неко доживи антихристову владавину, имаће прилику да се лично у то и увјери прихвати ли антихристовски печат вјечне голготске патње. Својевољним прихватањем тог злог печата нечастива сила добиће сву власт над тим несрећницима и вршиће неописив терор у њиховој човјечанској природи. Нечастиви је човјекоубица од почетка, јер он кроз своју страсну палост тежи да се усели у човјека (супротно Бочовјеку Христу који је сваршено сјединио двије воље) и пороби његову вољу (тј. насилно овлада човјеком вољом).
      Сједињење с нечастивим води у вјечну смртну патњу, прожету мржњом, незадовољством и вјечним немиром. Супротно томе, сједињење с Богом води у безбрижност, јер у том благодатном сједињењу влада вјечна слобода, прожета обостраном љубављу, која носи у себи божански мир и неописиву радост у Духу Светом. У Царству Благодати међу угодницима Божјим владаће узајамна бесебична љубав, која ће бити прожета благодатним миром и неизмјерном радошћу. Они ће се разликовати само по благодатној свјетлости коју носе у себи по мјери раста у Христу. У том Царству биће само један Владар, а то је Онај који све (благодатно) испуњава у свему (ако доживимо Његову велику милост) (Еф. 1, 23).
      Он нам истински поручује:
      Ево долазим (по свом истинском обећању) ускоро, и плата моја са мном, да (по мјери раста у Мени) дам свакоме по делима његовим. „Ја сам (Очев) Алфа и Омега, (у Оцу сам) Први и Последњи, (Очев сам) Почетак и Свршетак. Блажени су који (кроз Сина Божјег у Духу Светом) творе заповести његове (Очеве), да имају право на (благодатно животворно) Дрво живота, и уђу на (благодатне) капије у (вјечни) Град (Царство Божје) (Откр. 22, 12–14).
      КАКВЕ НАМ ЈЕ ДАРОВЕ НУДИЛО МИСТИЧНО ДРВО ЖИВОТА
      Едемски врт већина с правом назива прелијепим рајским вртом: због лијепог дрвећа, доброг за јело и лијепог за гледање, и због дрвета од живота насред врта. Али поред дрвета од живота, видимо и присуство дрвета од знања добра и зла.
      Једно дрво је израсло:
      Дрво од живота - Ово Дрво на Земљи израсло је као продукт вјечног благодатног (доброг) стања које нуди Бог (тј. вјечног благодатног живота).
      А друго дрво:
      Дрво од знања добра и зла - Ово дрво на Земљи израсло је као продукт тренутног стања на духовном небу.
      То значи да се на духовном небу, поред стања добра, појавило и стање зла (прикривено богопротивљење):
      Стање благодатног добра. – На духовном небу обитавају благодатни анђели који су остали само у стању благодатног добра.
      Стање добра и зла. – У том стању су анђели који су на духовном небу, из (благодатног) доброг стања, пали у зло (неблагодатно) стање, то су пали анђели, који су сад становници поднебесја.
      Какве нам је божанске дарове нудило благодатно Дрво живота?
      У плоду овог Дрвета обитава сва пуноћа Божјих дарова и човјек би једењем овог благодатног дара у Духу Светом окријепио душу и тијело и потврдио живот вјечни. Благословом Божјим благодатни човјек имао је ту част да без имало страха прилази овом благодатном Дрвету и окријепи се његовим благодатним плодом. С друге стране, по заповијести Божјој, човјек је имао да заобилази и са страхом Божјим гледа на примамљиви плод дрвета од знања добра и зла. Да се опредијелио за благодатно Дрво од живота, тим чином човјек би се опредјелио за благодатни живот вјечни у заједници са Богом. Плод Дрвета од живота је оличење благодатног дејства плода Дрвета живота, а плод од знања добра и зла је оличење неблагодатног дејства, тј. једно тешко изопачено стање у које упада свако створено разумно биће које не поштује заповијести Божје, тј. богопротиви се. Кад Бог створи Земљу, подари јој дан трећи благодатно Дрво од живота у Едемском врту. Први човјек би јео сладоносне миомирсне плодове које је Бог даровао Едемском врту и живио би у савршеном здрављу, а кријепљењем (причешћем) благодатним плодом Дрвета од живота стекло би се вјечно право на Царство Божје. Дрво живота је вјечни животворни Путир – Бог Отац, његов вјечни плод јесте Син Божји у Духу Светом. Кријепљењем тим вјечним благодатним животворним плодом све благодатне мисли и жеље приносиле би се Богу Живоме (Светој Тројици). Благодат овог вјечног божанског плода доносила би нам мир и радост у Духу Светом, у коме бисмо кроз нашег Цара Сина Божјег у Духу Светом имали вјечну љубав с Богом Оцем. Кроз плод Дрвета од живота човјеку је понуђено да удари печат благодатног вјечног живљења у заједници с Богом, а плод дрвета од знања добра и зла био је строго забрањен човјеку, јер ће га због својевољне нечасне намјере одвести у непрестану несмиреност (непрестано неоправдано незадовољство). Пали човјек, ако се искрено не покаје – имаће вјечну забрану приласка овом животворном Путиру (Дрвету живота).
      С тим у вези, Бог Отац кроз Сина у Духу Светом из бескрајне узајамне љубави створи Земљу и све што је потребно човјека ради. Син Божји дође од Бога Оца у Духу Светом на Земљу да нам дâ благодатне лијекове и својим примјером живота показа нам, како да их користимо да бисмо стекли право на Дрво живота и ушли у Обећани град. Сједињена Божанска и човјечанска природа у личности Господа Исуса Христа није дошла на овај свијет да наруши закон Божји, него да га испуни у јоту. Бог у тијелу није дошао на Земљу да покаже своју стваралачку моћ, него да покаже могућност благодатног дејства човјечанске природе кад је непрестано сједињена с божанским природама Свете Тројице. Да човјек не згријеши, свака земаљска биљка за њега би имала благодатно својство вјечног здравља, а кријепљењем божанским благодатним плодовима Дрвета живота потврђивао би се печат вјечног живота и божанска благодатна мудрост непрестано би расла у сваком човјеку. Син Божји дошао је на Земљу да изврши вољу Бога Оца и многи га не примише, али доћи ће други да испуни своју вољу уз допуштење Божје и многи ће га примити. Имамо велики Божји дар, а то је бескрајна слобода воље, и за ког се господара одлучимо – тако ће нам бити и дато. Јер кроз ту бескрајну слободу поједини благодатни анђели и касније створени благодатни човјек свјесно хтједоше да постану независни од Бога, уједно желећи да задрже у себи то благодатно дејство (благодатну силу Божју) и преусмјере је у правцу који се противи Божјим законима благодатног добра. Усаглашавање добра (благодатног Божјег мира) са злом (немиром) – то је за здрав разум заиста незамисливо.
      Каква је разлика између Дрвета живота и Дрвета од живота?
      Упоредимо размјену божанских благодатних животворних плодова (добара) Свете Тројице са човјеком кроз Дрво живота и Дрво од живота:
      Дрво живота (Вјечни Свети Путир – Свети Животворни Олтар Божји). – Кроз Дрво живота вјечно се прожима благодатна животворна сила Господња, тј. Бог-Отац кроз Сина Божјег у Духу Светом кроз божански плод овог Дрвета дарује нам своју вјечну благодатну енергетску животворност ако се истински сјединимо са Њим. Ко по милости Божјој добије ново право на кријепљење благодатним животворним плодовима Дрвета живота, имаће у себи непрестани благодатни животворни миомирисни укус вјечности. Дрво живота, искрено дочекује сваку истинску душу и нуди своје божанске миомирисне утјешне плодове. То нам сам Син Божји потврђује, да у Царству Божјем: На сред (благодатног) трга (Светог Града) његова и са обе стране (благодатне) реке (са водом живом обитава божанско) Дрво живота, које (кроз своју благодатну божанску енергију) рађа дванаест (благодатних) родова дајући сваког месеца свој (вјечни благодатни) род (као што је у почетку слично давало у благодатном Врту едемском Дрво од живота), и (благодатно духовно) лишће (вјечне благодатне љубави, мира и радости у Духу Светом) од Дрвета беше за (умилно) лечење (пристижућих душа блаженог) народа (покајника, мученика, паћеника и подвижника Христа ради). И (кад уђемо у осми блажени дан) више неће бити никаквог проклетства (јер ту не обитава дрво од знања добра и зла), и престо Божји (Свете Тројице) и Јагњетов (Богочовјеков) биће у њему (у Дрвету живота). Гледаће (у њему Богочовјечанско) лице Његово (као што би га гледали Адам и Ева да се одлучише за Дрво од живота), и име Његово биће на (благодатним) челима њиховим. Ноћи неће бити више, и неће требати (мјесечеве) светиљке, ни (пролазне) светлости сунчане, јер ће их (као у почетку) обасјавати Господ Бог (својом божанском свјетлошћу), и цароваће (у својој вјечној свјетлости) у векове векова (Откр. 22, 2–5). – Говори онај који сведочи ово: „Да, доћи ћу (у)скоро (у својој вјечној слави и божанској свјетлосној сили великој)“. Амин, да, дођи, Господе Исусе (Откр. 22, 20)! С тим у вези, непрестаним обитавањем божанских животворних енергија Свете Тројице у једном тијелу, то тијело добија натприродну моћ благодатног прилагођавања (тј. трансформације). Када се, рецимо, тијело Господа Исуса Христа вазносило у Царство Благодати, имало је своју натприродну трансформацију – оно се кретало из природног, тј. ваздушног простора (И док их он благосиљаше, одступи од њих и узношаше
×
×
  • Create New...