Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
  1. Zero

    Zero

  2. Ћириличар

    Ћириличар

  3. Paradoksologija

    Paradoksologija

  4. александар живаљев
  5. Grizzly Adams

    Grizzly Adams

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од александар живаљев,
      Na stotine ljudi u Beogradu čekalo u redu za jedne patike
       24.11.2019703 REAKCIJE NOIZZ SNEAK(ER) PEEK: TRAVIS SCOTT X NIKE AIR FORCE 1 "CACTUS JACK" PR fotografije   NA STOTINE LJUDI U BEOGRADU ČEKALO U REDU ZA JEDNE PATIKE    IVANA STOJANOVSenior Editor
      FACEBOOK TWITTER Ni jaka košava nije sprečila zaljubljenike u patike da porane i zauzmu red koji se tokom celog prepodneva pravio ispred prodavnice "Tike" u koju je stigao model Air Force 1 Cactus Jack, nastao u kolaboraciji Travis Scott x Nike. Model Air Force 1 Cactus Jack o kom sve detalje možete pročitati u našoj rubrici NOIZZ patika je danas stigao u Tike, ali nije bilo lako ugrabiti svoj par. Deljenje brojeva za učestvovanje u izvlačenju je počelo jutros u 9:30, pa se red formirao mnogo pre toga.
         
       
        Pravila igre su sledeća: jedna osoba je mogla da se prijavi za jedan broj, a nakon podele brojeva je počelo izvlačenje. Oni koji su izvučeni su mogli da kupe samo jedan par patika. Ukoliko izvučena osoba nije bila prisutna u trenutku prodaje, nije imala pravo da Air Force 1 Cactus Jack kupi kasnije. Dostupne su bile veličine od 39 do 46, a cena je 20.790 dinara. Sudeći po Tike storijima na instagramu, patike su rasprodate i do njih je danas došlo 639 ljudi.

        Red ispred Tike radnje Foto: Instagram / Noizz.rs
        Ono što izdvaja Cactus Jack od svih njegovih dosadašnjih kolaboracija na prepoznatljivim Nike modelima oplemenjenim Travisovom estetikom je višebojnost i koloritni kvalitet celokupnog izgleda patike, pojačan srednjim delom đona u boji ovsene kaše sa kontrastnim vezom acid green koncem. Nama sa ovih prostora neće promaći da je Cactus Jack ispisano ćirilicom. Air Force 1 Cactus Jack je ove godine sigurno jedna od najvažnijih vesti za sneakerheade širom sveta, pa i kod nas. Zato ne čudi što je i Beograd danas ličio na druge prestonice u kojima je kultura patika opsesivno ušla u pore klinaca koji žive streetstyle.
        Izvor: Noizz.rs
    • Од Broken,
      Prvo, ne bi me čudilo da je ovaj film već odavno poznat ovdašnjoj populaciji i da ste već pisali o njemu. Ipak, s obzirom da me je podstakao na razmišljanje više od bilo čega drugog u poslednje vreme, imam potrebu da otvorim temu i nadam se čujem vaša razmišljanja.
      O čemu se radi ?
      Pre neke tri nedelje drugar mi pošalje link i kaže da pogledam film jer bih ga mogao iskoristiti u nastavi. Nije mi se baš gledalo pa sam samo preleteo preko teksta koji sam dobio uz film. Kad sam pronašao peripetiju u tom tekstu i pročitao epilog nisam imao hrabrosti da gledam film nekoliko dana. O centralnoj situaciji u filmu sam razmišljao svakodnevno u narednih desetak dana. Šta bih ja uradio ? Ne znam ni sad. Iako sam se dvoumio da li da film koristim u nastavi na kraju sam prelomio, puštao starijim učenicima i onima za koje sam procenio da bi mogli da podnesu priču.
      Evo filma i teksta Rastka Jovića. Za one koji ne žele da gledaju i čitaju dole ću izneti ključni problem.
       
      Tekst Rastka Jovica.pdf
       
      Evo čitave situacije ukratko:
      "Отац и син стижу на мост. Пошто следећи воз стиже за сат времена, имају
      довољно простора да раде нешто друго. Син одлучује да пеца на реци, а отац
      одлази у своју кућицу која је на пристојној удаљености од моста. Из те командне
      кућице могуће је видети да ли воз или брод наилазе.
      Убрзо стиже телефонски позив да се мост подигне, како би мањи брод
      прошао испод њега. Отац покреће команде и тешка конструкција се успиње и остаје
      уздигнута високо ка небу. Воз који треба да стигне, изненада пролази кроз црвено
      светло и тиме се много брже него што је очекивано појављује пред мостом. Отац је
      отишао до друге кабине да провери хидраулику моста, те се сада он и син не могу
      да виде. Видевши воз који иде све брже, син почиње да дозива оца који га не чује.
      Вративши се у своју командну кућицу, отац изненада уочава да се испред моста
      налази воз који не треба да буде ту. Дигнут мост у таквој ситуацији значи сигурну
      смрт за многе путнике, јер времена за кочење нема. У паници, он гледа ка реци
      према сину којег је оставио да ту пеца. Син више није ту... он је на самом мосту где
      покушава да помоћу ручне команде спусти мост пред возом који долази све брже и
      брже. Оклизнувши се, малишан упада у механизам моста, док отац беспомоћно
      гледа са удаљености све оно што се дешава.
      Сада су остале секунде у којима отац треба да донесе одлуку. Да ли ће
      спустити мост и тиме сигурно убити свог сина, или ће оставити мост уздигнут и
      тиме га спасити, истовремено убијајући све људе у возу."
    • Од Милан Ракић,
      Bilo mi je jako važno nakon prestrašnog, ne samo jednog u nizu, skandaloznog govora sisačkog biskupa Vlade Košića u petak u Šibeniku, na proslavi Dana grada, kada je rigao vatru na sve nas novinare koje naziva sotonama (ali neću više o ispadima Košića; dovoljno smo za danas zatrovali eter samim njegovim spominjanjem), jučer u ovom istom gradu doživjeti djelovanje Duha Svetoga koji je izlio svoje darove, osobito dar mudrosti, ne samo nad novim dalmatinskim vladikom nego i nad episkopima Srpske Pravoslavne Crkve koji su ga 24. svibnja 2017. izabrali da naslijedi vladiku Fotija koji je postao episkog zvorničko-tuzlanski.

      Iguman (starješina) manastira Krka gospodin Nikodim Kosović (36), rođeni Zadranin, u subotu predvečer u svom je manastiru prihvatio službu vladike, a jučer u stolnoj crkvi eparhije u Šibeniku je ispovjedio vjeru kršćansku i rukopoložen je kao prvi Dalmatinac za dalmatinskog vladiku nakon 106 godina. Predodređen je, u to sam uvjeren i za taj ću se pothvat silno moliti, ne samo da dosegne slavu velikog vladike dalmatinskog Nikodima Milaša (po kojem je dobio crkveno ime) već i da ostvari zaista proročku, ako ne i herojsku misiju obnove ove, kako sam već jednom napisao, voljene, izranjavane, ali prelijepe Dalmacije.
      Nikodim Kosović je bio izbjeglica; on i sestra su ostali siročad. Sestru, čije su suze ganule sve koji su bili na liturgiji ili su pratili prijenos, posvojili su dobri, predobri Novosađani, a Nikodim je svoj duhovni put započeo pod plaštem velikog odgojitelja i teologa, čovjeka izuzetnoga kršćanskog srca, vladike bačkog Irineja Bulovića, da bi školovanje, nakon sjemeništa u Sremskim Karlovcima i teološkog studija u Solunu nastavio specijalizacijom u Rimu (gdje bi trebao doktorirati na papinskom sveučilištu Gregorijana), služio kao đakon u Šibeniku, a nakon toga kao profesor i kao iguman u manastiru Krka.
      Predvodeći liturgijsko slavlje u Šibeniku, patrijarh srpski gospodin Irinej je nekoliko puta zavapio ”Dosta je bilo mržnje!” te zadao, točnije, precizirao zadatak vladike Nikodima: popraviti ono što je sila zla razorila, obnoviti vjeru preostalog naroda, vratiti ljude koliko god bude moguće, zaustaviti one koje bi otišli.
      Nije nimalo lak posao okrijepiti Božji narod da ostane ovdje. I, da, ponovimo, obnoviti ono što je sila zla uništila.
      A zadatak nije lak jer se nove mržnje bude, pa bismo s patrijarhom mogli ponoviti: Daj, Bože, da to ostane samo na riječima.
      Nikodim je u svom prvom govoru ispružio ruku prijateljstva i mira većinskom narodu, jer u Kristu Gospodinu ”nema više Srba i Hrvata”, u svima je prisutan sam Bog na način da smo svi mi ”ikone Božje”, na Njegovu smo sliku i priliku stvoreni.
      Nikodimov zadatak nije lak, ali nada se nazire. Srpska Pravoslavna Crkva prepoznaje duh i znakove vremena i po treći nam puta šalje autentičnog svjedoka Evanđelja (nakon imenovanja Porfirija Perića mitropolitom zagrebačko-ljubljanskim te Jovana Ćulibrka vladikom pakračko-slavonskim). Siguran sam da će nam se dogoditi poker asova kada na proljeće 2018. bude izabran nasljednik pokojnog vladike Lukijana u istočnoj Slavoniji.
      Nikodim, baš kao njegova braća u episkopatu Porfirije i Jovan, želi upravljati ne vlašću, nego ljubavlju, želi okupljati, biti mostograditelj i obnovitelj. On, koji se smatra ”nedostojan” i ”malen u svemu”, kao da je fratar iz družine Franje Asiškoga – obećava služiti najmanjima, pripadati svima. I ta njegova gesta mora ostati zapamćena ne samo nama novinarima nego u prvome redu katoličkim (nad)biskupima koji se više ne smiju ponašati kao da su pravoslavni Srbi u Hrvatskoj neka društvena anomalija, već dokaz da je projekt etničkog čišćenja Hrvatske propao, ili da mora propasti ili da ćemo se svi skupa truditi da propadne, ma koliko sada ja bio optužen za naivnost i romantizam.
      U ime Katoličke Crkve brata u episkopatu su jučer u Šibeniku pozdravili nadbiskup splitsko-makarski Marin Barišić i šibenski biskup Tomislav Rogić. I lijepo ih je bilo vidjeti sabranima na liturgiji. Ti biskupi imaju zadatak pomoći vladiki Nikodimu.
      Gospodo, jer ja u mržnju ne vjerujem! Mi svi zajedno moramo mržnji reći – dosta je bilo!
      Jer ja vjerujem da je Nikodim Kosović dar Duha Svetoga, teološko mjesto koje nije nacija i nacionalni ponos, već pomirenje i oprost, kao ključne zadaće koje su zadane ovim crkvenim zajednicama na epohalnom govoru pape svetog Ivana Pavla II. u rujnu 1994., na zagrebačkom hipodromu.
      “Ne podsjeća li nas Koncil da je Crkva ‘sakrament ne samo prisnog jedinstva s Bogom, nego i jedinstva cijelog ljudskog roda? (usp. Lumen gentium, 1). U ovim krajevima, danas stavljenim na toliku kušnju, vjera mora ponovo postati snaga koja ujedinjuje i daje dobre plodove, poput rijeka koje protječu ovim zemljama. Kao Sava, koja izvire u Sloveniji, protječe vašom domovinom, nastavlja uz hrvatsku i bosansko-hercegovačku granicu te u Srbiji utječe u Dunav. Dunav je druga velika rijeka koja povezuje hrvatsku i srpsku zemlju s velikim zemljama Istočne, Centralne i Zapadne Europe. Te dvije rijeke se susreću, isto kao što su pozvani na susret i razni narodi koje one povezuju.
      To posebno moraju ostvariti dvije kršćanske Crkve, Istočna i Zapadna, koje upravo u tim krajevima oduvijek žive zajedno. U toj metafori rijeka možemo skoro zapaziti tragove puta kojim Bog od vas traži da kročite u ovom teškom povijesnom trenutku.“
      Taj put “jedinstva i mira“, gospodo katolici svih crkvenih adresa, taj put bratstva i jedinstva naših naroda i narodnosti, reče Papa, “nitko ne smije izbjegavati“.
      I to, kaže Papa, nije imperativ samo vjere, već prije svega razbora, koji prethodi vjeri: “Nije li povijest stvorila tisuće neraskidivih veza među vašim narodima? Vaši jezici, iako različiti, nisu li među sobom tako bliski da se međusobno sporazumijevate i razumijete više nego je to slučaj u ostalim dijelovima Europe? I sam zemljopisni položaj balkanskih zemalja nameće se kao graditelj mira, jer su te zemlje obavezan prolaz između Bliskog istoka i Srednje Europe.
      Upravo zbog toga u prošlim je stoljećima ovdje cvjetala trgovina, razmjena raznih dobara i poduzetništva i to sve na dobrobit i blagostanje svih. U toj perspektivi nalazi se i budućnost Balkanskog poluotoka.
      U suradnji i solidarnosti narodi Balkanskog poluotoka moći će se suočiti s mnogim problemima i riješiti ih.
      Napredak i dobro naroda na Balkanu imaju samo jedno ime: mir!”
      Bez obzira na ljudske račune, na taj hitan zadatak, ti, Crkvo u cijeloj Hrvatskoj (mi katolici, pravoslavni, protestanti, mi djeco Božja, mi Abrahamova ćeljad), pozvani smo jednim kategoričkim moralnim imperativom.
      “Imperativom koji se neodoljivo pojavljuje u svakoj vjerničkoj savjesti, svaki put kada usne izgovore molitvu ‘Oče naš’. Tim nas je riječima Krist učio kako se trebamo obraćati Bogu. ‘Oče’, riječ slatka, ali i vrlo zahtjevna!”
      Ako nam je dakle Bog Otac, onda svi mi jesmo i moramo biti braća. To nam govore Irinej i Nikodim. Prije svih razlika, prije svakog pripadništva, prije svake nacionalnosti postoji duboko temeljno jedinstvo koje ujedinjuje svako ljudsko stvorenje.
      Mi kršćani pozvani smo da to jedinstvo svjedočimo posebnom snagom i odgovornošću.
      Zar ne bi bila nedopustiva dvoličnost ponavljati “Oče naš” dok se gaje osjećaji srdžbe i zavisti ili čak namjere nasilja i osvete?
      “Oče naš” uistinu sadrži u srži određeni nacrt društva, koje ne samo da isključuje svako nasilje nego se u svakom svom vidu izgrađuje prema načelima bratske solidarnosti.
      Radi se o društvu shvaćenom kao jedna velika obitelj u kojoj se pojedinci i grupe osjećaju, bez ikakve diskriminacije, kao poštovani i voljeni.
      Vrijeme je da ne samo svi mi kršćani već i svi ljudi “dobre volje” u Hrvatskoj i regiji postanemo promicatelji međusobnog oproštenja i pomirenja.
      Zato, dobrodošao i Bog te blagoslovio i poživio, brate biskupe, vladiko Nikodime, vjesniče jedne bolje i poželjne Hrvatske, tvoje Hrvatske!

    • Од Juanito,
      Zloupotreba psihologije: Optimistički fundamentalisti
      Virus pozitivnog razmišljanja
      Najnovija istraživanja o efektima takozvane škole pozitivnog mišljenja koja nudi instant recepte za pretvaranje gubitnika u dobitnike, dodatno potvrđuju da je u pitanju obmana za brzo sticanje novca, zbog koje mnogi ozbiljno bolesni ljudi odustaju od profesionalne pomoći.
      Zahvaljujući komercijalnom izdavaštvu, tvrdnja da je za sreću i uspeh dovoljno da svaki dan pozitivno razmišljamo proširila se kao virus i danas je gotovo nemoguće razuveriti ljude u njenu proizvoljnost. Poruka zagovornika pozitivnog mišljenja glasi otprilike ovako: sve potiče iz glave, pa da biste bili zdravi, uspešni i srećni razmišljajte pozitivno, zauzmite konstruktivan stav i budite optimisti. Ako ste neuspešni i nesrećni, to je zato što razmišljate negativno i gajite pesimizam. Pri tom je teško utvrditi šta promoteri pozitivnog mišljenja konkretno preporučuju kao rešenja za savladavanje životnih problema, budući da se njihovi saveti uglavnom svode na ponavljanje autosugestivnih formulacija kao i usvajanje određenih uverenja o ličnim vrlinama i mogućnostima uspeha.
      Navedene ocene deo su zaključaka psihijatra Džoane Vud i njenog tima sa Univerziteta „Vaterlo” u Kanadi, nakon višegodišnjeg terenskog istraživanja kako pozitivna autosugestija utiče na ljude koji već imaju izraženo samopoštovanje, a kako na pojedince kojima ono nedostaje. Rezultati su pokazali da onima koji veruju u svoje sposobnosti ovakve vrste autosugestivnog treninga nisu ni potrebne. Međutim, kod pojedinaca koji imaju nizak nivo samopoštovanja i samopouzdanja, a kojima su takvi treninzi pre svega namenjeni, nalazi su bili veoma zabrinjavajući. Ispostavilo se da je primena pozitivne autosugestije kontraproduktivna. Ona dodatno provocira nesigurne da svoje nedostatke vide još izraženijim u odnosu na predstavu koja im se nameće kao ulaznica u svet uspešnih i kao formula da budu društveno prihvaćeni.
      Vašarska psihologija
      Najslavnija autosugestivna fraza „svakog dana u svakom pogledu sve više napredujem”, smišljena je još pre jednog veka, a njen autor je „otac” pozitivnog razmišljanja, francuski psiholog Emil Kue. Ova teorija je stekla svetsku popularnost zahvaljujući knjizi „Moć pozitivnog razmišljanja” Normana Vinsenta Pelea iz 1952. godine, koja je nadahnula brojne autosugestivne škole da ponude prečicu do sreće i uspeha i na tome izgrade sopstveni poslovni uspeh i zgrnu novac. Novo psihološko „otkrovenje” zasnivalo se na nizu fraza koje je svaki dan trebalo ponavljati kao mantre. Na primer, onima koji su nezadovoljni svojim fizičkim izgledom preporučuje se „svakog jutra gledajte se u ogledalo i recite sebi da ste najlepši na svetu”. „Privlačan sam i uspešan u ljubavi i seksu”, mantra je onih koji imaju problema u intimnom životu. „Ništa me neće sprečiti da ostvarim snove”, formula je koju treba izgovarati svaki dan da biste se za par meseci od poslovnog marginalca pretvorili u nezaustavljivog poslovnog lidera.
       
       
      Danas, kada se usled posledica ekonomske krize preispituju mnogi donedavno nesporni postulati modernog društva, ispostavlja se i da ponavljanje pozitivnih fraza pred ogledalom ne rešava probleme potrage za poslom kojeg nema, niti na prečac može da vrati izgubljene kuće, celokupni kapital i životnu ušteđevinu za stare dane. U raspravama kako su uopšte promoteri pozitivnog mišljenja uspeli da se nametnu sa svojom “vašarskom” psihologijom najčešće se okrivljuju mediji, koji su agresivnom propagandom ovakvih škola i priručnika zaglupeli javnost. Međutim, priča je složenija, smatraju autori kanadskog istraživanja. Instant psihologija je svojevrsni odgovor na drugu krajnost – da se svi psihološki problemi isključivo rešavaju hemijom, koju je promovisao deo psihijatara lobirajući za farmaceutsku industriju. Rodonačelnik oba modela je stav, koji je naročito forsiran u Sjedinjenim Državama, da se ljudi dele samo na dve kategorije - dobitnike i gubitnike, pri čemu je glavno merilo uspešnosti i izvor svih drugih dobrobiti poslovna realizacija i stečeni kapital. Škola pozitivnog mišljenja je, stoga, ponudila primamljivu altrenativu ne samo za skupe lekove i psihijatrijske seanse, već i jednostavan i brz način za uklapanje u vrednosti koje su nametnute kao uslov za društveno prihvatanje, uključujući i prednost da se sve to izvede bez etiketa koje se „kače” onima koji traže psihijatrijsku pomoć.
      Žrtve optimističkog fundamentalizma
      Tako su pojedinci sa izraženim manjkom samopoštovanja dodatno postali žrtve „pozitivista”. Njihove formule i krajnje pojednostavljen pristup kako se treba nositi sa životnim problemima omalovažavaju ljude sa ozbiljnim zdravstvenim problemima poput depresije, bipolarnog poremećaja i anksioznosti. Jer, kako objašnjava autor pomenutog istraživanja psihijatar Džoana Vud, „ko smatra da je moguće postati srećan putem pozitivnog razmišljanja ne može da gaji razumevanje za depresivne i anksiozne, već ih po pravilu prezire i doživljava isključivim krivcima za tegobe koje imaju”. Štaviše, „optimistički fundamentalisti” neće imati razumevanja ni za one koji traže lekarsku pomoć za zdravstvene smetnje i odgovaraće će ih od odlaska psihijatru i medicinske terapije, jer im „to ne treba, jer je sve u mislima”. Pod uticajem ove obmane, mnogi ozbiljno bolesni ljudi odustaju od profesionalne terapije i pokušavaju da se izleče sami, sledeći uputstva koja im nude njihovi bližnji ili upijajući sadržaje priručnika popularne psihologije, upozorava Vud.
      Dodatna opasnost je što se pozitivne mantre nude i kao svemoguće rešenje za sve vrste fizičkih oboljenja i kao recept za sve životne situacije: od školovanja, zapošljavanja i zasnivanja porodice, do dobitka na lutriji. Ovakav pristup može se porediti sa ekstremnim primerima nekih verskih zajednica, koje u potpunosti odbijaju medicinske usluge čak i kada je evidentno da njihov član umire, uverene da će preživeti isključivo zahvaljujući molitvi.
      U čemu je problem s pozitivnim mišljenjem? U tome, objašnjava Vud, što - ako iza misli ne stoji iskreno uverenje - ono nema nikakvog učinka, a u šta će pojedinac verovati nije stvar isključivo volje ni odluke. Na primer, ako neko oseća da ga okolina ismejava, prezire i odbacuje, što može biti realna situacija, puko ponavljanje pozitivnih fraza da ga okolina uvažava i prihvata vremenom kod njega produkuje sve mučnija osećanja da je sadržaj takvih tvrdnji oprečan njegovom doživljaju. Psihijatrijska praksa pokazuje da onaj ko je po prirodi sklon da veruje u dobro, makar to uverenje bilo lažno, taj i ne pati od depresije, anksioznosti, niskog samopoštovanja i manjka samopouzdanja, pa mu pozitivna sugestija nije ni potrebna. Na to kakva uverenja pojedinac gaji, osim inteligencije i sposobnosti da se objektivno sagledava realnost, utiče i razvijenost i aktivnost moždanih centara za odbranu od stresa, koje nisu podjednake kod svih ljudi. Stoga životni stavovi nisu puka posledica odluke i nije ih moguće naučiti putem priručnika, kao ni talenat za umetnost ili nauku.
      Tekst je iz časopisa "Biznis i finansije" broj 87, maj 2012.
      Izvor
    • Од obi-wan,
      Ako se slazete, mislim da bi ova tema mogla da bude zakacena (pinned, jel`te). Ubacicu ponekad i nesto od ranije, sto sam sakupio, osim onog sto trenutno naidje da se zapise.
      Inace, sve je preuzeto sa https://www.facebook.com/ddjogo?hc_ref=NEWSFEED da ne ponavljam stalno link.
      ...
      "Како смо се измјенили, заклети у традицију...
      Двије реченице једног скорашњег родитељског разговора, карактеристичне за размишљање наше генерације родитеља: "ма што да се он/а мучи, ако сам ја морао/ла" и "шта мени фали, ријетко ћеш видјети бољег човјека/већег вјерника од мене". Заправо, наш народ, ми, живи(мо) у два темељна вјеровања: да је живот бесмислено и некако "намјерно нама" тежак и да је свако од нас, такав какав је, мјерило живота, доброте, вјере, етоса.
      А наши стари нису тако. Претурали су преко главе теже, ратове и истински болне трагедије, тегобу сељачког дана и чиновничке неизвјесности, без роптања на живот као такав, без осјећаја завјере против "баш њих". О вјери и свом и туђем поштењу пуштали да говоре други, нерадо се дичили и оним што стварно јесу постигли. А у свему: поуздали се у Бога и Његов суд и знали да у тегоби, као и радости има Божије руке, а у скромности - нечег најхришћанскијег на свијету, онога што даје нашем тежаку да буде подвижник, попут сиријског мон
      Ту, у тежини дана и ћутању о спственим постигнућима Духа, лежи скривена снага коју заборављамо."
×
×
  • Креирај ново...