Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Sign in to follow this  
Danijela

Масакр код Галипоља

Recommended Posts

juri-saveynika.jpg

 

Једна од најкрвавијих битака Првог светског рата била је велика „Галипољска битка“, деветомесечна операција, која је за силе Антанте завршена тешким поразом. Турци је, због града са азијске стране, зову „Битка код Чанакала“ и њену увертиру, поморску битку, славе као велику победу која их је ујединила у одбрани, а успех у копненом окршају доживавају као први стадијум у изградњи модерне и независне Турске.

Антанта је ову операцију замислила као брилијантну брзу акцију која ће Турску избацити из рата, а данас је Галипољска битка симбол лоше организоване и вођене, и понајвише бесмислене војне операције с огромним бројем страдалих на обе стране. Потценили су Турке, знајући за изузетно лоше стање њиховог оружја (чак ни сви војници нису имали пушке) и веома мало муниције. Показало се, ипак, да бој не бије свијетло оружје.

%D1%82%D1%83%D1%80%D1%86%D0%B8.jpg

Турски војници на положајима

 

У овој операцији Британци, тачније њихове трупе из Ирске, Аустралије, Новог Зеланда и Индије, као и Французи, покушали су да овладају Галипољским полуострвом и Дарданелима, како би себи омогућили приступ Цариграду. Крајњи циљ био је да се заузму Цариград и Босфор, успостави веза са савезничком Русијом (ради снабдевања житом и нафтом), побољша савезничка позиција на истоку (пре свега, спречити немачки продор до Багдадске железнице) и избаци Турска из рата. Један од циљева био је и ослобађање британских трговачких бродова – укупне носивости око 350.000 бруто регистарских тона – који су остали заробљени у Црном мору.

%D0%BC%D0%B0%D0%BF%D0%B0-%D0%BE%D0%BF%D0

Мапе подводних препрека у Дарданелима и почетних копнених операција (мапе 1а и 1б)

 

Колико су догађаји у светској историји испреплетани, најбоље говори податак да је савезничку операцију организовао Винстон Черчил,  тада први лорд британског Адмиралитета, а кључном турском одбраном на простору савезничког другог десанта прославио се Мустафа Кемал-паша, који је неколико година касније постао први председник секуларне Турске и први и једини носилац презимена Ататурк. Командант Британаца био је Јан Стендиш Хамилтон, а турске одбране – немачки генерал Ото Лиман фон Сандерс.

nemac_turcin_i_englez.jpg

Три команданта: фон Сандерс, Мустафа Кемал-паша и Хамилтон

 

После неуспеха поморске операције, о чему ће мало касније бити речи, борбе су отпочеле 25. априла 1915. године искрцавањем трупа Антанте на два главна и једном споредном правцу, уз два демонстрациона напада, а окончале су се 9. јануара 1916. године потпуним повлачењем осрамоћених и десеткованих инвазионих трупа.

anzac_iskrcavanje-Australija.jpg

Искрцавање Аустралијанаца и Новозеланђана на „АНЗАК“ плажи

 

Цела битка за Галипоље је позната по тешким губицима на обе стране: скоро половина укупног броја ангажованих војника избачена је из строја. Од 568.000 војника употребљених на страни Антанте и 315.500 на страни Централних сила, укупни губици били су већи од 470.000 људи, од чега је око 130.000 погинуло. Масакр који су припадници Аустралијско-новозеландског корпуса доживели на делу фронта којим је командовао Мустафа Кемал-паша један је од најтежих у Првом светском рату, а по броју жртава близу му је погибија Турака у противнападу 19. маја.

polozaji-Austr-Novi-Yeland.jpg

Аустралијско-новозеландски артиљерци

 

При томе, вредно је помена, Мустафа Кемал-паша с почетка располагао је релативно малобројним трупама, које су, после првог савезничког напада, биле у расулу. Добрим маневром, извлачењем и неочекиваним силовитим јуришем „на бајонет“, као и сјајном мотивацијом, успео је не само да поврати положаје већ да непријатељу нанесе тешке и, испоставило се, губитке који су умногоме определили даљи ток битке иако изражени у цифрама нису били највећи. Већ Мустафа Кемал-пашина офанзива 19. маја није била тако успешна за Турке, којих је око 10.000 избачено из строја (насупрот само око 500 војника АНЗАК-а), али је тад неуспех Антанте био на видику и та турска погибија није много променила.

%D0%BC%D0%B0%D0%BF%D0%B0-%D0%B3%D0%B0%D0

Не наређујем вам да нападате. Ја вам наређујем да погинете! За време које прође док ми гинемо, друге трупе и командири ће стићи да заузму наша места! – гласила је команда Мустафе Кемал-паше својим разбијеним војницима, док их је, вештином Живојина Мишића, враћао у борбу и победу.

 

Ни на мору, у „увертири“ чији је циљ био да се унуште утврђења Дарданела,  Антанта није била боље среће. Тако су само 18. марта 1915. пред Чанакалеом, Британци и Французи изгубили трећину флоте.

Поморска битка код Чанакале (Битка на Галипољу), наиме, вођена је између 3. новембра 1914. и 18. марта 1915. године, као својеврсна претходница копненом окршају. У њој је учествовало шест британских и четири француска ратна брода, већина прилично застарели и стога неупотребљиви против савремених морнарица Немачке и Аустро-угарске. Иако формално неколико месеци, битка је фактички трајала само у два наврата по неколико дана, због веома лошег времена. Судбоносни дан био је тај 18. март 1915. године, када су почели напади са савезничких бродова на три појаса турских обалних утврђења. Неколико турских тврђава, на улазу у Дарданеле, претрпеле су тешко бомбардовање, а неке су и уништене. Влада у Истанбулу већ се спремала на бег, очекујући савезнички пробој. Међутим, под водом је остала мрежа подводних мина (видимо на мапи 1а), које су потопиле британске бродове ХМС „Иресистибл“ и ХМС „Оушн“ и француски ратни брод „Буве“. Још три брода су била тешко оштећена, па се остатак флоте повукао, а тиме је остварена и једна од кључних победа за Турке, која им је значајно подигла морал.

Касније се испоставило да је победа Антанти била надомак руке, јер је турска обалска артиљерија била при крају с муницијом, а мине, које је мимо уобичајене шеме, паралелно с обалом, 8. марта поставио малени турски минополагач „Нусрет“ биле последње које су Турци имали.

%D0%B8%D1%81%D0%BA%D1%80%D1%86%D0%B0%D0%

Искрцавање Француза за Галипољску битку, код Кум Калеа

 

Копнена битка на Галипољу, дакле, почела је нешто више од месец дана после пораза Антанте на мору. Чини се да је практично била исфорсирана поморским поразом, али и надменим британским ставом у односу на Турке, јер у многим аспектима није била ваљано припремљена. Инвазионе снаге окупиле су се код острва Лемнос и почеле искрцавање код Кејп Хелеса (Британци), једној плажи (два километра даље од планираног места) близу залива Сувла (названој АНЗАК плажа, по акрониму Аустралијско-новозеландског армијског корпуса, који се ту искрцавао) и код Кум Калеа (Французи). План је био да АНЗАК први ступи на турско тле и омогући искрцавање Британцима, али, ту се догодила она напред описана кланица у којој се прославио Мустафа Кемал-паша. Неки историчари чак тврде да су Британци били прилично лежерни и испијали чај, док су Аустралијанци и Новозеланђани гинули. Знајући Британце кроз историју, врло могуће, али, такву тврдњу нико није документовао.

Статус кво се онда држао месецима, јер ни савезници нису имали снаге да пробију одбрану, нити су турске трупе могле да Антанту отерају у море. Планирана брза победа Антанте претворила се у рововски рат, дизентерју, пад морала, несташицу хране, воде, војног и медицинског матријала. Турцима је фалила и муниција. Било је крвавих окршаја, посебно током јуна, јула и августа: таквих, да су попуне биле мање од губитака, а долазак нове четири савезничке и чак десет османлијских дивизија није се ни осетио. У међувремену је замењен британски командант, крајем септембра, и чим је Чарлс Монро ступио на дужност, препоручио је прекид операције. То је и учињено, у фазама, до 9. јануара, тајно, ноћу, док су преко дана обављане уобичајене активности, „да се Турци не досете“. Повлачење је изгледа била једина заиста успешна операција Савезника код Галипоља.

galipolje-arhiva-Vecernji-list.jpg

Јуриш Аустралијско-новозеландског корпуса (АНЗАК)

 

Посебно је интересантно што је после овог, слободно се може рећи – покоља, део британских трупа повучен у Грчку. Британци – тачније, Ирци – су били у летњим униформама и када су почетком децембра 1915. укључени у прве операције за олакшавање положаја српске војске у повлачењу, многи су ирски војници страдали од зиме. Тада се посебно истакло око 8.000 војника Десете ирске дивизије, који су, заједно са једном дивизијом Француза, покушали да зауставе продор целе бугарске армије, намерне да Србима пресече одступницу и обезбеди пругу ка Цариграду. Нису успели, а изгинула их је скоро половина. Јер, да: Бугарска је у септембру 1915, добрим делом и због очигледног неуспеха Савезника у Дарданелама, потписала споразум и ушла у рат на страни Централних сила.

%D1%82%D1%83%D1%80%D1%86%D0%B82.jpg

Турска артиљерија код Чанакала

 

Но, да се вратимо последицама Галипоља. Турцима су у одбрамбеној стратегији помагали немачки војни стручњаци, који су исправно поставили одбрану, а у прилог успеха и чињеница да је 54.000 војника Пете армије било најбоље што је Турска имала. Остатак одбране чиниле су снаге мале борбене вредности и жандармерија, мада су касније довучена појачања била квалитетнија. Као основни разлог пропасти офанзиве Антанте наводи се чињеница да су њене снаге биле махом састављене од добровољаца и резервиста, и да је притом команда била с много грешака, неодлучна, надмена и нестручна.

%D1%80%D0%B0%D1%9A%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D1%

Рањеници на АНЗАК (Аустралијско-новозеландски армијски корпус) плажи

 

Какав је био епилог битке? Черчил је дао оставку у Адмиралитету и распоређен је на Западни фронт. Славу је доживео тек у време Другог светског рата. Британски премијер Херберт Хенри Асквит (политичар с најдужим стажом на том месту у 20. веку, до 1988.), поднео је оставку такође, као и министар рата лорд Хорацио Кишнер. Аустралијанци и Новозеланђани први пут су се борили под својим заставама и баш те десетине хиљада страдалих помогли су им да изађу из сенке Британског царства. Генерал Ото Лиман фон Сандерс истакао се потом и у Палестинској кампањи, па је преузео турску војску, која је у међувремену већ толико ослабила да је поражена у само недељу дана. Ухапшен је 1919. на Малти по оптужби за ратни злочин, али је после шест месеци ослобођен, повукао се из службе и умро 1929. У биографији Мустафе Кемал-паше битка код Галипоља била је значајна ставка, која му је додатно подигла углед код турског народа. Остало је све тужно сећање на огромне и по ефектима сасвим непотребне жртве.

spomenik-bici-na-turskoj-strani.jpg

Споменик жртвама Галипољске кампање

 

*

Иначе, ово није била једина битка код Галипоља, у историји. Прва која је забележена под тим називом одиграла се 1312. године између Срба и Турака. Завршена је потпупном победом Срба, које је водио велики војвода Новак Гребострек.

Турци су, наиме, искористили разоран земљотрес и слабу војску Византије, па су из Мале Азије прешли у Тракију. Византијски цар Андроник Други позвао је у помоћ српског краља Милутина, чијих је 2.000 оклопних коњаника затекло Турке како опседају Галипоље и буквално их масакрирало. Од више од 2.000 Турака, у животу је остало само неколико десетина њих, а убијен је и командант, Халил-паша. Тиме је турска инвазија на Балкан одложена за неколико десетина година, али су Турци остали стална претња Србији, тада јединој озбиљној војној сили у региону.


Фото: Архив Генералштаба турске војске, wikipedia, 24sata.info, telegraf.rs, mojtv.hr, buka.com, povijest.hr, travelmagazine.rs

 

http://www.vucinic.me/masakr-kod-galipolja/

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 20 минута, R2D2 рече

MIslim da ima i film BItka kod Galipolja... gledao sam ga, znam da je odlican, ali odavno sam ga gledao.

Ima, jednu od uloga igra Mel Gibson.

http://www.imdb.com/title/tt0082432/?ref_=nm_flmg_act_49

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 23 минута, R2D2 рече

MIslim da ima i film BItka kod Galipolja... gledao sam ga, znam da je odlican, ali odavno sam ga gledao.

 

пре 1 минут, Danijela рече

Ima, jednu od uloga igra Mel Gibson.

http://www.imdb.com/title/tt0082432/?ref_=nm_flmg_act_49

Ocena 7.5, biće pogledano :)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Највећа иронија је што они после убеде народ како ти масовни покољи треба да се "славе" као некакве "победе" и шта знам. Па дижу споменике, пишу некакве малоумне химне том злу... сатанска литургија...

Нема државе која не слави те неке своје "победе" и своју децу коју је принела на жртву кнезу овог света.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Патриотска романтика... развучена црева, разбацане руке, ноге, главе... ноћне море, инвалидска колица...

Ајмо децу да учимо да певају песме о "јунацима" и маштају како ће и они једног дана своје делове тела и здрав разум да оставе у неком крвавом блату зарад "виших циљева".

Share this post


Link to post
Share on other sites
1 hour ago, Grizzly Adams рече

Највећа иронија је што они после убеде народ како ти масовни покољи треба да се "славе" као некакве "победе" и шта знам. Па дижу споменике, пишу некакве малоумне химне том злу... сатанска литургија...

Нема државе која не слави те неке своје "победе" и своју децу коју је принела на жртву кнезу овог света.

Dobro, ovde je ipak umesna jedna distinkcija - kad se neko stvarno brani, kao npr. u II ratu mi, ili Rusi, ili Grci, i ko sve vec, to ne moze nikako da se podvede pod ovo sto kazes. Tu zaista ima mnogo pravih junaka, onih jevandjelskih, koji su polozili svoj zivot za druge. Znam da ti pises o ovoj bici, ali eto, cini mi se da nije naodmet da se ipak napravi jasna razlika izmedju obicnih pokolja, i odbrambenih ratova.

:)

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 32 минута, obi-wan рече

Dobro, ovde je ipak umesna jedna distinkcija - kad se neko stvarno brani, kao npr. u II ratu mi, ili Rusi, ili Grci, i ko sve vec, to ne moze nikako da se podvede pod ovo sto kazes. Tu zaista ima mnogo pravih junaka, onih jevandjelskih, koji su polozili svoj zivot za druge. Znam da ti pises o ovoj bici, ali eto, cini mi se da nije naodmet da se ipak napravi jasna razlika izmedju obicnih pokolja, i odbrambenih ratova.

:)

Разумем, али опет је то више за тугу и жаљење него за славље како то кнезови овог света изврну.

Не оспоравам ја јунаштво и пожртвовање војника, већ начин на који се њихова жртва скрнави и злупотребљава, од тога праве људождерски идоли мамону и велзевулу.

Видиш бре да сам љут, седим у неком кафићу окружен студенткињама морам да одржавам одбрамбени механизам... :smeh1:

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Косовска полиција данас је онемогућила тридесетак Срба изгнанника из Доњег Петрича код Клине и њиховог парохијског свештеника Јована Цветковића да обележе Тројичиндан, славу храма Св. Тројице у овом селу коју су албански екстремисти минирали у јуну 1999. године. Иако је свештеник са верницима претходног дана тражио обезбеђење полиције, имајући у виду да су прошле године окупљени народ за празник напали локални Албанци, полиција није пристала да обезбеди овај богослужбени скуп, али није ни писмено потврђено да не могу да се окупе у Петричу пред рушевинама храма и изврше освећење славског колача и жита.
       
      Свештеник и верници су ипак на сопствену одговорност и у складу правима на слободу кретања и верска права у јутарњим часовима кренули према селу и када су стигли пред порушени храм сачекала их је повећа група полицајаца који нису дозвољавали приступ храму нити освећење колача, уз објашњење да наводно није безбедно. И поред уверавања свештеника и верника да опасност не постоји јер се нико од локалних Албанаца није скупио да протествује и да обред неће трајати више од десетак минута, полиција је инсистирала да се сакупљени Срби разиђу. У међувремену је позвана и представница регионалне канцеларије УНМИК-а гђа. Галијева. И поред тога верски обред и молитва на стратишту храма су забрањени и полиција је фотографисала и легитимисала све присутне и записала аутомобилске таблице.
      Мештанин Божидар Шарковић потврдио је да се око 30 Срба окупило да обележи славу у селу у ком су некад живели.
      "Прошле године смо имали физички напад од Албанаца овог села. Међутим, ове године се нису окупили, али је био велики број полиције, која нам није дозволила да уђемо у двориште где се налази срушени храм Свете Тројице. Поред наше молбе и обавештења у петак полицији, УН-у, КФОР-у, ОЕБС-у, синоћ ме је звао један инспектор који је рекао да је скуп забрањен у селу Петрич", рекао је Шарковић.
       
      Епархија Рашко-призренска оштро протествује због овог грубог кршења слободе права кретања и верског окупљања на црквеној земљи. Полиција је поступила крајње дискриминаторно и, заправо, без икаквог разлога забранила верски скуп. Овакав однос полиције само је у функцији онемогућавања наших верника да се слободно окупљају уз своје порушене светиње и директна порука да је њихов повратак у своја села немогућ. На сличан начин у координацији локалних ектремиста и полиције онемогућава се обележавање слава у Ђаковици и у Мушутишту код Суве Реке, где је пре две године полиција неправедно и под лажном оптужбом притворила 75годишњег Србина који је пуштен након 4 месеца притвора.
       

      На овај начин се заправо Срби застрашују не само да остваре законски регулисано право на повратак на своју имовину, већ и да обележавају молитвено сећање на своје порушене светиње, а све у циљу стварања етнички чистог албанског друштва на Косову и Метохији. Посебно забрињава веће одсуство међународне пажње у вези ових случајева, који постају модел за институционално подржано етничко чишћење.
       
      Епископ Рашко-призренски Теодосије овим поводом позвао је међународне и покрајинске представнике да поштују постојеће законе и да под видом безбедности не стварају ситуацију у којој су најбезбеднији крајеви они у којима нема Срба. То је недолична и срамна порука 20 година након завршетка рата на Косову и Метохији и успостављања међународно гарантованог мира за све грађане, без обзира на етничко или верско порекло, којим су сви обавезани по још важећој Резолуцији СБУН 1244.
       
       
      Дато у канцеларији Епархије Рашко-призренске
      Грачаница-Призрен 17. јуни 2019.
       
      Епархија је прошле године у саопштењу 31. маја изразила оштар протест поводом напада на вернике у Петричу као и поводом низа других инцидената http://www.spc.rs/sr/saopshtenje_eparhije_rashkoprizrenske_5 
       
      Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска

      View full Странице
    • Од Логос,
      Косовска полиција данас је онемогућила тридесетак Срба изгнанника из Доњег Петрича код Клине и њиховог парохијског свештеника Јована Цветковића да обележе Тројичиндан, славу храма Св. Тројице у овом селу коју су албански екстремисти минирали у јуну 1999. године. Иако је свештеник са верницима претходног дана тражио обезбеђење полиције, имајући у виду да су прошле године окупљени народ за празник напали локални Албанци, полиција није пристала да обезбеди овај богослужбени скуп, али није ни писмено потврђено да не могу да се окупе у Петричу пред рушевинама храма и изврше освећење славског колача и жита.
       
      Свештеник и верници су ипак на сопствену одговорност и у складу правима на слободу кретања и верска права у јутарњим часовима кренули према селу и када су стигли пред порушени храм сачекала их је повећа група полицајаца који нису дозвољавали приступ храму нити освећење колача, уз објашњење да наводно није безбедно. И поред уверавања свештеника и верника да опасност не постоји јер се нико од локалних Албанаца није скупио да протествује и да обред неће трајати више од десетак минута, полиција је инсистирала да се сакупљени Срби разиђу. У међувремену је позвана и представница регионалне канцеларије УНМИК-а гђа. Галијева. И поред тога верски обред и молитва на стратишту храма су забрањени и полиција је фотографисала и легитимисала све присутне и записала аутомобилске таблице.
      Мештанин Божидар Шарковић потврдио је да се око 30 Срба окупило да обележи славу у селу у ком су некад живели.
      "Прошле године смо имали физички напад од Албанаца овог села. Међутим, ове године се нису окупили, али је био велики број полиције, која нам није дозволила да уђемо у двориште где се налази срушени храм Свете Тројице. Поред наше молбе и обавештења у петак полицији, УН-у, КФОР-у, ОЕБС-у, синоћ ме је звао један инспектор који је рекао да је скуп забрањен у селу Петрич", рекао је Шарковић.
       
      Епархија Рашко-призренска оштро протествује због овог грубог кршења слободе права кретања и верског окупљања на црквеној земљи. Полиција је поступила крајње дискриминаторно и, заправо, без икаквог разлога забранила верски скуп. Овакав однос полиције само је у функцији онемогућавања наших верника да се слободно окупљају уз своје порушене светиње и директна порука да је њихов повратак у своја села немогућ. На сличан начин у координацији локалних ектремиста и полиције онемогућава се обележавање слава у Ђаковици и у Мушутишту код Суве Реке, где је пре две године полиција неправедно и под лажном оптужбом притворила 75годишњег Србина који је пуштен након 4 месеца притвора.
       

      На овај начин се заправо Срби застрашују не само да остваре законски регулисано право на повратак на своју имовину, већ и да обележавају молитвено сећање на своје порушене светиње, а све у циљу стварања етнички чистог албанског друштва на Косову и Метохији. Посебно забрињава веће одсуство међународне пажње у вези ових случајева, који постају модел за институционално подржано етничко чишћење.
       
      Епископ Рашко-призренски Теодосије овим поводом позвао је међународне и покрајинске представнике да поштују постојеће законе и да под видом безбедности не стварају ситуацију у којој су најбезбеднији крајеви они у којима нема Срба. То је недолична и срамна порука 20 година након завршетка рата на Косову и Метохији и успостављања међународно гарантованог мира за све грађане, без обзира на етничко или верско порекло, којим су сви обавезани по још важећој Резолуцији СБУН 1244.
       
       
      Дато у канцеларији Епархије Рашко-призренске
      Грачаница-Призрен 17. јуни 2019.
       
      Епархија је прошле године у саопштењу 31. маја изразила оштар протест поводом напада на вернике у Петричу као и поводом низа других инцидената http://www.spc.rs/sr/saopshtenje_eparhije_rashkoprizrenske_5 
       
      Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
    • Од Логос,
      У уторак 11. јуна 2019. године служена је заупокојена литургија у манастиру Буково поводом  упокојења новопрестављеног протосинђела Артемија (Ранђеловића), настојатеља манастира Свете Тројице код Књажевца. Началствовао је Преосвећени Епископ тимочки г. Иларион уз саслужење свештенослужитеља из Тимочке и Рашко-призренске епархије.

      Након свете Литургије беседио је архимандрит Стефан из манастира Св. Козме и Дамјана у Зочишту.
      Чин монашког опела служио је Епископ Иларион, а саслуживали су свештенослужитељи из Браничевске, Рашко-призренске и Тимочке епархије а молитвено учешће узело је многобројно монаштво, свештенство и верни народ.
      У свом обраћању након опела владика Иларион је рекао – Благодарим човекољубљу Божијем и тајанственом промислу Божијем који за нас људе овде на земљи никада неће бити до краја схваћен. Сабрали смо се овде да нашег сабрата, духовног оца, саслужитеља, сина, брата, рођака и пријатеља испратимо са овога света, јер је његов земаљски живот окончан, али његова душа већ пребива у вечноме животу. Тачно је четврт века од када је дошао у ову светињу, и од тога половину провео у овој Епархији, а нешто мало мање у Браничевској, и опет се вратио овде да до свога краја буде са нама. Као архијереј благодарим својој старијој браћи архијерејима који су били овде када је отац Артемије дошао, Епископу жичком Јустину, али и Епископу Браничевском Игњатију који га је такође примио у архијерејкси загрљај. Они су изразили своје саучешће и прилажу своје архијерејске молитве за милост пред Господом и наслеђе Царства Небеског нашем оцу Артемију. Благодарим и свима вама, браћи, саслужитељима, монахињама, и вама браћо и сестре који сте овде са нама и који сте били молитвеници и подршка у време болести о. Артемија, а посебно захваљујем др Радету Костићу и др Славиши из Гамзиградске бање, као и лекарима из Зајечара, Београда и Књажевца.
      Од првог дана његовог доласка у овај манастир сви ми окупљени овде смо се  уз њега борили, трудили и са њим упознавали нашу веру и прве монашке дане проводили, многе је крштавао, венчавао међу вама…. Овде се родио као монах и ту сада заувек почива.
      У овом тренутку сећам се укрштених животних путева нас двојице, од дана мога рођења када ме први пут видео, преко тога када ме је учио да ходам, играм фудбал, пливам, свирам гитару…. Када сам ја призван од Господа у Цркву Христову, настојао сам да и њега подстакнем да види истински пут Христов, и ту сам га мало претекао…А онда је он мене претекао, јер је дошао у манастир пре мене и постао први мој игуман кога сам слушао. Ја сам њега привео на крштење, а он мене на монашење. Ево сада га испраћамо саборно да он опет први крочи у вечни живот.
      Нека би Господ дао да он молитвеним заступништвом Пресвете Богородице, светог Николаја његове крсне славе и светог великомученика Артемија иде пред нама у Царство Небеско и уђе у Радост Господа свога. Кроз болест и страдање задобио је очишћење и душе и тела и искупљење пред Богом за живот вечни.
      Нека би Господ даровао нама братољубље које се гради на истинском богољубљу, да свако од нас испуњава своју мисију и призвање овде на земљи, јер је свакоме од нас припремљено место у Царству Небеском, по речима Господњим „у Царству моме станови су многи“. Амин.
       
      Извор: Епархија тимочка
    • Од александар живаљев,
      Православна црква стара најмање 700 година пронађена у Бугојну велико је откриће, али исто тако велики је потез што је њену обнову у потпуности платио Хусеин – Хусо Смајић (64) из Бугојна, који о овом здању редовно брине.
       
      Приликом откопавања на земљи Смајића је поред остатака цркве пронађено и 12 покојника, од којих је један број био прекривен свилом, златом и баршуном, тако да је сигурно да се ради о краљевској породици. Претпоставља се да је у првом гробу, највећем и најраскошнијем, сахрањена краљица Јелена Груба, која је престо наследила од супруга и која је владала у периоду од 1395. до 1398. године.
      Хусо, како га зову пријатељи, платио је све што је досад изграђено и истраживано из свог џепа. Како каже, нико од надлежних из Федерације БиХ и саме државе није хтео да учествује у томе.
      – То је наша стварност, ми ћемо пре пустити да овако нешто пропада него да овде имамо толико туриста да не можемо проћи. То је ваљда та политика која нам долази из Сарајева – каже Смајић.
      Земља у којој је пронађено историјско благо у власништву је породице Смајић од 1953. године. Купили су је Хусини покојни родитељи и даље пренели њему, који је сасвим случајно открио шта се налази пар метара испод земље.
      – Радили смо на акумулацији за једну малу централу овде и тако дошли до првих открића – говори Хусо.
      Стари град Весела стража, како је прави назив богатог локалитета, сада је место достојно сваке похвале. Стара црква је сређена и очувана од заборава, ту су и велики крст, слика Исуса Христа, звоно, конак и мали објекат укопан под земљом где су уредно очишћене кости свих покојника.
      – Поп Славиша је велики човек и прави пријатељ, а данас је таквих мало – тврди Хусо.
      Због тога што људе не дели по вери и нацији Хусо је, каже, имао доста проблема, стално слуша погрдне називе који су му упућени, приче како га треба избацити из Исламске заједнице и слично, али он не мари.
      – Шта ја знам што се тако понашају, ваљда им смета та црква што се гради – истиче Хусо.
      Колико га не интересују приче злонамерних, како каже, показао је и тиме што радо звони на звонику изграђеном поред старе цркве, јер за Хусу црква коју гради није ништа негативно него објекат толеранције, љубави и мира.
      На Васкршњи/Ускршњи понедељак на Веселој стражи су имали изложбу експоната и дружење. Хусо каже да је позвао представнике све три највеће конфесије у БиХ, али да се „његови“ нису одазвали.
      – Сви су се одазвали осим припадника Исламске заједнице. Стварно не знам шта је са тим људима. Не разумем такво понашање, а овамо се стално прича о суживоту и целовитој БиХ – каже он.
      Додаје да му је тешко што нико из Исламске заједнице није дошао на тај дан, али опет му је срце било пуно када се толики број других људи појавио на дружењу.
      Славиша Ђурић, православни свештеник у Бугојну, каже да је српских повратника у том граду мало – око 300. Пре рата у Бугојну је било скоро 10.000 Срба. Парохијски дом, црква и други објекти у власништву Српске православне цркве паљени су неколико пута. Упркос томе, црква у којој он служи поседује неколико књига старих и по два-три века.
      – Од 2013. до 2015. године нисмо имали ниједно крштење у Бугојну. Прошле и ове само по једно – каже отац Славиша.
      На гробљу иза цркве сахрањени су и преци Александра Вучића, премијера и новоизабраног председника Србије. Свега километар од цркве у месту Чипуљић живе и чланови породице Вучић, а то су Драго и Анђелка.
       
      Извор: Седмица.ме
    • Од Логос,
      Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Арсеније, у пратњи протођакона Стевана Кричке и чтечева Миљана Никитовића и Божидара Станојевића, по благослову Његове Светости Патријарха Московског и све Русије Г. Кирила, посетио је у понедељак 10. јуна 2019. године Свето-Даниловски ставропигијални мушки манастир и Оделење за спољне црквене односе Московске Патријаршије, где га је дочекао Његово Високопреосвештенство Митрополит волоколамски Г. Иларион.

      Извор: Епархија нишка
×
×
  • Create New...