Jump to content

Улога будућих владика Григорија и Максима као вођа студентских протеста 1992.

Оцени ову тему


Препоручена порука

Sećanje

Ekskluzivna ispovest jednog od glavnih organizatora studentske pobune 1992: Sve tajne protesta koje su vodila dvojica današnjih vladika

U sećanjima Mlađana Đorđevića, jednog od glavnih organizatora Studentskih protesta 1992, pročitajte kako su Mihiz i Mića Popović otvorili proteste, kako je stvorena slobodna studentska teritorija, kako je Dragan Đilas zaista postao prvo lice tih protesta, šta su na protestima radili pripadnici Državne bezbednosti, kako su mladi socijalisti dobili suzavac 9. marta, šta je studentima govorio Milošević, a šta oni njemu, kako su nastale prve šetnje, šta je Dobrica Ćosić uveravao studente, zašto studenti nisu popili Mirinu kafu na Dedinju...
 
Datum: 19/04/2017

 
Ekskluzivna ispovest jednog od glavnih organizatora studentske pobune 1992: Sve tajne protesta koje su vodila dvojica današnjih vladika

Foto Latif Adrović

Dvadeset i pet  godina kasnije, samo koji mesec pre nego što će se obeležiti "srebrni jubilej" velikih studentskih demonstracija, studenti ponovo nose parole po ulicama Beograda. Zoran Panović je u tekstu u prošlom broju Nedeljnika podsetio na ulogu u tim protestima Mlađana Đorđevića. 

"Protesti 1992. jedini su protesti koji su rođeni na univerzitetu, kao reakcija na stanje u društvu. Oni iz marta 1991. bili su posledica 9. marta, oni 1996. neposredna posledica izborne krađe", kaže Đorđević za Nedeljnik.

Mlađan Đorđević u ekskluzivnoj ispovesti za Nedeljnik, prvi put posle 25 godina, otkriva nepoznate detalje iz leta 1992. 

On je ispričao malo poznatu priču o učešću dvojice današnjih vladika u organizaciji tih protesta.

"Sve vreme najuže jezgro protesta pripremalo se na Bogoslovskom fakultetu u staroj zgradi u Ulici kralja Petra, u maloj knjižari koju je držao u to vreme student Bogoslovskog fakulteta, a danas sveštenik, otac Radivoj Panić. Častan, hrabar čovek koji je i 9. marta hapšen. Protest je dobio završnu formu upravo na Bogoslovskom fakultetu. To je bilo jedno od retkih mesta slobodne misli u to vreme", rekao je Đorđević.

Jedan od članova Organizacionog odbora protesta bio je i Mladen Durić, u to vreme student Bogoslovije.

"On je 15. juna, kada smo zvanično otpočeli proteste, trebalo da govori u ime fakulteta, ali se nije pojavio. Na naše pitanje gde je Mladen, odgovorili su da je prethodne noći otišao u manastir Tvrdoš da se zamonaši. Taj nekadašnji student je danas vladika zahumsko-hercegovački Grigorije. Umesto njega je na protest došao da govori u ime studenata Bogoslovskog fakulteta Milan Vasiljević. On je danas episkop zapadnoamerički Maksim. Eto, taj protest je dao dvojicu uglednih vladika SPC", ispričao je Đorđević.

 

U sećanjima Mlađana Đorđevića, jednog od glavnih organizatora Studentskih protesta 1992, pročitajte i kako su Mihiz i Mića Popović otvorili proteste, kako je stvorena slobodna studentska teritorija, kako je Dragan Đilas zaista postao prvo lice tih protesta, šta su na protestima radili pripadnici Državne bezbednosti, kako su mladi socijalisti dobili suzavac 9. marta, šta je studentima govorio Milošević, a šta oni njemu, kako su nastale prve šetnje, šta je Dobrica Ćosić uveravao studente, zašto studenti nisu popili Mirinu kafu na Dedinju...

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

STUDENTSKI-PROTESTI-1992-GODINE-22244_05.jpg.153c8ac2edd17d864548ec19f47b1e6f.jpg

У сећањима Млађана Ђорђевића, једног од главних организатора Студентских протеста 1992, прочитајте како су Михиз и Мића Поповић отворили протесте, како је створена слободна студентска територија, како је Драган Ђилас заиста постао прво лице тих протеста, шта су на протестима радили припадници Државне безбедности, како су млади социјалисти добили сузавац 9. марта, шта је студентима говорио Милошевић, а шта они њему, како су настале прве шетње, шта је Добрица Ћосић уверавао студенте, зашто студенти нису попили Мирину кафу на Дедињу.
Двадесет и пет година касније, само који месец пре него што ће се обележити „сребрни јубилеј“ великих студентских демонстрација, студенти поново носе пароле по улицама Београда. Зоран Пановић је у тексту у прошлом броју Недељника подсетио на улогу у тим протестима Млађана Ђорђевића.

„Протести 1992. једини су протести који су рођени на универзитету, као реакција на стање у друштву. Они из марта 1991. били су последица 9. марта, они 1996. непосредна последица изборне крађе“, каже Ђорђевић за Недељник.

Млађан Ђорђевић у ексклузивној исповести за Недељник, први пут после 25 година, открива непознате детаље из лета 1992.

Он је испричао мало познату причу о учешћу двојице данашњих владика у организацији тих протеста.

„Све време најуже језгро протеста припремало се на Богословском факултету у старој згради у Улици краља Петра, у малој књижари коју је држао у то време студент Богословског факултета, а данас свештеник, отац Радивој Панић. Частан, храбар човек који је и 9. марта хапшен. Протест је добио завршну форму управо на Богословском факултету. То је било једно од ретких места слободне мисли у то време“, рекао је Ђорђевић.

Један од чланова Организационог одбора протеста био је и Младен Дурић, у то време студент Богословије.

„Он је 15. јуна, када смо званично отпочели протесте, требало да говори у име факултета, али се није појавио. На наше питање где је Младен, одговорили су да је претходне ноћи отишао у манастир Тврдош да се замонаши. Тај некадашњи студент је данас владика захумско-херцеговачки Григорије. Уместо њега је на протест дошао да говори у име студената Богословског факултета Милан Васиљевић. Он је данас епископ западноамерички Максим. Ето, тај протест је дао двојицу угледних владика СПЦ“, испричао је Ђорђевић.

У сећањима Млађана Ђорђевића, једног од главних организатора Студентских протеста 1992, прочитајте и како су Михиз и Мића Поповић отворили протесте, како је створена слободна студентска територија, како је Драган Ђилас заиста постао прво лице тих протеста, шта су на протестима радили припадници Државне безбедности, како су млади социјалисти добили сузавац 9. марта, шта је студентима говорио Милошевић, а шта они њему, како су настале прве шетње, шта је Добрица Ћосић уверавао студенте, зашто студенти нису попили Мирину кафу на Дедињу.

n1n2n3n4n5n6

Недељник

http://patriot.rs/studentske-pobune-1992-sve-tajne-protesta-koje-su-vodila-dvojica-danasnjih-vladika/

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Да... било је то једно посебно време посебног студентског протеста против свега у друштву што је тада гушило живот... а ми данас нисмо нимало од тога одмакли, од те `92. Прошли смо још толико тога и горег и нанизаног у непрекинути ланац ужаса, невероватно, али ништа нисмо урадили... Долазили су нам тада разни гости, толико тога доброг и паметног се тада могло чути, долазили су и они други, али они су једноставно били одбачени као неприкладни, овај протест је имао свој идентитет. Сећам се када је био Вуков сабор, та ноћ је била посебно опасна (била сам у обезбеђењу студентског протеста, од првог до последњег дана), упадале су нам разне пијане будале витлајући нам пиштољима изнад глава, покушавајући да уђу на Филозофски, али нису могли, нисмо им дали. Било је ту разних ситуација, али смо ми дан-ноћ опстајали и остајали... Стизала нам је подршка са свих страна, од народа, сећам се да нам је један дека не сећам се из ког тачно места, донео печено прасе и печено јагње онако на штапу, скинуто са ражња... неке бакице доносиле воће и чајеве... доносио народ храну, давали нам подршку... дању је било ОК, пуно дешавања, пуно народа, ноћу је било тешко, неиспавани, на улазу у факс седели смо на два испред улаза избачена школска стола, кренеш да дремаш, ноћима нисмо спавали (када баш пукнеш и више не можеш, одеш у једну слушаоницу у којој смо на поду имали побацану неку ћебад, легнеш доле где има места, немаш појма ко ту већ спава, дремнеш сат-два па опет на улаз), таман мислиш мирна ноћ, искочи нека будала, срећом, наши момци су били спремни и нико није настрадао, а било је више пута веома близу, и тако, дође дан, нова дешавања, нови гости, трибине.... За време протеста сам укупно само петнаестак пута отишла кући, сећам се са колико сам енергије објашњавала мами како је то велика ствар и како не смемо да одустанемо и прекинемо... Са мог факултета, Дефектолошког, били су само дивни професор Бојанин и тада асистент а сада професорка Марина Арсеновић-Павловић и НИКО више, једино су нам они дали подршку, колико сам ја видела и колико знам, а знам. Било је и колега које су нам се подсмевале да ћемо видети ми наше протесте када попадамо годину. Ипак, нико од нас није пао годину, све смо успели да дамо у октобру. Али, са Дефектолошког је била шачица људи. Када смо ишли на Толстојеву, нас неколико из обезбеђења смо била на зачељу колоне, и када смо ушли у Кнеза Милоша, поглед ка доле је био невероватан, то је била река људи и пуно људи са стране који су изашли да нам дају подршку. Сећам се, тада су нам дали посебне беџеве на којима је писало само Студентски протест`92 - обезбеђење (до тада смо имали беџеве на којима је писало и наше име, са печатом Факултета и потписом декана), са образложењем да не мора да се види наше име због наше сигурности.. како је то било наивно, сви смо и тако били већ снимљени и пописани... било је доста наивности у свему, али то је била огромна енергија, огромна жеља, велика памет се тада скупила са добром идејом, људима је било мука од свих срања, а нисмо ни били свесни да права, тешка и језива срања тек долазе... и на крају, само - пуф! Више није било ничега, ни протеста, ни захтева ни ничега... Жао ми је што тада нисмо успели, мени је лично жао, можда би моја деца имала бољи живот, а нека друга деца прилику да буду жива или рођена. Сваки пут када се сетим тог времена проведеног на Факултету и тих протеста, имам потребу да се извиним свој деци, и рођеној и нерођеној и убијеној и преминулој, што нисмо имали довољно снаге, храбрости, памети и истрајности да нешто заиста и променимо.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 22 минута, АлександраВ рече

Да... било је то једно посебно време посебног студентског протеста против свега у друштву што је тада гушило живот... а ми данас нисмо нимало од тога одмакли, од те `92. Прошли смо још толико тога и горег и нанизаног у непрекинути ланац ужаса, невероватно, али ништа нисмо урадили... Долазили су нам тада разни гости, толико тога доброг и паметног се тада могло чути, долазили су и они други, али они су једноставно били одбачени као неприкладни, овај протест је имао свој идентитет. Сећам се када је био Вуков сабор, та ноћ је била посебно опасна (била сам у обезбеђењу студентског протеста, од првог до последњег дана), упадале су нам разне пијане будале витлајући нам пиштољима изнад глава, покушавајући да уђу на Филозофски, али нису могли, нисмо им дали. Било је ту разних ситуација, али смо ми дан-ноћ опстајали и остајали... Стизала нам је подршка са свих страна, од народа, сећам се да нам је један дека не сећам се из ког тачно места, донео печено прасе и печено јагње онако на штапу, скинуто са ражња... неке бакице доносиле воће и чајеве... доносио народ храну, давали нам подршку... дању је било ОК, пуно дешавања, пуно народа, ноћу је било тешко, неиспавани, на улазу у факс седели смо на два испред улаза избачена школска стола, кренеш да дремаш, ноћима нисмо спавали (када баш пукнеш и више не можеш, одеш у једну слушаоницу у којој смо на поду имали побацану неку ћебад, легнеш доле где има места, немаш појма ко ту већ спава, дремнеш сат-два па опет на улаз), таман мислиш мирна ноћ, искочи нека будала, срећом, наши момци су били спремни и нико није настрадао, а било је више пута веома близу, и тако, дође дан, нова дешавања, нови гости, трибине.... За време протеста сам укупно само петнаестак пута отишла кући, сећам се са колико сам енергије објашњавала мами како је то велика ствар и како не смемо да одустанемо и прекинемо... Са мог факултета, Дефектолошког, били су само дивни професор Бојанин и тада асистент а сада професорка Марина Арсеновић-Павловић и НИКО више, једино су нам они дали подршку, колико сам ја видела и колико знам, а знам. Било је и колега које су нам се подсмевале да ћемо видети ми наше протесте када попадамо годину. Ипак, нико од нас није пао годину, све смо успели да дамо у октобру. Али, са Дефектолошког је била шачица људи. Када смо ишли на Толстојеву, нас неколико из обезбеђења смо била на зачељу колоне, и када смо ушли у Кнеза Милоша, поглед ка доле је био невероватан, то је била река људи и пуно људи са стране који су изашли да нам дају подршку. Сећам се, тада су нам дали посебне беџеве на којима је писало само Студентски протест`92 - обезбеђење (до тада смо имали беџеве на којима је писало и наше име, са печатом Факултета и потписом декана), са образложењем да не мора да се види наше име због наше сигурности.. како је то било наивно, сви смо и тако били већ снимљени и пописани... било је доста наивности у свему, али то је била огромна енергија, огромна жеља, велика памет се тада скупила са добром идејом, људима је било мука од свих срања, а нисмо ни били свесни да права, тешка и језива срања тек долазе... и на крају, само - пуф! Више није било ничега, ни протеста, ни захтева ни ничега... Жао ми је што тада нисмо успели, мени је лично жао, можда би моја деца имала бољи живот, а нека друга деца прилику да буду жива или рођена. Сваки пут када се сетим тог времена проведеног на Факултету и тих протеста, имам потребу да се извиним свој деци, и рођеној и нерођеној и убијеној и преминулој, што нисмо имали довољно снаге, храбрости, памети и истрајности да нешто заиста и променимо.

:bighug:amen!

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Имала би ова прича и свој наставак са новим актерима нажалост... Не због актера, јер имају времена да постану владике, него због неуспешних наставака...

Студенстски протест 96/97 и учешће студената тада Богословског факултета СПЦ... Улога Патријарха Павла; кордон у Коларчевој и његово "пробијање"; спектакуларан дочек "српске" Нове године и Патријархово обраћање присутнима а било их је неколико стотина хиљада...

Па демонстрације 5. октобра и увертира за њих. Брутално премлаћивање једног студента Богословског факултета којег су крвнички изударали милошевићеви преторијанци; оштар протест тадашњег декана Раше Поповића; па опет Патријарх Павле; па на крају када смо мислила да је та слика можда најава неке извесније и нормалније будућности (специјалац МУП-а који тражи благослов и целива руку оцу Владану Перишићу-слика која је обишла свет...) Остало је само МОЖДА...

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 32 минута, Милан Ракић рече

Остало је само МОЖДА

Да, наизменично емотивно и надањско горе-доле, хајде па пљас, па опет хајде па још горе пљас, и тако деценијама... таква нам је емотивна пратња и свих избора ваљда још од Панића... не знам, нама очигледно нешто фали као народу, неки кврц, или још много, много муке да бисмо се опаметили, или смо једноставно навикли да свако гледа своја посла и да у оквиру својих малих живота будемо мирни и не таласамо превише јер "може бити и горе"... а "може бити и горе" потпуно несвесни свечано дочекујемо готово свакодневно. И тако... прођоше године, остало нам само можда, драги Милане....

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Нажалост, ми смо ту вероватно најважнију битку коју смо имали у животу изгубили... Гледам ове друге народе источне Европе који су успели да победе, па се опет још лече од последица комунизма, а камо ли ми. Још увек су "друга лига" на овом свету. Јер та пошаст је глупа идеологија, али најстрашније су последице унштење културе, психопатологија, корупција, безвољност и депресија и још много тога што видимо око себе. И наравно "крив је неко други".

Требала је ту нека Чаушеску варијанта, не знамо ми боље. Али смо били превише фини, а Говедо је био довољно лукав да то избегне.

Ове младе данас могу само да најискреније замолим за опроштај што смо им то оставили... Изневерили смо и себе и вас. И сад је сто пута теже.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 1 минут, Grizzly Adams рече

Ове младе данас могу само да најискреније замолим за опроштај што смо им то оставили... Изневерили смо и себе и вас. И сад је сто пута теже.

Ево роде, овако се побеђује, част ми је да смо се дружили, брате.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 5 часа, АлександраВ рече

Да... било је то једно посебно време посебног студентског протеста против свега у друштву што је тада гушило живот... а ми данас нисмо нимало од тога одмакли, од те `92. Прошли смо још толико тога и горег и нанизаног у непрекинути ланац ужаса, невероватно, али ништа нисмо урадили... Долазили су нам тада разни гости, толико тога доброг и паметног се тада могло чути, долазили су и они други, али они су једноставно били одбачени као неприкладни, овај протест је имао свој идентитет. Сећам се када је био Вуков сабор, та ноћ је била посебно опасна (била сам у обезбеђењу студентског протеста, од првог до последњег дана), упадале су нам разне пијане будале витлајући нам пиштољима изнад глава, покушавајући да уђу на Филозофски, али нису могли, нисмо им дали. Било је ту разних ситуација, али смо ми дан-ноћ опстајали и остајали... Стизала нам је подршка са свих страна, од народа, сећам се да нам је један дека не сећам се из ког тачно места, донео печено прасе и печено јагње онако на штапу, скинуто са ражња... неке бакице доносиле воће и чајеве... доносио народ храну, давали нам подршку... дању је било ОК, пуно дешавања, пуно народа, ноћу је било тешко, неиспавани, на улазу у факс седели смо на два испред улаза избачена школска стола, кренеш да дремаш, ноћима нисмо спавали (када баш пукнеш и више не можеш, одеш у једну слушаоницу у којој смо на поду имали побацану неку ћебад, легнеш доле где има места, немаш појма ко ту већ спава, дремнеш сат-два па опет на улаз), таман мислиш мирна ноћ, искочи нека будала, срећом, наши момци су били спремни и нико није настрадао, а било је више пута веома близу, и тако, дође дан, нова дешавања, нови гости, трибине.... За време протеста сам укупно само петнаестак пута отишла кући, сећам се са колико сам енергије објашњавала мами како је то велика ствар и како не смемо да одустанемо и прекинемо... Са мог факултета, Дефектолошког, били су само дивни професор Бојанин и тада асистент а сада професорка Марина Арсеновић-Павловић и НИКО више, једино су нам они дали подршку, колико сам ја видела и колико знам, а знам. Било је и колега које су нам се подсмевале да ћемо видети ми наше протесте када попадамо годину. Ипак, нико од нас није пао годину, све смо успели да дамо у октобру. Али, са Дефектолошког је била шачица људи. Када смо ишли на Толстојеву, нас неколико из обезбеђења смо била на зачељу колоне, и када смо ушли у Кнеза Милоша, поглед ка доле је био невероватан, то је била река људи и пуно људи са стране који су изашли да нам дају подршку. Сећам се, тада су нам дали посебне беџеве на којима је писало само Студентски протест`92 - обезбеђење (до тада смо имали беџеве на којима је писало и наше име, са печатом Факултета и потписом декана), са образложењем да не мора да се види наше име због наше сигурности.. како је то било наивно, сви смо и тако били већ снимљени и пописани... било је доста наивности у свему, али то је била огромна енергија, огромна жеља, велика памет се тада скупила са добром идејом, људима је било мука од свих срања, а нисмо ни били свесни да права, тешка и језива срања тек долазе... и на крају, само - пуф! Више није било ничега, ни протеста, ни захтева ни ничега... Жао ми је што тада нисмо успели, мени је лично жао, можда би моја деца имала бољи живот, а нека друга деца прилику да буду жива или рођена. Сваки пут када се сетим тог времена проведеног на Факултету и тих протеста, имам потребу да се извиним свој деци, и рођеној и нерођеној и убијеној и преминулој, што нисмо имали довољно снаге, храбрости, памети и истрајности да нешто заиста и променимо.

Ovaj deo tvog zivota nisam znala ali kao da sam naslucivala da smo istog stava da ne kazem kova :ok:

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 4 часа, Милан Ракић рече

Улога Патријарха Павла; кордон у Коларчевој и његово "пробијање"; спектакуларан дочек "српске" Нове године и Патријархово обраћање присутнима а било их је неколико стотина хиљада...

Sećam se kada je počeo Paja da govori kako su mu zviždali.

Posle su prisutni bili oduševljeni onim što je rekao.

Ipak, građaneri nisu propustili da opljuju patriju tada i da kažu kako je došao da sabotira proteste.

Tih '90-ih Pavle nije odgovarao nikome. Nacionalistima zato što nije ekstremni nacionalista i što ne poziva na rat nego baš suprotno, govorio je kako Velika Srbija nije vredna jednog dečijeg života. Liberašima i građanerima nije odgovarao jer se ipak brinu za Srbe a to je za njih bio izraz nacionalizma i šovinizma pa i fašizma Srpske crkve.

Nećemo se mi od komunizma oporaviti nikada.

 

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 3 часа, Grizzly Adams рече

Изневерили смо и себе и вас. И сад је сто пута теже.

Sad je gotovo. Mi smo već uveliko u nekom novom matriksu, gde je taj komunizam baza a ovo sada je nadogradnja. Prosto rečeno otišli smo u pogrešnom pravcu i iskreno mislim da tu leka nema.

Jeste, '90-ih je trebalo stvari rešavati, lečiti, preporađati, menjati. Ali malo ko je to hteo.

Nisu hteli ni intelektualci, ni političari, ni popovi. Ne kažem da nisu hteli svi, ali nije hteo dovoljan broj njih da bi to uspelo, nego su kao i danas samo gledali svoju guzicu. A zato ne verujem u promene. Jer je guzačara uvek više od revolucionara.

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Управо сада, Жељко рече

Sad je gotovo. Mi smo već uveliko u nekom novom matriksu, gde je taj komunizam baza a ovo sada je nadogradnja.

Да бре, ово је нека следећа фаза материјалне и духовне деструкције коју ни онај луди Маркс није могао да замисли...

Комунизам је код нас преживео све млитаве покушаје реформе, прилагодио се, трансформисао, мутирао - као оне супер-бактерије што су имуне на све антибиотике. Сад је неуништив.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 5 минута, Grizzly Adams рече

Сад је неуништив.

Сад је постао део народне традиције, као доскора Косовско-заветни мит.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 2 минута, Жељко рече

Сад је постао део народне традиције, као доскора Косовско-заветни мит.

Можда је испоручење оног на Видовдан имало за сврху успостављање комунистичког свеца да замени хришћанског, баш као што хришћански једном заменио паганског. :)

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Блажен је пут којим данас идеш душо, јер ти је припремљено мјесто покоја. Овим ријечима, духовним пјесмама испраћамо из овог живота у нови живот новопретсвљеног слугу Божјег јеромонаха Исака, сабрата Цетињског манастира, који је у својим младим годинама ријешио да служи Господу. Били су отворени пред њим разни путеви овога живота овоземаљскога. Фино се образовао, био и професор једно вријеме, али је служба Богу била нежто што је за њега било најдрагоцјеније. И он се опредијелио да прими монашки постриг.

       
      Дошао је у Цетињски манастир, познавао је покојног оца Луку и раније, и постао сабрат Цетињског манастира. И код нашег духовника блаженопочившег Митрополита Амфилохија нашао мир својој души. Нашао је оно што је најдрагоцјеније на овоме свијету – Христа Господа. И вјерно и до краја свога живота служио Господу у монашком и свештеном чину.
      Био је даровит човјек. Не само што је имао лијепо образовање, него је стекао и дарове Светога Духа па је разумијевао свакога човјека. Разумијевао је овај живот. И није много марио за овоземаљски живот, колико ће живјети, него како ће дане свога живота проживјети и чиме ће их испунити. Био је молитвен човјек, тих, повучен… Али, духовно веома богат.
      Добио је доста рано тешку срчану болест која га је дуго мучила. По неколико пута је био близу смрти, али то њега није мијењало. Увијек је био прибран, спокојан и спреман да оде у наручје свога Господа. Није правио од своје болести, као што то људи чине, неког великог баука. Знао је да у овоме животу човјеку то следује: и болести и болови. А он је био изнад тога и увијек се знао нашалити, што је својствено монасима који радосно служе Господу и добијају радост коју Бог улива у њихова срца.
      Он је увијек био спреман да унесе ведрину у сваки сусрет и да то зачини и духовном поуком, коју је лагано саопштавао. Не са неке висине, него увијек скромно као најскромнији од свих нас.
      Имао је једну тему којом се често занимао. То је одлазак из овога свијета. Мислио је на овај дан па је говорио о последњем времену знајући да свакога од нас и прије коначнога краја овога свијета и вијека, чека овај последњи час. Па су се многи људи збуњивали и мислили да он само прича о крају свијета. Наравно, и о томе је мислио, јер овај свијет како је настао, тако ће једнога дана да се преобрази у нови свијет. И долази крај овога свијета, као што говори Свето писмо, царство овога свијета постаће Царство Божије у једном моменту. И он је мислио на тај час, па га је братија цетињска звала Исак Последњих времена. А то је била добра опомена свима да мисле на свој крај. Оно што је наш народ знао увијек: да се треба сјећати последњег дана и часа. Умрлог часа, како то наш народ говори. И безуман је човјек који не помишља на исход из овог свијета.
      Наравно, он је о томе говорио са надом, јер за њега исход из овога свијета је значио коначно сједињење са Христом коме је служио кроз овоземаљско распеће. И кроз ову болест коју је носио и ккоју је трпио, он се сједињавао са Христовим распећем да би добио удио у Христу васкрсломе, да би га Господ удостојио да постане причасник Његовога Васкрсења и Његобе побједе над смрћу.
      Овај тихи и честити монах и посвећени свештенослужитељ Христов поживио је међу нама ненаметљиво и скромно. И тако и одлази из овога свијета. Али оставља диван спомен, свијетли спомен гдје је год био – и у Цетињском манастиру, и у манастиру Дајбабе гдје га је стигла његова болест и његов крст који га је смирио и вратио у манастир његовога пострига и своме духовнику Митрополиту Амфилохију. И ту је, поред ћивота Светога Петра Цетињскога проводио последње године свога живота. Одлазу по нашем осјећању прерано, али Бог зна зашто га узима у овом времену. А ми имамо осјећај да се он лијепо спремио и да се, и поред тога што ми тугујемо и поред тога што имамо ту мисао да прерано одлази. Имамо ипак дубље осјећање да је он испунио смисао свога живота овдје на земљи, па је пожурио.у наручје своме Господу.
      Данас се сабрасмо овдје, иако у овим тешким временима ове опште болести а и општих немира, и у нашој отаџбини и у цијелом свијету, да се с њиме опростимо, да се помолимо Богу за његову душу, да га испратимо са молитвеним пјесмама и да му пожелимо благословен исход из овога живота. Да га Господ прими у своје живоносно крило и да га смјести у рај неувенљиви, у своје вјечно Царство јер се он везивао само за Христа и Његово Царство, Њему посвећујући своје мисли и своју душу, своје срце и своја осјећања.
      Нека га Господ награди за његову вјерност, за његове трудове, за његову истрајност, за његову непоколебљивост у болест, што није никада одустао. Мирно се упокојио примивши Свете тајне сјединивши се са Господом и радо кренуо на овај пут у нови живот.
       
      (Бесједа на опелу и сахрани оца Исака Симића, сабрата Цетињског манастира у манастиру Добрска ћелија, 8. марта 2021. године)
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Епископ бачки др Иринеј: „Да није било јављања Господњега преко арханђела Гаврила светој Дјеви – као најчистијој и најсветијој у људскоме роду – не би било ни Цркве ни хришћанстава, ни присуства Божјега у нашем људском свету као Богочовека, као Бога Који је из љубави постао човек и спасао човека, сву творевину.”

      Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј служио је свету архијерејску Литургију у среду, 25. марта/7. априла 2021. године, на празник Благовести, у Светогеоргијевском храму у Новом Саду. Владици Иринеју су саслуживали: Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије, архимандрит Леонтије (Француски), свештенство Епархије бачке и новосадски ђакони.
      Беседећи по прочитаном јеванђелском одељку, Епископ бачки је казао да се у току Великог и Часног поста, у нашој припреми за највећи Празник, налази и данашњи празник Благовести: „Сви потоњи празници, којима Црква проповеда, односно саопштава радосну вест о догађајима спасења, сви су на тај начин нека врста продужених Благовести. Сви они извиру из овога догађаја и овога празника. Да није било јављања Господњега преко арханђела Гаврила светој Дјеви – као најчистијој и најсветијој у људскоме роду, од Адама и Еве па до краја историје, и зато управо изабраној и удостојеној да се преко ње, на чудесни и натприродни начин, роди Богочовек, Спаситељ света – не би било ни Цркве ни хришћанстава, ни присуства Божјега у нашем људском свету као Богочовека, као Бога Који је из љубави постао човек и спасао човека, сву творевину. Да није било њене чистоте и смерности, послушности вољи Божјој, такође се то не би остварило, али управо зато што је била Пресвета и Пречиста – то се десило. Управо та сарадња, та синергија воље Божје која жели да се сви људи спасу, у познање истине дођу и вечним животом живе, и спремности на учешће у том божанском Домостроју спасења од стране људскога рода, што је изражено кроз пристанак и послушност свете Дјеве, то је извор нашега спасења. Данашњи човек обично држи до себе, до своје воље, до својих потреба, и веома тешко може да схвати, чак и када је хришћанин, да је наша воља само тада добра, благословена и спасоносна, када се поклапа са вољом Божјом, а да је у сваком другом случају, када је противна вољи Божјој или када је далеко од воље Божје, она онда извор сваке наше несреће. Зато је веома важно да и ми, као правило свога живота, узмемо то, чак и у оваквом времену када кроз болести и заразе – то није први пут у историји, нажалост ни последњи – људи страдају, многи и умиру. Дакле, у том времену ова блага и радосна вест нам је насушна потреба и можемо је дубље осетити него у такозваним мирним временима.”
      Током свете Литургије, Епископ бачки др Иринеј је у чин презвитера рукоположио ђакона Николу Дувњака.
      Појао је хор Свети Јован Крститељ из Бачке Паланке, под уметничким руководством професора Снежане Жујић.
       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово преосвештенство владика пакрачко-славонски Јован рекао је данас да су он и његови најближи примили вакцину против вируса корона и да у борби против заразе нема другог избора.
       
      Владика Јован је истакао да је свјестан да је проблем то што је вакцина морала да буде развијена брзо, али да нема другог избора, јер је она једини излаз из ове ситуације.
      – Да нема вакцине имали бисмо мале, велике богиње, читав низ болести од којих се умирало више него данас од рака… Једино што све те болести држи од нас далеко је вакцина, оно што је медицина пронашла и на чему смо захвални – рекао је владика Јован за телевизију Прва.
      Он је подсјетио да је ковид 19 однио “патријарха /Иринеја/, митрополита Амфилохија, владику Атанасија, владику Милутина”.
      Владика Јован је рекао да не разумије противнике вакцина, људе који негативно реагују на њу, те упоредио њихова увјерења са мишљењем оних који вјерују да је земља равна плоча.
      Епископ пакрачки је противницима вакцина поручио да оду у болнице и виде.
       
      Извор: РТРС
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Друга недеља свете Четрдесетнице посвећена је молитвеном спомену на светог и богоносног оца нашег Григорија Паламу, архиепископа солунског и великог проповедника православног мистичног подвижништва, великог заступника стварности обожења кроз учествовање у самом Богу, у Његовој нетварној благодати. У оквиру новог издања емисије Богослужбене особености великих празника, говорили смо о богослужбеним особеностима овог недељног дана, као и о прегалаштву знаменитог светог Григорија Паламе.

       
      Прве недеље свете и велике Четрдесетнице богослужбено смо прославили победу Православља над бројним јересима, а превасходно победу над иконоборством, док у другој недељи прослављамо дивног међу светитељима и великог међу победницима Православља који се у свом богословствовању борио и изборио за богословље православног мистичног подвижништа које подразумева учење о непосредности Божјег присуства у свету.
      Ова недеља није одувек била посвећена спомену на светога Григорија Паламу, а то нам сведочи Јерусалимски канонар који спомиње да је у седмом веку друга недеља поста била посвећена спомену на еванђелску причу о блудном сину (или о милостивом оцу).
      Богослужбени устав Велике цариградске цркве спомиње да је у 9-10. веку, овај недељни дан био посвећен спомену на светог Поликарпа, епископа смирнског. Најстарије сведочанство које спомиње спомен светог Григорија Паламе налазимо у 14. веку. Службу овом спомену саставио је патријарх цариградски Филотеј, који у свом химнографском делу велича сва величанствена дела из живота великога Григорија Паламе, његово предано архипастирско служење називајући га стубом Цркве, али и његово прегалаштво на пољу богословствовања.
       
      Аутор емисије: катихета Бранислав Илић

      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Свећњаче Православља, утврђење Цркве и учитељу, доброто монаха, несавладиви заштитниче богослова, чудотворче Григорије, похвало Солуна, проповедниче благодати, моли се непрестано за спасење душа наших. (тропар)

      Свети Григорије Палама (1296-1359)   Свети Николај Охридски и Жички: Беседа у другу недељу Великог поста   Свети Јустин Ћелијски: Беседа у Другу Недељу Великог Поста   Беседа Патријарха Иринеја у недељу Светог Григорија Паламе, изговорена у манастиру Сланци, 2017. године   Беседа митрополита Амфилохија у другу недељу Великог поста 2005. године   Епископ бачки Иринеј: Беседа на Литургији у Недељу Пачисту 08. марта 2015.   Jeромонах Игнатиjе (Шестаков): Свето тиховање и Божанска светлост   Беседа протојереја-ставрофора Миливоја Мијатова, у Другу недељу Часног поста – Пачисту, 2014. године   Катихета Бранислав Илић: Друга недеља Великог поста - Светог Григорија Паламе   ТВ Храм: Разговор о недељама Великог поста (друга недеља)   ТВ Храм: У сусрет Васкрсу - Недеља Пачиста   Радио Беседа: Недеља светог Григорија Паламе   Радио Светигора: Друга недеља Великог поста - Пачиста   Синаксар петка друге седмице поста     Извор: Ризница литургијског богословље и живота 
×
×
  • Креирај ново...