Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Djapa

Google "doodle" logo postoji da označi bilo koji dan, godišnjicu ili praznik, bez obzira na to koliko je nejasan ili bizaran. Ali, ništa na Vaskrs, naravno. Zašto? 

Оцени ову тему

Recommended Posts

Guest
пре 3 минута, cloudking рече

Pih... veliki ste put presli od "raduj se malo stado" do "a gde je nama dudl !!!!"

Има смисла...

Мене реално баш брига шта ће гугл да постави, моја је радост била данас у мојој цркви са мојој браћом и сестрама

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 12 минута, cloudking рече

Pih... veliki ste put presli od "raduj se malo stado" do "a gde je nama dudl !!!!"

Samo sam hteo da ukazem na diskriminaciju, google je samo jedan od mnogih. Ucinilo mi se kao zanimljiva informacija.

Share this post


Link to post
Share on other sites
1 hour ago, cloudking рече

Pih... veliki ste put presli od "raduj se malo stado" do "a gde je nama dudl !!!!"

Не ради се о томе, већ да вероватно није стављено да се одређене групе не увреде. Бљуц.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 8 минута, Juanito рече

Не ради се о томе, већ да вероватно није стављено да се одређене групе не увреде. Бљуц.

 

Svejedno "buu, svi imaju samo ja neam" se ipak ne uklapa u koncept hriscanskog ucenja... but, then again, sta se pa uklapa...

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 9 минута, cloudking рече

Svejedno "buu, svi imaju samo ja neam" se ipak ne uklapa u koncept hriscanskog ucenja... but, then again, sta se pa uklapa...

Али нико то није рекао. Већину хришћана реално заболе шта гугл качи. Ово није хришћанско питање, него друштвено. Друштво у коме је ОК и кул бити све, укључујући и најбизарније далекоисточне секте са својим екстремно штетним учењима (веганство, псеудонаука, псеудомедицина), а срамота једино бити хришћанин, поприлично клизи у тоталитаризам. Ако мислиш да претерујем, погледај мало и размисли. Друштво је политички коректно према скоро свима, осим према хришћанима. Не говорим о Србији, него о савременом западном свету.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 минут, Juanito рече

Већину хриђћана реално заболе шта гугл качи.

Не већину, него све, они који брину о томе не знају шта је хришћанство, или мисле да знају.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ako sam u pravu varnica oko ovoga je nastala kada je google doneo odluku da postavi dudl u cast Cezara Caveza na 86. godisnjicu njegovog rodjendana 
koja se eto pala na Vaskrs. I izazvala burne reakcije vernika, dok u nasem slucaju uopste nista nije postavljeno da se obelezi najveci hriscanski praznik. 
Google je ocigledno kompanija kojoj je najveci interes da ima sto vise zadovoljnih korisnika i da zaradi sto vise novca.  Ali je takodje ocigledno i jedna u nizu kompanija koja
diskriminise hriscane kao sto to radi ceo materijalisticki, ateisticki, humanisticki svet u kome je kao sto kaze korisnik "Juanito"  sramota biti hriscanin, u kome se pljuje i ismejava
crkva i svestenstvo, vernici se tretiraju kao neki verski fanatatici, ludaci ili neki gresnici pokajnici, bolesni i sl. a ne kao normalni ljudi koji su izabrali da veruju i postuju nesto sto nije
opipljivo i sto im nece doneti vise para, polozaj, moc i udobniji zivot. Samo sam hteo da ukazem na tu diskriminaciju i na to da je sve vaznije od hriscanskih praznika koji eto nisu ni 
vredni pomena, svaki nemoral, lopovluk i sve sto je zlo i naopako ima svoj medijski prostor i promovise se najglasnije sto se to moze dok eto za Vaskrs ni jedan 'dudl' jer je u ovom slucaju Cezar Cavez bitniji.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 29 минута, Juanito рече

Али нико то није рекао. Већину хришћана реално заболе шта гугл качи. Ово није хришћанско питање, него друштвено. Друштво у коме је ОК и кул бити све, укључујући и најбизарније далекоисточне секте са својим екстремно штетним учењима (веганство, псеудонаука, псеудомедицина), а срамота једино бити хришћанин, поприлично клизи у тоталитаризам. Ако мислиш да претерујем, погледај мало и размисли. Друштво је политички коректно према скоро свима, осим према хришћанима. Не говорим о Србији, него о савременом западном свету.

 

Pa jel vole da se k***e kako su "vecina"? Onda nek daju malo prostora i drugima... niko nije rekao da je sramota biti hrisanin, jednostavno se nije osetila potreba za skreatnjem paznje na nekoga kome paznje uopste nije potrebna. Google svojim doodle-ovima skrece paznju na drustvene probleme i promovise stvari za koje smatra da treba da buu promovisane. Nego se to kod hriscana odma prevodi kao svojevrsni atak!

Na kraju krajeva, privatna firma ne mora nikome da polaze racune za marketing, hriscani nek naprave svoj google pa tamo nek svaki dan kace cije god doodlove oce... :)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Srdjan Kotur,
      Gledao skoro jednu emisiju gde su gosti imali različite stavove.
      S jedne strane, ako živiš u iznajmljenom stanu imaš tu slobodu da ga promeniš ako ti se nešto ne dopada u vezi s njim (problematične komšije ili gazda recimo), ali s druge strane to predstavlja "bacanje" para jer ne stičeš nikakvo vlasništvo.
      Što se tiče kupovine stana, uglavnom se mora uzeti kredit jer malo ljudi ima keš za koji odmah mogu da kupe odg. stan, te tako ulaziš u dužnički odnos sa bankom. Takođe, ako se ispostavi kakav problem sa stanom, mnogo je komplikovanije ga  promeniti nego iznajmljen stan. Međutim, kupovinom stana stičeš vlasništvo i neku sigurnost.
      Koje je vaše mišljenje?
    • Од Милан Ракић,
      RUSKO ZAUZIMANJE AERODROMA SLATINA KOD PRIŠTINE NIJE IMALO VEZE SA SRBIJOM I ZAŠTITOM SRBA NA KOSOVU. REČ JE BILA O UNUTARRUSKIM IGRAMA I BORBI ZA PREVLAST, KAO I O RIVALSTVU LJUDI IZ VRHA MINISTARSTVA ODBRANE I SLUŽBI BEZBEDNOSTI SA OKRUŽENJEM TADAŠNJEG PREDSEDNIKA BORISA JELJCINA. A NA ČELU SAVETA ZA NACIONALNU BEZBEDNOST BIO JE VLADIMIR PUTIN, DIREKTOR FEDERALNE SLUŽBE BEZBEDNOSTI
      Rusko-srpski koprodukcijski film Balkanska međa, koji beleži veliku gledanost ovih dana, a tehnički je napravljen u rangu najboljih holivudskih ostvarenja, pokušaj je da se propagandno prikaže akcija jednog bataljona Vazdušno-desantne vojske Rusije u zauzimanju prištinskog aerodroma u junu 1999. Ta priča je inače do danas ostala nedorečena i njena pozadina nepoznata. Ako se uzme da je osnova radnje filma stvarni događaj i da su neke činjenice date kako treba, a druge su stvar umetničke slobode, zbog svih onih koji ne pamte te događaje treba ukazati na tadašnju stvarnu situaciju u Prištini i na Kosovu, ali i u Srbiji i njenim odnosima sa Rusijom.
      Ukratko, ono što je stvarnost jeste da je taj bataljon padobranaca, u to vreme u sastavu ruskog kontingenta mirovnih snaga u Bosni i Hercegovini, smešten u bazi u mestu Simin Han između Tuzle i Ugljevika, dobio nalog 10. juna da sledeće noći krene usiljenim maršom 620 kilometara prema Kosovu i 12. juna rano ujutro zauzme prištinski aerodrom pre NATO snaga – one su dolazile iz Makedonije.

      Zašto je to urađeno i po čijoj odluci, teško je znati, ali je sigurno da to nije imalo veze sa Srbijom i zaštitom Srba na Kosovu – u pitanju su bile unutarruske igre i borba za prevlast, kao i rivalstvo ljudi iz vrha Ministarstva odbrane i službi bezbednosti sa okruženjem tadašnjeg predsednika Borisa Jeljcina. A na čelu Saveta za nacionalnu bezbednost bio je Vladimir Putin, kao direktor Federalne službe bezbednosti.
      Koliko se u medijima u Srbiji mnoge činjenice iskrivljuju i idealizuju dovoljno govori i to da je jedna rečenica glumca Miloša Bikovića, da mu je prilikom susreta Putin rekao da je učestvovao u toj akciji, izokrenuta pa je ispalo da je tada i lično bio tamo. "Putin vodio akciju NATO u Prištini 1999. godine, "Putin je naredio: Zgazite NATO u Prištini", samo su neki od naslova u beogradskim tabloidima koji na to upućuju.
      NAS I RUSA 300 MILIONA
      Glavni akteri cele priče bili su general-pukovnik Leonid Ivašov, tada načelnik glavnog odeljenja međunarodne vojne saradnje Ministarstva odbrane Rusije, general-potpukovnik Viktor Zavrazin, predstavnik Rusije u NATO-u, i general-major Valerij Ribkin, kao vođa operativne grupe koja je išla na Kosovo. Ribkin je bio u bazi u BiH i izdao naređenje komandantu desantnog bataljona pukovniku Sergeju Pavlovu, potom u koloni od 15 oklopnih transportera točkaša BTR-80 i desetak kamiona sa logistikom, a u Srbiji im se priključio i Zavrazin. Svaka priča o tome da je konvoj stigao neprimećeno od NATO-a u Prištinu je potpuna izmišljotina, pošto su ih odmah u Srbiji čekale televizijske kamere i foto-aparati novinarskih ekipa, a mediji su njihovo kretanje pratili od punkta do punkta, dok je u Prištini pripreman slavljenički doček.

      Pukovnik Pavlov je o toj operaciji napisao jednu vrstu svojih uspomena, sažetu na dvadesetak stranica teksta, gde je neke stvari pomalo idealizovao, ali izrekao je suštinu. O tome šta se dešavalo kada su iz pravca Bijeljine ušli u Srbiju, Pavlov piše: "Izgleda da je vest o našem pojavljivanju trenutno obletela čitavu zemlju. Počeli su da se pojavljuju snimatelji, gomile ljudi su nam pljeskale na ulicama gradova. Muškarci su se radovali, a žene plakale. Vremena smo imali sve manje i manje. U jednom dahu smo proleteli kroz Beograd. Dalje kretanje je postalo otežano: puteve su zakrčile kolone jugoslovenske vojske koja je napuštala Kosovo. Srpski vojnici samo što nisu iskakali iz kabina, pozdravljajući naše vojnike… Pomislio sam da sada za naše pojavljivanje u Jugoslaviji već čitav svet zna."

      Pavlov piše dalje: "Približavamo se prestonici Kosova Prištini. Dva sata ujutru, a svi stanovnici grada su na ulicama. Šta je tu počelo! Pucnjava iz pešadijskog naoružanja, praskaju petarde, uzleću signalne rakete, gomile na trotoarima, vika, zvižduci, svugde sevaju blicevi foto-aparata, na putu ljudi padaju na kolena pred oklopnim transporterima. Bože moj! Šta da radimo? Ta neće nas propustiti. Komandujem svima da spuste poklopce, a kretanje da se ne prekida.
      Sat i po kasnije najzad se iskobeljavamo iz Prištine. Pred nama je Kosovo Polje. Istorijsko, sveto mesto za Srbe, kao za nas Borodino ili Kulikovo polje. I dalje nas ne ‘ispuštaju’ Srbi, prate nas desetine kola i motora."
      Autor ovog teksta je tada po novinarskom zadatku boravio u Prištini i lično je gledao sve što se dešavalo, kako su kosovski Srbi očekivali "braću Ruse" kao oslobodioce (nas i Rusa 300 miliona), uopšte ne obraćajući pažnju na to da stiže svega 200 ljudi. "Sad će im Rusi pokazati", "Evo naših spasilaca", "E, kad počnu da sleću ruske snage na aerodrom" (znalo se da je cilj ruskog bataljona zauzimanje aerodroma) i slični komentari prevladavali su u hotelu Grand, još od osamdesetih stecištu policajaca, "debejaca", špijuna raznih vrsta i fela, kao i novinara. Svaki pokušaj razumnijih da se objasni da ruski avioni ne mogu tek tako da prelete preko država koje su sad pod američkim nadzorom, a pamte vreme dok su bile polukolonije Rusije, poput Mađarske, Rumunije ili Bugarske, ostao je bezuspešan. Sve je podsećalo na one situacije iz romana Vuka Draškovića, kad su seljaci u Hercegovini u leto 1941. godine, nakon što je Nemačka napala Rusiju, palili svaku noć vatre, očekujući ruske avione.
      Takvu situaciju teško je prepričati, tu količinu iracionalnog oduševljenja i izliva "bratske ljubavi" prema onima koji potom ni prstom neće mrdnuti da zaštite "slovensku braću".
      "SMUK" I "POŠTENI ALBANAC"
      Svoje ushićenje nisu te večeri 11. juna u Prištini krili ni razni državni funkcioneri koji su se tu zatekli, a prednjačio je tadašnji savezni sekretar za informisanje Goran Matić, perjanica JUL-a, kasnije "proslavljen" po predstavljanju u javnosti montiranih amaterskih afera hapšenja navodnih atentatora na Slobodana Miloševića. Bilo je međutim i onih razumnih, poput sada pokojnog Vojislava Živkovića, tada predsednika Pokrajinskog odbora SPS-a, koji nije krio razočaranje svime što se dešava i realno je sagledavao situaciju. Dva dana kasnije, sedeći u svojoj kancelariji sa potpisnikom ovih redova, pitao me je vraćam li se za Beograd ili ostajem još, a na odgovor da ostajem, otvorio je komodu gde je bio priručni bife pun raznog pića i rekao: uzmi šta hoćeš, trebaće vam, ionako će već danas ovamo doći drugi. I tako je i bilo.

      Prethodnica ruske kolone je oko 01.40 ušla u centar Prištine, čelo oko 02.00, a građani su ih čekali od popodnevnih časova, uz sve pesmu, klicanje i skandiranje, ne sluteći da su Rusi tu zbog nekih svojih interesa, što se kasnije pokazalo kao tačno. Na pitanje zašto Rusi kasne, kad je odavno trebalo doći znajući kada su izašli iz Beograda, jedan vojni bezbednjak, koji je pomno pratio situaciju, novinaru je rekao da je to zato jer im se pojedina vozila kvare, pa kolona stane i čeka njihovo osposobljavanje. U kasnijim sećanjima i napisima u ruskim medijima je, međutim, stalno isticana izdržljivost ruske tehnike, jer se, navodno, za 600 kilometara nijedno vozilo nije pokvarilo.
      Kada su Rusi stigli, i nastavili dalje, a pre toga su imali susret sa predstavnicima Prištinskog korpusa, jedan srpski oficir je kasnije ispričao da je ruski general koji je vodio operaciju (ne zna da li Zavrazin ili Ribkin) bio mortus pijan. Taj oficir je inače bio skeptik po pitanju cele ruske avanture, znajući kao obaveštajac kako se stvari odvijaju, a ne uspevajući da dokuči šta je pozadina svega, i to ga je kopkalo. "Uzmu aerodrom, i šta onda? NATO ih blokira i nemoćni su, a ništa ne može trajati večno", prognozirao je on i ispostavilo se kao tačno.

      Pukovnik Pavlov piše da je aerodrom zatekao potpuno prazan, bez ičije kontrole, što takođe nije tačno, jer je tadašnja Vojska Jugoslavije njima predala aerodrom. Avioni MiG-21, smešteni u podzemnom objektu na Slatini, tek su 11. juna po podne odleteli prema Srbiji, praveći počasni krug nad Prištinom. To je mnoge uznemirilo, jer su pomislili da se radi o NATO letelicama koje će dejstvovati.
      Umetnička sloboda filma je, međutim, čitavu stvar "nadogradila" – pa je prikazana situacija da su aerodrom kontrolisali OVK i njen šef "Smuk" (aluzija na Hašima Tačija čiji ratni nadimak je bio "Zmija") i da je služio za skladište švercovanog heroina i logor za kidnapovane Srbe. U sve to je u filmu umešan i šef međunarodne humanitarne organizacije (aluzija na "Lekare bez granica", a doktor iz filma likom podseća na Bernara Kušnera). I onda ekipa od šest ruskih specijalaca-obaveštajaca, uz pomoć lokalnog srpskog policajca, bivšeg padobranca i policajca Albanca, zauzme aerodrom, prethodno likvidiravši obezbeđenje, suprotstavi se stotinama pripadnika OVK koji žele da ga povrate i dočeka ruske padobrance. Pritom su, podrazumeva se, pobili pripadnika OVK koliko Bata Živojinović i Ljubiša Samardžić u partizanskim epopejama. A "Smuka" na kraju ubija ko bi drugi nego "pošteni Albanac".
      OBAVEŠTAJCI I VIDEO-KASETE
      Kada je reč o ruskim obaveštajcima, ne treba sumnjati da je njih bilo na Kosovu 1998. i 1999, isto kao i američkih, britanskih i drugih. Ono što je zvanično objavljeno jeste da je ruski tim od 18 obaveštajaca predvodio tada major Junus-Bek Jevkurov, danas predsednik Ingušetije. Ruski obaveštajci su zvanično delovali od kraja proleća preko Kosovske diplomatske posmatračke misije (KDOM) u Prištini, bili su u civilu, ali se znalo da su oficiri i obaveštajci. Bilo ih je dvojica ili trojica, kako kad, ali oni su bili zvanično tu, kao i američki, britanski, francuski i nemački obaveštajci, kamuflirani u posmatrače. Drugi su dolazili prikriveni u novinare, humanitarne radnike, ali i kasnije kao dobrovoljci da se bore u redovima Srba.
      "Bili su verovatno i na strani Albanaca jer ne treba zaboraviti da u Rusiji ima raznih nacionalnosti i vera, tako da im nije bilo teško infiltrirati se i kod njih, posebno što je lako nabaviti lažna dokumenta nekih od islamskih zemalja", kaže izvor iz bezbednosnih krugova. "Ruski obaveštajci koji su pripremili ‘operaciju aerodrom’ to sigurno ne bi mogli napraviti da nisu bili na obe strane."

      Jedan oficir bezbednosti iz tadašnjeg Prištinskog korpusa u razgovoru za "Vreme" tvrdi da su mnoge aktivnosti tih pripadnika KDOM video-dokumentovane, kao i, posebno, verifikatora OEBS-a, koji su došli na Kosovo u skladu sa dogovorom Miloševića i Ričarda Holbruka iz oktobra 1998, predvođeni Vilijamom Vokerom, a da je taj materijal navodno nestao, i to na čudan način. "General Nebojša Pavković je naredio načelniku bezbednosti Prištinskog korpusa Momiru Stojanoviću da te video-kasete, a bilo ih je 30-40, preda tadašnjem novinaru RTS-a Milovanu Drecunu, i on ih nikad nije vratio. Kada je posle od njega traženo da ih vrati, dao je neuverljivo objašnjenje da su izgorele u bombardovanju zgrade RTS-a. Vrlo čudno", kaže taj oficir.
      OTREŽNJENJE I MAMURLUK
      Rusi su do ujutro zaposeli aerodrome, a tog jutra su iz pravca makedonske granice i kačaničke klisure na Kosovo ušle snage NATO-a, britanski padobranci sa Gurkama kao prethodnicom i zaputili se ka Prištini. Sa pripadnicima srpske policije i vojske susreli su se na benzinskoj pumpi kod Uroševca. Posle kraće rasprave i "mrkih pogleda" – a bilo je i uperivanja oružja – produžili su ka Prištini. Zanimljiv detalj je bio da su ih na ulasku u Prištinu čekali albanski "pioniri i omladinci", postrojeni u špaliru, što su novinari snimili i komentarisali odlazeći prema Uroševcu. Onda se, uoči dolaska Britanaca, stuštio letnji pljusak, pa su deca pobegla da se sklone, a cveće koje su pripremili kiša je uništila, tako da je svečani doček izostao.
      KOSOVO, KRAJ BOMBARDOVANJA: Bez ispraćaja, odlazak Srba Odmah iza Britanaca, koji su bili u oklopnim transporterima i tenkovima, nastupao je OVK. Britanci su se, na hajući za Prištinu, prvo uputili prema aerodromu, gde su ih Rusi zaustavili. Rusi kasnije nisu ni dozvolili helikopterima NATO-a da slete, zaprečavajući pistu i ostale površine na aerodrom svojim vozilima.
      Onda su počeli pregovori: Rusi su blokirani na aerodromu, ali komandant Kfora britanski general Majk Džekson izjavljuje da neće da izazove treći svetski rat. Konačno, šest dana kasnije Rusija je pristala da najveći deo aerodroma dâ pod kontrolu NATO-a, kao i da odustane od zahteva da imaju svoju zonu odgovornosti na Kosovu. Pristali su i da umesto traženih 10.000 vojnika, njihov kontingent ima maksimalno 3000 bez svoje zone odgovornosti, pa su podeljeni u tri zone pod komandom drugih kontingenata. Posle toga Ruse više niko nije spominjao i oni su se, bez pompe, sa Kosova povukli u maju 2003. godine.
      A kosovski Srbi, posebno oni u Prištini, "otreznili" su se od slavlja već 13. juna, kada je glavnina snaga Vojske Jugoslavije i policije, uključujući i komande i štabove, napustila Prištinu. Došli su iz raznih pravaca, formirali kolonu ispred Komande Prištinskog korpusa i po podne otišli, što je bio znak OVK i Albancima da mogu da slobodno uđu. I ušli su. U hotelu Grand je već te večeri bilo više pripadnika OVK, u uniformi ili civilu, narednih dana već su ga "okupirali", kao i sve institucije, osim zgrade Privremenog izvršnog veća koja je bila pod zaštitom Kfora, a u njoj je "stolovao", ostavljen od svih, Zoran Anđelković Baki, predsednik tog tela. Povremeno bi mu se pridružio pomoćnik ministra unutrašnjih poslova general Obrad Stevanović, koji je ostao na Kosovu, i retki preostali novinari. Po Prištini su narednih dana već počela prva ubistva, otmice, ulasci u stanove, zastrašivanja, posle čega su Srbi krenuli u egzodus. Rusi su, kao što je bilo i očekivano, gledali svoja posla.

      Kome treba treći svetski rat
      Dvojica penzionisanih srpskih obaveštajaca, od kojih je jedan tada bio na visokoj poziciji, u razgovoru o pozadini ruskog ulaska na Kosovo, smatraju da se radilo i o sukobu u vrhu vlasti u Moskvi, ali i o obaveštajnim igrama i "diplomatskoj gluposti" jugoslovenskih zvaničnika.
      "U Ministarstvu odbrane Rusije su u jednom trenutku procenili da su jači od struje u Ministarstvu inostranih poslova, pa su hteli tim potezom da postignu neki prestiž na međunarodnom planu, gde je Rusija tada vrlo slabo stajala. Naravno, ispalo je da se Ministarstvo odbrane zajedno sa Generalštabom i generalom Ivašovom (koji je pre funkcije načelnika Uprave za međunarodnu vojnu saradnju bio na čelu vojnoobaveštajne službe) preračunalo pa je stopirano osvajanje aerodroma Slatina i posle je po dogovoru sa Amerikancima taj bataljon dobio rejon u američkoj zoni. Bilo je, inače, malo gužve prilikom dolaska tog ruskog bataljona bez dogovora sa NATO-om pa su iz komande NATO-a čak tražili od generala Džeksona da im se silom suprostavi, a on im odbrusio da mu ne pada na pamet da on bude izazivač Trećeg svetskog rata. Usput, tada sam bio u prilici da čujem kako se neki naši generali i pukovnici raduju početku Trećeg svetskog rata čim su saznali da se ruski bataljon kreće kroz Beograd i ide na Kosovo. Rekao sam im da ni Rusi ni Amerikanci nisu tolike budale da zbog toga uđu u sukob i da će to ipak izgladiti. Baš kao što će se uskoro i dogovoriti oko definitivnog rešenja za Kosovo uz eventualne korekcije granica za maksimalno jednu opštinu na severu u korist Srbije i istočno u korist Kosova, eto da se Vlasi ne sete da je Srbija priznala Kosovo a ništa nije dobila", kaže jedan od njih.
      Drugi je samo konstatovao da je u pozadini bila diplomatska glupost SRJ, "naravno uz mirođiju obaveštajnih igrica". "Našima je bio cilj da umire javnost, što je bilo užasno, posebno iz razloga što Rusima nikad nije bio cilj dugotrajniji ostanak", navodi on.

    • Од Милан Ракић,
      Piloti borbenih aviona grčkih vazduhoplovnih snaga kontrolisaće vazdušni prostor Severne Makedonije nakon što ova zemlja postane članica NATO saveza. To je dogovoreno 2. aprila tokom zvanične posete visoke grčke delegacije na čelu sa premijerom Aleksisom Ciprasom, a tom prilikom su ministri odbrane dve zemlje, Radmila Šekerinska i Evangelos Apostolakis nakon 20 godina, potpisali novi sveobuhvatni Sporazum o vojnoj saradnji.

      Grčka poseduje oko 226 borbenih aviona od kojih 155 F-16. Njeni lovci već lete iznad Albanije i Crne Gore / Foto: Lockheed Martin
      O tome da će grčki lovci čuvati nebo Severne Makedonije moglo se saznati iz izjava dva premijera na zajedničkoj konferenciji za novinare. Kako su istog dana prenele Novosti grčki premijer Aleksis Cipras rekao je da će grčko Ratno vazduhoplovstvo vršiti nadzor neba iznad Severne Makedonije kada ona postane deo NATO kako bi se garantovala bezbednost letova. Na pitanje novinara da li će Makedonija to morati da plati, Cipras je odgovorio da neće biti naknade i da je za Atinu stabilnost regiona važnija od materijalne nadoknade.
      Makedonski premijer Zoran Zaev je, kako prenosi bugarski internet portal Aeropres, rekao da njegova zemlja nema avijaciju i zaštitu svog neba, što znači da jedan od njihovih suseda koji je član NATO, treba to da obavlja. On je dodao da, pored vojne saradnje sa Bugarskom i Turskom, sada imaju i sporazum sa Grčkom o zaštiti vazdušnog prostora kako bi se obezbedila sigurnost i stabilnost. Isti portal navodi i Ciprasove reči da Grčka ima najbolje umeće i znanje iz oblasti avijacije kao i sposobnost da podrži Severnu Makedoniju u njenim naporima da obezbedi stabilnost i bezbednost.
      Severna Makedonija se nalazi u procesu pristupanja NATO savezu, poziv da započne razgovore o pristupanju upućen je 11. jula 2018. a 6. februara ove godine potpisan je Ugovor o pristupanju NATO koji još nije stupio na snagu. Jedina država u okolini koja je sposobna da Severnoj Makedoniji, jednom kada postane punopravna članica Severnoatlantskog saveza, čuva vazdušni prostor jeste Grčka i to iz više razloga. Grčka ne samo da je članica NATO i ne samo da se graniči sa Severnom Makedonijom, već i raspolaže sa velikim brojem borbenih aviona a njeni lovci se već koriste za zaštitu neba Albanije i Crne Gore. 

    • Од Милан Ракић,
      Pod ciničnim izgovorom „humanitarne intervencije“, u večernjim satima 24. marta 1999, 18 zemalja članica NATO (jedino se Grčka uzdržala od učešća) napalo je Saveznu republiku Jugoslaviju. Tako je, na kraju XX veka, točak sudbine ponovo doveo nemačke, italijanske, turske, francuske, britanske i američke avione na nebo Srbije i Crne Gore. Ovaj put, arhineprijatelji i nekada veliki saveznici su dolazili ruku pod ruku kao agresori, uz pridružene vazduhoplovne kontigente Belgije, Kanade, Danske, Holandije, Norveške, Portugala i Španije.

      Nemar, nedostatak novca i izolacija tokom devedesetih godina prošlog veka doveli su lovačke snage RV i PVO u očajan položaj. Jedini avioni teoretski sposobni da se suprostave NATO armadi od preko 1.000 vazduhoplova iz 59 baza širom 12 zemalja bili su 14 MiGova 29 rane verzije 9-12B (L-18) i par dvoseda NL-18 varijante 9-51 iz 127.lae ‘Vitezovi’. Nabavljeni 1987, što zbog nedostatka rezervnih delova što zbog činjenice da su još 1996. bili zreli za remont, jedva da su bili u letnom stanju. Njihovi piloti bili su ozbiljno hendikepirani, sa naletom od svega par desetina sati u prethodnim godinama. Priterane uza zid, u predvečerje rata majušne snage raštrkane su širom zemlje: dva L-18 sa četiri pilota nalazila su se u Nišu, jedan L-18 sa dva pilota u Podgorici, dva L-18 sa četiri pilota na Ponikvama, četiri L-18 i jedan NL-18 sa 11 pilota na Batajnici. Četiri L-18 i jedan NL-18 na Batajnici nisu ni bili u letnom stanju.
      L-18 iz 127. lae „Vitezovi“ sa četiri rakete vazduh-vazduh R-60 i dve R-27 na pilonima pod krilima u armirano-betonskom skloništu na Batajnici.
      Foto: Darko Perišić Prvi sukobi sa NATO pokazali su ono čega su se mnogi u RV i PVO plašili i na šta su upozoravali. Suočeni sa taktički, tehnnološki i brojčano nadmoćnim neprijateljem, sa lošim sistemom navođenja i otkazima najvažnijih sistema u kritičnim trenucima, piloti 127. lae mogli su da se uzdaju samo u svoju hrabrost i sreću. Kao da to sve nije bilo dovoljno, sopstvene protivavionske jedinice su se pokazale podjednako opasnim kao i neprijateljski lovci. Pet ‘vitezova’ je poletelo između 19.50 i 20.40 kako bi se suprostavili prvim borbenim grupama od oko 100 neprijateljskih aviona. Dva su se digla iz Niša. Major Iljo Arizanov je oboren južno-jugoistočno od Prištine – verovatno vatrom sa zemlje od ‘prijateljske’ baterije SA-6. Katapultirao se iznad oblasti pod kontrolom albanskih terorista i probio do aerodroma Slatina dva dana kasnije. L-18 majora Dragana Ilića je pogođen radarski navođenom raketom AIM-120 u nos, ali je uspeo da normalno sleti na niški aerodrom. Od dva aviona koja su uzletela sa Batajnice u sred vazdušnog napada, major Nebojša Nikolić je izbegao dve rakete AIM-120 da bi se katapultirao nakon što ga je pogodila treća kod sela Knićanin, dok je major Nebojša Kulačin po izbegavanju jedne rakete sleteo na aerodrom Surčin. Peti L-18, koji se uzdigao sa Ponikvi, je oboren raketom zemlja-vazduh SA-6 na prilazu niškom aerodromu, major Predrag Milutinović se katapultirao u blizini Male Reke na Jastrepcu. Na svakom od ovih aviona došlo je do otkaza bilo uređaja za indikaciju radarske ozračenosti SPO-15 ili radara S-29.
      L-18 ev.br. 18113 rula prema pisti tokom aeromitinga na Batajnici 15. juna 1997. Ovaj avion, fabričkog broja 2960525142, je uveden na stanje
      RV i PVO 24. aprila 1988 / Foto: Aleksandar Radić Ujutro 26. marta, major Slobodan Perić i kapetan I klase Zoran Radosavljević zajedno su se uputili sa Novog Beograda na komandno mesto 127.lae smešteno između Stare i Nove Pazove. Kada je trebalo odmeniti dežurni par, dobrovoljno su se javili da zauzmu mesta u kabinama, Perić kao vođa u L-18 ev.br. 18114 i Radosavljević u ulozi pratioca u ev.br. 18113. Bilo je 16.45 kada su dobili naređenje za poletanje – činjenica da su ga primili preko Radosavljevićevog mobilnog telefona najbolje opisuje sa čime su se suočavali piloti 127.lae!
      Dva ‘viteza’ su uzletela osam minuta kasnije i vođa je brzo ustanovio da mu radar ne radi. Po dolasku nad Zrenjanin u brišućem letu, naređeno im je da zauzmu kurs jug-jugozapad i kad su bili desno od sela Koševac, javljeno im je da je neprijatelj nad Valjevom. Držeći se zadatog kursa, po preletu Save kod Šapca, par se popeo kroz oblake i ubrzo se našao na visini od 7.000 m. Oficir za navođenje ih je obavestio da su neprijateljski avioni na jedan sat, na daljini od 60 km i da se udaljavaju. Vođa ga je upozorio da će postojećim kursom preći granicu, ali nije dobio odgovor. Uskoro je Radosavljević upozorio Perića da na svom SPO-15 ima indikaciju da su u radarskom zahvatu sa desne strane, pa je vođa naredio manevar ‘makaze’ i nakon 30 do 40 sekundi par se vratio na pređašnji kurs. Odmah potom oficir za navođenje ih je upozorio da izgleda da se neprijatelj vraća pravo ka njima. Dok su pokušavali da na nebu uoče protivnika, vođa je video četiri traga na paralelnom kursu, na 10 do 15 km udesno, i kad su tragovi nestali shvatio je da su to rakete vazduh-vazduh. Viknuo je pratiocu da beži i pošao u spuštajući zaokret sa nekih 6 do 7 G, dok je Radosavljević odgovorio da beži u oblake. Nakon što je izbegao prvu raketu AIM-120, druga je Perićev L-18 pogodila u desnu stranu trupa. Katapultirao se i prizemljio u ataru sela Donja Trnova u Republici Srpskoj. Prihvatili su ga lokalni Srbi i vratili kući u roku od nekoliko sati. Njegov pratilac nije bio te sreće: raketa AIM-120 je pogodila L-18 ev.br. 18113 u blizini kabine u 17.12, na visini od 7.800 m i usmrtila ga na mestu. Avion se raspao i Zoran Radosavljević je pao u zaseok Žuge, sa delimično otvorenim padobranom. Meštani su našli njegovo telo i prebacili ga u Srbiju; 34-godišnji pilot posmrtno je unapređen u čin majora i odlikovan Medaljom za hrabrost. Kasnije se pokazalo da u trenutku kada su dva MiGa podignuta ni jedan avion NATO nije bio u vazdušnom prostoru Srbije i da ih je oficir za navođenje poslao direktno na dežurnu paru koja je patrolirala nad Bosnom i Hercegovinom! Obojicu je oborio pilot F-15C serijskog broja USAF 86-01556 kapetan (Captain) Džef Hvang iz 493. lovačkog skvadrona (Fighter Squadron) 48. lovačkog puka (Fighter Wing).
      U kabini L-18. Levo od merdevina vidi se zafarbano mesto gde su ranije bile ucrtane poslednje tri cifre ev.br.RV i PVO / Foto: Darko Perišić U narednim nedeljama, sa L-18 su izvršena još četiri borbena leta. Poslednji je završio pogibijom potpukovnika Milenka Pavlovića, komandanta 204.lap, kod Petnice 4. maja. Svega četiri L-18 i jedan NL-18 su dočekala kraj rata 10. juna: šest L-18 je oboreno, jedan je izgubljen u udesu, tri L-18 i jedan NL-18 su uništeni na zemlji.
      Zoran Radosavljević je rođen 26. februara 1965. u Prištini. Njegov otac je bio pešadijski podoficir JNA i familija se često selila i pre dolaska u Beograd 1977. živela je u Skoplju i Kruševcu. Po završetku osnovne škole, 1979. upisao je vazduhoplovnu gimnaziju ‘Maršal Tito’ u Mostaru. U 36. klasu VVA stupio je 1983. Po selekciji za lovce, diplomirao je 1987. kao peti u rangu. Te godine, po prvi put u istoriji RV i PVO, svih 11 diplomiranih pilota supersoničnih lovaca raspoređeni su u 128. lae batajničkog 204. lap, opremljenu sa L-17 i NL-16 (MiG 21UM). Tokom 1990. rasformirana je 128. lae a njen sastav preveden u 126. lae. Po izbijanju građanskog rata u leto 1991, aktivno je učestvovao u borbenim operacijama nad Hrvatskom i kasnije nad Bosnom i Hercegovinom. Kao jedan od najperspektivnijih pilota eskadrile, 1992. je završio preobuku na L-18 i kao najmlađi pilot na tipu u RV i PVO prešao u 127. lae.
      Poručnik Zoran Radosavljević (sedi u sredini) pored L-17 ev.br.17228 iz 126.lae tokom aeromitinga na Batajnici 20. maja 1990. MiG 21bis ev.br.17228 je uništen na aerodromu Batajnica dejstvom NATO-a u proleće 1999 / Foto: Danijel Šunter Energičan mladi čovek, sa širokim vidicima i interesovanjima, Zoran Radosavljević je izlazio iz strogih vojnih okvira. Ubrzo po okončanju VVA, počeo je da se bavi svojom drugom životnom strašću – jedrenjem – i kao kvalifikovani skiper 1992. osnovao je jedriličarski klub ‘Polaris’. Tokom 1996. upisao je magistarske studije na Saobraćajnom fakultetu u Beogradu i juna 1998. magistrirao na temu satelitske navigacije. Četiri meseca kasnije otpočeo je sa studijama engleskog jezika na Višoj vojnoj školi u Beogradu, istovremeno pripremajući doktorat. Zbog toga skoro da nije leteo tokom 1998. Na dužnost na aerodromu Batajnica javio se 23. marta 1999, iako pre toga duže od šest meseci nije seo u avion.
      Piloti 127. lae: majori Slobodan Tešanović i Ljubomir Đorđević, i kapetani I klase Radosavljević i Milovan Đorđević / Foto: porodica Radosavljević Danas porodica, prijatelji i kolege ne odustaju od čuvanja žive uspomene na hrabrog pilota i jedriličara. Glavna ulica u Batajnici nazvana je po njemu. Svakog 2. decembra, među pripadnicima 204. vazduhoplovne brigade, koju čine sve jedinice na aerodromu Batajnica, biraju se najbolji za odeljenje koje nosi njegovo ime. Saobraćajni fakultet uveo je njemu u čast nagradu za najboljeg diplomca na Odseku za vazdušni saobraćaj i transport. Konačno, svake godine održava se memorijalna, ‘Zokijeva regata’, okupljajući kako iskusne skipere u klasama Kruzer i Mikro, tako i najmlađe takmičare u kategoriji Optimist.
      Priložene fotografije dobijene su od porodice Zorana Radosavljevića, Danijela Šuntera (L-17 ev.br.17228), Darka Perišića (Batajnica 1993.) i Aleksandra Radića (L-18 ev.br.18113).
      Odlomak iz knjige „Zaboravljeni album“.
      Petar VOJINOVIĆ

    • Од Милан Ракић,
      SAGOVORNIK "VREMENA", PUKOVNIK U PENZIJI SREĆKO PRENTOVIĆ PODSEĆA DA JE TADAŠNJI PREMIJER, A DANAŠNJI PREDSEDNIK SRBIJE ALEKSANDAR VUČIĆ, "DOK JE CELA SRBIJA BILA U ŠOKU I NEVERICI I DOK JOŠ NIKO NIJE NI NASLUĆIVAO MOGUĆI UZROK NESREĆE, BRŽE-BOLJE IZJAVIO: ‘GAŠIĆA I LONČARA NEĆU DA DAM!’ A TADA IH NIKO NIJE NI TRAŽIO. I NIKOME TA REČENICA NIJE BILA JASNA U TOM TRENUTKU. ALI JE NIJE ON DŽABA IZGOVORIO"
      U slučajevima pada vojnih letelica u Srbiji ili bivšoj SFRJ, uobičajeno je bilo da se tek nakon pomnog ispitivanja za nesreću okrivi ljudski faktor. Međutim, prilikom pada helikoptera Mi-17, 13. marta 2015. kod beogradskog aerodroma, kada je izgubljeno sedam života, dve komisije su ekspresno završile posao i okrivile posadu.
      "Posada je najverovatnije doživela prostornu dezorijentaciju kao posledicu zamora, emocionalne prenapregnutosti i kompromitovanom funkcijom pažnje, usled čega ne uspeva da odredi položaj vazduhoplova u prostoru pomoću instrumenata. Prisustvo alkohola kod vođe posade i letača tehničara pojačava prethodne manifestacije", zaključak je komisije za osnovno ispitivanje; svi poznavaoci pravila i propisa u vazduhoplovstvu to ocenjuju kao sramno.
      Svako ko je poznavao pilota ovog helikoptera Omera Mehića – probnog i pilota prve kategorije, osposobljenog za letenje i danju i noću, uključujući složene meteorološke uslove (SMU) – zna da nije konzumirao alkohol.
      Da je ljudski faktor krivac, nesporno je, ali ne pilota i posade, nego onih koji su naredili let, mimo zakonske procedure i u uslovima kada se letovi ne obavljaju. Uostalom, komandant helikopterske jedinice MUP-a pukovnik Slobodan Glavičić odbio je nalog ministra unutrašnjih poslova da poleti na zadatak, sa obrazloženjem da propisi ne dozvoljavaju let po vremenu i vidljivosti ispod svakog minimuma.
      A tu "misiju" je, inače, tražio ministar zdravlja Zlatibor Lončar. Zli jezici kažu da je to uradio kako bi se i on medijski istakao jer je tog dana glavna vest bila da je ministar unutrašnjih poslova dr Nebojša Stefanović lično učestvovao u rešavanju slučaja otetog deteta iz Beograda. Da li iz "takmaštva u podvizima" među ministrima ili nečeg drugog, urednicima pojedinih medija je tog 13. marta 2015. najavljeno iz Lončarevog kabineta da je počelo spasavanje bebe koja je iz Novog Pazara krenula prema Kraljevu, ali je sanitetsko vozilo zaustavio odron na putu kod Raške, pa ide helikopter. U koordinaciji Lončara i tadašnjeg ministra odbrane Bratislava Gašića...
      Helikopter je poleteo iz Beograda, u složenim meteorološkim uslovima, pilot uspeva da po lošoj vidljivosti sleti na stadion kasarne u Raški, orijentir su mu bile i samo tri rotacije medicinskih i rotacija vojne policije, ukrcava dete i sanitetsku ekipu i kreće. Kuda – za Beograd. Zašto tamo kad je mogao za Kraljevo ili Kragujevac gde postoje dobri uslovi za sletanje (vidi se po meteorološkim izveštajima), a Kragujevac uz to ima i Klinički centar sa odeljenjem neonatologije? Međutim, dete je nečijom odlukom moralo biti dovedeno u Beograd da ga ministar lično dočeka. Dolazak Lončara sa svitom bio je već najavljen na heliodrom VMA, pa kada je doneta odluka da se ide na Aerodrom "Nikola Tesla", onda je i upravi granične policije poslat takav dopis. Kada se čulo da uslovi za snimanje nisu adekvatni, ekipe RTS i Tanjuga preusmerene su na Institut za majku i dete na Novom Beogradu, gde je stigao i Lončar.
      Još jednom: za tragediju helikoptera kriv je ljudski faktor, ali ne pilota Omera Mehića, kopilota Milovana Đukarića i letača tehničara zastavnika Nebojše Drajića i Ivana Miladinovića, nego faktor ministara Lončara i Gašića, kabineta ministra odbrane, operativnih centara RV i PVO i sistema odbrane i na kraju, ključnog čoveka za kršenje procedura, tadašnjeg komandanta 204. avijacijske brigade, koji je prekršio nekoliko pravila za koje vazduhoplovci smatraju da su sveta, jer su "pisana krvlju" njihovih poginulih kolega.
      ISPOD SVAKOG MINIMUMA
      Jedan od onih koji su stali u odbranu poginulih kolega jeste i penzionisani pukovnik Srećko Prentović, pilot helikoptera sa svim najvišim profesionalnim znanjima i zvanjima u toj oblasti. Prentović je dugo bio i neposredno nadređeni komandant Mehiću.
      "Smatram da je, s obzirom na učesnike u dešavanju te mesto same tragedije, a naročito posledice – smrt sedam lica – Komisija za ispitivanje udesa morala biti formirana na višem nivou koji bi imao ingerencije da pokrije sve učesnike i ispita njihovu eventualnu odgovornost u događaju. Na primer, Komisija Direktorata za civilno vazduhoplovstvo ili čak i Evropska komisija, s obzirom da se udes dogodio na međunarodnom aerodromu", decidan je Prentović.
      On konstatuje da bi da je bio član komisije – obzirom da je udes ispitan kako je ispitan, a na osnovu svih raspoloživih podataka dostupnih iz izveštaja – njegovo mišljenje svakako bilo izdvojeno i "dijametralno suprotno njihovim zaključcima po pitanju uzroka i odgovornosti za nastajanje udesa".
      "Osnovni uzrok udesa jeste situacija ispod meteorološkog minimuma na mestu određenom za sletanje helikoptera. Ono što su komisije u svom izveštaju navele kao osnovni uzrok udesa – "ljudski faktor koji se ogleda u neadekvatnom upravljanju vazduhoplovom u složenim meteorološkim uslovima noću prilikom prilaza za sletanje" – jeste posledica, a ne uzrok. Situacija nije bila ‘složena’ nego nepovoljna i to konstatuju obe komisije u svojim izveštajima! U nepovoljnoj meteorološkoj situaciji nema letenja!", kaže Prentović.
      Kada je u pitanju odgovornost, on je tu kategoričan – nju snose svi koji su svojim odlukama, činjenjem i nečinjenjem doveli helikopter i posadu u nepovoljnu meteorološku situaciju za letenje, a prvenstveno general Bandić, koji je vršio procenu i doneo odluku o izvršenju zadatka, pa onda svi drugi redom koji tu odluku nisu suspendovali.
      "Odgovornost ‘vođe posade helikoptera’ (Mehića) koga izveštaji tretiraju kao glavnog odgovornog za udes sastoji se u tome što je on držao komande u rukama i pokušavao da izvede nemoguće! Prisiljen, a ne dobrovoljno", tvrdi Prentović.
      Čak je i sama komisija zaključila da je "u vreme predviđenog sletanja, u 22.00 časa, baza oblaka na aerodromima ‘Nikola Tesla’ i Batajnica bila ispod propisanog meteorološkog minimuma za helikopter Mi-17 i pilota prve kategorije". A u kategorizaciji pilota ne postoji veće zvanje od pilota prve kategorije i probnog pilota, kakav je bio Mehić.
      GDE SU BILI LONČAR I GAŠIĆ
      Kada je o odgovornosti reč, Prentović podseća da je tadašnji premijer, a današnji predsednik Srbije Aleksandar Vučić, "dok je cela Srbija bila u šoku i neverici i dok još niko nije ni naslućivao mogući uzrok nesreće, brže-bolje izjavio: ‘Gašića i Lončara neću da dam!’ A tada ih niko nije ni tražio. I nikome ta rečenica nije bila jasna u tom trenutku. Ali je nije on džaba izgovorio".
      Na pitanje šta se stvarno dogodilo 13. marta 2015. Pantović odgovara da bi svi to voleli znati: "A zašto se ne zna? Posebno se kriju detalji, radnje i dnevne aktivnosti onih za koje je on rekao da ‘neće da ih da’ i drugih ljudi van struktura Vojske, čijim radnjama i aktivnostima tragedija i jeste započela i koji su njeni idejni tvorci i pokretači. Oni su ostali sakriveni u magli, a fokus je prebačen na žrtve. Kukavički potez, njih kukavica. Dva izveštaja i dve komisije, obe vojne, a ni jedna, s obzirom na učesnike i mesto događanja, stvarno nadležna da ovu tragediju objektivno ispita i rasvetli, njih nigde ne pominju, ili pominju samo usput, funkcijom. Nigde njihovih izjava, saslušanja, transkripata njihovih razgovora. A Vojska je detaljno secirana, žrtve takođe, sve do obdukcije i navodnog alkohola u mokraći. Zašto? Da li zato što on ‘neće da ih da’? Šta su tog kobnog dana radili njegovi štićenici koje neće da da? Je li ih neko to pitao? Zanima li to koga? Zanima li njega i zašto ga ne zanima? Zato što zna i zato što je svestan da zbog svega toga što zna, mora da ih da.
      Kada i gde ćemo saznati šta je toga dana radio ministar Gašić? Detaljno i sa transkiptima razgovora koje je obavio. Sve dok se nije obreo "u Kruševcu’ sa mobilnim telefonom u džepu u čijem fonboksu, gle čuda, ima brojeve mobilnih telefona komandanata brigada. Ima li brojeve svih komandanata brigada, ili samo pojedinih, ili samo generala Bandića? I ako ima, šta će to njemu? Ministru? Zna li on uopšte svoje ministarske nadležnosti i delokrug rada? Svoja ovlašćenja? Zna li da je on upravni, a ne komandni ‘organ’? Zna li on ko uopšte ima pravo da komanduje Vojskom ili nekim njenim delom ili nekom jedinicom? Ko je njega, na osnovu čega i kada ovlastio da komanduje Vojskom, njenim delovima ili nekom jedinicom? Na osnovu koje završene škole, na osnovu koga stečenog ili urođenog, a u praksi pokazanog znanja, dokazane paranormalne sposobnosti za komandovanje ili bilo čega drugog? Ima li telefonski broj načelnika Generalštaba i Operativnog centra Generalštaba? Zna li on uopšte čemu služe operativni centri u Vojsci, ko u njima neprekidno dežura i zašto," nabraja Prentović.
      On je upitao i da li, ako ministar ne zna, postoji neko od njegovih saradnika ko zna da postoji standardna operativna procedura za angažovanje dežurne ekipe za traganje i spasavanje (TIS), kojom je jasno propisano da angažovanje te ekipe vrši Operativni centar Generalštaba koji izdaje naređenje Operativnom dežurnom timu RV i PVO:
      "Zašto je postupio potpuno suprotno, zašto je umesto broja telefona načelnika Generalštaba, ili Operativnog centra Generalštaba, okrenuo broj mobilnog telefona generala Bandića, komandanta brigade? Kada i gde ćemo saznati kada, kako i od koga je ministar Gašić saznao za petodnevnu bebu koja u sanitetskom vozilu, zaustavljenom odronom, bije bitku za život? Ko je njega o tome obavestio i zašto njega? Poimenično, sa transkiptima razgovora. A ministar zdravlja Lončar dr Zlatibor? Kako je on saznao, kada i od koga? I izveštavaju li ga dnevno, kao ministra zdravlja, o svakoj bebi u Srbiji koja ima probleme i bori se za život? Da li su ga izveštavali o zdravstvenom stanju malog Šahina i šta je sve preduzeo prethodnih dana da se bebi pomogne i ona spase? Na osnovu čega je promenio krajnje odredište Šahinovog puta, koje su lekari uputom trasirali u Kragujevac? I zašto baš Beograd? Koga je prvo zvao u pomoć, pre nego što se ‘setio’ Vojske i njenog helikoptera? Je li ikoga zvao i ako jeste, zašto taj neko nije pritekao u pomoć? Sa transkriptima razgovora. I neka u slobodnoj formi objasni svoje kretanje toga dana. Od koga su, kada i koji novinari dobili informaciju o ovoj bebi i njenom spasavanju?", nastavlja Prentović.
      PROCEDURE I KRŠENJA
      Sagovornik "Vremena" je ukazao i na činjenicu koja se nije pojavljivala u javnosti, a koja "dočarava" kakvo je stanje u avijaciji – pokojni Mehić je, pored dežurnog pilota, vođe posade za TIS, bio i komandant eskadrile jer je formacijski komandant bio službeno odsutan, pa je kao vršilac dužnosti njegovog zamenika, pored svog formacijskog posla, morao obavljati i poslove komandanta eskadrile.
      "Sticajem okolnosti, istoga dana bio je određen i u sastav dežurne ekipe za traganje i spasavanje, kao njen vođa. Sve ovo je toga dana bio Mehić. Tri u jedan. Poslovi iz delokruga rada komandanta eskadrile sprečili su ga, kaže Izveštaj, da prisustvuje smeni dežurne ekipe za traganje i spasavanje, samim tim i jutarnjem lekarskom pregledu kojim se utvrđuje zdravstvena sposobnost za dužnost koju prima, a samim tim i propisanoj pripremi za dužnost koju prima. Propust, veliki propust, za koji odgovornost ne snosi Mehić", podseća Prentović.
      Prentović objašnjava i dalje procedure ekipe TIS, koje su kršene u slučaju helikoptera Mi-17, evidencijskog broja 12551, kobnog za posadu, anesteziologa Dževada Ljajića, medicinskog tehničara Miroslava Veselinovića i bebu Šahina Ademovića: "Inicijalni signal za angažovanje dežurne ekipe, logično je, kreće od Kontrole letenja i ide na Operativni centar Generalštaba, koji odobrava angažovanje i izdaje naređenje Operativnom dežurnom timu Komande RV i PVO za pripremu i rukovođenje akcijom traganja i spasavanja. Zbog brzine reagovanja, cenim da se sve odvija sredstvima veze, tj. telefonima koji se neprekidno snimaju, a da se neophodna pisana dokumenta izrađuju kasnije. Posada bi trebalo da dobije ‘gotov’ zadatak koji sadrži: širi reon traganja ili tačnu lokaciju mesta udesa vazduhoplova, ako je poznata, i opis ‘objekta’ za kojim traga. Po prijemu zadatka posadi ostaje da još jedanput proveri meteo situaciju za izvršenje zadatka, izvrši najavu leta, izvrši neophodne dodatne navigacijske proračune i izbor metode traganja, izvrši pretpoletni pregled helikoptera, njegovo zapuštanje i poleti na zadatak. Stepen hitnosti poletanja posade na izvršenje zadatka ni u kom slučaju ne sme biti definisan kao ‘odmah’ već samo kao ‘što pre’, pri čemu je limitirajući faktor upravo vreme potrebno za dodatnu, potpunu, neposrednu pripremu posade, koje se ne sme ukinuti nikakvom hitnošću. I naravno, sve vreme govorimo o zadatku traganja i spasavanja, zbog koga je dežurna ekipa i stavljena u dežurstvo, a ne o zadatku medicinskog prevoženja na koji je posada te kobne večeri upućena, i koji je neka sasvim druga priča", kaže Prentović.
      On je, kao bivši starešina, konstatovao da je Mehić bio ne samo iskusan pilot, nego i vođa posade i odgovoran oficir, koji je, suočen sa tri obaveze u isto vreme, a znajući da im istovremeno ne može udovoljiti, logično odredio prioritete, a ostale dve gurnuo u drugi plan, ceneći pri tome da im neće naneti nikakvu štetu.
      "Izveštaji ne daju odgovore kojim se to aktivnostima sve bavio Mehić toga dana, ali jasno ukazuju da mu je dežurstvo u dežurnoj ekipi za traganje i spasavanje bilo u drugom planu i da toj aktivnosti nije pridavao adekvatan značaj, propuštajući radnje i postupke koji su propisani. Oslanjao se, cenim, na svoju osposobljenost i iskustvo, a verovatno i objektivnu činjenicu da meteorološka situacija, koja je toga dana vladala nad Beogradom, ne daje velike šanse bilo kojoj letačkoj aktivnosti, pa ni angažovanju – poletanju dežurne posade na eventualni zadatak. To je njemu, iskusnom pilotu, cenim, govorio sam pogled u nebo, bez potrebe konsultovanja sa meteorolozima. Njegov pilotski instinkt, dâ se zaključiti, govorio mu je da od letenja toga dana nema ništa. Izveštaji ne kažu da li se on toga dana uopšte susreo sa meteorologom, meteorološkim kartama, čuo prognozu vremena, ali tvrde da neposredno po prijemu zadatka, i pre poletanja na isti, sigurno nije. Izveštaji još kažu da počivajući Mehić, između ostalog, toga dana u periodu od 17.00 do 19.45 časova nije čak ni boravio na aerodromu, ali i ne navode kada je to i ko ustanovio i gde se Mehić u to vreme nalazio, po kom osnovu i kojim povodom, što otvara mogućnost samo spekulacijama o razlogu njegovog izbivanja sa aerodroma, a samim tim i sa dežurstva. Ja lično, recimo, mogu da spekulišem, da je počivajući major Mehić, svestan meteorološke situacije na aerodromu, te svestan činjenice da se ona sa padom mraka još više usložnjava i to do stepena nepovoljnosti za bilo kakvo poletanje i izvršavanje zadatka, samoinicijativno doneo odluku da napusti aerodrom i ode, recimo, da obeduje. Da li je toga dana od obaveza koje su ga pritiskale stigao uopšte da jede? Zašto izveštaji ne kažu gde se u to vreme nalazio i šta je radio, ako već tvrde da nije bio na aerodromu? Ne znaju ili neće? Ako ne znaju, zašto ne znaju, a ako znaju, zašto ne kažu? Sa tom činjenicom, a pošto se ne nudi nikakvo objašnjenje iste, može svako spekulisati kako mu se prohte i kako mu volja, sve do tvrdnje da je to vreme proveo u nekoj kafani uživajući u alkoholu", precizan je Prentović.
      MI-17 JE PAO
      Mehić je uspeo da sleti u Rašku, snimljeni razgovor sa kontrolom leta pokazuje da je sve bilo u redu i u povratku, sve dok nije bilo reči o mestu sletanja. Na povratku, Mehić želi da sleti na Banjički vis, ali mu kontrola leta kaže da ne može, slaba je vidljivost. Pilot tad traži da ide na Batajnicu po ILS (sistem koji omogućava sletanje po instrumentima, bez vizuelne vidljivosti, a aerodrom Batajnica je opremljen time, plus što Mehić poznaje svaki grm i krošnju stabla na tom aerodromu), ali mu kontrola ne odobrava i traži da ide na Surčin. Mehić ponovo insistira na Batajnici po ILS i opet dobija odgovor da mora na "Nikolu Teslu".
      Stručna komisija za ispitivanje uzroka pada helikoptera utvrdila je da je u poslednja dva minuta leta došlo do grešaka i nesporazuma, koji su bili ključni, između pilota i kontrolora leta, koji "nemaju isti način razmišljanja i nisu naviknuti na zajednički rad".
      Posada javlja visinu od 140 metara, misleći na visinu iznad piste, na šta kontrolor leta ne reaguje jer očekuje da pilot govori o nadmorskoj visini, što je standardna procedura za civilne vazduhoplove. S obzirom da ne zna da pilot govori o stvarnoj visini, kontrolor leta ga ne upozorava da sa te visine i ne može da vidi pistu, zbog niže baze oblaka. Zbog toga kontrolor preporučuje da letelica zalebdi iznad piste, što je za taj tip helikoptera bez spoljne vidljivosti nemoguće.
      Aerodrom "Nikola Tesla" nalazi se na 102 metra nadmorske visine, pa je zato kontrolor mislio da je helikopter 38 metara iznad piste, a on je u stvarnosti bio 140 metara. Posmatrajući radarski odraz sa radara koji nisu namenjeni za precizno navođenje, kontrolor posadi daje informaciju da je tačno na pragu piste. Međutim, u tom trenutku helikopter se nalazi visoko i bočno udaljen od piste. Posada verovatno prebacuje pažnju van kabine helikoptera, pogledima traži pistu neposredno ispod i ispred helikoptera i stvara uslove za uvođenje helikoptera u nepravilan položaj, stoji u izveštaju. U meteorološkom izveštaju koji je Komisiji dostavila Agencija Srbije i Crne Gore za kontrolu letenja (smatsa), donji sloj oblaka je u 22 časa i 30 minuta, neposredno pred pad helikoptera, bio 35 metara iznad zemlje, u 22.40 bio je 20 metara, a posle se spustio na nulu.
      Pukovnik Srećko Prentović, pilot

      Jedan poziv menja sve
      "Prvi identifikovani poziv izveštaji definišu kao poziv Gašića generalu Bandiću", kaže Prentović. "Generalu Predragu Bandiću mobilni telefon je zazvonio u njegovom stanu, izveštaji kažu u 19.26. Ministar odbrane preskače, dakle, načelnika Generalštaba, Operativni centar Generalštaba, komandanta RV i PVO i Operativni dežurni tim Komande RV i PVO i obraća se komandantu brigade lično. Iz kog razloga se general Bandić odmah nije setio da je na godišnjem odmoru i ljubazno se izvinio ministru uputivši ga na pravi broj telefona koji treba da okrene – izveštaji ne konstatuju. General Bandić prihvata poziv i prima ‘usmeni zahtev da razmotri mogućnost hitnog sanitetskog prevoženja životno ugroženog deteta iz rejona Ušća’. Greška koja će izazvati niz drugih i rezultovati tragedijom. Uglavnom, general Bandić počinje da ‘razmatra mogućnost’, komunicira mobilnim telefonom iz svog stana, petog dana godišnjeg odmora... Tako se ne komanduje u uređenom i visoko rizičnom sistemu kao što je RV i PVO i u tako složenoj aktivnosti kao što je letenje. Kakvim podacima raspolaže u tom momentu general Bandić? Nikakvim pouzdanim podacima relevantnim i neophodnim za pravilnu procenu situacije, te donošenje ispravne odluke o eventualnom angažovanju helikoptera. Ali se ipak upušta u taj proces. Zašto? Oficiru i komandantu njegovog kalibra to ne bi smelo da se desi. Ali dešava se.
      I sad, umesto da kao vrstan komandant, kada je već nerazumno prihvatio i pristao na postupanje suprotno svim pravilima, prekine godišnji odmor i uputi se na aerodrom gde može prikupiti sve pouzdane podatke neophodne za donošenje valjane i ispravne odluke, general Bandić ostaje kod kuće sa mobilnim telefonom kao jedinim sredstvom za prikupljanje podataka i izvorom informacija. A mnogo je informacija koje treba prikupiti da bi se ‘razmotrila mogućnost’, situacija pravilno procenila i donela ispravna odluka. Mnogo. Mnogo za jednog čoveka i jedan mobilni telefon.
      Nastupa očito konfuzna papazjanija telefonskih poziva generala Bandića u poteri za informacijama. Kojim redosledom su pozivi bili upućeni ne znamo, koliko su razgovorili trajali i kakav je njihov sadržaj bio ne znamo, ali general tvrdi da je zvao lekare na terenu (u više navrata), dežurnog operativnog 204. brigade, vođu dežurne ekipe za traganje i spasavanje, ministra odbrane, komandanta vazduhoplovstva… I sve to u vrlo kratkom vremenu".
      Mehić je, smatra Prentović, bio zatečen pozivom, a još više činjenicom da ga zovu zarad letenja i nije imao izbora niti vremena za kalkulisanje i racionalno razmišljanje:
      "Uzda se u svoje iskustvo, svoje znanje i svoju osposobljenost, uzda se u mogućnosti helikoptera, ali potpuno zanemaruje činjenicu da je od svega toga jača meteorološka situacija koja vlada nad Beogradom i koju, takvu kakva realno jeste, ne može da pobedi ni iskustvo ni znanje ni oprema helikoptera. Potpuno je zanemaruje, zaboravlja na nju i ne pridaje joj nikakvu pažnju. I ne samo on, to očito čini i general Bandić, koji donosi odluke. Od koga i kako se general Bandić informisao i upoznao sa stvarnim stanjem vremena i prognozom razvoja meteo situacije potpuno je nejasno, jer njegovih poziva meteorolozima nije bilo, nema ih u transkriptima izveštaja, kao ni Mehićevih, kao ni drugog pilota-člana posade. Oba izveštaja i obe Komisije decidni su i nedvosmisleni u zaključcima da je meteorološka situacija bila nepovoljna za izvršenje zadatka i ispod propisanog meteorološkog minimuma. Mehić je mogao da pogreši u proceni meteo situacije, mogao je da uopšte ne bude upoznat sa istom, mogao je da pogrešno sugeriše i predloži izvršenje zadatka, ali on nije taj koji donosi konačnu odluku. Ne sme da pogreši onaj koji donosi konačnu odluku. Njegova je zadnja. U krajnjem, zato valjda i postoje komandanti i zato je njima dato pravo da donose odluke."
      Davor LUKAČ

×
×
  • Create New...