Jump to content
Sign in to follow this  
Guest

Уџбеник за 5. разред у Црној Гори: Само су Црногорци народ, остало су националне мањине

Оцени ову тему

Recommended Posts

Guest
5.-razred-ud%C5%BEbenik-640x423.jpg

У уџбенику ”Познавање друштва” за пети разред основне школе, чији су аутори Снежана Турковић и Срћан Вукадиновић, у лекцији која говори о народу и држави истиче се да су само Црногорци народ а сви остали националне мањине.

Не само да је лекција сасвим дискриминаторска према становницима Црне Горе већ је језик потпуно неприлагођен узрасту, неразумљив, такав да се дјеца приморавају да уче напамет дефиниције енциклопедијског карактера. Текст је нелекторисан и вулгаризован.

Сувопарне дефиниције, напрегнуте стручном лексиком, можда одговарају скрипти социологије за ниво факултета, али никако уџбенику за пети разред основне школе.

5 razred udžbenik Уџбеник за 5. разред: Само су Црногорци народ, остало су националне мањине

Међутим, чаки и под условом да је разумљиво, садржај онога што је дјеци представљено је још проблематичније.

„Народ је заједница људи који имају исто етничко поријекло а између којих не постоје чвршће везе (културне, економске, друштвене, политичке),“ каже се у дефиницији.

Нација са друге стране је заједница људи који живе на истој територији, држави, а њена обиљежја су језик, заједничка историјска прошлост, етничко поријекло, заједничка култура, а битно обиљежје представља и економска међузависност њених чланова.

„У савременом друштву најбитнији елемент за припадност нацији је национална свијест,“ наводи се у уџбенику. Тиме се акценат ставља на фриволност упркос историјским фактима и подстиче наводни аргумент да је припадност нацији нешто што се у савременом друштву може одабрати слободном вољом, а не произилази из научно-историјских чињеница.

3 Уџбеник за 5. разред: Само су Црногорци народ, остало су националне мањине
Реченица изнад графикона: У Црној Гори, поред Црногораца живе мањински народи и националне заједнице. Тј. само су Црногорци народ.

Посебно је упадљив ”детаљ” дат испод графикона о статистици националне припадности у Црној Гори. Каже се:

”У Црној Гори, поред Црногораца живе мањински народи и националне заједнице.”, а што директно упућује на то да су само Црногорци народ, док су све остало мањински народи и националне заједнице.

Такође, у уџбенику се истиче да припадници мањинских народа и других националних мањина имају не само иста права са Црногорцима него и своја посебна права чија је сврха очување националног идентитета.

Но, ако „идентитет значи да је то оно како човјек себе разумије“ (дефиниција из лекције) онда се однос који држава има према ћирилици и српском језику може разумјети као насилна асимилација и покушај уништења идентитета једног народа кроз школски систем (народа у нормалном смислу ријечи, не овог из дефиниције).

Како тек схватити шта је етничка група, кад је дефиниција срочена путем дисквалификације: „није ни национална мањина али није ни нација“.

Љуан није припадник народа, већ етничке групе, наводи се у примјеру. Он је Ром. Међутим, он има исте карактеристике као и нација: свој језик, културу и историју. А затим се за примјер наводи груба генерализација: „волим како слави Ђурђевдан“.

5 razred knjiga Уџбеник за 5. разред: Само су Црногорци народ, остало су националне мањине

Постаје на крају проблематично и ко је Црногорац: Амела, према примјеру то није, јер је Муслиманка, а није ни Љуан јер је припадник етничке групе. То нису ни Срби. Сви они су само становници становници Црне Горе.

Али, ко су онда Црногорци? Ако се руководимо дефиницијом, они као народ, и то једини у Црној Гори, немају међусобно чврсте друштвене и историјске везе, већ само исто етничко поријекло. То би значило да, с обзиром на нашу друштвену збиљу, у истој породици имамо браћу, сестре и њихове родитеље који немају заједничко етничко поријекло, јер једни припадају ”народу” а други неким ”националним мањинама”. 

На крају, овакав резултат у уџбенику за 5. основне је извјесно ствар, не само незнања, већ и потпуног одсуства пристојности и укуса.

 

http://www.in4s.net/udzbenik-za-5-razred-samo-su-crnogorci-narod-ostalo-su-nacionalne-manjine/

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Цитат

"У савременом друштву најбитнији елеменат за припадност нацији јесте национална свијест, односно осјећање припадности конкретној нацији."

Е јесте "савремени", убило се... Негде пре двеста година су такве идеје биле "савремене".

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Прави опис овог:

"Стојане, би ли могао написати какву књигу о томе како смо ми и физички другачији од осталога свијета?  Како смо бољи, љепши, паметнији од свијех осталих.

-Мога` би, мога` би.

Напиши такву књигу обавезно. Како би дао наслов тој књизи?

-КЛАУСТРОФОБИЧНА ЕТНОГЕНЕЗОФОБИЈА"

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Па макар је нешто разјашњено. А и књига је на ћириличном издању.

У Црној Гори је ученицима строго забрањено било какво вјерско или политичко дјеловање тако да не могу бити оштећени у смислу сопственог идентитета. Једино је угрожен избор кадра јер се води рачуна о намјештању избора, али ништа боље нике ни у Вучићевом режиму. Нико  није крив Србима што дјеци не дају за примјер да требају бити Србин, нека будемо Срби али не да нас школа наведе на то. Не видим ништа проблематично у овоме али се слажем да су неки дјелови уџбеника помало глупо састављени.

Свакако да неко може да буде у исто вријеме и Црногорац, и Муслиман и Ром, нема ничега спорно у томе. Ако некоме није јасно како онда му топло препоручујем овај уџбеник за 5-ти разред

Да су се Срби занимали која ће се дјела из ,,Матерњег језика,, учити у школама данас би у Црној Гори стање било боље по питању школства за Србе али данас смо за много тога ускраћени да би ли нам се предмет звао ,,Црногорски-српски, босански и хрватски језик и књижевност,,

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Треба имати и у виду да дјеца која сада не одрастају сматрајући себе Србима скора да и немају шансу да ће се икада сматрати Србима. Просто је неприхватљиво поравнити се са просјечним Србином и рећи и ја сам Србин. Ако неко није Србин зато што га  Бог тиме није етикетирао онда не видим ни један разлог да неко то постане.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Мало је то перфидно... Као и они пописи након 1945. Како је могуће раздвојити српство и црногорство у Србину из ЦГ? Још са овим терминолошким бркањем националности и држављанства. Већ је довољна збрка што наше националност и држављанство одговарају енглеском ethnicity и nationality, па се већ мучимо са преводима, а сад се мучимо у сопственом језику.

Кад је било да је Црногорац ишта друго осим Србина? Он је Црногорац да би се знало да није Шумадинац, Далматинац или Херцеговац. Како данас и којом памећу рећи Србину из ЦГ да одједном више није Црногорац? Због тога што су се одједном појавили неки Црногорци који за себе говоре да нису Срби? Бесмислено.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Razbijanje nacionalne svesti je davnpocela na svim nivoima i kod nekih naroda vise nego kod drugih. Ako niste primetili cilj je izmesati Evropu sto vise. Trenutno postoji pomoc odredjenim nacijama i njihovo jacanje ali sam ubedjen da sve nacionalno pokusavaju da sruse. Inace i crnogorcmoeaju da se bore za sebe i odluce sta ce. Ubedjen sam da njih neko huska da budu ono sto nikad nisu. Verovatno ovim tempom za 50godina a i brze bice mnogo gore.

Sent from my SM-G7102 using Pouke.org mobile app

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Саопштење за јавност, Цетиње, 22. јул 2020. године     Српска Православна Црква у Црној Гори у протеклих годину дана има велики проблем са чињеницом да је у Скупштини Црне Горе усвојен Закон о слободи вјероисповјести, на начин да ова Црква није консултована на ”отворен, инклузиван и институционалан начин” како је то препоручивала Венецијанска комисија и друге релевантне међународне адресе. То је учињено без адекватне јавне расправе и без поштовања процедура уобичајних за доношење закона у овој држави.  Поменути закон има претензију да мимо уставних одредби и других прописа ове земље црквену имовину преведе у државну својину. Поред тога, он је начињен и са намјером да преуређује статус и идентитет Српске Православне Цркве у Црној Гори, а све у складу са неуставним настојањем владајуће партије, више пута јавно и недвосмислено објављене, да жели да формира неку своју ”државну цркву”.   И поред свега тога, Црква је своје бројне примједбе (најприје достављене Влади и међународним институцијама, у обиму од преко деведесет куцаних страна) свела на корекцију свега 6 од укупно 66 чланова, колико овај закон садржи. Ради добра и мира, ради највеће могуће сагласности свих у Црној Гори, подржали смо 90% овог и оваквог законског текста. Онда кад су започели наши мирни и молитвени протести вјерника и грађана и кад је већина православног црногорског становништва отворено и јавно подржала наш став око овог закона, ми смо пред Владу ЦГ изнијели такву компромисну формулацију која тражи измјену три члана која се тичу регистрације цркава и вјерских  заједница, и још три која се тичу третирања власништва црквене имовине. Ова посљедња три (чланови 62, 63 и 64) представљају засебну тематску цјелину и обједињена су истовјетним анти-законским настројењем (кршењем важећих црногорских прописа и судске праксе) и непримјереним убацивањем својинско-правних тема у закон који се тиче вјерских слобода и људских права. Од првога дана кад је овај закон усвајан, па све до данас, било смо мишљења да је брисање сва три ова члана, и замјена бољом, правнички јаснијом и праведнијом формулацијом, минимум свих наших минимума по овом питању. Другим ријечима, опстанак било којег од поменута три члана, сматрамо, трајно би нарушио црногорски правни систем, и Православну Цркву дискриминисао у односу на друге цркве и вјерске заједнице.   Дакле, нити смо икада тражили по сваку цијену да цио Закон буде писан по нашем диктату, нити смо икада били против да се у Црној Гори, држави свих нас, ово питање на уставан и законски начин регулише. Са овим нашим ставом упозната је цјелокупна црногорска јавност, али и амбасаде угледних свјетских демократија, као и институције Европске Уније и Уједињених Нација.   Вјерујемо да је управо на препоруку и утицај међународних институција дошло до дијалога Владе и Српске Православне Цркве у фебруару и марту ове године, упркос почетном ставу овдашњих властодржаца да се о усвојеном закону нема шта преговарати ни са ким, односно да се може дискутовати евентуално само о његовој примјени, али никако о промјени. Почетком марта 2020.г. ипак смо имали понуду Владе да се прича и о промјени законског текста. Тада смо, на првом састанку тзв. експертских тимова, изнијели детаљну аргументацију у погледу брисања поменутих чланова (од 62 до 64) за коју је од стране представника Владе речено да је ”стручна и аргументована”. Ово значи да наши захтјеви по овом питању нијесу били ни антидржавни, ни неутемељени, већ крајње умјесни и, што је најважније, оствариви. Владини експерти су тада примили к знању наше примједбе, и обећали да ће нам на њих одговорити цивилизовано, благовремено и написмено, како смо их и ми њима доставили.   Јако је важно нагласити да том приликом, а ни раније код самог изгласавања Закона, није било помена о проблематичности друга три наша предлога о измјени чланова који третирају питања регистрације. Напротив, речено нам је како ту нико не види неко велико питање – што смо разумјели као природан став. Јер, прије свега, обавезу регистрације за Српску Православну Цркву у Црној Гори (као традиционалну и вјековну Цркву на овим просторима  нијесу предвиђали ни претходни црногорски закони, а друго – регистрација није једина и искључива форма потврде правног статуса неке цркве или вјерске организације у модерној држави, и то зна цио цивилизовани свијет. Али, без обзира на све то, Црква је Влади ЦГ доставила умјесан предлог како да се утврди правни статус Митрополије и свих епархија Српске Православне Цркве у Црној Гори, који је близак претходним законским рјешењима, и који показује да никада нијесмо бјежали од евидентирања (пријављивања) своје дјелатности пред државним органима.   Услиједила су четири мјесеца потпуног ћутања од стране Владе. Од марта до маја, то ћутање донекле можемо да оправдамо трајањем епидемије, иако, с обзиром на важност теме, никако нам није објашњива тотална обустава комуникације са Владом по овом питању. Техничких могућности је свакако било, али одговора Владе није било. Ово нам је још чудније ако знамо да смо састанке од јуче и прекјуче водили у много тежим епидемиолошким условима него што су били у марту и априлу кад је дијалог прекинут. А додатно оптерећење за Цркву причињава чињеница да смо се званично обратили Влади 11. маја, са позивом на наставак преговора – и до прије неки дан, није било никаквог одговора. Морамо се сјетити да је таква била пракса ове власти и током 2019. године, када су мјесеци пролазили у потпуном ћутању и обустави комуникације.   Незванични састанак двојице наших архијереја са предсједником и премијером Црне Горе, боље и да не помињемо, јер је он више протекао у тону расправа о статусу Цркве у Црној Гори (чиме смо још јаче утврђени у ставу да државни врх има антиуставна настројења), него у разговору како да довршимо преговоре о Закону (који, за разлику од претходне,  јесте тема у ингеренцији државних власти). Тадашња наводна понуда да се примјена Закона обустави до одлука Уставног суда или касније Суда у Стразбуру, је вишеструко неутемељена и унијела нам је додатни осјећај несигурности јер: нити Устав дозвољава могућност обуставе дјеловања већ изгласаног Закона; нити је правно извјесна околност одлука Уставног суда (нема јасног рока ни за почетак ни за завршетак његовог дјеловања) који тренутно ради у в. д. стању; нити Суд у Стразбуру дејствује прије него што се Закон почне примјењивати. Дакле, нуђено нам је нешто што нити је реално, нити је самим тим спроводиво.   Нашу објаву да послије Петровдана не желимо преговоре, упутили смо само и једино из разлога што ни тада ни данас нијесмо жељели, да након толико времена стрпљења, чекања и спремности на разговоре – све добије контекст предизборних активности владајуће партије. И данас сматрамо да је то један принципијелан став. Ипак, и поред свега тога, на позив из Владе смо се одазвали, иако је термин за разговоре био вишеструко непримјерен, како због поменутог политичког контекста, тако и због све горе здравствене ситуације (која је, подсјећамо, Влади била разлог за четворомјесечну и једнострану шутњу). А да не говоримо о негодовању великог броја вјерника зашто се под таквим условима уопште прихвата тај позив.   Међутим, вјерни дијалошком и љубавном бићу саме Цркве, узимајући у обзир и најмању могућност да до неког договора ипак дође, пошли смо на разговоре. Надали смо се да нас чека барем наставак онога што смо обуставили у марту. На нашу велику жалост, грдно смо се преварили.   Као да никада ништа нијесмо причали о суштини наших примједби на 6 проблематичних чланова Закона, дочакао нас је предлог да се од фамозна три члана (62 – 64) мијењају само два!? Иако је свакоме јасно да је тај синопсис три антиуставна члана неодвојив, и да задржавање бар једног у изворном облику обесмишљава било какву промјену друга два. То смо исцрпно образложили владиним експертима у обје фазе разговора и сва стручна јавност зна о чему се ту ради. Ни на нивоу принципа, а ни на нивоу практичне употребе оваквог закона у судској пракси, Цркви није прихватљиво да остану формулације записане у одредбама члана 62. Само неко крајње неупућен у тему, а људи из Владе то нијесу, могао би да каже или пита ”Зар Вам је мало што смо промијенили ова друга два члана”? Прописивање ”државне својине” над објектима који су законски уписани на ”треће лице” (у овом случају Цркву), тек тако, законским указом – јесте шамар црногорском законодавству, али и самој Цркви – који нас је и извео на улице, и који не можемо превидјети због намјере Владе да нам половично услиши остале примједбе. И то није никаква ”накнадна памет” или још мање инат – него наша примједба записана на амандману достављеном Скупштини, још у децембру прошле године! Суштина је сљедећа: црквену имовину нећемо отимати онако брутално како смо најприје изгласали у скупштини, али остајемо при основној намјери да је отмемо. Црква сада има већу комоцију на судовима, али ће судови и даље судити по закону који тврди да је некада било – нешто што никад није било!   Али, то би све, можда, могао бити предмет даљих преговора и разговора са неким добронамјеним партнерима, да нас није дочекао захтјев у форми ултиматума ”Ове наше корекције, на које смо пристали – добићете ако се региструјете”!! Баш тако су наступили из експертског тима Владе, на почетку састанка 20. јула.   Прва, од 4 тачке нашег ”Предлога о измјенама и допунама Закона” односи се на измјену члана 24. Тај члан прописује регистрацију, безмало као обавезу за цркве и вјерске заједнице – док ми у предлогу нудимо евидентирање као једнако признату и препознату правну тековину цивилизованог свијета. С обзиром да је мотив наших састанака управо био разматрање простора за промјену законског текста, а никако за безусловну примјену законских одредби – то смо доживјели као нарушавање самог духа нашег састајања и преговора. Садржајно гледано, ни овај Закон, овакав какав је – не предвиђа обавезу ничијег регистровања, нити је појам обавезне регистрације био познат Цркви у ранијим рјешењима црногорског законодавства, иако премијер погрешно тврди да је то била обавеза по претходном закону у којем уопште није ни постојао појам регистрације. Да је постојала обавеза пријаве већ постојећих вјерских заједница, не би се ваљда чекало све до 2010. године да се тако нешто затражи од Митрополије и епархија Српске Православне Цркве, Римокатоличке Цркве и Исламске заједнице. Напротив, могућност (а никако обавеза) регистрације јесте цивилизован институт правне и демократске државе, а овакво условљавање обавезном регистрацијом, јесте само и једино, потврда нама хришћанима – свештенству и вјерном народу, да је ова власт непоколебљива у прогону Цркве и настојању да од ње начини неку државну институцију. А то доживљавамо као атак на секуларно устројство земље, записано у њеном највишем правном акту.   Народски речено и да сваком буде јасно: држава хоће да нас упише и третира као јучерашње, иако смо давнашњи. А тако јучерашњи немамо рашта доказивати да смо ми они који су вјековима градили и одржавали црквену имовину у Црној Гори. Наравно – све се то доказује на суду, али зашто нам ова власт, пред државним судовима и шалтерима, прекраја крштеницу? Води ли то објективном и праведном суђењу или превари? Примјеном сада важеће одредбе члана 24. и довођењем Цркве у ситуацију да ”правно постоји” од дана регистрације, односно да она нема правни континуитет са претходним временом, доводи се у несигурност и она црквена имовина настала послије 1918.г. На тај начин та би имовина представљала тзв ”ничије ствари” и по том основу могла би да пређе у државну својину, нарочито пред неким необјективним судом.   Регистрација се захтијева само од Митрополије и осталих епархија Српске Православне Цркве у Црној Гори, док ће све остале постојеће Цркве и вјерске заједнице (Надбискупија барска, Бискупија которска, Мешихат Исламске заједница, Јеврејска заједница, као и двадесетак других) бити уписане у евиденцију већ постојећих вјерских заједница, а не у регистар. Митрополија и све остале епархије траже само оно што припада и другима – да буду уписане као већ постојеће у евиденцију, а не у регистар, као да се изнова правно рађају.   Залажући се за једнакоправност свих грађана ове земље и подржавајући грађански карактер црногорског друштва и миран суживот свих њених грађана, Митрополија и остале епархије Српске Православне Цркве, будући вјерске установе које окупљају убједљиво највећи број вјерника Црне Горе, не желе ништа више права него што их имају остале Цркве и вјерске заједнице. Оваквим Законом о слободи вјероисповијести то није и не може бити обезбјеђено. Православна Црква и њени вјерници ће бити грубо дискриминисани.   Такође, нетачне су тврдње премијера да је наша Црква избјегавала своје обавезе пријављивања боравка једног броја свештеника, монаха и монахиња који нису држављани Црне Горе, као и пореских обавеза. Истина је, наиме, да су управо државни органи незаконито ускраћивали боравак свештенству и монаштву, што је безброј пута доказано пред судовима ове земље. Што се пореза тиче, треба знати да је Црква уплатила огромне суме пореза свих ових година (пореза на непокретности, пореза на промет непокретности, ПДВ-а, царина…), као и ПИО и здравствених доприноса. То што постоје одређени дугови за личне доприносе није само проблем Цркве већ многих, па и државних, установа при којима ради већи број људи.    Однос према правном поретку ове државе, који је данас проблематизовао и потпредсједник Владе, Српска Православна Црква је показала још у првим данима након референдума одржаног 21. маја 2006. године, када је, подсјећамо, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, већ 26. маја донио одлуку да, управо поводом обнове државности, потврди да Православну Цркву у Црној Гори сачињавају епархије Српске Православне Цркве које дјелују у Црној Гори, а да њихови архијереји сачињавају Епископски савјет. Та одлука је већ 1. децембра 2006. године, од стране тих архијереја, предата на руке тадашњем предсједнику Црне Горе Филипу Вујановићу.   Из свега наведеног, закључујемо, да су јучерашње премијерово и данашње потпредсједниково набрајање ”бројних уступака” и ”крајњих линија компромиса” само један велемајсторски маркетиншки трик, на који – бар ми у Цркви – не можемо да насједнемо. Јер све ово побројано свједочи о политици монолога код владајуће партије; о дијалогу који се, на једвите јаде, врши под разноврсним притисцима, а не од срца и не искрено; и онда о – самим тим – неупотребљивим и половичним рјешењима, на која, најстарија институција овог друштва не може пристати, јер је постојала и у вријеме знавенијих законодаваца од ових данашњих, па није пристајала да поништи саму себе. Укупно узевши, у свим овим преговорима, Влада не само да није дала додатне гаранције за сигурност правног положаја Цркве, већ је својим дјеловањем и невјештим приказивањем чињеница, само појачала утисак свештенства и народа да јој се ништа не може вјеровати.     Из Митрополије црногорско-приморске
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије говорио је у емисији Радио-телевизије Републике Српске “Актуелно” о ситуацији која је настала у Црној Гори усвајањем безаконог закона о слободи вјероисповијести.   ВИДЕО ЗАПИС РАЗГОВОРА   “Ово што се данас догађа у Црној Гори само је наставак онога што се у њој догађало у вријеме Светог Петра Цетињског, а и након њега. Црква кроз сву своју историју, па и данас позива на братску слогу, на љубав, на мир и помирење браће, а не на сукобе. Али, опет, с друге стране, Црква штити свој идентитет, с обзиром на тај закон, који није закон него безакоње”, казао је Митрополит црногорско-приморски.   У емисији су, поред Митрополита Амфилохија, на ову тему говорили: адвокат Велибор Марковић из Подгорице, проф. др Миливоје Радовић са подгоричког екониомског факултета, извршни директор НВО “Не дамо Црну Гору” проф. др Здравко Кривокапић, др Марко Митровић, специјалиста оториноларингологије из Никшића, Мато Уљаревић, студент ФЛУ Цетиње, предсједник ДНП Милан Кнежевић, посланик ДФ Милутин Ђукановић и новинар Марко Вешовић.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Иван Ц.,
      Данас око 17 сати, архијерејском намеснику пљеваљском протојереју-ставрофору Саши Јањићу уручен је позив да се ујутру у 9 сати јави у станицу граничне полиције у Пљевљима.
      Судећи по актуелним дешавањима у Црној Гори и прогону Српске Православне Цркве и њеног свештенства, постоји оправдана бојазан да ће свештенику Саши Јањићу сутра бити уручено решење о депортацији. Одмах након уручивања полицијског позива, народ Пљeваља и околине се почео окупљати око храма Светог великомученика Георгија на Гукама, где свештеник Саша Јањић живи са супругом и две ћерке, у знак подршке свом свештенику.
      Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије апелује на надлежне органе да покажу минимум људскости и обуставе све поступке који уносе смутње и немир у народ. -Народ пљеваљског намесништва Милешевске епархије узнемирен је вешћу о могућности прогона свога свештеника. Надлежни треба да учине све да сачувају мир међу народом, а не да досипају уље на ватру вршећи репресију над својим народом и његовим свештенством, нагласио је Епископ милешевски г. Атанасије.
      Извор: Епархија милешевска

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...