Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Sign in to follow this  

Оцени ову тему

Recommended Posts

ovaj-decko-vraca-zivot-selima.jpg Foto: Milan Stojiljković (privatna arhiva); Milan Stojiljković

Milan Stojiljković iz Donje Trnave već godinu dana na bicilu putuje kroz Srbiju sa svojim prijateljem i obilazi razne seoske sredine. A kao rezultat tih putovanja otkrio je šta nedostaje okolnim selima i pokrenuo brojne akcije kako bi poboljšao svet oko sebe.

„U svet biciklizma smo krenuli potpuno spontano. Nismo imali nikakvu ambiciju, ali kako smo prelazili kilometre bili smo sve opušteniji. Hteli smo da pobegnemo od stvarnosti, a ispostavilo se da smo upravo kroz biciklizam ušli u stvarnost još dublje“, objašnjava Milan.

Od maja do septembra prošle godine Milan i njegov drug, Milan Živković, su napravili 12 tura, obišli 13 opština i prešli oko 1300 kilometara.

Ovaj momak je završio Ekonomski fakultet 2011. godine, ali nije uspeo da nađe posao u struci. U potrazi za zaposlenjem, Milan je postao popisivač stanovništva, a naredne godine i popisivač poljoprivrede. Obavljati popis poljoprivrede bio je teži posao od popisa stanovništva, navodi Milan, jer su ljudi bili skeptični i iz straha odbijali da daju informacije o svojoj imovini.

09

Skupljajući razne priče brojnih ljudi, koji su bili željni razgovora, Milan je odlučio da sve to objedini u knjigu „Popisivač na točkovima“. Ova knjiga je objavljena u martu ove godine i već je imao promocije u Donjoj Toponici, Nišu i Beogradu.

„Pokušavao sam da nađem nešto lepo u tom poslu, a to su upravo bili ’biseri’, razne anegdote i primere dobre prakse koje sam prikupljao na terenu. Krenuo sam da šerujem sve to na tviteru pod nalogom Popisivač i video sam da se to ljudima dopalo. Kada sam krenuo da se bavim biciklizmom prikupljao sam razne priče i shvatio da to može da preraste u knjigu. Tako sam objavio knjigu ’Popisivač na točkovima’“, ističe ovaj bivši popisivač i biciklista.

Međutim, osim biciklizma i objavljene knjige, Milan je i predsednik organizacije „Kobra“, koja postoji od 2007. godine, i koja radi na brojnim društvenim i kulturnim akcijama. Edukovali su se kako da pišu projekte da bi mogli da svoje ideje sprovedu u delo.

Napravili smo park u Donjoj Toponici, na mestu divlje deponije, koju smo očistili, i obnovili smo Dom kulture u tom selu. Sada je tamo i biblioteka, folklor za najmlađe, besplatan internet, stoni tenis, stoni fudbal, pikado, penzioneri mogu da igraju šah i to je sada mesto koje nas, mlade, drži za ovu sredinu“, ističe ovaj svestrani dečko.

Ono što je veoma bitno za društveno-kulturni razvoj ove sredine jeste to što „Kobra“ organizuje međunarodne kampove od 2012. godine. Tada Dom kulture u Donjoj Toponici ujedini dvadesetak volontera iz celog sveta, koji pomažu u brojnim akcijama, ali i predstavljaju svoje kulture. Meštanima sve to predstavlja pravo uživanje, a stranci odlaze u svoje zemlje puni utisaka.

Članovi ove organizacije su očistili još jednu divlju deponiju između Donje Trnave i Donje Toponice, odakle je uklonjeno oko 30 tona otpada, a preko puta su napravili teren za odbojku na pesku, letnjikovac i javnu česmu, gde mladi preko leta provode veliki deo svog slobodnog vremena.

„Ono što je posebno ostavilo trag na ruralni razvoj je to što našu grupu uzimaju kao primer dobre prakse, zbog čega stalno dobijamo pozive od mladih ljudi iz sele Srbije, koji bi nešto promenili u svojoj zajednici a ne znaju kako. Mi smo tu da im pomognemo da ostvare svoju ideju“, ponosno ističe Milan Stojiljković.

HPIM8487

Ove godine će organizovati tri međunarodna volonterska kampa: u maju, julu i septembru. U toku ove godine će, u saradnji sa niškom nevladinom organizvacijom „Proaktiv“, sprovesti projekat koja se odnosi na organsku proizvodnju. Pokušaće da proizvedu organsko začinsko bilje na oglednoj parceli.

Ovaj projekat obuhvata sedam edukacionih seminara na kojima će učesnici moći da se edukuju kako da primene organsku proizvodnju iz te oblasti na svom imanju. Jedan trening je održan u martu, a drugi će biti održan krajem aprila u Donjoj Toponici.

Osim ovih aktivnosti, Milan ima u pranu još jednu avanturu, ali ovoga puta nije u pitanju biciklizam, već pešačenje!

„Ja i još četvoro mojih drugara ćemo pešačiti do Atosa u Grčkoj. Ići ćemo od Vranja do Hilandara, što je oko 450 kilometara u jednom pravcu. Treba da krenemo 25. maja, a do tada moramo da nabavimo novu opremu. Zbog toga ću svu zaradu od prodaje knjige da uložim u štampanje novog tiraža i u opremu za to putovanje“, objašnjava ovaj ambiciozan dečko.

 

http://niskevesti.rs/2420-ovaj-decko-vraca-zivot-selima/

Share this post


Link to post
Share on other sites
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt

Креирај налог или се пријави да даш коментар

Потребно је да будеш члан ЖРУ-а да би оставио коментар

Креирај налог

Пријавите се за нови налог на ЖРУ заједници. Једноставно је!

Региструј нови налог

Пријави се

Већ имаш налог? Пријави се овде

Пријави се одмах
Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Милан Ракић,
      Posle točno 23 godine, pre nekoliko dana telefonom su razgovarali Džoni Štulić i Petar Luković; tema – feljton na XXZ portalu o Štuliću iz knjige “Biografija” Hrvoja Horvata. Džoni je predložio da za naš portal napiše odgovor/demarš spram objavljenih feljtonskih nastavaka, pogotovo trećeg dela, ali je zbog celokupne slike i razumevanja morao proširiti odgovor i na druge teme. Tekst Branimira Džonija Štulića objavljujemo u originalu; u heksametru; na ćiriličnom i latiničnom pismu, onako kako on inače piše…
      Photo: Zoran Trbović/XXZ
      Posle razotkrivaњa Šerbeџijinih mračnih laži,
      odmah њemu koliko sutradan priskoči u pomoć
      još mračnije glasilo Druge zapovedne linije,
      Večerњi list, obznanom da u svojoj nakladi izdaju
      za zagrebački sajam kњiga, Interliber, dve hiљade
      osamnaeste, moj necenzuriran životopis iz
      pera Hrvoja Horvata. Necenzuriran je umesto
      neautoriziran, mašti na voљu, podmetaњe, laž
      (da zametnu mom ukradenom novcu trag, bacajući
      koske helotiji na krivi kolosek), a sve to kanda
      boreć se protiv govora mržњe (kao da mediji 
      i televizija nisu raspirili požar rata u
      Jugi), pošto govor mržњe nije sloboda govora
      – dovoљno je samo zaviriti u komentare o
      meni na tu vest, oštija. Hrvoje Horvat pak nosi
      tako prenapadno ime da ga to prosto odaje, no
      od tih novih momenata koji osvanu u najavi,
      jedan ću ispraviti. Neli Mindoљević izjavi
      da ono što prelije čašu između њenog muža
      Davora i mene, posetiv ih pred rat devedesete,
      bejaše to što Davor reče kako ne bi mogao
      pucati u prijateљa, dok ja rekoh da bih. E sad,
      toga se ne sećam (mada znajuć sebe u to uopšte
      ne sumњam), međutim, ono zbog čega me Davor istera
      iz stana, rekavši da im više ne dolazim, beše to
      što ja ustrajem na tome da Srbi imaju pravo
      živeti u Hrvatskoj, dok on zauze suprotan stav.
      Tako na kraju balade ipak zapuca on, a ne ja.
       
      I takođe, Jura Pađen mi nikad hrvatsku zastavu
      na odlasku ne dade, već samo kњižicu: Pale sam
      na svijetu. Niti me je sedamdeset prve ijedan
      pandur pipnuo, budući sam jedini išao od
      Trga prema Mažurancu, dok su gomile hrlile
      u suprotnom pravcu. Naprosto nije bilo potrebe.
       

      Photo: Zoran Trbović/XXZ
      Međutim, nisam samo ja primetio da je Hrvoje
      Horvat lažњak, već i drugi. Na Nezavisnom news portalu
      (HOP) – nemoguće je ne opaziti kako samozvani
      Hrvati izbacuju sve srpsko iz zapodnosrpskog
      narečja, otuda suicid i news – osvane vest pod
      ovim naslovom: Prvo je Štulić nazvao Šerbeџiju
      Gruzijcem i lažnim Srbinom, a onda je general
      Sačić oprao њega! Dakle, pored slike Šerbeџije
      kako pozdravљa u srpskoj oficirskoj uniformi 
      i šajkači (iz nekog filma), bude i preslika svežeg
      natpisa iz novina gde najavљuju tu Horvatovu
      kњigu o meni. A tekst ispod toga ovako glasi.
      Dajte molim, neka mi netko, tko ovo čita, javi,
      piše li unutra taj lažњak "Hrvoje Horvat", kako
      je Štulić, ranih devedesetih (dok smo mi њegove
      pjesme slušali), bukvalno psovao "j... majku ustašku,
      fašističku" svim Hrvatima koji su branili svoju
      Domovinu, hrvatski narod...Te, kako je tada, pred
      živim љudima, zazivao tenkove takozvane
      JNA, da nas sve pregaze... ti sebični, oholi,
      velikosrpski, protuhrvatski zlobniče, prvo idi
      na koљenima do Vukovara i zamoli za oprost
      hrvatski narod!! General Sačić o jugosu Štuliću.
       
      Ranih devedesetih (i pre toga) svi moje pesme
      slušahu, pa čak i čobani po vrhovima planina,
      ako im već ovce uz Breginu glazbu boљe travu
      pasahu. Nisam Srbin pa da bi ustašama jebao
      majku (nema mržњe do bratske mržњe, što ne znači da je
      svaka mržњa bratska, bar ne u mom slučaju), fašizmom se
      ne razbacujem, a Hrvata odavno nema. Pred živim
      љudima (Pađenom, iako mu je životnost upitna)
      jebah majku tima koji šaљu tenkove u napad
      bez pešadije. Treba znati znaњe. No u toj Jugi
      bude lažњaka, kao pokretačke snage, na sve strane.

      Photo: Zoran Trbović/XXZ
      Šerbeџija je baba–devojka iz tridesetih, a
      Štulić iz daљine deli packe...veli samozvano
      piskaralo i rock hroničar (kako sebi laska) iz
      potpuno iste daљine (jer desetleće i po posle
      mene u nizozemske prostore dođe), prenebregnuvši
      da ja delim packe o svojem i na svoj račun, dok on
      o tuđem i za tuđi račun (a u svoju korist). Sad,
      razlika malena, ali zimzelena. Nesumњivo
      već očekuje 'Pulicera', no vidi se ko su mu
      gazde. I ne samo њemu, nego i Nedeљniku, ča
      odmah za Večerњim krene spasavati kazanџiju,
      zatraživši mišљeњe od dotičnog kadra, koji pre
      toga objavi neke svoje umotvorine, gde se
      maltene pohvali da je sa mnom jahao (Johan i ja)
      uz sve to što imadoh semitske oči i što me dvaput
      u Zagrebu viđe na ulici. Stoga i natuknica
      da se već neko vreme opaža moje odstupaњe
      ili odskakaњe od (њihove) partijske linije.
      Fino. Lov na veštice. Tek iskoristi zgodu da me
      opiše kao kombinaciju derišta i zločeste
      usedelice, koji napada onoga koji se
      ne može braniti. Otud su mu u pomoć jurnuli.
      A Šerbeџija opet u svom odgovoru iznese
      dodatne laži: da sam s њim i Rupčićem rujno vino
      pio, i da sam ga na koncert u Dubrovniku pozvao,
      na koji je avionom stigao (on ne bi nikom
      zrno soli iz svoje kuće dao, a kamoli na
      avion trošio, to podmetne zato da ispadne
      kako je i pre tri desetleća isti status imao).
      No moguće da tâ večerinka (kad me provoza svojim
      kolima) bude prilikom rođendana њegovog sina,
      pošto o tome nisam vodio računa, naime,

      Photo: Zoran Trbović/XXZ
      očito se goste na takve stvari poziva. Dakle,
      kazanџija se ne uzmogne braniti, otkako bude
      uhvaćen sa gaćama na kolenima. Ništa zato,
      smesta mu donesu paravan i toalet papira.
       
      Kako bilo, posle trinaest godina lažњak ponovo
      izda nadopuњeni (za trećinu, veli) životopis
      moje bezličnosti, ovog puta bez naslova Fantom
      slobode, samo Štulić i biografija, uz њegovo
      ime, a na vrhu izdavač, Večerњi list, premda bi
      umesto izdavača, jer to nije za naslovnicu,
      trebalo staviti – neautorizirano – ali
      ko bi onda kupovao i u to poverovao?
      Elem, na predstavљaњu kњige okupi isto takve
      bezvezњakoviće: glavnog urednika Večerњaka
      (za koji nikad ništa ne kazah, čak ni u ono doba),
      piskaralo Borivoja Radakovića (ča me opet
      zameni za Stublića), i Babogredca, koji se pre
      šest–sedam godina u Jutarњem listu nabaci na me
      da lažem kao pas u istom dahu sa poricaњem
      da znaju moju adresu na kojoj me, uostalom,
      i poseti, i koja je potpuno ista kao i
      na obračunu o prodaji mojih nosača zvuka
      iz devedeset osme, gde jasno piše da sam stranac,
      kad taj ispis i dobih. Kako samo rđa rđu nađe,
      i šta ja uopšte imam sa svima њima, pa to je
      prosto vredno naricaњa i lelekaњa na sav glas.
      To se prvo izdaњe proda bar u trideset hiљada
      primeraka (bilo je više naklada), tako sigurno
      kao autor pokupi trideset hiљada evra;
      tvorac zadњeg smeća, koje nema nikakve veze ni
      sa mnom ni sa stvaraњem remek–dela, ako je remeslo,
      uostalom, maџarski za zanat, pa tako vrhunsko,
      prvorazredno delo. Inače, zašto bi se toliko
      o meni pisalo? Zacelo odavno ne živim tamo.
      Ali niko jošte strvinare ne odagna, dok neki

      Photo: Goran Pavelić Pipo
      lav na put ne bane, a čagљevi se i lešinari
      tad raspu kud koji, glavom bez obzira, na sve strane.
      Jasno, Babojedac je isturen da skrije Škaricu,
      a Škarica gazde. Kapoi u konc–logoru, brale.
       
      Međutim, Horvat kaže da smo nekoliko popodneva
      razgovarali po četiri–pet sati, a nazvao me
      samo jednom, dve hiљade treće, ili godinu pre
      toga, krajem maja, sat vremena, ako i toliko,
      što uopšte intervju ne beše. Eto kako laže.
       
      Stoga ni reči o tome kako je došlo do moga
      astronomskog poreza (iako sam čitav slučaj sa
      dokazima, i da se ne radi o autorskom pravu
      nego vlasničkom, kao i to da sam stranac, i ceo
      način pљačkaњa, javno izneo pre šest i po leta,
      dok on skupљaše podatke još pet godina posle toga),
      već samo olaki zakљučak da je priča o њegovoj
      pokradenosti kompleksnija, i da je neki zakљučak
      u tome što se ne želi prijaviti ni u jednu
      agenciju za zaštitu autorskih prava (čisto
      izvrtaњe, budući Jugoton nije vlasnik moga),
      a i zašto bi kad sam vlasnik svega svoga i kad to
      nije na prodaju, pa čak i da hoću ne mogu,
      jer imam svoj kopirajt, dok agencije ne dopuštaju
      da ista osoba ima autorstvo i kopirajt,
      kao i da sam snimio veliki broj albuma i
      prodao ih u velikim nakladama, pa su se
      osamdeset i treće skupili veliki iznosi
      poreza koje je trebalo platiti. Kaj god. Nije
      uopšte bila stvar u tome, premda je istina da sam
      prodao velike naklade (cela kњiga mu je puna
      netačnosti i proizvoљnih zakљučaka, ne samo
      zato što ne zna ništa o meni i o temi o kojoj
      piše, nego i namerno skreće voz na slepi peron,

      Photo: Zoran Trbović/XXZ
      što spada u čisti teror), i ništa se nije skupilo,
      već sam pristigle iznose digao i њima snimaњe
      dve ploče u inozemstvu platio (Jugoton nije
      mogao zakonski poslovati u inozemstvu, jer
      beše ilegalan), i onda su mi tê utrošene
      novce povratili, ali računali su mi trošak
      pod zaradu, odnosno da sam dobio sto hiљada,
      a ne pedeset, budući celo poslovaњe vodih
      preko svog žiro računa...
       
      Taj lažњak Horvat voli teatarska pomagala i zna
      kako ih upotrebiti (prerušavaњe). Što se mene
      tiče, počne sa CD–om Đoni budi dobar – Tribute
      To Azra – kojim se diči u svojoj biografiji,
      kao organizator i urednik toga nedela, 
      i na kojem su dvadeset tri moje pesme uz nešto
      maњe izvođača (inače potpuno neslušљivo),
      u izdaњu nepostojeće zagrebačke kuće Crno
      bijeli svijet (CBS), od kojeg ne videh ni centa,
      to je, dakle, krivično delo, koje, naravno, њega
      ne kači. Zatim izda dve moje biografije i
      u њima faksimile mojih pesama za koje nije
      imao odobreњe da ih tiska, to je, takođe,
      nedozvoљeno. Dakle, ne samo da na meni kešira,
      već gradi i svoju karijeru. Tek uznapreduje do
      koscenariste Naših dana – priče o hrvatskom rocku –
      uz Škaricu, te me stave unutra mada sam stranac,
      što podbočih dokumentom, no toga nema u њegovoj
      kњizi, ali zato mi pismo iz osamdeset druge
      (iz Њujorka) podmetne u devedesetu, za što ne
      krivim њega, već Banovićku i Mindoљevićku, kao
      sluge neprijateљa (inače ne bi Banovićka
      toliko uspela preko svojih mogućnosti, niti bi
      Mindoљevići došli do stana). I premda Banovićku
      mњah dvaput ženiti (kao dotur Luiđi iz Malog
      mista Bepinu), nikad se za mog boravka onamo

      Photo: Dražen Kalenić
      naše familije nisu srele (čudovišno kako im
      takvo što uopšte padne na pamet), kad i ja retko
      doma navraćah, a posle mog odlaska nije bilo
      potrebe – istina, kod њenih ponekad meњah novce.
       
                                                      ...Shodno i Horvat u
      svom sočnom štivu (koje podebљa između hiљadu
      i hiљadu i po puta, zavisno od toga koliko,
      umesto samo jednoga, iznosi tih nekoliko
      popodneva po četiri–pet časova), zapravo isto
      postupi kao i zmija u rajskom vrtu kad Evu
      na jabuku uputi, ča redom i Adama navede
      jesti. A takvi su mu i ostali sagovornici,
      sem, moguće, Juričića, koji je uglavnom korektan,
      jer nikako ne stoji da je puk hrlio da me vidi
      osamdeset sedme/osme zato što sam tri i po leta
      izbivao sa tih prostora, to je naprosto uvreda,
      budući nikakve razlike nije bilo ni pre ni
      posle toga (vaљda ja znam); devedeseta bejaše
      posetom delomično skromnija zato što je rat bio
      pred vratima, beše to u vazduhu i za to se znalo,
      ma i tako, jedini sam ja po zemљi kružio i
      nastupao (po običaju bez ikakve reklame).
      Takođe, Lajnerova priča nema veze sa istinom:
      њega sam plaćao da bih se u formi održavao
      i neodložan rad ne prekidao, budući sam na
      vremenu uštedeti hteo (vreme je skupљe od novca)...
                                                                  ...Posledično,
      uspeh mi je trebao da bih svirao, jer živim da
      radim, i radim da živim, a to što proizvedem spada
      u kolateralnu štetu koja se ne može izbeći
      (bile to moje pesme, soliraњe ili revaњe).
      Porez plaćam. Otud je to samo moje. I kakve veze,
      ko stranac, imam sa helotijom da se piše o tome?
       
      I kako samo taj helot Babojedac masno laže,
      pa to nije normalno. On uopšte nije postojao
      u moje vreme, niti išta zna o mome snimaњu
      i poslu; kaže da je diskografija dozvolila
      i Johnnyju Štuliću da snima sedamsto sati u
      skupom studiju u Lisinskom. To je, izjavio je,
      bio luksuz o kojemu bi vani kapitalisti (oh)
      donosili posebne odluke. U Lisinskom miksah

      Photo: Zoran Trbović/XXZ
      duplu ploču mesec dana (Rapsodiju), ne više od
      dvesto sati, dok snimaњe na Zelengaju obavih
      kod Smoleca, recimo dvesto pedeset sati, dakle
      (moji novci među њima kruže, ja ni centa ne viđe),
      uvrh glave četristo pedeset sati (po domaćem
      cenovniku, dok se nosači zvuka prodavahu po
      svetskoj ceni). A taj Lisinski studio beše kao
      Rols–Rojs, međutim, bez brisača, tako da se po kiši 
      i snegu (a zima je bila) nije moglo voziti 
      u њemu, sve da je i bilo goriva i vozača
      (što nije uvek), naime, ni jedan jedini efekt
      nisu imali, sem goli pult, istina, kao spejs–šatl,
      ali ja otiđoh tamo zato što je kod Smoleca
      ne samo magnetofon zatezao, nego što nije
      bilo nikoga ko bi snimati znao, dok je žena
      vlasnika imala tikove, mimo drugih koji bi se
      onde vrzmali, rečju, pušiona, tako da bejah
      primoran tražiti snimateљa na ulici, svakog
      prolaznika upitavši da li zna snimati. Niti
      htedoh ići u Lisinski, naprosto ne beše drugog
      raspoloživog studija. Zatim veli (Babojebac)
      da Štulićevi albumi osamdesetih nisu bili
      najskupљi, ali je on imao A jedan tretman za
      sve što mu je trebalo. Urednici bi došli čuti
      što je napravio i rekli 'to je na dobrom putu,
      ali treba još.' I diskografi bi poslušali i
      produžili mu rok snimaњa. Moj A jedan tretman je
      bio samo kod skupљaњa press–klipinga, sve ostalo sam,
      što mi je trebalo, svojim novcem i trudom nabavљao,                                   
      i donosio gotove snimke, a oni bi samo
      naknadno platili studio i ništa više. Nikad mi
      urednici nisu rekli 'treba još,' jedini put kad
      imadoh kontakt sa urednikom za snimaњa beše
      upravo tâ promena studija za Rapsodije, kad se
      od Smoleca prešlo u Lisinski; tom zgodom se ništa
      nije slušalo, već se nastavak rada dogovorio.
      Dapače, ja sam odlučivao treba li što boљe
      činiti ili ne, i niko drugi, stoga, na primer,

      Photo: Zoran Trbović/XXZ
      nanovo za svoj groš miksah Krivo srastaњe, plus trošak
      za tri sedmice. A sve to zato jerbo htedoh dobar
      zvuk dobiti (Fazani i Srastaњe), budući su me
      doma unakazili. Tim načinom, organiziravši
      sve za svoj račun, Jugotonu isporučih gotove
      albume: Sunčanu stranu ulice, Pločnike, Fazane
      i Srastaњe (plus uživo, govorim iskљučivo o
      prvom delu karijere i albumima koji su se
      najviše prodali), a oni su ih objavili samo
      zato što sam imao ogroman uspeh sa prodajom,
      inače ne bi nikada, i u tome se moj A jedan
      očitovao. Da se њih pitalo, ja bih samo dve
      ploče imao: prvu Azra, i Između krajnosti,
      kojom sam porez platio (obe u њihovom studiju
      urađene i obe katastrofalne, kao što su
      i oni sami). No ja stvarah (i kao neposredni
      proizvođač i kao kapitalista) na svoj rizik
      ono što Jugi tada trebaše, koja onda moja
      zemљa bejaše (nastavљajući Titovim putem i
      pod sloganom: što si ti za svoju zemљu učinio?),
      a Jugoton њezino preduzeće, drugačije se
      i nije moglo. Novcem službeno beše zabraњeno
      raspolagati, a Jugoton nije imao prava
      u inozemstvu poslovati, stoga su sa mnom samo
      tipski šestomesečni ugovor po ploči imali
      (kao student servis), koji su u vlasnički preveli
      istim obrascem po kojem su nacionalizirani.                                         

      Photo: Kamenko Pajić
      Hej stari sjeti se i reci mi nešto o њoj, hej stari
      plati gem, prijateљ si moj – gem je gemišt, špricer, belo
      vino i mineralna voda, a mineralna voda je
      voda sa mehurićima. Tako je Jugoton, kao
      nacionalizirano preduzeće za štampaњe
      plastičnih patkica, bio u inozemstvu ilegalan
      (kako samo laskaju sebi kao diskografima,
      partijski sekretari nacionaliziranim sredstvima
      postadoše kapitalisti, zakloњeni helotima),
      što se produži i po њihovom rasturaњu Juge
      (da zabašure sav počiњeni kriminal, te da u
      novim okolnostima operu novce), budući
      u zločinačkoj Hrvatskoj nastave poslovaњe bez
      ikakvih problema, i, kao da se ništa nije
      desilo, zavedeni u kњige kao trgovačko
      društvo bez odgovornosti, prilagodivši ime u
      Kroacija Rekords. To bez odgovornosti je potpuno
      isto kao i pripravnički tipski šestomesečni
      papiri, može da bidne, al ne mora, il puj pike,
      ne važi. Naravno, zaštićeni su, i onda i sada,
      kao beli medvedi (nažalost, to je samo fraza,
      medvedi i beli i smeđi itekako ispaštaju)
      zato što su gazdinska filijala za otimaњe
      para....................... ali što oni propuste
      to na kraju godine država (takođe avetiњska
      gazdinska tvorevina) kroz poreze uzme, sa nasladom
      zaračunavši trošak pod prihod, dok pravosuđe služi
      samo zato da se nedela okade, jer ko drži

      Photo: Damil Kalogjera
      novce taj plaća i sudije (sudije se postavљaju,
      pučanstvo ih ne bira, premda se živi u republici,
      to jest javnosvojnosti), dakle, čista turbo mafija.
       
      Nazad na Babojedca i lažњaka Horvata (našla
      vreća zakrpu). U kњizi piše da se Babojebac
      sa Štulićem upoznao љeta osamdeset prve,
      kad je Azra svirala u Vinkovcima. Budući je
      Babogredac od sedamdeset devete posjedovao
      tonski studio u Bošњacima, Johnny ga zamoli
      da ga odu pogledati, pa su sjeli u auto
      i odvezli se dvadeset pet kilometara. Idućih
      mjeseci Babogredac je sa Štulićem u autu
      proveo puno vremena, vozeći ga na koncerte,
      ali je radio samo s originalnom tročlanom
      postavom Azre. Babolašca je meni doveo – da
      ozvuči jesensku turneju (odsad ću ga tako zvati,
      jer pun je bisera kao rak govana), znači posle
      leta – tadašњi vršilac dužnosti menaџera Brada
      Sladić, dakle, preko њega sam ga upoznao. Ja sam
      u Bošњake tek osamdeset osme navratio da bih
      studio video, i to na њegov poziv. Rekoh već
      da besmo odvojene ekipe i uopšte nismo
      skupa putovali, a kamoli da me on vozio
      na koncerte, niti je on išta radio sem zvuka.
      Jeseni osamdeset i prve odvezao ga je
      automobilom u Trst, gdje je Johnny doživio šok.
      Bilo je to prvi put da je izašao iz države
      na "zapad" i nije se htio vratiti. Problem je bio
      što je navečer Azra svirala jedan od pet nastupa
      u Kulušiću. "Jedva smo se stigli vratit na vrijeme,
      publika je već počela izlaziti iz dvorane",
      govori Babogredac, "ali kad su ga vidjeli svi su

      Photo: Zoran Trbović/XXZ
      ušli natrag". Kakav gnojni smrad! Ja sam u Trstu bio
      dvaput sredinom sedamdesetih – toliko o šoku
      i da se nisam hteo vratiti. Azra je svirala
      ceo tjedan, sedam nastupa, od ponedeљka zakљučno
      sa nedeљom, a u Trst se išlo negde krajem godine,
      rekao bih, jer takav put je bliži iz Slovenije,
      u svakom slučaju, ne sećam se ikakvog kašњeњa,
      premda je dobro katkad zakasnit zbog napona koncerta.  
                                      
      Te iste godine Želimir Babogredac s њim je
      putovao u London, radi Štulićeva susreta
      s novinarkom Vivian Goldman...Kakva bљuvotina!
      Babolažac nije imao nikakve veze sa mnom;
      išao sam na svoj račun da se razonodim i da
      Banovićki boљe obzore pružim...jer to je bilo
      vrijeme odlične serije koncerata u londonskoj
      dvorani Lyceum, gdje je Johnny gledao Pretenderse,
      Stray Cats, Jam, Police i druga aktualna imena (u
      Lajseumu gledah Strej Ketse i Pritenderse, dok Џem
      u nekoj sportskoj dvorani, a Polis se ne sećam).
      Babogredac mu je naručio gitaru Rickenbecker,
      model John Lennon, koja je iz Škotske poštom stigla u
      London (Babolažac nije ništa naručio, on je
      samo broj od Tome imao, gde su svi iz Istočne
      Evrope navraćali, pa sam tamo s њim otišao
      i žeљu za tim modelom izrazio), a Štulić je
      odmah pozvao Stefanovskog da ju isproba. Nakon
      što ju je (kako su obojica nepismeni) uzeo
      u ruke, Vlatko je rekao "ovo je igračka, ovo
      nije gitara", a Johnnyjevoj muci nije bilo
      kraja (toga sa Vlatkom se ne sećam, ali stoji da

      Photo: Goran Pavelić Pipo
      mojoj muci sa tom gitarom nije bilo kraja). Ali,
      nije bilo niti kraja slavi, jer je dao intervju
      Vivian Goldman koja ga je potom proglasila (oh)
      najboљim novim mladim poetom u Europi. Dapače,
      govori Babogredac, "čim smo stigli u hotel (nije
      slučajno dobio posao u Kroreku, vidi se
      da je Udbin provokator) na recepciji je Johnnyja
      čekao poziv da se javi Goldmanovoj." Goldmanicu
      nikad nisam sreo, a kamoli joj intervju dao,
      sve da me poziv i čekao, o čemu pojma nisam
      imao. Doduše, sećam se da sam baš na Strej Ketsima,
      sedeći na balkonu, čuo voditeљa gde pred nastup
      nešto pomiњe Jugoslaviju, ali pošto nisam
      razumeo engleski, okvirno protumačih sebi da
      verovatno skreće pažњu na važne goste u publici.
       
      A takozvani 'Balkan info' me nazove mesec dana
      pre objavљivaњa mog telefonskog odbijaњa da
      sudelujem u emisiji (navedu da to beše 
      dan pre toga), međutim, snime me bez mog znaњa, pa to
      na tjubu objave – moja o takvima razmišљaњa. 
       

      https://www.xxzmagazin.com/kao-kad-se-dug-vraca-faksiranim-novcanicama
    • Од Милан Ракић,
      Lumpenproletarizacija mladih ljudi najjasnije se ogledava u kafanskom i folklornom nacionalizmu, koji se onda ispoljava na sportskim priredbama i kolektivnim manifestacijama tog tipa
      Kada sam u meču Kupa Uefe protiv Širokog Brijega u Bazelu ulazio u igru u drugom poluvremenu, nekoliko hiljada navijača gostujućeg sektora klicalo je “Ubij, ubij Srbina!” Bilo je pomalo čudno to doživeti na stadionu na kom sam proveo devet godina i koji sam svim srcem smatrao svojim. Posle utakmice, svita novinara, među kojima i par “naših”, tražila je od mene da prokomentarišem taj detalj. Bilo je previše lako i nimalo viteški reći kako su to sve hrvatski ekstremisti koji, eto, po ko zna koji put pokazuju svoju pravu narav. Umesto tog tradicionalnog “balkanskog” refleksa, koji je danas medijski i huškačko-forumaški sveprisutan, rekao sam da su to isto moji, u ovom slučaju ne toliko zbog toga što sam odrastao u jugoslovenskom duhu, već zbog toga što nisam hteo nikom “napolju” da dam povoda za priču o balkanskim plemenima i varvarima koji imaju tradicionalno šovinistički odnos jedni prema drugima.
      Kada kao klinac sanjaš o igranju za nacionalni tim, čistom dušom i naivnim dečačkim patriotizmom ne možeš da pretpostaviš kako sve to izgleda uistinu. Ne slutiš da se sport hrani najprizemnijim nacionalizmom, a da se stadioni i arene pretvaraju u fabrike šovinizma, nasilja i mržnje. Dok sam igrao, bio sam u priči u kojoj se sportski patriotizam identifikovao sa nacionalnim populizmom i pravoslavnom običajnošću, koji su meni više ličili na paganske rituale. Bio sam svedok tragikomičnog ispoljavanja neurotičnog kvazipatriotizma i verništva, ljubljenja krstova pred izlazak na teren, konstantnog krštenja, molitvi za pobedu i pogleda u nebo, salutiranja prepoznatljivim nacionalističkim pozdravima, kako na samom terenu među igračima tako i na tribinama. U takvim situacijama postaje primetno da se igrači ponašaju udvorički i populistički, uglavnom želeći da utole opsesivan strah da ne budu proglašeni za nepatriote.
      Pred odlazak na Svetsko prvenstvo u Južnoj Africi, srpska reprezentacija je posetila Hram Svetog Save u Beogradu. Polako se ustaljuje običaj da mnogi timovi pred početak sezone ili pred odlazak na veliko takmičenje traže naklonost Boga na putu ka uspehu, što nije karakteristično samo za balkansko podneblje, već na svim mestima gde religija ima narodnjački karakter i čini snažan element nacionalne svesti. Izbornik hrvatske reprezentacije pred utakmicu protiv Srbije moli se za snagu u predstojećem meču i svoju molitvu postavlja na društvene mreže, verovatno da bi dokazao svoj patriotizam. Na tribinama takođe dominiraju religijsko-nacionalna ikonografija i skandiranje. Sveštenstvo ne želi da progovori o toj vrsti bogohuljenja i “uzimanja zalud imena Gospodovog”, i sve dok uživa naklonost tih grupa i široke populacije koja se drži daleko od progresivnih ideja, biće im oprošteni smrtni grehovi i posezanje za “lažnim idolima”.
      Evangelizacija sportskih priredbi, kao što je to katolički kler podsticao nedavno u Poljskoj, i koketiranje sveštenstva sa sportom, pre svega su vrhunska blasfemija, jer je sport kao takav ustvari fetišizacija uspeha, medalja i pehara, gde dominiraju paganski rituali i idolopoklonstvo. Međutim, pored kriminalaca i novopečenih biznismena, sportisti su najveći ktitori crkve i zbog toga je organizovan sistem indulgencija, zastupljen gotovo više nego u srednjem veku. Religijsko licemerje pomešano sa praznoverjem, sujeverjem i neurotičnim kvaziverskim ritualima susretao sam kod svojih kolega svih mogućih vera, nevezano za zemlju u kojoj sam igrao.
      Nacionalizam je gotovo po pravilu u prirodnoj simbiozi sa crkvom i to u tranzicionim procesima postaje okosnica stvaranja reakcionarne društvene klime i politike. To nije fenomen uočljiv samo unutar verskih zajednica na prostoru bivše Jugoslavije, već globalno – sveštena lica redom su postala politički komesari desnice i najnazadnijeg konzervatizma. Kao što su sportisti i navijači privrženi banalizovanom iskustvu nacionalizma, na isti način su bliski narodnjačkoj religioznosti i bigoteriji, gde demonstriraju nepoznavanje najosnovnijeg katehizma, dok je meni sve to bila potvrda pređašnje intuicije da je dublja vera ateiste nego pomodnog i folklornog vernika.
      Huškački mentalitet neretko prati ostrašćena masovna događanja, a ovde je on pojačan medijima, navijačima, pa i političarima koji su uvek bliski toj vrsti patosa, dok se iracionalni patriotizam poslednih decenija pokazao kao tragična nit politike među jugoslovenskim narodima. Iako su te stvari, nažalost, postale uobičajene i vremenom se, što je još tragičnije, stvara određeni imunitet prema njima, najviše me potreslo kolektivno bezumlje navijača na utakmici Srbije i Crne Gore protiv Bosne, u Beogradu. Tada je veliki deo navijača na stadionu uzvikivao notornu parolu “Nož, žica, Srebrenica”, nešto čemu u tim razmerama još nisam svedočio. Ova vrsta fašizma oseća se, nažalost, na velikoj većini sportskih priredbi, naročito kada nastupaju reprezentacije i klubovi iz bivše zemlje.
      Na osnovu iskustva sa igračima iz bivše Jugoslavije, shvatio sam da klerikalizacija i podržavljenje sporta nisu samo srpski fenomen. Hrvatski su sportisti još u većem obimu nego srpski uzjahali kleronacionalizam. Dobar deo njih svrstao se uz desnicu HDZ-a, za koju su postali najobičnije političke reklamne figure. To se dešava kada se stvori takva klima da se ne može biti patriota ako nisi uz izrazito nacionalistički program i ideologiju, tako da aklamacija hrvatskih fudbalera i rukometaša desnici naposletku izgleda kao prirodan čin. U Hrvatskoj je nezaobilazan deo kolektivne sportske ikonografije i euforije i famozni Marko Perković Thompson sa svojim neofašističkim nastupom, koji upotpunjuju sami navijači na tribinama fašističkim salutiranjem. On što je pritom neugodan presedan u regionu jeste da ovo ponašanje nije samo tolerisano od hrvatskog nogometnog vrha i izbornika, već je i direktno sa njihove strane podsticano.
      Profesionalni sport kao zrcalo anomalija društva
      U tranzicijskom, poratnom i postsocijalističkom društvu sport postaje institucija koja akumulira frustracije i reprodukuje nacionalizam, šovinizam i netrpeljivosti i kao takav idealan je instrument za držanje prekarijata i nezadovoljne mladosti daleko od zgrada ministarstava, fabričkih dvorišta i studentskih domova. Sport stoji tu zajedno sa svim drugim oblicima kolektiviteta i masovnim događajima u kojima sve otuđeniji građanin dobija snagu u kolektivnom ushićenju. Stadioni i arene time se pretvaraju se u inkubatore nacionalizma i šovinizma, a potomci osiromašene radničke i srednje klase u klasičan lumpenproletarijat. Klupska, regionalistička, nacionalistička svest je lažna svest, koja sprečava razvoj autentične klasne svesti. Nacionalna ili klupska zastava zamenjuje zastave i parole o društvenoj pravdi, a baklja zamenjuje molotovljev koktel.
      Sport kao takav u sebi već nosi takmičarsku notu brutalnosti i gladijatorstva, koja razvija oblik ratničke svesti. Tu je važno reći, nevezano samo za specifični balkanski prostor, da sport kao masovni fenomen nema samo instrumentalni karakter u političkom smislu, već ima i pedagošku ulogu jer reprodukuje darvinistički model ponašanja koji treba da se naturalizuje i izgleda kao prirodan. U tom smislu zapanjujući je nekritički odnos čak i najvrsnijih teoretičara iz levičarskog spektra prema profesionalnom sportu kao sekularnoj religiji našeg doba, koji često perpetuira i učvršćuje sve anomalije na kojima je izgrađeno kapitalističko društvo.
      Pored toga, profesionalni sport danas od samog sportiste stvara telesno i duhovno osakaćenu ličnost, i to nije očigledno samo meni kao nekom ko je dobar deo života proveo u profesionalnom sportu, nego i samoj javnosti povodom svakog javnog nastupa mladog sportiste, što je već dobilo poslovičan status. Međutim, umesto da se iskreno i kritički zamisle zbog čega sportisti većinom postaju samozadovoljni, nekultivisani i narcisoidni skorojevići i nadmeni šminkeri, javnost i društvo s jedne strane biraju licemerno zgražavanje ili s druge strane običnu porugu i podsmeh. Izbegava se suočavanje sa činjenicom da samo društvo stvara određene slojeve koji odrastaju u specifičnim uslovima, tako da su sportisti, kao i navijači, proizvod anomalija društva kao takvog, dok se sport i navijanje pokušavaju instrumentalizovati za njihovo odvraćanje od borbe za pravedniji svet. Zbog toga je važno da sport zaokuplja pažnju mladih ljudi i da njihovi junaci budu Davor Šuker ili Siniša Mihajlović, a ne Rade Končar ili Ivo Lola Ribar.
      Nacionalizam, politika i sport nisu povezani na specifičan način samo na balkanskom prostoru, već su pikanterije tipa koji igrači ne pevaju himnu ili šta skandiraju navijači uočljive u svim zemljama koje su pred izazovima nacionalizma, identiteta, integracije, ksenofobije, multikulturalnosti. Ovo je zapaženo u zemljama sa velikim brojem imigranata, kao što su Nemačka, Francuska, Švedska, i u njima jako često dolazi do politizacije koja dobija svoju medijsku dinamiku i naizgled tabloidni ukus, a ta pitanja su, po svojoj prirodi, jako opasna po društvo. Ne moramo uzimati regionalna neprijateljstva podstaknuta sportom kao primer, recimo ono u Mostaru između Hrvata i Bošnjaka, dovoljno je pogledati koliko utakmice Engleske i Nemačke sa sobom nose izraziti nacionalistički naboj, pa da postane očigledno zašto se sport često percipira kao nastavak rata drugim sredstvima. Čak ako se ne analizira strukturalno već samo fenomenološki, profesionalni sport, sve više sveden na svoj darvinistički aspekt a nauštrb estetskog i etičkog, gotovo uvek nosi pečat belicizma i ratničkog.
      Sportista je podlegao pritisku javnosti i postaje uočljivo kako se grozničavo trudi da u svakom javnom nastupu dokaže svoj patriotizam. Dominantna kvazipatriotska javnost uspela je da ga ubedi da ne može da bude pravi rodoljub ukoliko nije izričit u svom nacionalizmu i čvrstoj odanosti domovini, tako da on jako često i u svom matičnom klubu, u svakoj povoljnoj prilici, ističe nacionalne simbole i ikonografiju. Sportista zaboravlja svoje klasno poreklo – ako ga je uopšte ikada bio u dovoljnoj meri svestan. Naime, velika većina sportista rođena je u nižim slojevima i siromaštvu, u čiji su svet već na početku prodrli nacionalizam i vera kao ideologije koje imaju zadatak da naturalizuju njihov društveni položaj, koji im od početka izgleda sudbinski, tj. “od Boga”. To se može primetiti i kod južnoameričkih fudbalera koji većinom potiču iz favela, kod tamnoputih Afrikanaca iz prašnjavih provincijskih sela, kod Afroamerikanaca u američkim getima ili pak kod dece doseljenika iz prekarnih predgrađa evropskih metropola.
      Teško je ostati relaksiran u svom identitetu i dostojanstvu posle svega šta su jugoslovenski narodi prošli ili pred globalno-političkim izazovima kojima su izloženi. Međutim, jako je tanka granica između naizgled benignog nacionalizma i radikalne ksenofobije, mržnje i netrpeljivosti. Kada evropska javnost reaguje na rasističke, fašističke i nasilničke ispade navijača, onda postajemo zabrinuti za imidž zemlje koja teži demokratskim vrednostima i proklamovanom antifašizmu. Međutim, mnogo više od potrebe da izgledamo civilizovano u očima sveta, trebamo da budemo zabrinuti zbog suptilne i postepene fašizacije društva, koja u određenim političkim prilikama prerasta u političke pokrete i programe na šta, kao što može da se vidi u poslednje vreme, nisu imune ni najnaprednije evropske zemlje. Stadioni onda neretko postaju mesta inscenacije, okupljanja i organizovanja fašistoidnih grupa, a posredno i mesta društvene normalizacije takvih tendencija.
      Lumpenproletarizacija mladih ljudi najjasnije se ogledava u kafanskom i folklornom nacionalizmu, koji se onda ispoljava na sportskim priredbama i kolektivnim manifestacijama tog tipa. Stadioni i arene tako postaju mesta gde se akumulira nezadovoljstvo prekarizovane mladosti, koja je zajedno sa svojim roditeljima najveći “gubitnik tranzicije”. Upravo zbog toga, u tranzicijskom poretku, bolje reći haosu divljeg kapitalizma, sport kao institucija neretko dobija vrlo specifičnu i problematičnu ulogu. Energija koja treba da donese promenu i ustane protiv tranzicijske nepravde, umesto da postane svesna sebe kao klase, pretvara se u iracionalnu stihiju koja se vodi lažnim idolima kluba ili nacije. S druge strane, uspesi sportista i nacionalni naboj nude samo trenutno zadovoljstvo i osećaj povraćenog dostojanstva, izgubljenog nedaćama i poniženjima rata i neimaštine. Narodnjački populizam je zbog toga uvek blizak sportu u kojem vlada iracionalnost i tu se jasno vidi istorodnost politike i sporta, gde ne dolazi samo do politizacije sporta, već sportizacije politike – oni konvergiraju u slogane kao “Forza Italia” i slične, dok se sami političari služe navijačkom retorikom i tonom.
      Sportista: protivrečni idol
      Treba razumeti da se sportisti, naročito fudbaleri, nalaze u jednom svetu u kojem dominiraju kriminalci i lihvari iz menadžerskih struktura, korumpirani kravataši sportskih organizacija i političari raznih profila, koji svi zajedno eksploatišu njihovu popularnost, računajući pre svega na njihovu nezrelost. Njih niko ne vidi u tom smislu kao žrtve, štaviše, dominantna malograđanska javnost uglavnom im zavidi i u svakoj prilici gleda da ih omalovaži. Paradoksalno, oni su sa druge strane inaugurisani u idole i ljude koji trebaju da budu uzori, i to je dominantno mišljenje u svetu, jer sport kao poslednje utočište morala i fer pleja teži da zadrži auru čistote i nevinosti. Međutim, do sada niko nije uspeo da objasni kako neko u svojim dvadesetima, bez obrazovanja i izgrađenih vrednosnih orijentira, može da bude uzor, da bude svestan društva u kom živi i svoje prave funkcije u njemu. On jeste uzoran, ali u jednom drugom smislu, u smislu idola koji treba da sugeriše da je biti uspešan i popularan najviše životno postignuće, a za to je poželjno biti brutalan i beskompromisan takmičar. Zbog toga je sportista zahvalna figura za kapitalistički sistem i socijaldarvinizam koji nagrađuje one koji se bezobzirno popnu do samog vrha.
      Nacionalizam ima neverovatnu sposobnost regeneracije i njega desnica koristi u srednjoročne i kratkoročne dnevnopolitičke svrhe. U nedostatku kolektivnih događaja u kojima ima priliku da učestvuje čitava nacija, sport postaje gotovo jedino polje ispoljavanja nacionalizma u svom vulgarnom obliku. On kao takav postaje presudan za konstantno osvežavanje nacionalne svesti. Bez ikonografije, parola, pesama, zastava, običan čovek u svakodnevnom iskustvu ne ume više da ispolji patriotizam i ljubav prema domovini. Kolektivno ushićenje, naročito kod uspeha i pobeda, postaje kompenzacija za sva poniženja i šikaniranja koja se doživljavaju na radnom mestu i u svakodnevici, i u tom smislu takođe ima katarzično dejstvo, što je neofrojdijanska teza koja nije prevaziđena.
      Klubaška svest, regionalizam, rivalstvo, državni tim, navijanje, doveli su do takvog stanja svesti da je nemoguće zamisliti državu i društvo bez sporta. Velika većina mladih doživljava veći emocionalni lom i u većoj je egzistencijalnoj panici kada se njihov omiljeni klub nalazi pred bankrotom i gašenjem nego kada je pred gašenjem veća firma od koje živi lokalna zajednica ili širi region. Ovo može najbolje da se vidi u periodima krize, kada spašavanje klubova koji se smatraju nosiocima identiteta ima ogromnu podršku javnosti, tako da se često novac tih istih poreskih obveznika koji ostaju bez najosnovnijih uslova za život koristi za opstanak i oporavak kluba. Nije slučajno što veća ostrašćenost i okrenutost sportskom kolektivizmu i euforiji koincidiraju upravo sa periodom krize, tranzicije i drugih društvenih procesa, koji su po svojoj prirodi stresni i često nepodnošljivi. Zajedno sa nacionalnim timom, privrženost klubu i aktivno angažovanje imaju presudan politički značaj za očuvanje socijalnog mira, što političari i institucije kapitalističkog poretka jako dobro znaju. Gotovo da plaši pomisao na nestanak sporta, jer bi posledice po društvo i socijalni mir, a samim tim i poredak, bile katastrofične.
      Starorimska maksima “hleba i igara”, nažalost, ne gubi na svojoj aktuelnosti sve dok postoje izrabljivački odnosi unutar jednog društva, jer to je najpogodniji i, što je još važnije, najjeftiniji način imunizacije nižih slojeva i osiromašene radničke klase te izbegavanja klasnih animoziteta. Nekada je to bila religija kao opijum za narod, a danas je to sport kao sekularna religija. Zbog toga, kao što se dete odmalena krsti i veže za veru, koja je na ovim prostorima gotovo po pravilu u simbiozi sa etničkom pripadnošću, tako se odmalena zaodeva u klupske i nacionalne šalove i zastave, i to postaje neotuđivi deo njegovog identiteta koji nosi u sebi. To prepoznaje kao nešto benigno i vanpolitičko, što u svojoj suštini nikako nije, jer se afektivna vezanost i nekritički odnos prema stvarima i stvarnosti najbolje daju eksploatisati.
      Sve ovo nije izrečeno sa pozicije anacionalnog puritanizma koji se gadi prizemnih parola i ikonografije ili sa pozicije nekakvog samodovoljnog kosmopolitizma koji odozgo arbitrira. Kod mene lično više preovlađuje žal za poumljenim patriotizmom i za narodom svesnim svoje društvene realnosti, koju treba menjati kolektivnim naporom, a ne kolektivnom euforijom. Nacionalizam u smislu domoljublja ima svoju svrhu u momentima kada su ugroženi identitet ili kultura jednog naroda ili kada se na osnovama nacionalne svesti artikulišu kulturni ili ekonomski antiimperijalizam i druge vrste otpora. Međutim, ako se karakter društvenih pojava postavi u istorijsku ravan, dolazi se do spoznaje da sport, religija, nacionalizam, kako u određenim istorijskim trenucima mogu da služe emancipaciji, tako u nekim drugim služe konzerviranju postojećih odnosa i gramšijanskoj integraciji u kapitalistički vrednosni horizont.
      Ova vrsta kulturne hegemonije jača kada treba sprovesti ekonomsku liberalizaciju. Ovi narativi samo su simptom iskrivljene svesti i, kao što je pokazala naša nedavna prošlost, u pravilu služe da bi se iza njih sprovela prvobitna akumulacija i razvlašćivanje radnika kroz privatizaciju, drugim rečima klasična pljačka. Zbog svega toga ostaje nerazumljivo zašto kritička teorija i levica hronično izbegavaju da analiziraju profesionalni sport u njegovoj društvenoj suštini, tj. kao funkcionalni element unutar klasnog sistema eksploatacije, koji služi njegovom održavanju i učvršćenju. Obično se fokusiraju na karakter sporta kao akumulatora nacionalističkih i drugih strasti, što on i jeste, ali ne prepoznaju ulogu sporta u društvenoistorijskom totalitetu, u kojem on neretko igra ulogu kao institucija kapitalističkog poretka par ekselans.
      Ivan Ergić rođen je u Šibeniku 1981. godine. Kao nogometaš najviše se ostvario u Baselu, gdje je na poziciji veznog igrača u 202 nastupa postigao 31 gol. Prije Basela bio je kratko u Juventusu, u koji je došao iz Pertha, a karijeru je završio u Bursasporu. Bio je izabran u reprezentaciju Srbije i Crne Gore na Svjetskom prvenstvu u Njemačkoj 2006. Međutim, Ergić je u posljednoj deceniji poznat kao kolumnist koji je javnost upoznao s pravom slikom nogometa danas. Prenosimo ovdje njegov tekst objavljen 2013. u hrvatskom izdanju Le Monde diplomatique-a.

    • Од IVIandek,
      Kakvo je vase misljenje o zivotu na selu po uzoru na nase pretke? Kolika je trenutna zelja mladih da zapocnu svoj zivot van grada?
       
       
      Послато са iPhone користећи Pouke.org мобилну апликацију
    • Од Дијана.,
      Evo moje poruke sa teme Pitajte administraciju, napisane pre par minuta. Učinimo ovaj forum boljim mjestom, iskoristimo priliku. @Милан Ракић , @obi-wan ,  @Vladan ::: Sofija_ , @Вукашин Ковачевић  @GeniusAtWork @kordun 
       
       

    • Од Милан Ракић,
      Ne postoji nijedan političar koji voli naučnike i intelektualce. Oni su korisni za zemlju, ali su smetnja za vlast. Meni su mostovi doneli mnogo više i slave i poštovanja nego nauka. A uradio sam toliko naučnih radova, jedan sam od retkih akademika koji je bio član čak pet inostranih akademija. Takvih je malo u bivšoj Jugoslaviji. Više sam naučnih priznanja dobio u svetu nego u Srbiji, ispričao je u velikom intervjuu za Nedeljnik naš najpoznatiji mostograditelj, dugogodišnji predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti i jedan od najvažnijih intelektualaca srpskog 20. i 21. veka Nikola Hajdin

      Najpoznatiji po mostovima, onim sa kosim kablovima, i po tome što je na čelu Srpske akademije nauka i umetnosti bio u čak tri mandata, Nikola Hajdin je, bez preterivanja - svedok veka. Rođen 1923. u Gorskom Kotaru, diplomac Građevinskog fakulteta u Beogradu i kasnije profesor iste ustanove, redovni član SANU već duže od četrdeset godina; nije ni čudo da se kroz njegov život i karijeru prelama novija srpska istorija.
      Zato je ovo, kako će nam i supruga Nikole Hajdina reći, drugačiji intervju od svih koje je dosad dao, i zato je bilo prikladno da krenemo od samog početka, od njegovih najranijih sećanja i izbegličkih dana.
      "Imao sam 18 godina kada sam 1941. izbegao ustaški nož i iz Hrvatske pobegao u Srbiju. Došao sam na Železničku stanicu i Balkanskom ulicom se popeo na Terazije. I tu sam video četiri čoveka kako vise na banderi. To je bio novi udarac za mene. Bio sam već uplašen, a onda sam se još više uplašio, jer sam shvatio da je i u Srbiji užasna situacija.
      Mi smo tada kao izbeglice primljeni sa velikim prijateljstvom i ljubavlju. To isto nisu doživele izbeglice iz Hrvatske 1995. godine. Bila je totalno drugačija situacija. Ako se može tako reći - ja sam kao izbeglica proživeo najbolje trenutke u svojoj sopstvenoj zemlji.
      Posle završenih studija građevine bavio sam se naučnim radom u inženjerskim disciplinama. Mostovi su mi doneli mnogo više i slave i poštovanja nego nauka. A uradio sam toliko naučnih radova, jedan sam od retkih akademika koji je bio član čak pet inostranih akademija. Takvih je malo u bivšoj Jugoslaviji. Više sam naučnih priznanja dobio u svetu nego u Srbiji."
      Jedan ste od retkih svedoka koji pamti i Kraljevinu, danas se ona dosta vraća kroz razne serije. Kako tumačite to doba u odnosu na komunizam? Ja te serije ne gledam, ali znam otprilike šta bi u njima moglo da bude. Doba Kraljevine Jugoslavije bilo je koliko-toliko demokratsko, a komunizam je to potpuno odbacio. Lenjin je rekao da je demokratija izmišljotina buržoaskog sveta i da to treba u osnovi uništiti. I tako je i bilo.
      Kako ste doživljavali Jugoslaviju? Imao sam tek 15-16 godina kada sam shvatio da je Jugoslavija propala. Mi Srbi koji smo živeli u Hrvatskoj, obožavali smo Srbiju, ali smo voleli i Jugoslaviju, jer smo smatrali da daje ravnopravnost svim narodima.
      Još kao omladinac, dakle pre Drugog svetskog rata, zapazio sam da je većina hrvatskog stanovništva protiv Jugoslavije, sigurno više od 50 procenata. Postojalo je 20 odsto ljudi koji su bili irelevantni, koji nisu bili protiv nje, ali nisu gajili ni neku odanost. I bilo je samo 15 do 20 odsto Hrvata koji su bili oduševljeni Jugoslavijom. I to je jedan od ključnih razloga zbog kojih je ta zemlja tako brzo propala.
      Kakav ste stav imali o Titu i njegovoj vladavini? Rođen sam u Hrvatskoj i u Zagrebu sam učio gimnaziju gde sam video te "titovce". Odmah sam shvatio da je Tito pravi izdanak hrvatskog naroda. Mnogi pričaju da je Rus, da je ovaj ili onaj, ali gledajući njegov jezik i ponašanje, ubeđen sam da je zaista bio Zagorac. A njegova vladavina bila je kombinacija komunizma i zapadnog shvatanja. Ponašao se kao komunistički džentlmen, a u stvari bio je diktator, ali ne ruskog tipa. Ja za Titom nisam plakao.
      Jeste li za nekim zaplakali?        Kada je ubijen kralj Aleksandar u Marselju, bio sam prvi razred gimnazije. Kada se voz sa njegovim posmrtnim ostacima zaustavio na Železničkoj stanici u Zagrebu na putu za Beograd - klečao sam i plakao. Plakali su i mnogi Hrvati, koji su sa žaljenjem ispratili kralja Aleksandra.
      Bio sam već star za suze, ali žao mi je bilo Đinđića, jer sam smatrao da može nešto dobro da doprinese za ovu zemlju. Nažalost, dok je bio živ, mnogi su ga mrzeli. To je velika šteta za Srbiju. Da nije ubijen, skratili bismo posleratni period i brže bismo ušli u svet civilizovanih naroda. Mnogo brže nego što će se to desiti.
      Po čemu pamtite kralja Aleksandra Karađorđevića? Da li vas čudi podatak da on danas nema ni ulicu u Beogradu? I podržavate li inicijativu da se kralju Aleksandru podigne spomenik u Beogradu? Kralj Aleksandar je učinio mnogo dobrih stvari za Jugoslaviju. On je načinio i neke greške, smatrajući sebe suviše apsolutističkim vladarom, što ga je možda koštalo života. Ali ima jedna velika stvar koju je učinio kralj Aleksandar - dao je utočište ruskim emigrantima, velikim profesorima, akademicima koji su došli u našu zemlji i značajno uticali na naš naučni progres.
      Bez obzira na sve slabosti kralja Aleksandra, kao monarh zaslužuje ulicu u Beogradu, a spomenike smo dizali i mnogo manje važnima.
      A šta biste vi savetovali Miloševića ili Tuđmana 1990? Ni jednog ni drugog nije bilo moguće savetovati. To su bile tvrde glave, ljudi dosta faličnog obrazovanja, koji nisu sagledavali realnost i koji su se pre svega ponašali obesno i u odnosu na Jugoslaviju, a onda i na Evropu.
      Vi ste veliki svedok intelektualne Srbije 20. veka. Kakav je bio njen status u Titovo ili u Miloševićevo vreme? A kakav je danas, pošto često čujemo da ona više i ne postoji? Ne postoji nijedan političar, čak ni u demokratskim zemljama, koji voli naučnike i intelektualce. Oni su korisni za zemlju, ali su smetnja za vlast.
      Ko su za vas najveći srpski intelektualci? To je teško pitanje. Ova je zemlja imala mnogo slobodnomislećih ljudi, ali nažalost nisu naišli na veliki prijem kod Srba. Naš narod je patrijarhalan, navikao je da ima gazdu koji njime upravlja. Ništa se nije promenilo još od kneza Miloša. Imamo kneza Miloša i danas kao što smo ga imali pre 150 godina.
      A oni koji sebe smatraju intelektualcem - možda to nisu. Pa naš vrhunski intelektualac je bio Dobrica Ćosić koji nije bio intelektualac ni po vaspitanju ni po obrazovanju.
      Vi ste uspeli u svim ovim godinama da ostanete svoji. Niste pripadali ni takozvanoj grupi siminovaca. Teško da mogu da vas svojataju i drugi? I šta je vaš stav o Ćosiću i komunizmu? Nisam ni znao ko su ti siminovci, morao sam da pitam ženu. Objasnila mi je da su to intelektualci koji su odlazili u Siminu ulicu. Dok su se oni družili, ja sam sedeo ovde i radio matematiku i prirodne nauke. Imao sam ambiciju da postanem naučnik, a to se ne može postati ako se čovek bavi politikom.
      Ćosića sam poznavao dosta dobro. Imao je neke dobre ideje, ali nije mogao da pobegne iz kože u kojoj je rastao. Iako je bio akademik.
      Da li je greh što Crnjanski ili Mihiz nisu postali akademici? I za koga bi danas bio greh pred nove izbore u SANU? Apsolutno, i što se tiče Crnjanskog, i Mihiza. Crnjanski je bio jedan od naših najboljih pisaca. Njemu su nudili da bude dopisni član, ali je on to odbio, jer je smatrao da bi odmah trebalo da bude redovni član SANU.
      Najteže je u humanističkim naukama, jer je Akademija u Titovo vreme bila pod njegovim uticajem, i niko nije mogao da uđe u SANU bez saglasnosti, recimo, Draže Markovića ili Antonija Isakovića. I taj utisak da politika navodno diktira ko će postati član SANU iz humanističkih nauka, čini mi se, traje do danas.
      Kako su vas primili? Mene su primili jer sam dolazio iz prirodnih nauka, a verovatno su mislili da sam glup za politiku.
      Bili ste na čelu SANU u čak tri mandata. Šta je obeležilo vašu epohu? Bio sam predsednik 12 godina i osam godina potpredsednik, dakle, dve decenije sam uticao na rad Akademije. To nije baš malo. Od mene je samo Kanazir bio duže na čelu SANU, i to dva meseca, i ratni predsednik Aleksandar Belić. Moj osnovni zadatak bio je da se očuva dostojanstvo Akademije. Šta to znači? Da Akademija bude najviša naučna i umetnička ustanova srpskog naroda. Njen osnovni cilj je da neguje, širi nauku i umetnost, a sve ostalo ne spada u njen domen rada. Nažalost, u ovoj našoj zemlji ako se ne bavite politikom - odmah vas optuže da ništa ne radite. Ostao sam, međutim, konsekventan i držao se dostojanstva Akademije, a ne politike.
      Najveći protivnici među akademicima su vas optuživali da ste proterali svaku srpsku politiku iz Akademije. Koliko su vas doticale te optužbe? I da li je politici uopšte mesto u Akademiji? To pre svega nije tačno, a nije tako ni bilo. Na moj rad nije bilo velikih primedbi akademika i osećao sam ogromnu, maltene apsolutnu podršku članstva. Nije postojala nijedna organizaciona forma u SANU koja se distancirala od mene.
      Kako biste ocenili rad Akademije nakon vašeg odlaska sa njenog čela? I vašeg naslednika Vladimira Kostića? Novo rukovodstvo Akademije učinilo je korak napred i veliku stvar za srpsku nauku time što su osnovali ogranak SANU u Nišu. SANU je naučno i umetnički sada pokrila dobar deo Srbije, jer je ranije takav ogranak bio samo u Novom Sadu. I ja dajem punu podršku Kostiću koji je vrhunski intelektualac. Moja ideja je bila da posle mene predsednik SANU bude svetski priznata naučna ličnost. I on ima te atribute.
      Šta je za vas bio Memorandum SANU? Pokrenuta je sada tek, čini se, prvi put otvorena rasprava o tome, da li je vreme da Akademija skine taj greh sa svojih leđa? Moj odgovor bio je i ostao: Memorandum nikada nije bio zvaničan akt Akademije. Njega su pisali neki akademici, ali taj akt ne pripada Akademiji, jer nikada nije usvojen ni na jednom našem organu. Mene je bolelo što se napad na Srbiju vodio preko napada na Akademiju. A taj tekst nije imao ništa rđavo u sebi ili nešto što bi moglo da naškodi Srbiji.
      Koji vam je bio najteži period u životu? Informbiro. Nije bilo lako objasniti narodu kako toliko dugo gajite ljubav i poštovanje prema drugu Staljinu, a onda odjednom kažete - taj isti Staljin ne valja. A Staljina uopšte nisam cenio, bio je diktator.
      Kada se pomene vaše ime - prva asocijacija su mostovi. Patentirali ste mostove sa kosim zategama. Prvi vaš most bio je na Tisi kod Titela, onda: pešački most na Savi u Sremskoj Mitrovici, most na Vrbasu kod Banjaluke, železnički most na Savi u Beogradu, most na Visli u poljskom Ploku, novosadski most "Sloboda". Kako ste se osećali za vreme bombardovanja kada ste videli da je srušen vaš most? Tada sam došao do saznanja da su mostovi važni elementi mog naučnog stvaranja. Bio sam mnogo nesrećan, most "Sloboda" je bombardovan na moj rođendan. Napravili smo isti most, za koji sam imao podršku Mostogradnje i Vlade, odnosno Miroljuba Labusa koji je u to vreme bio ministar.
      Kako gledate na današnju vlast? Poznato je da su naprednjaci dok su bili u opoziciji i vas napadali zbog Mosta na Adi.  Most na Adi je bio uslov da bi Beograd napredovao. Beograd je imao sreću jer je imao Nikolu Hajdina za predsednika Komisije za izbor najboljeg rešenja za Most na Adi. Stiglo je 16 projekata, od kojih je pet imalo legitimitet sa stanovišta formalnih zahteva. A od tih pet, izabrao sam onaj koji je zadovoljavao moje kriterijume, uostalom ona četiri idejna rešenja bile su ćuprije.
      Projektovali ste mostove u Švajcarskoj, Sloveniji, Kanadi, Rusiji, Indiji. Kakav most danas nedostaje Srbiji? Srbiji nedostaju mostovi preko Save, ali je nevolja što ih nije lako napraviti. U oblasti mostova bili smo nekad vodeća nacija, čak i u konkurenciji Nemačke i Francuske. Bili smo cenjeni projektanti mostova, nisam ja džabe dobio most u Poljskoj. Mi smo to, međutim, zapustili, odbacili, našim političarima je bilo važnije sve drugo. Mostove danas moramo da prepustimo strancima, to je velika šteta, jer su mnogi talenti i stručni ljudi otišli iz Srbije.
      Jeste li vi nekad pomislili da odete iz zemlje? Imao sam nekoliko puta priliku da odem iz Srbije. Bio sam profesor u Cirihu, imao sam odličnu ponudu da ostanem. Supruga je došla i rekla da će da plače i dan i noć. I vratio sam se zbog njenih suza. Sin mi je ostao u Švajcarskoj. Predavao sam na raznim svetskim univerzitetima, mogao sam da biram gde ću da radim, ali sam se uvek vraćao u Srbiju.
      Da ste danas u prilici, koji biste most projektovali? Bio bih spreman da pomognem u izgradnji mosta na Dunavu kod Vinče koji vodi u Rumuniju. Taj most je u planu i apsolutno je nužan.
      Šta su za vas naši najveći nacionalni izazovi? U tehničkom pogledu to je industrijski razvoj u kome leži naša naučna budućnost. Moramo se baviti naukom da bismo bar razumeli ono što drugi rade.
      A politički izazov je da postanemo demokratska zemlja. Optimista sam, ali u siromašnim zemljama je vrlo teško uvesti demokratiju. Kad je narod siromašan - onda se lako može prevariti. Demokratija nije za sirotinju.
      A šta bi bio vaš doprinos unutrašnjem dijalogu o Kosovu? Kosovo je propala stvar. Trebalo je ovaj narod navikavati na vreme da je Kosovo izgubljeno, kao što je govorio Dobrica Ćosić.
      Kakvo srpsko Kosovo? Kako vi više zamišljate Kosovo u Srbiji? Možete li da zamislite neku opštinu u centralnoj Srbiji ili u Vojvodini čiji je predsednik Albanac? Ne možete, naravno, kao ni ja.
      Šta ćemo sa dva miliona Albanaca u Srbiji? Naš interes je da iz Kosova izvučemo najbolje što možemo. A to je da sačuvamo te naše ljude koji su ostali da žive na Kosovu i sakralne objekte, kao i da naša kulturna baština i baština SPC dobije međunarodnu zaštitu.
      Na Kosovu sveukupno ima 100.000 Srba, uključujući i one Srbe s Kosova koji žive na Terazijama i idu avionom u Prištinu. Dakle, 100.000 Srba može da dobije onoliko prava koliko im pripada u odnosu na dva miliona Albanaca. Ne možemo nešto preterano da očekujemo.
      Pesimistični ste, ali šta ćemo sa svetom srpskom zemljom na Kosovu? Albanci su oterali Srbe iz Prištine, Prizrena, Đakovice. I šta nam onda znači teritorija kada tu više Srba nema? Ne postoji nijedna zemlja u Evropi u kojoj živi većina nekog naroda, a da ona pripada manjinskom narodu. Nažalost, to je surova realnost i činjenica. U Mađarskoj uglavnom žive Mađari, u Poljskoj su većinski narod Poljaci, a na Kosovu Albanci. I ne možemo nikako da ih pretvorimo u Srbe.
      Gde su danas srpski intelektualci? Zašto ćute, kako se često pominje? U nauci postoji nekoliko Srba koji su ozbiljni intelektualci, ali su uglavnom napolju, u nekim drugim zemljama. A šta da danas pričaju intelektualci koji su ostali u zemlji? Intelektualce niko ništa ne pita kada se političari "tuku", kada su izbori, jer narod smatra da pričamo koješta, a onda se nas sete tek kasnije.
      Volite pozorište, i još više operu. Šta ste poslednje dobro gledali? Još kao gimnazijalac i student sam odlazio u operu i nastavio do danas. Poslednju sam gledao klasičnu operu "Otelo", a bio sam i na baletu.
      Moja najveća ljubav, ipak, bilo je skijanje. Sa šest godina sam naučio da vozim skije i obišao sam sve svetski poznate ski centre.
      S kim ste najviše voleli da se družite? Imam prijateljske odnose sa brojnim naučnicima i naučnim centrima u svetu. I nervira me što ovde ne postoji državni interes za promociju naše nauke u inostranstvu.
      Ja sam bio nezavisni intelektualac, a najviše sam voleo da se družim sa ljudima iz Akademije kao što su Ivan Antić, Predrag Palavestra, Dragan Vitorović, Nikola Tasić ili Ljubomir Simović, Matija Bećković, Duško Kovačević...
      Da li se čovek vaše biografije kaje zbog bilo čega, i kada pogledate unazad, da li postoji nešto što biste promenili? Možda bih se malo pokajao zbog toga što sam malo vremena posvetio nauci. Mogao sam više. Mada sam postigao skoro sve što sam mogao da postignem.
      Kako biste voleli da vas pamte? Izgleda da će me najviše pamtiti po mostovima. Ja sam kao onaj iz vica kada su ga pitali da li je čitao "Na Drini ćuprija", a on odgovorio: "Šta čitao, ja sam po njoj hodao."
      Nenad ČALUKOVIĆ

×