Jump to content

Да ли ви уопште схватате како је вас тешко волети, ако ви сами себе не волите?


Препоручена порука

                                               1406446768_973bf9.jpg?w=374&h=284

 

Да ли ви уопште схватате, да ли бар на секунду можете себи представити, како вас je тешко волети, ако ви сами себе не волите? То је као да на себи носите дупли терет: љубав према вама и своју сопствену неувереност у себе. Осећање, као да главом покушавате да пробијете дебели зид: неуверености, страха и самоуништења.

Искомплексирани, неуверени у себе људи, склони к жестокој самокритици… Некима од нас, посебно онима код којих је јако развијена емпатија и „синдром спасиоца“, изгледа, да су такви људи – најбољи објекти за нашу неистрошену љубав и нежност, и да се управо са њима се могу изградити дуги и стабилни односи, основани на благодарности и узајамној подршци. Но није увек тако…

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Ево и зашто:

  1. Партнер незадовољан собом, може покушавати да помоћу вас попуни своју унутарњу пустоту. На почетку је то чак и пријатно – сви ми волимо када смо неком потребни, – но ако то оде исувише далеко, његова зависност од вас може да постане претерана. Почећете несвесно да осећате, да он не цени вас као личност, него то што ви за њега можете учинити: утешити, подићи самооцену, окружити га комфором.
  2. С таквом човеком је тешко комуницирати. Као правило, он неадекватно схвата наше речи и види у њима тајни негативни смисао, зато што на нас пројектује своју нељубав према себи. И ви морате строго да пазите на то шта говорите, или да се просто затворите у себе, зато што било каква комуникација на крају постаје фрустрирајућа и бесмислена. На пример, такав партнер може негативно да се односи према одобравањима с ваше стране, или да одриче похвалу („Ма не, ја се у то не разумем“), или је претерано умањује („Овај пут ми је успело, но не значи да ће опет успети“). Он може и сасвим да пребаци разговор на другу трему („Наравно, но погледај, колико ти то боље радиш!“).
  3. Он не прихвата вашу бригу, помоћ. Ваш партнер може да откаже вашу помоћ, када му је она очигледно потребна. Он може да се осећа недостојним ваше помоћи и да себе сматра теретом за вас у неким областима ваших односа. Парадокс, но притом вас може сводити с ума својим прозбама по другим поводима. Он требује од вас помоћ, ви покушавате да помогнете, а он одбија ту вашу помоћ. Као разултат ви се осећате криви и хендикепирани у тим односима.
  4. Када ваш блиски човек плански унижава и разрушава самог себе, то се за вас претвара у постојан источник бола. Ви трошите време и енергију да би надахнули партнера за нови живот, а он о том не жели ни да чује, него и даље продужава са својим самобичевањем.
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

ШТА РАДИТИ, АКО ЈЕ ВАШ ПАРТНЕР ВЕЧНО НЕЗАДОВОЉАН СОБОМ И НЕ ПЛАНИРА ДА СЕ МЕЊА?

Ако ваши односи трају већ неко време, ви сте вероватно веома брижан и трпељив човек, шта је само по себи веома добро. Но, ви не бисте требали да заборављате на сопствене потребе.

Вама можда представља огромно задовољство помагати свом партнеру, као додатак љубави и благодарности, којом вас он награђује. Ако његови комплекси вама нису посебно досадили и ви их прихватате као неку слатку чудљивост, посебност, то је просто чаробно.

Но, ако ви осећате да сувише много жртвујете ради партнера, да ваш труд (усиље) одлази као вода у песак, да су ваше сопствене наде увек на задњем плану, нешта треба мењати.

Као прво треба започети дијалог и озвучити своје беспокојство. Ма шта ви радили, не смете дозволити партнеру да пренебрегава ваше потребе и да осећате кривицу за то што га не можете извући из блата. Ма како се ви бринули о њему, ви не носите одговорност за њега и његов живот. Имајте то на уму.

 

https://poznajsebe.wordpress.com/2017/04/18/tesko-voleti/

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Oduvek me je zanimala ta tema ljubavi prema sebi. Ali mislim da svaki covek vec voli sebe. Kad je tuzan, trazi spokoja. Gde ga nesto svrbi, on se tu i cese. Pre gleda da ispuni svoju volju nego li tudju. I kada sam sebe vredja, veoma je svestan da ce sam sebi oprostiti. Kad treba da izdrzi uvredu od drugog, e to je vec druga prica... :)

A ovo gde je covek teret drugima, pa i krajnje nezadovoljan samim sobom i zivotom mislim da je posledica toga sto covek nema Boga. Kad bi smo mi bili uz Boga, u Bogu, kad bi ziveli sa njim i u njegovom prisustvu svakodnevno ne samo da bi bili raspolozeni, vec bi umeli da volimo druge ljude, ne bi od njih samo "krali" ljubav, vec bi imali neku ljubav da preusmerimo na njih. To smo mi, ogledala, koja mozemo da preusmerimo ljubav Boziju na druge, jer on je na kraju krajeva jedini izvor istinske ljubavi. I kad se covek nadje u Bozijem narucju, kao dete kad se vrati kod roditelja nakon sto je zalutalo, oseca se beskrajno voljeno, oseca se veoma bitnim. Zapravo ta potreba coveka da se oseca sigurnim jeste ljubav prema sebi.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

То је љубав према животу који осећаш у себи. Није себичност или нарцисоидност, већ радост што си жив, разуман, што осећаш тај "дух животни" од Творца изнутра.

Ко се томе не радује, он стварно не може да воли ни друге људе... Јер то је исто што у другим људима волиш, зашто им се радујеш.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 3 часа, srema рече

i mislim da svaki covek vec voli sebe. Kad je tuzan, trazi spokoja. Gde ga nesto svrbi, on se tu i cese. Pre gleda da ispuni svoju volju nego li tudju. I kada sam sebe vredja, veoma je svestan da ce sam sebi oprostiti

na zalost, nije uvek bas tako...

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

То о чему Ви пишете највише подсјећа на комплексе а комплекси су јаако незгодна појава и много се тешко лијече. Наравно за све је рјешење љубав она саможртвујућа али и то има своје границе, не љубав наравно али морамо мислити и на себе.

Sent from my SM-J7108 using Pouke.org mobile app

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Драгана Милошевић,
      Колико је само текстова објављено у богословској или светоотачкој литератури у којима се говори о праштању као темељу духовног живота и путу који човека води у Царство небеско. И колико год они били утемељени, ни из далека не могу оставити утисак какав оставља само један пример истинског хришћанског праштања. Такво је сведочанство о праштању архимандрита Пајсија, некадашњег хиландарског игумана, онима који су му у грађанском рату 90-тих у селима Сребренице поклали више од 30 чланова породице.
      Горди људи нису кадри да приме и сведоче истину. Гордим људима отац гордости, непријатељ Божији од искони, лаж открива као истину и наводи их да постану сведоци лажи „у име истине“. Људи црне душе, нечисте савести, упрљаног образа, плитке памети и охладнелог срца, нису и не могу бити примери српског карактера, примери српског „самоослобођења“, путовође једног народа, објективни критичари. 
      Истина се открива људима Божијим, људима кротким, смиреним, побожним, честитим. Такав је, међу многима знаним и незнаним, у овом народу, у овом свету и веку, био и недавно упокојени архимандрит Пајсије, негдашњи протос Свете Горе Атонске, игуман манастира Хиландара, и на крају свога краткога земаљскога пута и живота – обновитељ православног монаштва на југу Србије, и игуман манастира Светог Прохора Пчињског.
      Иако сам га познавао и добро и дуго, иако сам са њим провео незаборавне дане и ноћи у разним приликама, у Хиландару, Кареји, Грчкој и Србији, нећу у овом тексту - који намењујем за покој његове душе, уместо свеће воштанице - писати о његовом подвижништву, љубави, трпељивости, кротости, богољубљу, братољубљу, духовништву, византијском појању, богослужењу. О томе ће, у времену које долази, сведочити и говорити његова многобројна духовна деца – монаси, монахиње, свештеници, хришћани из Грчке, Босне поносне, Македоније, Србије, и из многих других земаља.
      У овом тексту, заупокојеном сведочењу, исписаћу истину, Богу и многим православним хришћанима знану, о њему – Србину из Сребренице, Сребреници, и злочину. Ову истину исписујемо у времену када је народ архимандрита Пајсија стављен на стуб срама и распет; и пре тога, оклеветан због злочина у Сребреници.
      Неколико месеци након избијања рата у Босни и Херцеговини 1992. године, у манастир Хиландар су, као и свуда где Срби живе, стизале страшне и црне вести о новом поклању Срба у Босни и Херцеговини. Поново су се, као и 1941. године, повампириле усташко-муслиманске ханџар дивизије, оштрили су се ножеви и нови „србосјеци“, спремало ново поклање и изводило етничко чишћење Срба, кројили нови и остваривали стари планови о прогону босанско-херцеговачких Срба са својих вековних огњишта. Никли су нови концентрациони логори, пунила су се српска гробља, правиле нове, масовне и необележене гробнице, вијорили се црни барјаци, рушиле и сваковрсно скрнавиле древне српске цркве и манстири, добрим делом Босне господарили разни Изетбеговићи, Празине, Делимустафићи, Дудаковићи и слични исламски фанатици. Само Бог зна колико је Срба тада убијено, али би убијених било много више да Срби нису по злу упамтили Павелића, Степинца, Јасеновац и друга масовна српска стратишта из времена Другог светског рата.
      У том рату, за који Срби нису криви, било је жртава на све стране. И српских, и хрватских, и муслиманских. Те црне вести са краја двадесетог века никога нису остављале равнодушним, па ни хиландарске оце. Они су на то имали одговор. Хиландарци су се са својим игуманом Пајсијем молили да Господ свима подари понајпре унутрашњег, а потом и спољашњег мира, али и да у Царству Небеском упокоји све оне који пострадаше због православне вере и свог српског имена.
      У том суровом и крвавом рату, муслимански фанатици су у његовом родном селу Чичевци (20 километара од Сребренице) убили четрдесет братсвеника из фамилије хиландарског игумана. Од најближе родбине, на Ђурђевдан 1992. године, убили су му брата од стрица Симу Танасијевића, са којим се у младости највише дружио и војску служио. Неколико дана касније, 10. маја 1992. године, убили су му рођеног брата Миленка (р.1954. г.) и деду Манојла Танасијевића. Сви су побијени у атару свог села, а Симо је мучен најстрашнијим мукама у муслиманском затвору. Злочин су извршиле прве комшије и стари познаници, муслимани из суседног села Јадра.
      Једног каснијег поподнева, у смирају сунца, када Хиландар посебно мирише миром, у хиландарској канцеларији је зазвонио телефон. Јавио се, као и обично, монах Василије (Урошевић), тадашњи манастирски епитроп задужен за контакте са народом. Са друге стране зачуо се глас:
      – Овде команда јединице Војске републике Српске. Тражимо да чујемо хиландарског игумана Пајсија.
      Отац Василије је замолио официра да позове поново за десетак минута, док он позове игумана да дође из његове монашке келије. Отац Пајсије је дошао, а док телефон није поново позвонио, размишљао је да ће поново чути црни глас из свог родног краја. Премишљао је у себи ко је од његових најближих нова жртва исламског фундаментализма. Није дуго чекао. Телефон је поново позвонио. Када се официр представио, и уверио да разговара са хиландарским игуманом, кренуо је са својом причом:
      – Оче игумане, наше јединице су ухватиле једног познатог муслиманског зликовца, кољача из околине Сребренице. На ислеђивању је признао да је, поред многих других Срба, лично мучио и убио – како је рекао – брата првог попа са Свете Горе. Он је сада у нашим рукама, и тај нема осећај гриже савести због почињеног злочина. Одлучили смо да вас позовемо, и његов живот стављамо у Ваше руке. Како Ви кажете, ми ћемо тако урадити – војнички је завршио свој „рапорт“.
      Игуман је заћутао неколико тренутака, а онда, својим смиреним и тихим гласом, рекао:
      – Ја га нисам тражио. Ја сам му опростио. Нека му Бог суди по делу његовом. Што се мене тиче – слободан је, а ви радите како вас Бог учи. 
      Официр је, не верујући да то чује, питао да ли га је добро разумео. Отац Пајсије је поновио свој одговор. На крају разговора, официр је рекао:
      – Када сте тако одлучили, ми ћемо га пустити.
      Будући да сам био сведок ове јеванђелске приче, дуго сам размишљао о овом готово библијском и драматичном догађају: Шта би човек урадио да су га животне неприлике и воља других довеле у овакву ситуацију? Каквим би судом судио, и каквом би мером мерио?
      Знао је отац Пајсије да је коначни суд у рукама Божијим, да је крв људска – како Његош каже - „рана наопака, да је боље - како каже Јевросима мајка - изгубити главу него своју огрешити душу; да човек хришћанин не завршава у мртвачком сандуку, и у два метра гроба; да је ово на земљи само прво, измериво, краће полувреме у утакмици које овде људи воде са ограничене земље за бескрајно и вечно Небо Божије.
      Све је то знао, и то веома добро, отац Пајсије. Јер, да ту истину није знао, не би у овоме свету и веку сав био Човек, сав Хришћанин, сав Монах, сав Светогорац и Хиландарац, сав Србин. Знао је отац Пајсије да то није учинио због тога да би се људи дивили, да би о томе причали, да би неко о томе писао и приповедао. Знао је да је, по речима Светог Јустина Ћелијског, људска душа важнија од свега. Зато је тако и одговорио.
      Протојереј Велибор Џомић
      извор
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 3. маја 2021. године, на Васкршњи понедељак и дан молитвеног спомена Светог владике Николаја Охридског и Жичког, свету архијерејску Литургију у цркви посвећеној том Божјем угоднику у Реснику.
        - Шта је друго историја људскога рода кроз све своје аспекте деловања, и кроз науку, и кроз уметност, филозофију, кроз све оно што човек мисли, што говори, што јесте, него покушај да човек покида окове смрти, да победи смрт, да заправо дотакне живот вечни. Без обзира на све људске домете, свако ко се родио и дошао на овај свет, он је из овога света отишао. Ми, православни Срби, знамо добро да је вера у Бога, православна вера, у прошлости обликовала и градила наш народ, отварала путеве и давала смисао постојању свакога човека, смисао и онда када није било једноставно и није било лако. Вера православна је заправо темељ, извор нашега идентитета, без ње, готово сам сигуран, да наш народ у најмању руку у овом облику, у овој форми – не би данас постојао и не би оставио све оне лепоте стваралаштва свога које су многе од њих украсиле и светску културу и постале део светске баштине, беседио је патријарх Порфирије.
      - Та вера не треба да буде само спољашње исказивање наше припадности Православној Цркви, не треба да буде формална. Она треба да буде буквално преведена у наш живот, треба да постане наш живот, треба да буде извор наде, спознаја да смо створени као иконе Божје за вечност и спознаја да сами ту вечност досегнути не можемо, али да нам је дата као на длану, љубављу и промислом Божјим. Љубављу која иде дотле и да саму себе распиње и жртвује за нас, а ми треба да васкрсавамо у сваком добру и врлини али пре свега у јединству, у изграђивању међусобног разумевања. Неспоразум доноси немир и буру, зато је важно да негујемо међусобну љубав, разумевање, прихватамо једни друге и градимо јединство, јер је то заповест Божја –да сви једно буду. А то је могуће, то је реалност само ако је Крст Христов али и Васкрсење Његово – извор нашега живота, нагласио је патријарх Порфирије који је подсетио на подвиг Светог владике Николаја "апостола који је баш Васкрслога Христа проповедао и сведочио својим животом и позивао на непрестано исправљање свакога од нас“.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Иван Ивковић,
      Аутор овог снимка је отац Серафим (Алдеа) из манастира Мaл (Mull Monastery) посвећеног свим келтским светитељима. Његовим благословом делимо га са вама.
      Извор: https://youtu.be/9GyBpF9YfwU
      Званична презентација: https://mullmonastery.com/
    • Од Ćiriličar,
      Ја лично нисам баш љубитељ никавих еуфорије. Када се затекнем на Слави, од мноштва хране коју видим на столу губим апетит, мада сам за то да трпезе буду богате, и волим кад људи и једу, посебно ако и сам спремам храну. Дакле, нема ту осуде. Дешавало се да скоро ништа не поједам на Слави, а кад одем, одједном огладним и једем нешто друго, мање укусно. Није то никакав надриаскетизам, просто је тако.
      Исто тако нисам за велика дружења, неке, ајде да кажем, наметнуте раздраганости и сл. Кажем ово не да бих глумио неког подвижника, јер, да то одмах одстаним као лажну скромност, знам људе који све ово воле, а много су врлинскији од мене. Дакле, то је неки моје унутрашње стање. Не осуђујем људе ако не чине као ја.
      Сад у вези рођендана деце. Сходно реченом, о себи, био сам присутан на рођендану детета, девојчице, код људи непобожних. Изнајме простор; имају много званица, а станови су мали за много деце и за то "растурање" у дечијој радости и игри; позову "стендап" комичаре, дечије, који изводе перформанс да би се деца играла, са музиком, песмом, балоонима и сл. Слављеник, у овом случају слављеница је као мала принцеза...генерално, буде много радости и лепо је. Међутим, потпуно ирационално говорим, без осуде, некако ми то није "потаман". Дакле, говорим ирационално, без осуде, без психолошких анализа, ичега. Просто осећај имам такав да то и није баш корисно за дете. А ни сам не знам зашзо.
      Био сам код добрих хрићаана, већина људи жииве литургијски. Окупили се, много деце и скоро исто све. Изнајмљен простор, перформанс за децу, слављеница у белој хаљини у центру пажње, радосно, бучно, еуфорично.
      Занима ме, баш, мишљење људи са Поука о овоме.
       
    • Од Иван Ивковић,
      Аутор овог снимка је отац Серафим (Алдеа) из манастира Мaл (Mull Monastery) посвећеног свим келтским светитељима. Његовим благословом делимo га са вама.
      Извор: https://youtu.be/iVcOCY6XquE
      Званична презентација: https://mullmonastery.com/
       

      View full Странице
×
×
  • Креирај ново...