Jump to content
  1. Zoran Đurović

    Zoran Đurović

  2. Васијан

    Васијан

  3. Данче*

    Данче*

  4. АлександраВ

    АлександраВ

  5. RYLAH

    RYLAH

  6. прота Бранко Тапушковић
  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Разговор са блаженопочившим Митрополитом Амфилохијем о његовом духовном оцу, Преподобном Јустину Ћелијском и Врањском, вођен за прву емисију из серијала “Срна у изгубљеном рају” (који се на Радио Светигори емитовао поводом 120 година од рођења и 35 година од упокојења Аве Јустина):

       
      Гроб Преподобног Аве Јустина, у Ћелијама ваљевским, још од његовог упокојења постао је мјесто поклоништва за многе побожне душе, а забиљежен је и велики број чуда поред његовог гроба. Oд празника Благовијести 2014. године можемо да цјеливамо његове свете мошти у манастирској цркви Ћелија ваљевских. Владико, реците нам нешто о том свечаном догађају – преносу Авиних моштију.
      Да, поводом 35-годишњице упокојења оца Јустина, Бога молећи, договорили смо се са Владиком ваљевским Милутином и мати игуманијом Гликеријом, уз благослов Његове Светости, нашег Патријарха Иринеја, да се изврши пренос моштију Светог оца Јустина у цркву Светих Архангела, у којој је он тридесет и више година служио. И раније је било говора о овоме, међутим ипак није било сазрело вријеме. Ова је годишњица, показало се, била благопријатно вријеме да се то учини. У времену од његовог упокојења до данас, Авино име и његови списи постали су познати широм Васељене. Дјела Аве Јустина објављују се не само на српском, него и на јелинском, руском, румунском, француском, енглеском, њемачком и другим језицима. Велико је интересовање за његове списе, у најновије вријеме нарочито у Русији и Румунији. Скоро су нам тражили да на румунски језик буде преведена његова тротомна Догматика. Ава је био познат, наравно, и за вријеме свог живота од времена кад је био професор Карловачке и Битољске богословије, онда професор на Богословском факултету, а није остао сакривен чак ни онда када је прогнан 1946. године. Прво је био затворен па онда и протјеран са Универзитета, да би преко тридесет година провео у манастиру Ћелије ваљевске. Сјећам се кад смо разговарали о томе, па му ја кажем: „Аво, па добро је што су вас ови комунисти протјерали.“„А што?“, каже. „Па да вас нијесу протјерали овдје, у манастир Светих Архангела, у Ћелије, ви не бисте могли да нам оставите ово бесцјен благо, посебно дванаест томова Житија Светих.“ (Јер то је огроман подвиг који могу да раде само читаве екипе, а све то је он сам урадио – и превео, и написао, и припремио за штампу.) А он ће рећи: „Па да знаш да си у праву.“ Ава је, иначе, волио монашку обитељ. Дата му је могућност да остатак живота проведе у монашкој обитељи у непрекидној молитви, свакодневној Литургији и осталим богослужењима, као и у великом, огромном, јединственом труду на богословљу. Отац Јустин је и у то вријеме био познат, нарочито у Грчкој, благодарећи и нашем присуству у Грчкој и преводу једног зборника његових текстова под насловом ,,Човјек и Богочовјек”. Та књига је доживјела седамдесетих година више издања на грчком језику, а после тога штампани су и други његови списи. Нарочито је био познат и признат на Светој Гори, јер слично се сличноме радује. Светогорци су у њему препознали човјека истинске, светогорске духовности, иако он никад није био на Светој Гори, а читавог живота је желио да тамо оде. Сјећам се, кад сам се вратио из иностранства у Београд, па сам дошао у манастир Ћелије, и причамо ми о Светој Гори, о Светогорцима. Тамо сам боравио годину дана и причамо ми о поједницима као што је био отац Јефрем, отац Харалампије, наш отац Георгије, па отац Пајсије и други. А Отац слуша, слуша, слуша… Гута моје ријечи као мало дијете. Како ја причам, он плаче, па ће на крају да каже: „Е мој Јустине, то су прави монаси. То су прави подвижници, а не ти овдје у свијету.“ А онда ме гледа, па као да од мене очекује спас, каже: „Ја се надам, оче Амфилохије, да ће, њиховим молитвама и мене Господ помиловати. Шта ти мислиш?“ Ето, такав је био отац Јустин. Човјек бескрајног смирења, духовног огња којим је пламтио кроз читав свој живот. Свеукупно његово дјело, и као васпитача, и као проповједника, и као богословског писца, као пјесника и философа, сво је испуњено управо тим духовним огњем, вјером која горе премјешта и љубављу, изнад и прије свега, према Христу Господу, једином Човјекољупцу. Кроз све што је писао он је практично писао о Христовој личности и њу тумачио. Дуга је то прича, а ово је један кратак увид у његову личност.
       
      *Високопреосвећени, рекли сте једном да се Преподобни ава Јустин већ након вашег првог сусрета уписао у ваше срце неизбрисивим словима. Молим вас, Владико, да и са нама подијелите своја сјећања на тај први сусрет са Авом.
       
      Први пут сам се сусрео са њим још док сам био у Богословији, читајући неке његове списе који су штампани прије рата, јер је после рата штампање његових списа било забрањено. Читање његових и списа Светог владике Николаја за нас, онда младе богословце у времену гоњења Цркве и безбожништва, несумњиво је одиграло веома значајну улогу. Ипак, први пут сам се лично срео са њим 1959. године. Чуо сам да ће отац Јустин доћи на сахрану Љубице Барловец, дворске даме из времена Краљевине Југославије, изузетно побожне жене, пријатељице оца Јустина. Иначе, Отац је имао велики број тих угледних личности између два рата са којима се сретао, дружио и који су слушали његову ријеч. Дошли смо на Ново гробље, у цркву Светог Николе. Окупили су се тамо пријатељи и познаници госпође Барловец, и био је ту и отац Јустин. Као да га сад гледам како стоји на дверима храма Светог Николе. Један преображен лик, очевидно сав погружен у молитву, у себе. Покрети су му били огњени, хармонично огњени. На Новом гробљу су бесједе тада биле скраћене из практичних разлога. Пошто су се бојали да отац Јустин не каже нешто што је било опасно тада (за шта је он увијек био спреман), питали су га свештеници: „Колико ће трајати, оче Јустине, ваша бесједа?“ А он ће на то да каже: „Кад говорим о вјечности заборавим на вријеме.“ Није дуго бесједио, једно десетак минута, уобичајено за бесједу. Али била је то заиста незаборавна бесједа свима нама који смо га чули. Био је ту присутан и тадашњи Зоран Јевтић, садашњи умировљени Владика захумско-херцеговачки Атанасије, и садашњи Епископ шабачки Лаврентије, ондашњи Живко Трифуновић. Сјећам га се како се приклања до земље пред покојницом, госпођом Барловец, па јој говори: „Поздрави, сестро, Небеску Србију и кажи да је распет Свети Сава на Теразијама, да су прогнани Христос и Свети Сава са Београдског универзитета.“ И док је и даље говорио у том духу, из његова два ока текла су два извора. Било је то код њега и огњено али и спокојно, стамено, тврдо. Тако се завршио тај први сусрет са Авом Јустином, који је заиста остао незабораван. То су неки мали детаљи из тих првих сусрета са нашим Оцем Јустином. Има доста таквих детаља, незаборавних, који свједоче о њему и ономе што је он примио од Господа као уздарје за свој животни подвиг. А његов животни подвиг је био у духу оне светогорске изреке која гласи: Пролиј крв да би задобио Светога Духа. Светогорци, сваком новом који дође да остане на Светој Гори то правило дају као програм његовог монашког живота. Отац Јустин је то дефинисао на свој начин: ,,Толико живим колико капи крви из срца свога доливам у кандило вјере своје”. То је ава Јустин. То је његов животни став, његов животни програм, светогорски, светоотачки, светосинајски, светојовановски. Био је ђак Светог владике Николаја – Бог повеже такве људе једне са другима. И сам је, нема сумње, био даровит, али тај сусрет са Владиком Николајем, у преломним годинама, оставио је на њега јак утисак. Утисак су на Аву оставили и његови благочестиви родитељи, из Врања, простора у коме се укрштају вјековна предања Цариграда, Свете Горе, наших српских простора. И Свети Прохор Пчињски му је такође био путоказ. И раније док је био студент а и касније док је био професор, Ава је сваке године ишао на поклоњење Светом Прохору. Док је једном тако ишао неком чезом до Светог Прохора (јер је то подалеко од Врања), догодило се да је успут видио једну старицу како иде пјешице. Он заустави чезу и каже: „Ајде, мајко, са нама.“„Нека“, каже, „оче, нека. Ја сам сиромашна, немам ништа да принесем и подарим Светом оцу, па мало да се потрудим. Ајте ви.“ А он се лупи шаком по челу, па каже: „Е мој Јустине, ти предајеш догматику и богословље а ево ти одржа предавање ова проста сељанка“. Исплати кочијаша и заједно са баком настави пјешице пут према Прохору Пчињском.
       
      *Његово присуство у Србији тамо негдје педесетих година XX вијека личило је на глас вапијућег у пустињи”, рекли сте једном. Како је то било духовно узрастати уз светог човјека, угодника Божјег, какав је био Ава Јустин? Шта је то што је Ава Јустин оставио вама и свима нама?
       
      И био сам и нисам био често. У то вријеме ја сам био на факултету. Долазио бих можда два пута годишње, до ’63. године. Онда сам одскитао у бијели свијет и вратио сам се тек ‘75/76. године. Више од дванаест година се, значи, уопште нисам ни враћао у земљу. Али, имали смо комуникацију преко писама. Писао је мени и владики Атанасију, и другој братији која је онда била у Грчкој, тако да је тај контакт са њим стално био жив. Ми смо му увијек, по потреби, постављали питања на која је он одговарао, мени или владики Атанасију. Тај контакт је заиста био непрекидан, нарочито после мог повратка, од ’75. до ’79. године, када сам боравио у Ћелијама понекад и по мјесец дана, служећи. И ја, а нарочито владика Атанасије помагали смо му око Житија Светих која су тада настајала. Рецимо житије Светог Василија Великог, Светог Јована Златоуста, Светог Нектарија Егинског, Козме Етолског… Ми бисмо му прикупљали материјал а он је то после обликовао како је умио и знао. У то вријеме нас је позвао да прегледамо његов превод Литургија Светог Јована Златоустог и Светог Василија Великог и Литургије Пређеосвећених дарова. Рекао је: „Знате, ви сте млади, пратите језик. Ја сам већ старац. Ви ћете то знати боље.“ Био је то превод који је он издао још 1922. године, али га је онда, колико сам обавијештен, чак и Синод био забранио, јер је у то вријеме било нечувено да неко на српском језику служи Литургију. То је било такво вријеме, али сад су та времена прошла и сазрела. Једино је он у нашој Цркви, и мимо тога, непрекидно служио на српском језику. Његова велика врлина је да није био самоувјерен. Био је јасан што се тиче истина вјере, дубински, али је око формулисања увијек био спреман да запита, да прихвати. Пише нам тако једном једно писмо у коме одговара на наше питање из Атине. И пише по тачкама, како смо га питали, а онда на крају каже: ,,Све ово што сам ја овдје написао, провјерите – ви сте тамо на извору светоотачком. Провјерите то Светим оцима, јер се бојим да се због своје свегрешности не огријешим свјесно или несвјесно о тросунчану тајну Оца и Сина и Светога Духа”. То је био отац Јустин. Отворен за тајну. Стајао је пред тајном – пред тајном цвијета, пред тајном ока… Знао је да каже: ,,Какво око, чудесно – какви свјетови у једном оку!“ Као сад да га гледам – сав је био у том дивљењу Божјој љепоти, љепоти свеукупне Божије творевине, сваког створења, сваког бића, а првенствено људског бића, људског лика, човјека. Човјека који је толико узвишен да је Бог Сам зажелио да се, преко Пресвете Дјеве, сједини са људском природом и постане Богочовјек. Отуда је сва његова философија, његово богословље, све је у том прожимању човјека и Богочовјека, човјечности и богочовјечности. Богочовјек је мјера свих ствари, свих бића. У свом чувеном чланку ,,Човјек и богочовјек”, гдје одговара Митрополиту Дамаскину из Швајцарске, Цариградске Патријаршије, који је тражио његово мишљење о Другом ватиканском концилу, Ава каже: ,,Код неких од хеленских мудраца – човјек је мјерило свих ствари. Код Аристотела, Платона и тих већих философа – Бог је мјерило свих ствари. А Јеванђеље, Нови завјет, Хришћанство све то обједињује у себи. Нити је сам човјек и људски разум мјерило свих ствари, нити је сам Бог мјерило свих ствари. Мјерило свих ствари је Богочовјек! Богочовјек је мјерило свих ствари, свега! То је први и последњи критериј свега постојећег”. Ава Јустин Њиме премоштава те провалије између онога и овога свијета, између оностраног и овостраног, између свијета као творевине и Бога. Ту се све премошћује, постајући јединствено у својим дубинама. Бог је, по ријечима Светог Атанасија Великог, које нам је често цитирао, постао човјек да би човјек могао да постане бог. У томе је дубинска оригиналност свеукупног богословља и мисли оца Јустина. Он тиме, у ствари, одговара на суштинска, судбинска питања и проблеме модерног човјека, човјека науке, човјека разума, човјека овога свијета који управо обоготворује човјека. То је сва прича о хуманизму, који се нарочито развио у Европи од времена ренесансе, гдје је полако човјек постао мјерило свих ствари. Ава тиме тумачи и примат римског папе гдје је папа себе прогласио за непогрешивог. Непогрешивог по себи – не по сагласности Цркве, како се каже у одлуци Првог ватиканског концила. А Ава Јустин каже – ако је један човјек, било који, непогрешив, ако је непогрешив човјек у Риму зашто онда не може да буде такав човјек и у Берлину и у Њујорку? Дакле непогрешивост модерног човјека, човјека модерне евроамеричке цивилизације је утемељена на непогрешивости римског папе, и одатле то потиче. Папа је собом замијенио Христа, вољно или невољно. Зато Ава Јустин каже: ,,Сва европска мисао бави се разоваплоћењем Бога Логоса”. Бога који је примио тијело, као што каже Свети Јован Богослов: ,,Бог постаде тијело и усели се у нас”, тог Бога прогоне из овога свијета. Ту се Ава Јустин ослања на Достојевског, на чувени одломак из дјела ,,Браћа Карамазови” о Великом инквизитору. Појавио се Христос а Велики инквизитор каже: „Ти си мени дао кључеве од раја и од пакла, све си нам дао и шта ћеш ти више овдје. Не требаш нам. Ми ћемо да сређујемо овај свијет“. Ту је отприлике негдје његово дубоко осјећање и сазнање отпада савременог човјека и то бившег хришћанског човјека. То је управо највећа трагедија од Христа наовамо – потискивање Христа из људске историје, из људског живота, из људског бића и свођење свега на оквире човјека, на овоземаљске оквире. Нема више Царства небеског, нема више бесмртности и за човјека је све ограничено. Није ту Бог Онај који је ушао у матицу живота и изнутра уздиже човјека, омогућавајући му усавршавање у безмјерну мјеру раста Христовога, како би то рекао отац Јустин: „безмјерна мјера Христовог раста“. Био је толико радостан што је негдје, у неким житијима Светих нашао да се човјеково усавршавање не ограничава овим земаљским животом него и после смрти, и у смрти и кроз смрт, човјек се усавршава у бесконачности. Бесконачност је неизрецива и недоступна мјера Христове личности, мјера човјековог раста и усавршавања. Тиме је он, на неки начин, дао једно хришћанско, дубинско значење, тумачење и објашњење појма прогреса којим се одушевљава ренесансни, европски човјек. Зато Ава каже: ,,Прогрес који није прогрес напредовања у мјеру раста висине Христове, онда је то прогрес у воденици смрти. Смрт је она која меље непрекидно. Све оно што расте поново самеље и претвара у ништа”. Е тако, дакле… Није лако о старцу Јустину причати…
       
      *Ви сте имали благослов да присуствујете богослужењима Аве Јустина, да служите заједно са њим. Кажу да се Ава на сваком богослужењу молио са обилним сузама, иако је он прикривао тај дар суза…
       
      Јесте… Нарочито у неким периодима. Причале су сестре, када је био онај несрећни раскол наш у Америци, када је Дионисије рашчињен, Ава је читаво то љето постио. Практично ништа није јео сем суботом и недјељом, када после Свете литургије узме запивку и нафору. И све то вријеме је преплакао у молитви. Био се извјежбао, гутао би сузе и не би се видјело споља ни у његовом гласу да плаче, само би тише и некако спокојније изговарао ријечи. А осјећало би се да ријечи извиру из његовог дамара, из његовог бића, свако оно: Господу помолимсја, и свака друга молитва. Сав је био умолитвљен читавог свог живота. То се види и у оној књизи ,,На богочовјечанском путу”, из његовог дневника, да је он на хиљаде молитава, још као млад монах, јеромонах, обављао још док је био на студијама у Атини. Знао је да уђе у универзитетску библиотеку, и онда чита, чита, па онда изађе на један балкон у згради библиотеке, и ту на бројаницама обави своје правило, на стотине бројаница окрене, па се онда поново врати унутра у библиотеку. Да, заиста је био велики молитвеник.
       
      *Владико, ако смијем да питам, како је у вашој души одјекнула вијест о упокојењу Аве Јустина?
       
      Па како да кажем… морам да признам да нисам туговао. То је сад прича за себе. Толико је било препуно неког благодатног, Божјег присуства у тим данима док се он припремао за упокојење, и кад се упокојио, и та три дана до сахране… малтене се жалост претворила у радовање, али радовање посебне врсте. Очевидно је да кад се Свети људи упокојавају то тако буде. Било је то уочи Благовијести, већ је било бденије за Благовијести. Ујутру смо узели благослов од њега. Причестио се. Као што се родио на Благовијести тако га је Бог удостојио да му сав живот буду Благовијести, и упокојио се на Благовијести… Атанасије и ја смо га спремали за погреб. Сва три дана, док је био ту, његове руке су биле потпуно мекане, као да није покојник. А лик…чинило се сад ће да се пробуди, да те помилује својим погледом, својом љубављу. Па и хоће. Јесте, заиста има и туге за неким ко вам је најближи, најдрагоцјенији, а у исто вријеме није то туга у нашем, уобичајеном људском значењу него је то, како кажу Свети оци, радостотворна туга. Таква је била и туга за нашим Авом Јустином. Радостотворна туга.
       
      *Владико, реците нам да ли је наш православни, српски народ послушао благовијест Аве Јустина. Да ли су Срби чули његову ријеч, како сте се и сами запитали у бесједи на његовој сахрани?
       
      Видјећемо. Видјећемо колико смо је чули и да ли смо је чули, да ли смо је схватили и хоћемо ли је схватити. У сваком случају и његова ријеч и његов живот, и његово присуство и његово, сад, благодатно присуство кроз његова дјела, кроз његов лик, оставили су дубоког трага у души нашег народа. Оставио је трага и у души једноставног народа иако за једноставни народ његове бесједе и нијесу биле баш лако разумљиве. С једне стране имао је он ту благовијест, то свједочење радосног Господа. А с друге стране био је свјестан све ругобе зла које влада савременим човјеком, тог богоодступништва које је разјединило, разбило, не само српски народ него народ на ширим просторима, словенским, европским. Ава је дубоко доживљавао трагику модерног, савременог човјека. Нарочито га је бољело богоодступништво светосавског народа, као и богодоступништво Европе, некада хришћанске Европе која је кренула нехришћанским, антихришћанским путевима, чега је Ава био потпуно свјестан. Ава Јустин је био свјестан тог беспућа којим греди модерна цивилизација од самог свог почетка. Био је свјестан све моћи демонске и непрекидно је подвлачио ту борбу против зла, сатане и смрти. Зло, смрт и сатана – то је демонско тројство с којим се он носио кроз свој живот, лијечећи себе и свијет Светом Тројицом, Оцем и Сином и Духом Светим, кроз тајну Богочовјека, Његове љубави и Његове голготске жртве. Његово присуство осјетило се и на Авиној сахрани. Било је пуно народа из свих крајева, из Грчке, Русије, из Париза… одакле све нису дошли људи који су већ осјетили значај његовог присуства. И све се то наставља и до данас, и трајаће и убудуће.
       
      *За крај, Владико, која је ваша порука православном српском народу – како да се одужимо Преподобном Ави и шта наш народ да уради да не остане глув на његову благовијест?
       
      Једно је сигурно јасно – пут Аве Јустина је Христов пут. То је пут Светих апостола и Светих отаца, то је пут Светог Саве којем пјевамо Пута који води у живот био си наставник и првопрестолник Светитељу Саво. Исто то можемо да кажемо и за оца Јустина, да је његов пут – пут који заиста води у живот. У наше вријеме то је велики дар нама, овом народу, Европи, свијету. Увјерен сам да ће се сада још више осјетити његово дјество и да ће још више људи бити подстакнуто и привучено његовом личношћу, његовим дјелом и примјером и још више ће их кренути тим путем који води у Живот вјечни, који је његов пут, који је Христов, Богочовјечански пут. Прва књига која је изашла на годишњицу по Авином упокојењу зове се ,,На богочовјечанском путу”. Ето, то је наш пут…
       
      О есеју ,,Срна у изгубљеном рају“
       
      *Владико, благословили сте да се ова емисија зове ,,Срна у изгубљеном рају”. Протумачите нам мало, шта Преподобни ава Јустин, у ствари, поручује својом ,,Срном у изгубљеном рају”. Да ли је ово дјело Преподобног Аве у ствари његова исповијест?
       
      То јесте његова исповијест. Он то и каже. Он исповиједа, да је она, како за њу каже – „чуло васионске туге“. Интересантно је да је Ава Јустин, иначе, волио тужног Христа. Један познати руски умјетник је насликао Христа у пустињи, како сједи на неком камену, препун туге. Ава је волио ту слику. И срна у себи носи тугу. Има она и љепоте и радости, али има и неку тугу уткану у себе. Ава срну открива као чуло васионске туге, откривајући преко ње, у ствари, своју душу. Срна је, у ствари, његова душа која доживљава тајне свих ових свјетова, и љепоте и ругобе свијета и човјека. И прича о томе како је срна била у рају, и како је због подивљалог човјека изгубила свој рај, свој мир. Човјек је онај који је оскрнавио природу, који скрнави природу и њену доброту. Он је тај који убија. Човјек је затрован мржњом, братоубиством, тако да је срна и њему подсјетник на Божију доброту и Божију љубав. Та срна ће злом и опаком човјеку судити и суди му до Страшног суда. Јесте, то је Авина исповијест, то је његова душа, његова дубинска чежња за Богом, за Божјом љубављу, за добротом, оваплоћеном у лику срне.
      Пошто се ова емисија зове ,,Срна у изгубљеном рају” да поменем и ово. Својевремено сам тајним каналима добио ,,Философске урвине”, штампане негдје 1957. године у Минхену. Онда су биле забрањене његове књиге, иако у њима није било ничег политичког, али је он као личност био проскрибован. Кажем ја њему тада: „Аво, читао сам ваше Философске урвине и највише ми се допала Срна у изгубљеном рају. Откуда то да баш напишете о срни?“ А он се окрену, онако сав пун радости, пун топлине, доброте, мудрости и рече: „Ја много волим срну. То ми је најмилија животиња.“ Срна заиста јесте чудесна, препуна оне лакоће, препуна милоште. Има у себи нечега, заиста има неку љепоту, неку доброту, покретљивост, не зна то човјек да опише… Није зато ни чудо што је Ава волио срну.
       
      Слободанка Грдинић
      Часопис “Светигора” бр. 256
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Чудесима Твојим као светлошћу неугасивом просветљава се отаџбина наша и сви који прилазе кивоту Твоме, молећи исцељења и утеху души: Радуј се светитељу, чудотворче!
      Имајући на уму и срцу ове речи из Акатиста светом Василију чудотворцу Острошком, верни народ из Ветерника, Стапара и Товаришева, у организацији Службе за поклоничка путовања Епархије бачке Светињама у походе ходио је, од 10. до 12. јуна 2021. године, путем великог чудотворца Острошког, походећи његову кршевиту Херцеговину, како би на крају целивали његове мошти у острошкој светињи.
      Предвођени протопрезвитером Предрагом Билићем, презвитером Ђуром Родићем и ђаконом Мирославом Стојановићем, првог дана група поклоника посетила је Светоуспенски манастир у Чајничу, где су се поклонили чудотворној икони Пресвете Богородице Чајничке, молећи њен благослов и молитвено покровитељство. Поклоници су укрепљени чињеницом да се у манастирском храму поред чајничке Краснице, чува икона светог Георгија са дванаест сцена које илуструју његово житије, затим икона светог Николаја, рад Андрије Раичевића из 17. века, као и икона Свете Тројице, рад непознатог војвођанског сликара, која је манастиру дарована 1848. године.
      Свештена обитељ манастира Тврдош, место монашког пострига Светога Василија, као и седиште његове митрополије, групу поклоника је примила у своје окриље. Надахнути древном светињом чији је камен натопљен молитвеним сузама светог Василија, свештенство са верним народом посетило је гроб недавно упокојеног епископа умировљеног захумско-херцеговачког и приморског Атанасија (Јевтића).
      Ходећи путем светог Василија, од Тврдоша поклоници су кренули ка Острогу, том вековном путањом која је омеђена благословом светитеља чије се име не спомиње, а да се не устане и не изговори „Слава му и милостˮ. Као верна чеда светитеља који љубављу својом греје хладне острошке стене, поклоници из Ветерника, Стапара и Товаришева, целивали су мошти чудотворца острошког и посетили острошку светињу коју називамо новом бањом Витездом. Радост посете била је усугубљена чињеницом да се ове године навршава 350 година од упокојења Светога Василија.
      После Литургије у острошкој светињи, са острошке горе свештенство је повело верни народ у Немањин град – Подгорицу, где су посетили велелепни храм Христова Васкрсења, који сведочи о васкрсењу духовног живота у Митрополији црногорско-приморској. У крипти ове светиње поклонили су се гробу блаженопочившег митрополита црногорско-приморског Амфилохија, који је тридесет година од гора до мора ширио реч љубави Божје на овим просторима, бивајући истински сведок и проповедник Васкрсења.
      Путовање је настављено посетом древне немањићке светиње – манастира Морача, који је један од најмонументалнијих српских средњовековних споменика на простору Црне Горе. Овде су целивали руку светог свештеномученика Харалампија, и надахнули се предивним природним амбијентом, особито водопадом Светигора, који се налази у подножју манастира.
      Поклоничко путешествије крунисано је посетом дома Спасовог – манастира Милешева, где су приступили гробу Светога Саве понављајући речи: Радуј се, Свети Саво, први пастиру и учитељу српски!
       
      Катихета Бранислав Илић
       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Изјава црногорског премијера Здравка Кривокапића о спорним члановима у Темељном уговору који та држава треба да потпише са Српском православном црквом само су домишљања и изговори да уговор у ствари не буде потписан, сматра Богољуб Шијаковић, професор Богословског факултета у Београду.
      Неколико пута најављивано, па одлагано потписивање Темељног уговора између Владе Црне Горе и СПЦ иако је, како је јавност била обавештена, све било усаглашено, изгледа да је добило разјашњење. После различитих порука премијера Кривокапића, на крају и оне да потпис треба ставити на јесен, на дан упокојења блаженопочившег митрополита Амфилохија, сада је премијер изашао са конкретним разлозима због којих уговор није потписан.
      Кривокапић- спорна два члана и преамбула
      Црногорски премијер је за ТВ Вијести изјавио је да су спорна два чланa Темељног уговора са СПЦ и његова прембула и да је у петак писмом обавестио патријарха СПЦ Порфирија о ставу владе Црне Горе о томе.
      Један члан се, како је казао, односи на увођење нова три верска празника чиме би број верских празника у Црној Гори био већи него што то Законом о верским празницима дозвољава.  Споран је и део члана који се односи на имовинска питања, када имовина није катастарски уписана. Шта је спорно у прембули није објаснио.
      За Шијаковића који је учествовао у усаглашавању Темељног уговора, изјава Кривокапића је, како каже – чудна. Објашњава и зашто.
      Шијаковић- све је већ било усаглашено
      На питање шта је конкретно спорно да се уведу нова три празника  – Свети Сава, Свети Петар Цетињски и Свети Василије Острошки, он каже да заправо није ништа и да уз малу корекцију све може да остане у складу са црногорским  Законом о празницима тако што би то били празници за које нису предвиђени нерадни дани.
      Шијаковић не види проблем ни са имовином која није уписана у катастар.
      „Оно што није катастарски уписано биће катастарски уписано у складу са Законом. Нико не тражи да се упише туђа имовина на име Цркве него оно што није уписано да се упише у нормалној процедури, у складу са законом. Зна се како се имовина доказује и уписује у катастар“. 
      Зашто није укњижена имовина
      А зна се, како каже, и зашто Црква није могла од 1945. да катастарски укњижи своју имовину - јер јој то није било дозвољено. Подсећа, такође, да је обавеза државе Црне Горе била да донесе закон о реституцији имовине Цркава и верских заједнице. Црна Гора је својевремено донела закон о реституцији из ког је искључила Цркве и верске заједнице и у њему још пре десетак година навела да ће то питање бити регулисано посебним законом. А тог закона, додаје он, нема ни на видику.
      На питање шта је спорно у преамбули, Шијаковић каже да може само да процењује, јер Кривокапић то није прецизирао. Он подсећа да преамбула нема правно дејство, већ представља исказивање воље и ко потписује Темељни уговор.
      „Оно што је битно за преамбулу у овом случају јесте да се у њој дефинишу стране које потписују уговор. Те стране постоје и оне су дефинисане и ниједна од две стране не може да дефинише ону другу. Не настају те две стране на темељу уговора, него претходно већ постоје да би склопиле уговор“,  истиче професор Богословског факултета у Београду.
      Он се, каже, прибојава да једна страна жели у преамбули да дефинише другу страну, њен идентитет, њен правни субјективитет, што је недопустиво.
      Кога хоће Подгорица као потписника уговора
      На питање кога би онда то званична Подгорица хтела за потписника уместо Српске православне цркве,  Шијаковић каже - рецимо непостојећу православну цркву у Црној Гори.
      „То је један апстрактум који нигде не постоји. Не постоји ниједна Црква на планети која се зове Православна црква. У правном промету идентитет мора бити онакав кав он јесте, а он гласи Српска православна црква“, јасан је Шијаковић.
      На констатцију да јавност тек сада сазнаје да је било неких проблема са Темељним уговором са СПЦ, наш саговорник каже да се све време прави нека мистификација око њега. То је, како напомиње, један обичан, врло једноставан правни акт за чије потписивање Влада Црне Горе има посебан мотив да би била отклоњена дискриминација. И сама је то више пута наглашавала, јер једино са СПЦ није потписала тај уговор.
      Изговори да се Темељни уговор не потпише
      За њега је, каже, просто фрапантно то што је црногорски премијер изјавио да би да је потписао Темељни уговор одмах био ухапшен под оптужбом за велеиздају државе. Невероватно му је, истиче он, да то тако неко може да појми, јер потписивање таквог уговора је управо у интересу државе, поготово када се сагледава историјска улога и мисија Митрополије црногорско-приморске СПЦ. Она је управо главни стуб те државе која их нема много, а у неким периодима историје је била и једини.
      Неодговорно је тако третирати и Митрополију и СПЦ, истиче Шијаковић.
       
      Шијаковић: „Спорни“ чланови Темељног уговора са СПЦ - нови изговор да га Црна Гора не потпише
      RS.SPUTNIKNEWS.COM Изјава црногорског премијера Здравка Кривокапића о спорним члановима у Темељном уговору који та држава треба да потпише са Српском православном црквом само су...  
    • Од JESSY,
      У згради Владе Републике Српске данас, 4. јуна 2021. године, представљена је мобилна апликација “Николај” чију је израду подржало Министарство за научно-технолошки развој, високо образовање и информационо друштво Републике Српске уз благослов Епископа бањалучког г. Јефрема, сазнаје Радио „Слово љубве“ благодарећи јеромонаху Илариону, сабрату манастира Осовица.
      Апликација евидентира око 4500 храмова Српске Православне Цркве на простору бивше Југославије где живи или је живео српски народ.  Доступни су геолокацијски сервиси и кратак опис са фотографијом, за android и iOS платформе.
      Министар за научно-технолошки развој, високо образовање и информационо друштво Републике Српске, Срђан Рајчевић, истакао је да је дигитализација културне баштине српском народу преко потребна. Рајчевић је навео да је апликација превасходно намењена туристима али и свима који желе да посете богомоље СПЦ, те је додао да ће ресорно министарство подржати све сличне пројекте. “Потребно је да свету покажемо са каквом баштином располажемо, те да у сарадњи са СПЦ евидентирамо све наше богомоље”, рекао је  министар Рајчевић у своме обраћању присутнима.
      Аутор апликације Срђан Бијелић рекао је да је било потребно годину и по дана како би се идеја спровела у дело, те да се из писаних и електронских појединачних медија подаци о богомољама преточе на телефоне.
      У име Његовог Преосвештенства Епископа бањалучког г. Јефрема, клира, свих оних који ће користити ову апликацију, у име братства манастира Осовица, као и у своје лично име присутнима се обратио настојатељ манастира Осовица Теофил (Димитрић), захваливши се људима сабраним у Николај тиму, који су својом љубављу, трудом и залагањем реализовали идеју о стварању апликације Николај.
      Ова апликација ће засигурно бити пример и подстрек за нове и благословене пројекте који су савременом човеку насушно потребни.  Николај тим чине: Недељко Смиљанић, Срђан Бијелић и Срђан Станковић.
      Овим подухватом отргнуте су од заборава све наше дивне Светиње – цркве и манастири са простора свих шест Република бивше државе. Уведене су у сферу ере која познаје комуникацију савременог човека, у највећој мери, преко друштвено-социјалних мрежа и савремених апликација. Сакрални објекти су сабрани у овој софтверској апликацији и тако доступни на електронским мапама, намењеним корисницима мобилних уређаја.
      Пројекат има за циљ да буде на духовну корист свима како верницима који посећују светиње тако и целокупном широком аудиторијуму који жели да се упозна са културним наслеђем у оквиру тематског туризма.  Апликација је гарант очувања историјске истине о свим садашњим светињама, као и локацијама оних које још увек вапе за обновом. Она ће на најбољи начин будућим генерацијама да покаже куда и где сеже простор Српског националног и духовног корпуса. Апликација Николај у времену које долази биће сведок вековног постојања нашег народа на овим просторима. 
      Мобилна апликација је бесплатна и доступна на: https://play.google.com/store/apps/details?id=rs.nikolaj.app
       
      https://patmos.rs/2021/06/05/mobilna-aplikacija-hramova-spc-na-prostoru-stare-jugoslavije/
       
       
    • Од JESSY,
      Кондак 1.
      Теби, изабраном страдалцу Христовом, који си незлобиво као
      јагње на заклање злом бугарском краљу пошао, похвални песмопој
      сада узносимо, а ти, пошто си стекао велику слободу пред
      Господом, помоли се за спасење наше, да би могли са радошћу да
      ти кличемо: Радуј се, свети краљу Владимире, смерни слуго
      владике Христа!
      Икос 1.
      Господ који у Светој Тројици пребива, стварајући анђеле на
      Небу, стварао је и анђеле на Земљи, међу којима и ти бејаше, свети
      мучениче Владимире, јер си сав живот свој анђелски поживео и због
      тога си се као анђео на Небеса узнео после страдања свога. Зато
      прими од нас ове анђелске похвале:
      Радуј се, јер си од царства свога желео да начиниш Христово
      Царство!
      Радуј се, јер беше кротак и побожан као мало који земаљски
      владалац!
      Радуј се, јер си народ Србски учио да правилно исповеда
      Свету Тројицу!
      Радуј се, јер те je више красила вера Божија, него царско
      порекло твоје!
      Радуј се, јер живот твој беше истинска служба Богу!
      Радуј се, јер се славно у Господу прослави!
      Радуј се, јер си јеретике обраћао истинској побожности!
      Радуј се, јер непрестано жуђаше за царством које није од овога
      света!
      Радуј се, незлобиво јагње Божије!
      Радуј се, свети краљу Владимире, смерни слуго владике
      Христа!
      Кондак 2.
      И деда твој и отац, свети Владимире, били су краљеви Србски
      у Зети и Захумљу, али беху веома Богобојажљиви, па су и тебе од
      малена учили свакој побожности и непрестаном клицању Богу:
      Алилуја!
      Икос 2.
      Ти, блажени Владимире, од детињства би испуњен даровима
      духовним, јер беше кротак, смирен, Богобојажљив и чист животом,
      презирућу све земаљске насладе, а ревнујући за све оно што је
      узвишено и Божанско. Зато почуј ове похвале наше:
      Радуј се, јер ти преци беху благочестиви владари Србски!
      Радуј се, јер беше чист и душом и телом као извор планински
      од младости своје!
      Радуј се, јер од детињства твога живљаше анђелски и
      целомудрено!
      Радуј се, јер си Богомудро изучио сав Закон Божији!
      Радуј се, јер никада ниси ишао на веће безбожничко!
      Радуј се, јер од младости живљаше по заповестима Божијим!
      Радуј се, јер се ниси оскрнавио саблазнима овога света!
      Радуј се, јер у животу твоме све беше Богодолично!
      Радуј се, јер гораше као буктиња вере хришћанске!
      Радуј се, свети краљу Владимире, смерни слуго владике
      Христа!
      Кондак 3.
      Још у раној младости тебе дадоше, свети Владимире, да се
      учиш ратним вештинама, које ти добро научи, али си се још више
      трудио да будеш добар војник Господа Христа и да Њему
      непрестано појеш: Алилуја!
      Икос 3.
      Због свега тога ти, свети Владимире, стече у себи и витештво,
      а још више и побожност, јер си даноноћно изучавао Свето Писмо,
      примењујући све заповести његове у животу своме. Посебно си био
      милосрдан према беднима и сиромашнима, који те необично
      љубљаше. Нека ове речи наше буду похвала доброти твојој:
      Радуј се, јер си од младости ревновао за узвишеним и
      Божанским стварима!
      Радуј се, јер марљиво изучи Божанско Свето Писмо!
      Радуј се, јер и телом, а још више духом беше истински
      украшен од Бога!
      Радуј се, јер си и војне вештине изучио на удивљење многих!
      Радуј се, јер љубављу и кротошћу владаше земљама Србским!
      Радуј се, јер имаше срце болећиво према убогима и
      сиромашнима!
      Радуј се, јер беше правичан и мирољубив према свакоме!
      Радуј се, јер у бојевима показиваше истинско витештво!
      Радуј се, јер беше владалац кога народ силно љубљаше!
      Радуј се, свети краљу Владимире, смерни слуго владике
      Христа!
      Кондак 4.
      Пошто у Србским земљама где ти владаше, свети Владимире,
      беше доста богумила и других јеретика, ти их знањем Светог Писма,
      а поготово љубављу и незлобивошћу својом поврати истинитој Вери
      Христовој, па сви од радости запевасте: Алилуја!
      Икос 4.
      У животу и владању своме, ти, свети Владимире, све чињаше
      Богомудро, због чега би вољен од свију. У народ си слао учитеље
      да га учи науци Христовој, подизао си цркве и манастире, болнице и
      странопримнице, стварајући од земаљског царства свога Царство
      Божије, због чега ти кличемо овако:
      Радуј се, јер си подизао многе цркве и манастире!
      Радуј се, јер је кроз тебе вера Христова утврђена у роду
      нашем!
      Радуј се, јер Богомудро управљаше поданицима својим!
      Радуј се, јер си за путнике намернике странопримнице градио!
      Радуј се, јер си многе болнице за болеснике саградио!
      Радуј се, изобиље оскудних!
      Радуј се, заштитниче сиротих!
      Радуј се, храниоче удовица!
      Радуј се, верни слуго Сведржитеља Бога!
      Радуј се, свети краљу Владимире, смерни слуго владике
      Христа!
      Кондак 5.
      Сејач кукоља на њиви Господњој ни теби није дао мира, свети
      Владимире, него је подизао и унутрашње и спољне непријатеље на
      тебе, како би те још више Богу приволео и како би још више ка
      Њему руке уздизао, појући: Алилуја!
      Икос 5.
      На тебе, свети Владимире, и земљу твоју, стално нападаше
      грчки цар Василије и бугарски Самуило. И када Самуило једном
      крену са силном војском на државу твоју, ти, не желећи да се узалуд
      лије крв људска, побеже са народом на гору Косогор, чекајући да
      непријатељ оде из тих крајева. Прими због тога ове усклике наше:
      Радуј се, јер си све непријатеље своје побеђивао силом Крста
      Господњег!
      Радуј се, јер неустрашиво чуваше државу од непријатеља!
      Радуј се, јер владаше земљом Србском по законима Божијим!
      Радуј се, јер у себи ниси гајио мржњу ни према
      непријатељима!
      Радуј се, јер као Аврам гостољубив беше!
      Радуј се, јер те и Небо и Земља чесно прослављају!
      Радуј се, благослове домова хришћанских!
      Радуј се, утврђење и правило вере Христове!
      Радуј се, верни слуго Господњи!
      Радуј се, свети краљу Владимире, смерни слуго владике
      Христа!
      Кондак 6.
      Цар Самуило, сазнавши где се налазите, свети Владимире,
      опколи ту планину. Међутим, тада се још веће зло подиже на вас,
      јер почеше да вас уједају отровне змије, па ти, са свим народом
      подиже руке ка Богу да вас спасе од те напасти, вапијући: Алилуја!
      Икос 6.
      И Бог на молитве твоје, свети Владимире, умири змије, али те
      тада једна друга змија, кнез места где бејасте, издаде цару
      Самуилу, и ти допаде у ропство његово. Схвативши то као вољу
      Божију, ти рече да је боље да сам страдаш, него сав народ, и да као
      пастир добри сам положиш душу за овце своје. Због те жртве твоје
      ми ти кличемо:
      Радуј се, јер ниси желео да ти народ узалудно у ратовима
      гине!
      Радуј се, јер си и змије отровнице које ти војску уједаше
      молитвом Богу учинио благим!
      Радуј се, јер беше пастир добри Пастира Христа!
      Радуј се, изворе Божанске благодати!
      Радуј се, дубино смирења!
      Радуј се, радости побожних царева!
      Радуј се, утврђење Христових догмата!
      Радуј се, похвало Србске Цркве!
      Радуј се, заштитниче убогих и сиротих!
      Радуј се, свети краљу Владимире, смерни слуго владике
      Христа!
      Кондак 7.
      И ти, свети Владимире, би заточен у град Преспу крај Охрида,
      где се у тамници даноноћно мољаше Богу. Тада ти се јави анђео
      Господњи, који те укрепи, рекавши ти да ћеш ускоро бити
      ослобођен, али и да ћеш мученички пострадати, нашта ти заједно са
      њим заблагодари Богу песмом: Алилуја!
      Икос 7
      А цар бугарски Самуило имађаше кћер Косару, чије срце беше
      веома милостиво према убогима и сужњима и које често
      посећиваше тамницама. И тако једном сишавши међу сужње да им
      ноге опере, она угледа и тебе, свети Владимире, и заволе те једном
      вишом љубављу, па пожеле да те ослободи. Прими због тога ове
      похвале наше:
      Радуј се, јер ради народа свога и сужањство претрпе!
      Радуј се, јер ти се у тамници јави анђео Господњи!
      Радуј се, јер ти је тај анђео благовестио мученичку кончину
      твоју!
      Радуј се, јер те је царева ћерка посећивала у тамници и
      тешила!
      Радуј се, похвало Васељене!
      Радуј се, украсу Цркве Христове!
      Радуј се, поборниче Крста Господњег!
      Радуј се, храбри борче за Истину Божију!
      Радуј се, непобедиво оружје царева и војника Христових!
      Радуј се, свети краљу Владимире, смерни слуго владике
      Христа!
      Кондак 8.
      Кћи царева одмах похита ка оцу, молећи га да јој тебе, свети
      Владимире, пода за мужа. А он, неизмерно волећи своју кћер, а и
      знајући да си краљевске крви, благослови ваш брак, па ви од
      радости запевасте: Алилуја!
      Икос 8.
      И ти, свети Владимире, са супругом својом, поврати се из
      ропства дому своме, где би дочекан са великом радошћу. Тада ти,
      будући Богобојажљив, замоли супругу да у браку живите као
      девственици и да не прљате брачну постељу, већ да Богу узносите
      молитве дан и ноћ, што она смерно прихвати. И тако, ти владаше
      народом Србским са страхом Божијим, љубављу и сваком правдом.
      Нека те стога обрадују ове похвале наше:
      Радуј се, јер силног цара Самуила преобрати у љубав према
      теби!
      Радуј се, јер се из сужањства поврати у краљевину своју са
      верном супругом Косаром!
      Радуј се, јер иако у браку беше, девственик остаде!
      Радуј се, јер беше осветник страдалника!
      Радуј се, јер си диван у Светима Христовим!
      Радуј се, јер брзо услишаваш молитве наше!
      Радуј се, брзи исцелитељу од свих недуга!
      Радуј се, пастиру стада словесног!
      Радуј се, огњени мачу против јеретика!
      Радуј се, свети краљу Владимире, смерни слуго владике
      Христа!
      Кондак 9.
      Када на власт у Бугарској дође злочестиви цар Владислав, он,
      завидећи незлобивости твојој, свети Владимире, смишљаше како да
      те домами себи и да те убије, не знајући да је од свега најлепше
      певати Богу: Алилуја!
      Икос 9.
      Да ли би и најречитија уста могла да опишу чудо које се потом
      догодило. Јер када ти, свети Владимире, пође једном у шуму, показа
      ти се орао, на чијим леђима као сунце блисташе сјајни Крст. Он тај
      Крст спусти на земљу и постаде невидљив. А ти се смерно поклони
      Крсту, па нареди да се у знак знамења тога на томе месту сагради
      црква, у коју би и тај Крст положен. Удивљени због чуда које се
      догодило ми ти певамо:
      Радуј се, јер ти Господ као знак страдања твога посла Часни
      Крст као знак страдања свога!
      Радуј се, јер и теби, као и цару Константину, беше од Бога
      показан Часни и Животворни Крст Господњи!
      Радуј се, јер си у виду орла видео Божанског анђела!
      Радуј се, јер ти је орао са небеса Часни Крст донео!
      Радуј се, јер си на том месту подигао цркву Божију!
      Радуј се, јер си у тој цркви многе сузе пролио, ишчекујући
      блиску кончину своју!
      Радуј се, блажени, јер благујеш у Царству Христовом!
      Радуј се, милостиви, јер милостињу делише на све стране!
      Радуј се, жалостиви, јер све уцвељене и сиротне сажаљеваше!
      Радуј се, свети краљу Владимире, смерни слуго владике
      Христа!
      Кондак 10.
      У томе храму, ти, свети Владимире, провођаше дане и ноћи на
      молитви и свеноћним бдењима, јер осети да се приближава
      проречено време страдања твога, благодарећи Богу на свему
      песмом: Алилуја!
      Икос 10.
      Тада те, свети Владимире, краљ Владислав позва себи, као на
      договор, али супруга твоја Косара, не поверова речима његовим,
      него она оде на разговор са њим, јер му беше рођака. Тада он и њу
      обману, пославши ти по посланицима златан Крст, као доказ
      пријатељства свога. А ти затражи од њега не златни, него дрвени
      Крст на каквом је и Господ био разапет, што он притворно и учини,
      не би ли те примамио себи. Гледајући незлобивост твоју, ми ти
      кличемо:
      Радуј се, јер си попут највећих молитвеника истрајно на
      молитви у храму стајао!
      Радуј се, јер си веровао да онај који се Крстом куне, неће
      преварити!
      Радуј се, јер се ниси уплашио неправедне смрти која ти је
      спремана!
      Радуј се, јер чудесну смрт прими која задиви и непријатеље
      твоје!
      Радуј се, Богомудри учениче и следбениче Свете Тројице!
      Радуј се, јер беше кротак и смеран срцем!
      Радуј се, кротки слуго Небеског Цара!
      Радуј се, одбрано заробљених!
      Радуј се, заклоне нападнутих!
      Радуј се, свети краљу Владимире, смерни слуго владике
      Христа!
      Кондак 11.
      Пошавши са добијеним Крстом на крсни пут свој, ти, свети
      Владимире, мољаше се целим путем Богу, свративши на крају у
      једну цркву, где се исповеди и причести Светим Тајнама Христовим,
      запевавши: Алилуја!
      Икос 11.
      Када ти, свети Владимире, дође у град Преспу, краљ
      Владислав, чим те угледа, удари те мачем, у жељи да те убије, али
      те нимало не повреди. Тада му ти, јагње Божије, даде свој мач, и он,
      помрачен умом, узе га у руке своје и одсече ти главу. А ти узе главу
      своју рукама, па усевши на коња, одјури цркви где си се причестио,
      и у њој рече: У руке Твоје, Господе, предајем дух мој! Задивљени
      необичним чудом, ми ти кличемо:
      Радуј се, јер си као јагње на заклање злочестивом бугарском
      краљу пошао!
      Радуј се, јер си се пре смрти исповедио и причестио пречистим
      Тајнама Христовим!
      Радуј се, јер нека невидљива сила не дозволи бугарском
      краљу да те усмрти мачем својим!
      Радуј се, јер му ти тада незлобиво даде свој мач да будеш
      убијен њиме!
      Радуј се, јер си Господу на дар рукама својим чудесно главу
      принео!
      Радуј се, јер си чудесно испустио душу своју у храму Божијем у
      којем си се последњи пут причестио!
      Радуј се, јер се наслађујеш светлошћу Тросунчаног Божанства!
      Радуј се, јер си венац мучеништва од Господа задобио!
      Радуј се, јер си хору мученика на Небесима прибројан!
      Радуј се, свети краљу Владимире, смерни слуго владике
      Христа!
      Кондак 12.
      Чесно тело твоје, свети мучениче Владимире, епископи и
      свештеници са славопојем погребоше у тој цркви, уз неутешан плач
      супруге твоје Косаре. И већ прве ноћи на гробу твоме се указа
      чудесна светлост, и анђелско појање: Алилуја!
      Икос 12.
      То чудо силно уплаши злочестивог цара, па он тело твоје,
      свети мучениче Владимире, предаде супрузи твојој, која га пренесе
      у Србску земљу и положи у храм Мајке Божије. И Господ кроз векове
      до данашњег сачува тело твоје нетрулежним, из кога се осећаше
      предиван миомир, и од кога се догађаху многа чудеса, да сведоче о
      великој светости твојој. Прими због тога ове усклике наше:
      Радуј се, јер си си принео у чисту и непорочну жртву на
      Небеску трпезу!
      Радуј се, јер се Богољубива супруга твоја замонаши при храму
      где ти мошти почиваху!
      Радуј се, јер демони устрашено беже од светих моштију твојих!
      Радуј се, јер и после смрти твоје теби долазе убоги и немоћни
      тражећи помоћи!
      Радуј се, јер је кивот са моштима твојим рекама суза орошен!
      Радуј се, јер се на празник прослављања твога скупљају реке
      народа у храм где почивају свете мошти твоје!
      Радуј се, јер си смерно цео живот проживео!
      Радуј се, јер сабеседниче ангела и архангела!
      Радуј се, свети краљу Владимире, смерни слуго владике
      Христа!
      Кондак 13.
      О, свети мучениче Владимире, Богобојажљиви краљу Србски,
      немој презрети ове молитве наше, него се помоли Господу да се
      смилује на нас и приброји стаду своме, како би и ми могли да кроз
      сву вечност појемо: Алилуја!
      (Овај кондак се чита три пута, па затим поново: Икос 1. и
      кондак 1. и онда молитва, на крају.)
      Молитва
      О, свети Јоване Владимире, Богобјажљиви и благочестиви
      мучениче Србски, ти, иако владар беше, свима си слуга био, а
      највише Господу Богу. Животом својим ишао си уском стазом на
      чијем крају су била узана врата која у Живот Вечни воде, која си
      мученичком смрћу својом отворио, и постао причасник неисказане
      благодати Божије. Стога те ми, као таквог, молимо да и нама
      помогнеш, као што си многима до сада помогао, и да нас заступаш
      пред престолом Божијим, како би и ми нашли милост код Господа за 
      сва сагрешења наша. Молимо те, подигни још једном руке своје ка
      Творцу и твоме и нашем, и кажи Му: „Господе, Ти си сам рекао да
      ниси дошао да зовеш праведнике, него грешнике на покајање, па и
      ове слуге, које ме моле, призови к Себи. Прими их, као што си
      блудног сина примио, као цариника, као крвоточиву, као Савла, и
      безбројне грешнике, Теби само знане, и опрости им. Опрости им, и
      подари им покајнички лик до краја живота, како би се и они
      удостојили вечне награде у Царству Твоме.“ А на ове речи наше
      додај и ти још неке своје, за које знаш да ће Господа умилостивити,
      и ми ћемо ти бити благодарни довека.
      Јер ми, блатом греха укаљани, никада се очистити нећемо, ако
      нас ви, свеци Божији, не будете, као ближи Богу, заступали, и
      Господа преклињали да нам опрости.
      Стога, свети Јоване Владимире, моли Бога за нас, како би се и
      ми једном нашли у збору спашених, и како би и ми, са свима вама,
      Свецима Божијим, славили Надсуштаствену Тројицу, Оца и Сина и
      Светога Духа, и сада и увек и у све векове векова. Амин.
×
×
  • Креирај ново...