Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Иван Ц.,
      Данас око 17 сати, архијерејском намеснику пљеваљском протојереју-ставрофору Саши Јањићу уручен је позив да се ујутру у 9 сати јави у станицу граничне полиције у Пљевљима.
      Судећи по актуелним дешавањима у Црној Гори и прогону Српске Православне Цркве и њеног свештенства, постоји оправдана бојазан да ће свештенику Саши Јањићу сутра бити уручено решење о депортацији. Одмах након уручивања полицијског позива, народ Пљeваља и околине се почео окупљати око храма Светог великомученика Георгија на Гукама, где свештеник Саша Јањић живи са супругом и две ћерке, у знак подршке свом свештенику.
      Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије апелује на надлежне органе да покажу минимум људскости и обуставе све поступке који уносе смутње и немир у народ. -Народ пљеваљског намесништва Милешевске епархије узнемирен је вешћу о могућности прогона свога свештеника. Надлежни треба да учине све да сачувају мир међу народом, а не да досипају уље на ватру вршећи репресију над својим народом и његовим свештенством, нагласио је Епископ милешевски г. Атанасије.
      Извор: Епархија милешевска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У духовски понедељак 8. (26) јуна 2020. године када се присјећамо и преноса моштију светих преподобномученика Медљанских Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије предводио је свету архијерејску Литургију у Манастирском Храму светих преподобномученика Медљанских, Серафима, Авакума и Мардарија у Манастиру Медна.    Звучни запис беседе   Владици су саслуживали: протопрезвитер-ставрофор Маринко Радмило, архимандрит Василије (Рожић), јеромонах Јеротеј Влајковић, протођакон Немања Рељић и ђакон Алекса Марић.   Послије прочитаног јеванђелског зачала Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије бесједио је поучавајући и тумачећи Јеванђеље у духу Празника. Да би прославили Оца Небескога гледајући добра дјела једна других и задобили спасење, водимо се овом мишљу и заповијести. Љубити све људе и љубављу приступајући Светој Чаши и Светој Трпези Господњој. Дух Свети дошао је међу нас и остаће у нама градећи Цркву само онда ако ми будемо хтјели да саградимо Цркву која се зида и гради љубављу.    Послије заамвоне молитве Владика је благословио вјерни народ и прочитао молитве које се традиционално читају о Празнику Педесетнице.     Извор: Епархија бихаћко-петровачка
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У сриједу 3. јуна 2020. године, на празник када наша Света Црква прославља Светог цара Константина и његову мајку - царицу Јелену, одслужена је Света Литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, којом је началствовао протојереј Мирчета Шљиванчанин. Оцу Мирчети саслуживали су: протојереј-ставрофор Далибор Милаковић, као и протојереји Миладин Кнежевић, Предраг Шћепановић, Бранко Вујачић и ђакон Павле Божовић. Током Свете Литургије пјевала је мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења.     Свима сабранима коју су се стекли у Саборни храм Христовог Васкрсења да торжествено и саборно прославе овај празник, надахнутим пастирским словом обратио се началствујући протојереј Мирчета Шљиванчанин.   У свом пастирском обраћању отац Мирчета се дотакао значаја лик, дјела и самог животописа цара Константина који је 313. године донио чувени, епохални Милански едикт, којим је подарио слободу вјероисповједања вјере Хришћанске на територији цијелог Римског царства:   ,,Историја цркве се дијели на период прије цара Константина и након њега, будући да је тај велики и благочестиви цар дао слободу хришћанима. Дао је могућност својим чувеним Миланским едиктом да могу слободно вјерујући људи да исповиједају своју вјеру хруишћанску. До тада је хришћанска вјера била прогоњења мање или више. Али, од цара Константина, његовим чувеним Миласнким едиктом који је донио са својим савладарем Ликинијем 313. године, вјера Хришћанска је постала слободна вјера и то је један од највећих догађаја у историји човјечанства, нарочито у историји Цркве хришћанске.''    Отац Мирчета се посебно осврнуо на чињеницу да прије цара Константина хришћани нису имали права на своју имовину, својину нити слободу вјероисповиједања:   ,,Зато је велико дјело тог великог цара и зато га зовемо равноапостолним. Зовемо га тако, зато што је дозволио хришћанима да могу слободно живјети и исповиједати своју вјеру и да могу градити своје храмове, да се окупљају на светим службама као што то и ми данас чинимо. Прије њега, многи су прогонили хришћане, убијали их, отимали су њихову имовину и разарали њихове храмове. Цар Константин је све то прекинуо и зато му припада велика слава.''   ,,Цар Константин је имао осим овога и друга велика дјела. Наиме, он је сазвао Први васељенски сабор 325. године који је одржан у Никеји. Такође, изградио је престони град - Константинопољ - Цариград и у њега пренио престоницу Римског царства, а тај град је Божији град који је он посветио управо истинитом Богу.'' - подсјетио је он.   У другом дијелу свог обраћања, отац Мирчета је изразио наду да ће дјело и дух цара Константина, дух слободе и владавине права завладати и у Црној Гори, да ће се црногорска власт и законодавство угледати на овај свијетли примјер великог цара Римског царства:   ,,Највеће његово дјело је слобода коју је даривао Цркви. Слобода којом је омогућио да имамо своје светиње и своје Храмове. Нека би тај дух, дух цара Константина, дух слободе према хришћанима и цркви православној и хришћанској преовладао и овдје код нас у Црној Гори. Да они који одлучују овдје код нас о тим стварима се угледају на цара Константина и ако је живио у IV вијеку, он је имао осјећај да Цркви треба дати слободу, да хришћанима треба дозволити да имају своје храмове и своју имовину и да треба дозволити да се у њима Богу моле. То је оно што ми и данас тражимо, што искрено желимо и за шта се боримо. Боримо се дакле у 21. вијеку за те вриједности које је цар Константин поштовао прије равно 1,707 година.''   ,,Ништа више не тражимо од тога, нити нам треба више, желимо да слободно исповиједамо нашу вјеру, да нам то нико не брани и да нико не атакује на наше светиње.'' - поручио је отац Мирчета.   ,,Дај Боже да будемо они који чувамо и живимо својом светињом. Да би човјек чувао светињу, најважније је да живи светињом, да живи светињом вјере, да живи светињом људског живота, онако како је Бог то замислио и како нам је Бог то даровао.''  - закључио је прота Мирчета Шљиванчанин.     Извор: Саборни храм у Подгорици
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Тумачећи честу флоскулу да Црква има тенденцију да Црну Гору врати у “мрачни средњи вијек” професор доктор Микоња Кнежевић у Интернет литији је казао да би се таква врста мишљења и одређивање средњовековног периода могла подвести под културолошку, идеолошку па и политичку предрасуду. Он је нагласио да је у 17, поготово у 18 вијеку, средњовјековни период хришћанске Европе означен као вијек вјере, којој је требало супроставити просветитељску мисао као вијек разума.     “Наравно није риједак случај када у историји идеја и цивилизација долази до замјене парадигми, да се она парадигма која се жели замијенити посматра типски у њеним негативним конотацијама а она парадигма која ступа на сцену да се жели представити као идеал типска конструкција. Хоћу да кажем да приликом замене парадигми она која се жели превладати, обично се црта у негативним нијансама. И то је наравно био случај и код просветитеља који су средњи вијек означавали као вијек регресије и мрачњаштва, супростављајући му свој антирелигијски и антиклрерикалан став”, казао је професор Кнежевић.   “У 20 вијеку је на основу силних истраживање показано да се ту ради о једној културолошкој предрасуди и да средњи вијек ни издалека није био мрачан како изгледа. Наравно да је имао своје успоне и падове и ја ћу вам навести само неколико примјера. Како назвати сад мрачни вијек у коме су настали Света Софија у Цариграду, Нотр-дам у Паризу, Високи Дечани на Косову и Метохији. Како назвати мрачним цјелокупну једну епоху у којој имамо појаву универзитета 1088. године у Болоњи. Оно што је такође значајно је то да имамо један процват културе и писмености поготово у позном средњем вијеку.” истакао је професор Кнежевић.   Прогрес који је био у том периоду очигледан у цијелој Европи, није заобишао ни крајеве српске средњовјековне државе:   “То је било не само доба економског напредовања, територијалног ширења и културног напретка већ и доба интелектуалног процвата. Сва она достигнуће византијске културе су отприлике преводом теолошких дјела на српско-словенски језик на неки начин интегрисани у нашу средњевјековну културу и она је на тај начин пратила корак са главним достигнућима византијске цивилизације.“   Када се вратимо на нашу црногорску реалност г. Кнежевић каже да је веома интересантно да предсједник Ђукановића критикује средњи вијек када се у неким својим активностима понаша јако средњевјековно.   “Он је недавно најавио да ће да оснива цркву националних Црногораца. Он дакле, у маниру средњевјековних владара који су себе сматрали Божијим миропомазаницима себи даје за право да оснива Цркву а притом се позива на начело секуларне државе. Он се такође позива на начело из 15 вијека а то је чије је царство тога је и вјера. Такође се позивао на Халкидонски сабор из 651. године. Дакле када му одговара, средњи вијек му је потаман а када му не одговара он је мрачан и таман. Ту се не ради о стварима вјере него се Црква користи зарад остваривања неких уско националних, уско државничких интереса. И ту онда имамо један чудеса амалган најгорих традиција средњег вијека, то су ове императорске инсигије на које Ђукановић претендује. Даље имамо најгоре традиције новог вијека а то је овај клерикализам у једном национал-шовинистичком кључу и један чудесан спој послије модернизма, гдје људи који су лишени било каквог осећаја за вјеру желе конституисати цркву, сводећи је на њене уско националне координате”, нагласио је Микоња Кнежевић.   У својој колумни “Мали диктатор и велики механизам” професор Кнежевић се осврнуо на термин Јана Кота гдје је Велики механизам дефинисан као историјски механизам који све велике диктаторе који су на нелегитиман начин, обично насилан, дошли на власт, доводи у ситуацију да виде своју судбину и крај који су имали, такође, и њихови претходници.   „Ја сам то искористио као метафору и покушај да на дискретан начин позовем представнике владајућег режима да мало ублаже свој заиста ригидан и агресиван став који је своју кулминацију имао увођењем новог, заиста проблематичног, Закона о слободи вјероисповјести, који представља покушај отимање имовине Српској православној цркви. Скренуо сам пажњу да, уколико се жели стварати нова парадигма Црне Горе, онда се не смије претендовати на прекрајање историје. Не можете у уско партијску или политичку причу подвести Његоша или Петра Лубарду или све велике мислиоце који су се изјашњавали као Срби. Дакле не ради се о једном интегралистичком приступу који би требао да има за циљ помирење православног живља, већ је ријеч о партијском принципу који има за циљ да на подјелама извуче личну корист.з, акључио је проф. др Микоња Кнежевић у свом гостовању на Интернет литији.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Креирај ново...