Jump to content

Овде још нема ничега

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од cloudking,
      Radnici uvežbavali aplauz za Vučića u KC Srbije? (VIDEO)
       
      Na društvenim mrežama deljen je danas video snimak navodne pripreme radnika da aplaudiraju Aleksandru Vučiću prilikom obilaska radova na Kliničkom centru Srbije.
      „To je jedan od pet najvećih kliničkih centara u svetu, ne u Srbiji ili Balkanu ili nekoj tamo Evropi, već u svetu“, kaže stariji muškarac grupi radnika, i hvali vlast, ministara Lončara, pominje i Jevreje.
      „Kada je prethodni režim vladao, on je već počeo da daje dozvole za rad nekim državama tipa Jevrejima ili Izraelcima. Šta bi bilo od nas da su oni došli? Pa ništa, umrli bi od kovida i raznih gluposti. Tako da sam hteo da vam kažem kakvih državnika ima“, govori taj čovek radnicima i nastavlja – „mi ćemo njih ovako da pozdravimo kad budu ovde, ja ću početi da aplaudiram, pa i vi aplaudirajte“.
      „Nemam pojma ni šta su uradili radnici, niti sam to od njih očekivao“, rekao je Vučić upitan o tom snimku.
       
        „Vidim da vas to muči i mori gde god da dobijem aplauze, šta ćete, vama sigurno aplaudiraju spontano, a meni samo namešteno. Ako će to da vam pomogne da mislite o sebi još malo bolje i lepše“, odgovorio je Vučić na pitanje novinara.
    • Од JESSY,
      Foto: Nikola Krstic / Alamy / Alamy / Profimedia Sinoć smo po onoj kiši, baka od 70 i kusur i ja šetale pse po kraju. Kaže mi da joj je penzija 18.000 dinara. Baš toliko je svojevremeno dobio i moj otac kad je zbog bolesti dobio rešenje o invalidskoj.
      Diplomirani mašinski tehničar, radio je kao konj, od jutra do sutra, dok nije dobio rak. I ova baka s iscepanom jaknom i bušnim patikama s kojom šetam je radila. Sad je zaslužila da napokon živi, deca su otišla, još je u dobroj formi, ali, čini mi se, ništa od toga, deluje pregladnelo i noge su joj mokre.
      Stari ljudi u beogradskom naselju u kom živim retko imaju osmeh, umro je kad su treći put došli na kasu u Maksiju i shvatili da im fali 10 dinara za paštetu. Prvi put im je kasirka progledala kroz prste, drugi put su im neki momak ili devojka iz reda dodali, treći put su ostali gladni.
      A ako im je i posle toga ostalo nešto malo dostojanstva, sahranili su ga kad im je posle višesatnog čekanja u Domu zdravlja lekarka kroz zube, besna što su došli, rekla da pregled kod specijaliste ne mogu da zakažu jer su svi termini popunjeni bar naredna dva meseca. Ne plaše se stari bez razloga odlaska u bolnicu.
      Ja sam dedu koji je imao 80, ali se i dalje penjao na drveće, kosio travu, išao u nabavku, kuvao i bio pokretniji i zdraviji od pola mog društva, odvela u Klinički s početkom upale pluća. Davali su mu pogrešnu terapiju, vezivali ga za krevet “da se ne bi povredio kad odlazi u toalet”, ukinuli mu lekove za šećer jer im to nije bilo bitno… Umro je za sedam dana. Nisu mi ni javili, zatekla sam prazan bolnički krevet.
      S druge strane, jedna od stvari koje su me fascinirale na svakom putovanju su bake i deke koje u penziji zaista počnu da žive. Idu na skijanje, izlete, okupljaju se jednom nedeljno u klubovima gde plešu sambu, vode unuke na more i u akva parkove, skupljaju se u poslastičarnicama gde degustiraju nove kolače, frizer, pedikir, manikir svake nedelje, pevaju u nekim horovima.
      Jedna 70-godišnja Francuskinja je na vrhu od 3.200 metara otvorila kafić gde radi zimi, a ostatak godine putuje svetom. Sama, pocrnela i s osmehom koji poklopi svaki moj uzdah. Druga se u 67. preselila iz Norveške na grčko ostrvo i tamo drži azil za mačke. Treća bakuta iz Engleske putuje sa Mladim istraživačima po Evropi i volontira. U pauzama, klincima pravi sendviče i pije pivo.
      Da bi to mogli, treba da budu zdravi, da imaju pristojne penzije, pa elan za životom lako dođe. Da, dosta je do nas kako ćemo oblikovati svoju starost, ali kad krče creva, a noge su mokre, nema tu nikakvog oblika. Samo čekanje bolne i spore smrti. I ko je kriv, razmišljam? Nije teško pronaći krivce, čak i kada starim građanima Srbije poručuju da će im penzije porasti ČAK šest odsto. Juhu! Moja baka iz kraja će biti bogatija za čitavih 1.140 dinara i tad će shvatiti pravo značenje “zlatnog doba”.
       
      https://nova.rs/magazin/bebaiporodica/zasto-se-plasim-da-ostarim-u-srbiji/
       
    • Од jovanstanic,
      Temu su sinoć obrisali sa foruma i zato je postavljam ponovo. Ako oni koji su obrisali temu imaju iole časti, poštenja i hrišćanske savesti voleo bih da čujem šta im to smeta u ovim pitanjima koja sam postavio. Ako mi ne odgovore ili opet obrišu temu time će dati jasan odgovor na pitanje: Zašto se forum gasi?
       
      Broj dnevno novoobolelih, aktivnih bolesnika i ljudi na respiratorima je daleko veći nego sredinom marta kada je uvedeno vanredno stanje i brzo raste. I to ako se veruje zvaničnim podacima a ako im se ne veruje stanje je još gore. SPC međutim ćuti. Juče je održana sednica Sinoda i kompletno saopštenje je posvećeno, van svakog spora veoma teškoj i kritičnoj situaciji u, Crnoj Gori ali o epidemiji koja se sve brže širi po gradovima u Srbiji ni reči.
      Takođe nema ni reči o novom uputustvu za formiranje grupa u osnovnim i srednjim školama koje može da dovede do svođenja verske nastave na simboličko prisustvo u školama a nakon toga i mogućeg nestajanja. Sinod i o tome ćuti.
      Zar zaraza koja se nanovo širi po narodu i moguće gubljenje veronauke ne zaslužuju par rečenica u saopštenju Sinoda?
      Da li je potrebno da 1000 ljudi izgubi posao veroučitelja da bi se desila neka reakcija?
      Da li je potrebno da, ne daj Bože, od korone umre još neki episkop i veroučitelj da bi se neko trgao i progovorio?
      Hoće li SPC da se ponaša u ovom razbuktavanju epidemije kao dr Kon?

       
    • Од JESSY,
      Ovo nije obična košarkaška priča. Nikada i nije bila. Nije košarkaška, iako počinje sa našom reprezentacijom. Nije čak ni klasična sportska. Iako je njeno centralno mesto zauzela fotografija koju je napravio član stručnog štaba naše nacionalne selekcije.
        Jedan od pomoćnika selektora Aleksandra Đorđevića u stručnom štabu "orlova", Adam Tatalović, tokom obilaska srpskih manastira 2018. godine je blizu Studenice zapazio neobičnu scenu na regionalnom putu. Uzbrdica, a na njoj jedna invalidska kolica. U njima čovek, kog uzbrdo gura - ćerka.
      Adam Tatalović nije baš običan košarkaški radnik. Kada smo vam ga prvi put predstavili, mogli ste da saznate da srpski baš i ne poznaje savršeno jer je rođen, odrastao i još uvek živi u Sjedinjenim Američkim Državama, ali dušu našeg naroda poznaje bolje od mnogih koji su u Srbiji od malena. Inače, odrastao je u porti jedne crkve, prosto je kuća njegove porodice delila dvorište sa hramom, pa je i sam sanjao da će jednog dana, "sigurno", biti sveštenik. Otišao je, međutim, u košarkaške vode. I dostigao velike visine.
×
×
  • Креирај ново...