Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Лапис Лазули

ХРИСТОС ВАСКРСЕ! Благодатни огањ је сишао на гроб Господњи

Оцени ову тему

Recommended Posts

пре 1 минут, Васијан рече

Не разумем питање :stadaradim:

Pa pošto tih dana nije bio sam svoj i svašta mu se motalo po glavi rekoh da nije upalio sveću pa posle hteo ponovo kad ono upaljena već?

Share this post


Link to post
Share on other sites
Управо сада, Volim_Sina_Bozjeg рече

Pa pošto tih dana nije bio sam svoj i svašta mu se motalo po glavi rekoh da nije upalio sveću pa posle hteo ponovo kad ono upaljena već?

Тих дана је био као и обично. Његова сумња у Св. Огањ је постојала много пре тога, није била тренутно стање. Ствари су се измениле тек после тог догађаја.

Иначе, нити је намеравао да пали свеће на Трпези, нити би то радио, јер се те свеће пале само на почетку Литургије, коју није ни планирао тог дана да служи.

Да је требао тог дана литургисати, прво би отишао да "узме време" испред иконостаса, па да обуче одежде и одради Проскомидију, па тек онда, пред сами почетак Литургије, упали свеће на Часној Трпези.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 минута, Васијан рече

Тих дана је био као и обично.

Je tebe nekad morila sumnja?

To je sve drugo nego obično stanje i nije bez razloga to navodio.

No eto kažem, posle svega šta je Hristos Isus uradio za nas sa Svetim Duhom još samo treba sveće da nam pale.....

Blagodat niko ovde nije negirao a moje je da li verujem ili ne verujem tom seoskom svešteniku.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 22 минута, Volim_Sina_Bozjeg рече

Je tebe nekad morila sumnja?

To je sve drugo nego obično stanje i nije bez razloga to navodio.

No eto kažem, posle svega šta je Hristos Isus uradio za nas sa Svetim Duhom još samo treba sveće da nam pale.....

Blagodat niko ovde nije negirao a moje je da li verujem ili ne verujem tom seoskom svešteniku.

По његовој причи он уопште није био опседнут тиме, да га је сад то нешто посебно морило и да је о томе стално размишљао, поготово не тог јутра. Једноставно имао је сумњу у све то и то је било једно трајно стање. 

На пример, такође ми је причао, да као млад богословац никако није могао да укапира како је Бог један, а Тројица. И тако једног дана идући поред шуме угледа три идентичне срне, које су се готово идентично померале. Тако нешто, каже, никада није видео. Иако је видео до тада много срна. Али овако идентичне, као пресликане, никад. И тада је, по његовим речима, тек почео да разумева тајну Св. Тројице...

Што се мене лично тиче. Нисам неко ко одма поверује, нити се одушевљава тиме. Ако и сумњам у нешто, трудим се да оставим то по страни, причекам, помолим се Богу да се то разреши. 

Наравно, слободни смо да верујемо или не. 

Хтедох само да поделим ту причу коју чух из прве руке, нико није дужан да поверује.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 минута, Васијан рече

Што се мене лично тиче. Нисам неко ко одма поверује, нити се одушевљава тиме.

Ти никад ниси ни поверовао! :))12:smeha::))

Морам да се нашалим мало са тобом... 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 минута, Васијан рече

На пример, такође ми је причао, да као млад богословац никако није могао да укапира како је Бог један, а Тројица.

Nisam mogao ni ja odmah ali si mi ti jako puno pomogao, jer sam počeo ozbiljno da čitam tekstova i da ih vagam iako su obučene u pravoslavne haljine.

Tako sada znam da su Sveta Trojica jer ih mi tako prepoznajemo unutar Njihovog odnosa. Tako sam uspeo da odvojim suštinu od nestvorenih energija koje jesu i sami Bog ali mi je dobro trebalo da čitam ispitujem i vagam u šta verujem a u šta ne.

Možeš misliti još da su mi tada ulice zaigrale i da je morao sam Bog da mi crta...... A desilo bi se da nisam promišljao.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Kad naš um više nema zamerke vera može slobodno da sija, nije vera sakrivena od uma već je skopčana sa njim jer se veruje i umom i srcem i dušom svom, ne isključujte ni jedno od ta tri.

Ja verujem da je Bog svemoguć verujem da je oganj Blagodatan, verujem u vidljivost nestvorenih energija, jer su je videli i na Tavoru, verujem i u to da čuda postoje ali ne mogu da kažem kako su mi sva čuda jasna niti da ona budu merilo blagodati.

Sam Gospod reče neće vam se dati drugog znaka osim znaka Jone te stoga čudo nije obavezujuće da bi verovao u Blagodat.

Eto ozbiljni smo ljudi niko ne kaže da je u pitanju bilo kakva prevara ali ti stvarno ponekad Vasjane preteraš govoreći da ako se ne veruje u čudo na način na koji je neko opisao jer sam taj način ni meni nije jasan onda da huliš na Svetoga Duha

To je stvarno previše i ne bi bilo loše možda da nam kažeš kako si ipak ti malo tu preterao.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 32 минута, Zoran Đurović рече

Ти никад ниси ни поверовао! :))12:smeha::))

Морам да се нашалим мало са тобом... 

:sunce: Христос васкрсе :sunce:

Свако Добро од Васкрслог, Вама и породици!

:skidamkapu:

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 48 минута, Васијан рече

:sunce: Христос васкрсе :sunce:

Свако Добро од Васкрслог, Вама и породици!

:skidamkapu:

Ваистину васкрсе! Жив ми био! 

17880671_1469543899756739_32849288364510

Римска базилика Santa Maria Antiqua, је једна од најстаријих богомољи посвећених Марији. Изграђена је у срцу Римског форума од Византинаца у VI веку. 

Године 1700 Санта Марија Антикуа је откривена захваљујући ископавањима, па су се поново откриле др
евне фреске, које су у почетку биле на око хиљаду квадратних метара, данас постоје само 250м. Оне су од великог значаја, јер су једини доказ византијских фресака пре иконокластичке кризе из 726.

Међу преосталим фрескама је познат приказ Распећа. То је једна од првих репрезентација која излази из ранохришћанске симболике и представља Распеће "у телу". Христова фигура је у већим размерама у односу на друге. 

Као је написао Andrea Dall’Asta, језуита, у својој књизи La croce e il volto, крст коинцидира са дрветом живота: "са његовом смрћу дошло је помирење између неба и земље". Христос не виси на крсту, него стоји на крсту, а руке су испружене као за загрљај. Он има широко отворене очи и поглед обележен великодушношћу. Не показује знаке бола и носи љубичасти колобиум, што је свештеничка одежда сиријског порекла. 
Свети Јован, држећи јеванђеље, чини гест благосиљања за нас, гест типичан за византијског Пантократора.

Смрт је присутна кроз две минијатурне фигуре: онај што Исусу даје сунђер натопљен жучи и Лонгин који му пробада бок. Али Christus triumphans је победио смрт. За данашњи менталитет, тешко је видети да је крст победа Христа над смрћу. У одређеном смислу ово је слика која представља подударност распећа и васкрсења. 

Дакле, прича коју упорно износим није нешто моје оригинално, него је преношење византијске теологије посведочене у фрескама из VI века.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Стуб који је напукао и запалио се Светим Огњем (1579. г.)

kionas_02.jpg

Двориште и улаз у Храм Васкрсења.

На Велику Суботу 1579. г., према црквеним хроникама града Јерусалима, турски управитељи су забранили грчком патријарху и православним верницима да уђу у Храм Васкрсења и да одслуже по устаљеном поретку службу силаска Светог Огња.

Дела у којима се описује овај догађај не одређују његов тачан датум; али наводе да је у оно време партијарх Јерусалима био Софроније, док су патријарси Константинопоља, Александрије и Антиохије били Јеремија, Силвестер, односно Јоаким. Најзад, султан Отоманске империје био је Мурат III.2

Ако погледамо у званичне каталоге (или интернет странице) ове четири патријаршије, уверићемо се да су ова четворица православних патријараха заиста били на дужности у другој половини XVI века, а уколико испитамо конкретан период патријарховања сваког од њих појединачно и упоредимо их са одговарајућим периодом царевања султана Мурата III, произилази да је једина година када су се поклопиле управе ове петорице људи била 1579.3

Према писаним изворима, на Велику Суботу те године одред турских војника је забранио православцима улазак у Храм Васкрсења. Мноштво верника је остало у предворју храма током целог дана, па чак и после заласка сунца.

Патријарх Софроније IV, којем је то била прва година на патријаршијском трону, по први пут је требало да служи ову најважнију службу у години, али су му Турци ускратили ово законом обезбеђено право.

Патријарх је, молећи се, стајао с леве стране капије храма, близу једног стуба. Одједном, кад је већ била пала ноћ, стуб је напукао и Свети Огањ је почео да излази из његове унутрашњости.

Патријарх је одмах упалио своју свећу и разделио Свети Огањ верницима. У року од неколико минута Свети пламен се нашао код свих присутних и двориште храма се осветлило. Изненађени турски стражари су тада отворили капију храма и патријарх се, праћен мноштвом православних верника, тријумфално упутио ка Пресветом Гробу.

Стуб који је напукао с леве стране капије храма, а поред њега аутор ове књиге. 
Пукотина је висока 1,20 м. и личи на пламен који се уздиже из основе стуба.

.

kionas_14.jpg

 

Догађаји оног дана су описани у свим такозваним Јерусалимским проскинитарима, који представљају водиче за ходочаснике у Светој Земљи.

Најстарији од Проскинитара у коме се наводи пуцање стуба, налази се на једном драгоценом рукопису који се чува у Библиотеци у Минхену. Ради се о кодексу Monacensis Graec. 346,4 који садржи „Проскинитар јеромонаха Ананије“. Рукопис, написан од стране јеромонаха Акакија са Крита (1634.), јесте препис оригиналног дела јеромонаха Ананије, написаног 1608. г., 29 година после чуда које описује.

Ово значи да је Ананија имао могућност да прикупи податке о чуду од људи који су га лично доживели.

 

kionas_05.jpg

Први лист кодекса Gr. 346 у Минхенској библиотеци под насловом 
«Προσκυνητάριον συν Θεώ αγίω της αγίας πόλεως Ιερουσαλήμ και 
των λοιπών αγίων τόπων» (прим. прев. = „Проскинитар с Богом 
Светим Светог града Јерусалима и осталих светих места“).

 

Рукопис из Минхенске библиотеке је први пут издао Пападопулос-Керамефс 1890. г. у Санкт Петербургу,5уз истовремен превод на руски језик. Према запису Крићанина Акакија, јеромонах Ананија, уз доста правописних грешака, приповеда овако:

„А ван Свете капије, ту близу са западне стране, стоје три мермерна стуба, и из средњег стуба кажу да је у старо време изашао Свети Огањ. Прилично је расцепљен, што се да видети и дан данас. А то је чудо Бог показао на тај начин јер, како кажу, у оно време они који су имали надлежност над патријархом нису дозволили да (хришћани) уђу унутра и по обичају одслуже васкршњу службу. Патријарх и народ су жалосни остали изван у дворишту до вечери Велике Суботе, држећи свеће у рукама. Патријарх је стајао близу трона свете Јелене, уз један стуб. И тада кажу да је изашао Свети Огањ из оног стуба за који смо рекли да је прилично расцепљен и прешао на стуб код којег је стајао патријарх. И тада је упалио свеће које је држао патријарх, па је са њих и народ упалио своје свеће из патријархових руку, по обичају. И кажу да су тада они који су били надлежни, када су видели то чудо, отворили свету капију, па су патријарх и народ ушли и одслужили службу по обичају“.

 

3-fylla.jpg

Приповест монаха Ананије о стубу који је пукао на кодексу Monacenis Gr. 346, 1634. г. 
Горе су приказани листови 85a, 85b, 86a. Минхен, Bayerische Staatsbibliothek.

 

Иста приповест, са неким додатним подацима, садржи се у многим Јерусалимским проскинитаримаиздатим у наредним вековима. Ови ходочаснички водичи су први пут објављени 1749. г. у Бечу, у издању под насловом Проскинитар светог града Јерусалима, од стране архимандрита и чувара светог Гроба, Симеона. Архимандрит Симеон пише:

„Тада је патријарх са народом остао напољу, у дворишту цркве, на Свету и Велику Суботу предвече, с великом тугом молећи се Богу свом душом својом. Патријарх се попео на трон свете Јелене, близу једног стуба, и молио се заједно с народом. О Господе, како је велико твоје милосрђе, расцепи се један стуб и изађе Свети Огањ напоље, и потрча патријарх и упали свеће које држаше у рукама, и из његових руку и народ упали свеће за посвећење своје“.

 

kionas_12.jpg

Навод о стубу који се расцепио у Симеоновом Проскинитару, Беч 1749, с. 19.

 

У бечком издању се наводи још један догађај, повезан са неким арапским емиром по имену Туном, који се у тренутку чуда налазио у дворишту храма. Угледавши паљење стуба, схватио је истинитост чуда и пред онима, који су били исте вере као и он, јавно је исповедио силу Исуса Христа. Након што се сукобио с њима, ово његово признање је проузроковало да буде погубљен и да његово тело буде бачено на ломачу.6 Данас се званично сматра светим мучеником Православља, сећање на њега се слави 18. априла, а мошти му се налазе у грчком православном манастиру Велике Богородице у Јерусалиму.

 

kionas_13.jpg

Свети мученик Туном, а у дубини запаљени стуб. 
Икона у манастиру Велике Богородице у Јерусалиму.

 

На један такође значајан опис чудесног пуцања стуба наилазимо у Хроници молдавског монаха Партенија Агејева,7 који је посетио Јерусaлим 1845. г. У другом тому своје Хронике, монах Партеније наводи да је стуб пукао након што га је погодио гром:

„Овај стуб поштују сви православни, али и неправославни, па чак и Јермени. Желео бих да напишем нешто о том догађају, о томе како источни православни хришћани истоветно говоре о томе, а и сами Турци то потврђују. На једном зиду постоји натпис у мермеру и кажу да је у њему записан тај догађај; али нисмо могли да га прочитамо, јер је написан сиријским словима, на арапском језику. Тако сам само чуо о томе, а нисам прочитао“.

 

Мало даље наставља, описујући чудо:

„Већ је било прошло пола сата, па и више, а Свети Огањ се још није појавио. Дан је био ведар и леп. Патријарх је седео на десној страни. Изненада је ударио гром, средњи стуб на левој страни се расцепио и из пукотине је изашла ватра. Патријарх је устао и упалио своје свеће, а сви православци су упалили с његових“.8

 

И поред тога, извештај молдавског монаха је нарочито битан, зато што потврђује да је пуцање и паљење стуба било записано сиријским словима на мермерној плочи. Оно што је значајно јесте то да је и у случају пуцања стуба од грома, као и у случају пуцања и паљења стуба самог од себе, реч о чуду, јер је патријарх, који је стајао поред стуба, упалио своје свеће ватром која је била створена.

Међутим, ако су ватра или електрично пражњење погодили стуб таквим интензитетом пре 430 година, онда би трагови тога још увек требало да буду видљиви. Пукотина заиста изгледа као да је опаљена и еродирана ватром; али да ли ти трагови ерозије могу и научно да се идентификују и потврде?

На Васкрс 2008. г., Андреј Волков је проучио расцепљени стуб. Руски физичар је послао фотографије пукотине у високој резолуцији свом сународнику и стручњаку, професору Евгенију Михаиловичу Морозову,9 који се у свету сматра једним од врхунских истраживача на пољу механике ломљења (Fracture Mechanics) и физике издржљивости материјала (Physics of Strength of Materials).10

 

kionas_15.jpg kionas_16.jpg

Професор Евгениј Морозов и његово последње научно дело под насловом 
„Механика еластично-пластичног ломљења“,11 у ком се излажу резултати 
савремених лабораторијских истраживања везаних за теорију пукотина 
и истражују питања понашања тела која су претрпела пукотине – од услова 
њиховог стварања па до комплекснијих проблема механике ломљења.

Пошто је детаљно испитао фотографије расцепљеног стуба – као што је ова приказана лево – професор Евгениј Морозов је дошао до закључка да је дотична пукотина, судећи по њеној структури, могла да се појави само као резултат електричног пражњења!

Андреј Волков, који је сарађивао са Евгенијем Морозовим по овом питању, у свом интервјуу новинама Вера наводи:

 

Вот это совпадение, что именно на Пасху, когда Огонь не сошёл, появилась трещина, – разве не чудо? Можно, конечно, усомниться, мол, всё было подстроено и трещину на колонне сделали искусственным путём. Мы обратились за консультацией к Евгению Михайловичу Морозову – он ведущий специалист в области механики разрушения не только в России, но и в мире, автор более 800 научных работ по этой теме. Евгений Михайлович исследовал предоставленные ему подробные снимки трещины и однозначно заключил, что она могла появиться только в результате электрического разряда, такова её структура. О чём это говорит? Что подделать трещину никак не могли: это ж какой электрогенератор нужно иметь, да ещё в XVI веке, когда о существовании электричества понятия не имели!12  

„Зар та коинциденција, да се баш на Васкрс, када Огањ није сишао, појави пукотина – није сама од себе чудо? Наравно, могао би неко да устврди да је све било намештено и да је пукотина на стубу произведена на вештачки начин. Консултовали смо се с Евгенијем Михаиловичем Морозовим, који спада у врхунске стручњаке у области механике ломљења, не само у Русији него и у целом свету, и аутор је преко 800 научних радова на ту тему. Евгениј Михаилович је испитао детаљне фотографије пукотине које смо му доставили и недвосмислено закључио да је она могла да се појави само као резултат електричног пражњења, таква јој је структура.Шта то доказује? Да је немогуће да су људи вештачки направили ту пукотину: замислите какав би електрогенератор требало да имају, и то у XVI веку, када се још није ни знало за постојање електричне енергије! Према томе, сведочанство је истинито.“

 

Научно гледиште Евгенија Морозова несумњиво има велику тежину, но желео сам да чујем још једно мишљење на ту тему. У том правцу обратио сам се једном од врхунских грчких научника на пољу механике ломљења, професору Атинског универзитета, Георгију Пападопулосу,13 коме сам послао детаљне фотографије пукотине.

 

kionas_17.jpg

Професор Георгије А. Пападопулос

Професор Пападопулос, након што је испитао фотографије, изјаснио се да је пукотина на стубу заиста проузрокована електричним пражњењем које се догодило истовремено са сеизмичким таласом чији је правац кретања био одоздо нагоре.

Овај комбинован напор стуба, проузрокован истовременим електричним пражњењем и сеизмичким таласом, професор сматра необјашњивим и зато закључује да се „може говорити само о чуду“.

Одакле је потекло то електрично пражњење, са научног становишта остаје непознато. Професор Пападопулос, у свом одговору на моју молбу путем електронске преписке, наводи:

 

Драги господине Скарлакидис,


Хвала вам на вашој електронској преписци од 31.01.2010. Надам се да ћу вам бити од помоћи што се вашег значајног дела тиче. Већ 35 година се бавим експерименталном механиком ломљења у Лабораторији издржљивости материјала Националног техничког универзитета у Атини и верујем да тамо где не постоји научно објашњење, постоји Чудо.

Немам никаквог разлога да оспорим рукопис Минхенске библиотеке из 1634. г., у ком се наводи чудесно пуцање стуба, као и све што је уследило; односно чињеница да је патријарх упалио своју бакљу тим Огњем. Мислим да није могуће оспоравати чудо, нарочито када постоје сведочанства о њему, као што наводите.

Посматрајући пукотину са фотографије, могли бисмо да закључимо да је она резултат сложеног напора, комбинације електричног пражњења (вероватно јак гром) и јаке сеизмичке вибрације. Електрично пражњење је, услед високе тренутне температуре, ослабило молекуларну грађу стуба дуж једног уског појаса (језгра). Површински сеизмички талас је напрегао стуб торзионом осцилацијом (замором). То истовремено напрезање је резултирало пукотином која је кренула од основе стуба ка горе, изломљеном линијом (као што се види на фотографији, путања пукотине није праволинијска) дуж зоне ослабљене електричним пражњењем. Уколико се све баш тако догодило, то истовремено и сложено (комбиновано) напрезање стуба, остаје, по мом мишљењу, необјашњиво.

Према томе, може се говорити једино о чуду.

Драги господине Скарлакидис, честитам вам на труду и из свег срца желим успех у вашем подухвату.

 

С поштовањем,


Георгије Пападопулос
Професор механике
Лабораторија издржљивости материјала Национални технички универзитет у Атини

 

 

Чудесним догађајем пуцања и паљења стуба завршава се наше дуго путовање кроз векове, везано за чудо Светог Огња. Оно је почело око 330. г., записом о паљењу кандила које је на Христов Гроб поставио свети Григорије Просветитељ, а завршило се 1579. г., догађајем који смо управо испитали.

Изложили смо укупно 43 сведочанства која свако може да процени по свом личном суду. Испитујући сва ова сведочанства као целину, вреди назначити њихове три нарочите карактеристике.

У свим приповестима постоји један заједнички елемент: навод о светлости или пламену-ватри или муњи, која силази с неба пред очима народа, у доба када не постоји ни електрична струја, нити било какав други начин вештачке репродукције таквог феномена.

Друга битна карактеристика је паљење „неугасивог“ кандила и осветљавање празног, тамног и запечаћеног Гроба, које се догађало током најмање шест векова! Осветљавање унутрашњости Гроба наравно није било проузроковано само сијањем „неугасивог“ кандила, већ пре свега Светлошћу која је извирала из самог камена на ком је било положено Исусово тело.

Трећа важна карактеристика која се наводи у многим приповестима јесте истовременост горње две појаве – имамо, дакле, силазак небеске Светлости и истовремено паљење кандила и осветљавање унутрашњости Гроба – усклађеност која може да буде постигнута само божанским дејством.

Већ смо рекли да овим радом неће бити обухваћена сведочанства после 1579. г., иако их има доста, као ни новија сведочанства, с једне стране зато што би дошло до презасићености подацима, а с друге стране због тога што би тако нешто захтевало много простора. Поред тога, рад има чисто историјску структуру и оријентисан је искључиво на прве векове у којима је чудо бивало забележено.

Ипак, сматрали смо неопходним да буде обухваћено једанаест новијих, веома интересантних, сведочанстава. Прва два потичу од два непосредна очевица: молдавског монаха Партенија (1846) и енглеског археолога Ворена који је био очевидац чуда четири узастопне године, у периоду од 1867. до 1870. Овим двама приповестима укупан број историјских сведочанстава износи 45.

Седам сведочанстава која следе потичу од пет грчких патријараха и два епископа који су били на челу Службе и описују чудо управо онако како су га они доживели у унутрашњости Светог Гроба. На тај начин ћемо имати комплетнију слику о томе шта се тачно догађа унутар саме Светиње у тренутку кад се појављује Свети Огањ.

Десето од новијих сведочанстава, такође изузетно занимљиво, потиче од јединог човека који је доживео чудо унутар Гроба, а да притом није имао право на то. У питању је грчки монах Митрофан, који се на Велику Суботу 1926. г. сакрио под кровом светог Гроба у циљу да изблиза доживи чудо.

Једанаесто и последње од новијих сведочанстава потиче од писца ове књиге и односи се на Велику Суботу 2008. г. Кренимо с тим личним сведочанством.

 

 

Извори:

1. У „Проскинитару светог града Јерусалима и све Палестине“ (с. 49), издатом 1787. г. у Бечу од стране Хрисанта Пруског, наводи се да се догађај збио „у време блаженог свагдапеваног господина Софронија, патријарха јерусалимског, Јеремије патријарха цариградског, Силвестра патријарха александријског и Јоакима антиохијског, а за време царевине султана Мурата“ (Χρύσανθος Προύσσης, Προσκυνητάριον της αγίας πόλεως Ιερουσαλήμ και πάσης Παλαιστίνης, Βιέννη 1787).

2. Турски султан Мурат III (Sultan Mourad Khan ΙΙΙ) је владао у периоду између 1574. и 1595. г., Софроније IV јерусалимски је патријарховао од 1579. до 1608. г., Јеремија II цариградски од 1572. до 1579. г., Силвестар александријски од 1569. до 1590. г., а Јоаким IV антиохијски од 1553. до 1592. г. Једина заједничка година је 1579.

4. Рукопис заузима број 346 у каталогу Игнаца Харта (Ignaz Hardt), Catalogus codicum manuscriptorum graecorum bibliothecae regiae Bavaricae, т. 3, Минхен 1812, с. 547-48.

5. Προσκυνητάριον της Ιερουσαλήμ και των λοιπών αγίων τόπων, 1608-1634, επιμ. Α. Παπαδόπουλος-Κεραμεύς, σ. 17 [Проскинитар Јерусалима и осталих светих места, 1608-1634, редакција А. Пападопулос-Керамефс, с. 17].

6. У бечком издању се о арапском емиру наводи ово: „Ту су и неки клинови закуцани у земљу још од оног времена испред прага светих врата, у сећање на чудо које се збило, које (клинове) кажу да је закуцао један емир који је, видевши то дивно чудо, одмах поверовао у Христа и вичући ‚Једна је вера хришћана!‘, закуцао један по један ове клинове у камен као у меки восак и тако, изгоревши у огњу, умро као мученик“ (Συμεών, Προσκυνητάριον ΑγίαςΠόλεως Ιερουσαλήμ, Βιέννη 1749, σ. 20 [Симеон, Проскинитар светог града Јерусалима, Беч 1749, с. 20)].

Догађај са клиновима се укратко наводи и у минхенском рукопису, овим речима: „Ту се налазе и неки клинови забијени доле у земљу испред светих врата. Кажу да су их закуцали још у оно време“ (лист 87a).

7. Монах Партеније је рођен у румунском граду Јаши 1807. г.

8. Превод из издања Monk Parthenius, «Holy Week and Pascha in Jerusalem», Orthodox Life, т. 34, 2 (1984), Њујорк, Jordanville. В. такође Κ. Μηλιαράς, Ιστορική μελέτη περί του Αγίου Φωτός, Ιερουσαλήμ 1934, σελ. 17 [К. Миљарас, Историјска студија о Светом Огњу, Јерусалим 1934, с. 17].

9. Евгениј Морозов (Евгений Михайлович Морозов) рођен 1927. г., доктор је техничких наука и професор Физике издржљивости (Physics of Strength) на Институту физичке механике у Москви. Творац је математичких једначина, рачунарских програма и специјалних теорија о особинама отпора материјала ка стварању пукотина и границама њихове издржљивости. Његова академска и истраживачка каријера је почела 1951. г. и после многих успеха и награда наставља се до данас.

10. Механика ломљења је наука која се бави испитивањем процеса ломљења и стварања пукотина у материјалима. У њој се користе методи аналитичке механике у циљу да се израчуна сила која бива примењена приликом стварања једне пукотине, као и експериментални методи којима се рачуна издржљивост неког материјала на ломљење и пуцање.

11. Дело су написали Морозов и Владимир Партон (Vladimir Parton), а носи руски наслов: „Механика упругопластического разрушения. Специальные задачи механики разрушения“ («Elastoplastic Fracture Mechanics. Special problems of Fracture Mechanics»).

12. Новине Вера, 21. април 2009. г.

  • 13. Георгиос Пападопулос је професор Механике материјала на Националном техничком универзитету у Атини и аутор доста радова и научних чланака на пољу механике ломљења. Види George A. Papadopoulos, Fracture Mechanics: The Experimental Method of Caustics and the Det.- criterion of Fracture, Лондон: Springer Verlag, 1993. В. такође Γ.Α. Παπαδόπουλος: Πειραματική Μηχανική των Θραύσεων (Οπτικές Μέθοδοι Ανάλυσης των Τάσεων), εκδόσεις Κλειδάριθμος [Г.А. Пападопулос: Експериментална механика ломљења Оптички методи анализе напона), издања Клидаритмос].

 

 

http://www.skarlakidis.gr/sr/thema/18--1579-.html

 
 
 
 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Научна мерења руског физичара Андреја Волкова на Велику Суботу 2008. године

volkov_01.gif

Андреј Волков

На Васкрс 2008. г. руски физичар Андреј Александрович Волков, из Националног центра за истраживање „Институт Курчатов“,1 у Русији, био је постављен на чело научне мисије чији је циљ било испитивање чуда силаска Светог Огња. Оглед је био организован од стране професора Александра Московског, за потребе снимања документарног филма посвећеног улози чуда у религији.

На Велику Суботу 2008. г. око 9 часова ујутру, Андреј Волков је ушао у Храм Васкрсења са одговарајућом научном опремом. Основни инструмент који је користио за своја мерења био је дигитални осцилоскоп (oscilloscope)2 повезан са лаптопом у комe се налазио одговарајући софтвер. Место на коме се инструмент налазио било је удаљено око десет метара од Пресветог Гроба и основни циљ му је био да забележи спектар електромагнетног зрачења у одређеним фреквенцијама.

 

 

volkov_02.gif

Осцилоскоп који је руски физичар употребио за своја мерења

Резултате својих мерења и закључке који су из њих произишли Волков описује годину дана касније, 21. априла 2009. г., у руским новинама Вера, у интервјуу који следи:

 

-Уже давно Иерусалимский Патриарх скрылся в Кувуклии, началась церемония... И вот – есть! Зафиксировано изменение спектра излучения из-за непонятного импульса. Произошло это после 15 часов 4 минут. Один всплеск – и больше ничего похожего. А вскоре появился и Патриарх Иерусалимский с горящей свечой.

– И что это был за всплеск?

– Электроразряд. Что он такое, откуда взялся, я не знаю. Позже, уже вернувшись в Россию, я занялся раскадровкой записанных радиосигналов. Фиксация проходила в течение шести с половиной часов. Один замер – это около тысячи «кадров». Работа довольно утомительная. Но подтвердилось: перед появлением Огня был электрический разряд…Подробности я сейчас излагать не могу, поскольку связан договорённостью с создателем документального фильма. Картограмма измерений будет там подробно представлена. Но главное я уже сказал: это был электрический разряд.

Почему это важно? Понимаете, тут такая цельная картина возникает. О плазменных явлениях я уже говорил – и они сами по себе являются чудом, поскольку в храме нет никаких условий для их возникновения. Второй необъяснимый факт: электрическая заряженность воздуха, которая обнаруживается даже без приборов, – многие чувствуют, что во время схождения Благодатного огня у них волосы на руках дыбом становятся. Такое возможно при очень большой разности электрических потенциалов, скажем, между крышей дома и полом первого этажа. Это если дом сделан из чистого кварца, а на улице – гроза. Но на Пасху в Иерусалиме, как правило, не бывает никакой грозы, там сухо. А сам Храм Гроба Господня построен из разнородных материалов – ракушечника, мрамора, дерева. Строили его без единого плана, у него множество самых разных пристроек. Так что заподозрить, будто в него изначально встроен гигантский резонатор, выпрямитель и конденсатор, необходимые для накопления электрического заряда и последующего разряда, просто абсурдно. Но разность электрических потенциалов всё равно ведь возникает! Причём в определённый день, на Пасху, после молитв в Кувуклии. И вот тут перед нами предстаёт последний обнаруженный нами штрих – появление Благодатного огня сопровождается электрическим разрядом. То есть получается, что появление Огня – неотделимая часть всех этих невероятных, никак не объяснимых явлений, имеющих одну электрическую природу. Разве это не подтверждение его чудесности?

Андреј Волков наводи да су се, мало пре појаве Светог Огња, догодила и научним методом била записана три необјашњива феномена:

 

  • Први је необјашњиво присуство плазме, што, како наводи, само за себе представља „чудо“.

  • Други је, такође несхватљив и необјашњив, електрични напон у ваздуху, као резултат велике разлике електричних потенцијала.

  • Трећи је електрично пражњење за време појаве Светог Огња.

Ова три феномена, забележена истовремено, Волков назива „невероватним и потпуно необјашњивим“.

Истраживање Андреја Волкова је веома занимљиво и представља један потпуно другачији, чисто научни, приступ чуду Светог Огња. Резултати мерења, по његовом мишљењу, представљају „потврду чудотворне природе тог феномена“.

Сама ова фраза је од великог значаја.

Но пређимо сада на другу целину наших приповести, враћајући се поново нашем путовању кроз време.

Налазимо се на почетку XII века и путовање се наставља са немачким историчарем Албертом од Аахена.

 

 

Извори:

1. Руски национални центар за истраживање „Институт Курчатов“ (Курчатовский Институт - Kurchatov Institute) налази се у Москви и представља врхунски научни и истраживачки центар у Русији. Још од 1955. важи за најзначајнији центар научних радова на пољима термонуклеарне фузије и физике плазме. Године 1991. Институт Курчатов је унапређен и претворен у Руски национални центар за истраживање и данас представља један од врхунских истраживачких центара у свету.

2. „Купили смо један осцилоскоп типа Велиман, америчке производње“ – каже Волков – „а ускоро смо добили исти такав из Америке, с тим што је био бољег квалитета. Побољшали смо га, ставили му осетљиву антену и специјалну заштиту од статичног притиска да бисмо избегли спољашње сметње и звукове. Након тога смо опробали апарат у веома различитим условима, на концертима, за време олује и.т.д. Све то је потрајало око два месеца и једва смо стигли да се припремимо за пут – 24. априла сам већ био у Јерусалиму, а 26. априла је дошао Васкрс“ (Новине Вера, 21. април 2009. г.).

http://www.skarlakidis.gr/sr/thema/17-2012-09-08-10-35-17.html

 

„- Протекло је било доста времена како је јерусалимски патријарх ушао у Кувуклију, служба је почела... И изненада – гле! Забележена је промена спектра зрачења услед непознатог импулса. Ово се догодило у 15 сати и 4 минута. Једна осцилација – и више ништа слично. А ускоро се појавио и јерусалимски патријарх са упаљеном свећом.
- Каква је то осцилација била?

- Електрично пражњење. Шта је представљало и одакле је дошло, не знам. Касније, по повратку у Русију, бавио сам се декодирањем записаних радиосигнала. Процес мерења је трајао шест и по сати. Једно мерење обухвата око хиљаду „кадрова“. Веома напоран посао. Но, потврдили смо да се пре појаве Огња заиста догодило електрично пражњење... Не могу сад да вам изложим детаље, јер сам обавезан уговором са продуцентом документарног филма. Картограм мерења ће тамо бити детаљно изложен. Но главно сам већ рекао: било је то електрично пражњење... Због чега је то важно? Видите, овде се формира потпуна слика. Већ сам говорио о појавама плазме које саме по себи представљају чудо пошто у храму не постоје никакви услови за њихово стварање. Друга необјашњива чињеница је електрични напон у ваздуху, приметан чак и без апарата – многи осећају да им се за време силаска Светог Огња подижу власи на рукама. Ово је могуће само при веома великој разлици електричних потенцијала, рецимо, између крова зграде и пода у приземљу, и то кад би зграда била начињена од чистог кварца, а напољу беснела олуја. Али на Васкрс у Јерусалиму, по правилу, нема никакве олује, време је ведро. А сам Храм Господњи је направљен од разних материјала – мермера, кречњачких стена, дрвета. Изграђен је без неког јединственог плана и има мноштво разних помоћних просторија. Због тога је сумња да су у њега испочетка били постављени огроман резонатор, исправљач и кондензатор, неопходни за стварање електричног напона и следујућег пражњења, просто апсурдна. Али разлика електричних потенцијала се и поред тога ствара! И то у одређени дан, на Васкрс, после молитви у Кувуклији. И овде се пред нама назире последњи аспект који смо открили – појава Огња је пропраћена електричним пражњењем. Дакле, то значи да је појава Огња неодвојиви део свих тих невероватних, потпуно необјашњивих феномена који имају неку електричну природу. Зар то није потврда његове чудотворне природе?“

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Светом архијерејском Литургијом и вечерњом службом са молитвом призива Светог Духа у препуном саборном Храму Светог Саве у Диселдорфу прослављен је празник Силаска Светог Духа на апостоле – Педесетница – Тројичиндан. Свету Литургију са свештенством служио је Преосвећени Епископ диселдорфско-немачки Григорије чију архипастирску беседу којом је поучио сабрани верни народ преносимо у целости:
       
      Драга браћо и сестре,
      Данас славимо Педесетницу = Педесети дан од Васкрсења Христовога, дан у који је, по обећању Спаситељевом, сишао Дух Свети на апостоле због чега се овај празник назива још и Духовдан или Духови. Овај величанствени празник познат је под још једним називом који се мени лично највише допада, а то је Тројичиндан. Свакако да ниједан од ових назива није погрешан, већ је прикладан и од Цркве прихваћен кроз вијекове.
      Покушаћу да вам предочим само неколико чињеница које се тичу данашњег празника, а о којима бих желио да размислите када за то нађете времена. Наиме, на самом почетку замолио бих вас да замислите како су се осјећали апостоли, Пресвета Богородица и друге жене, као и сви који су повјеровали у проповијед Христову тих дана и сати уочи Педесетнице када су ишчекивали да се испуни Његово обећање. Обећање да ће им послати Духа Светога, да их неће оставити сироте, да неће због тога што се Он узнио на небо, они на земљи опет – као прије његовог доласка – живјети без Бога. Свима нама је познато да свако ишчекивање мучи, доводи нас често до растројства, узнемирава нас и колеба нашу вјеру. У часовима ишчекивања све нас више обузимају сумња и питања ли ће оно или онај кога чекамо доћи и хоће ли се догодити оно чему се надамо. Сјетимо се и свих потреса које су апостоли и сви остали који су слиједили Христа преживјели идући за Њим. Колико су само неправде, страха и понижења претрпјели. А онда је, након свега тога, услиједило и питање – а шта ће се догодити ако не дође Дух Свети!? У таквој стрепњи и ишчекивању које би могло свакога довести до лудила увијек је најбоље потражити другове, оне сличне себи, оне који очекују исто. И тако су се апостоли с мајком Божијом сабрали на једно мјесто, да чекају, да се надају ономе у кога и коме вјерују. Али иако им је лакше било јер су заједно и јер су могли једни друге да кријепе, олакшање је у истинском значењу те ријечи наступало тек када су се молили. А они су се молили да би својом снажном вјером коју молитва подразумијева потиснули и побиједили сумњу, страх и невјерицу. И онда је наступио и тај час. Збило се заиста оно што су ишчекивали – Дух Свети у виду огњених језика сишао је на њих! Замислите само колико је било њихово усхићење, колике су биле радост и утјеха! Било је то неизмјерна утјеха и награда за све оно што су до тога тренутка претрпјели! Коначно су могли одагнати страх и стрепњу од себе! И, гле чуда, у тој радости проговорише апостоли на разним језицима. И док су говорили и објављивали народима истину – сви су их разумјели. Јер иако кличући, узвикујући и пјевајући на разним језицима, они су били у стању да разумију једни друге! Питате се – како? Одговор је само један – Духом Светим!
      Зашто су, може се неко запитати и то, апостоли осјећали и пројављивали толику радост? Зато што је дошао Дух Свети на њих и међу њих! То значи, како лијепо тумачи свети Максим Исповједник молитву Господњу, да је дошло Царство Божије. Свети Максим каже: „Да дође Царство Твоје, тј. да дође Дух Свети”. Он, дакле, изједначава долазак Царства Божијег с доласком Духа Светога.
      Браћо и сестре, тако смо и ми данас, који смо сабрани на овој молитви, дошли да призивамо и молимо Духа Светога да дође на нас и на ове предложене дарове, то јест да дође на сву твар. Овдје смо сабрани сви – свако у својој служби, у свом послу, у својој породичној улози, а када и ако примимо Духа Светога – за шта се молимо и у шта вјерујемо – онда ће наше разлике бити превазиђене и ми ћемо причешћивањем тијелом и крвљу Христовом постати и бити једно и заједно у „пуноћи Духа Светога“. Поставши причасници Христови, хришћани, дакле, постају дио заједнице Духа Светога. То можемо чути и у литургијској молитви која гласи: „Да све нас који се од једнога хљеба и из једне чаше причешћујемо међусобно сјединиш у заједницу једнога Духа Светога”. Евхаристија и ова света литургија као заједница Духа Светога постаје заједница свега што је свето и заједница свих светих. То је тајна Божије љубави, коју нам је Христос оставио као највеће богатство и најважнији залог. Другим ријечима, Христос нам је својим примјером показао да све што чинимо треба да се преобрази у љубав, да и само постане љубав, јер љубав је једино што ће преживјети у бесконачном вијеку или, као што апостол Павле каже – „љубав никад не престаје, а када дође савршено, онда ће престати оно што је дјелимично. А сад остаје вјера, нада, љубав, ово троје; али од њих највећа је љубав“ (Кор 13, 8–13).
      Предложићу вам, браћо и сестре, на овај свети и просвећујући празник још двије теме за промишљање. Једна од њих тиче питања зашто је Господ дао апостолима да говоре у дан Педесетнице различитим језицима и зашто је дао народима да их разумију. Вјерујем да је то учинио ради тога да би показао да је за нас хришћане важније да говоримо по надахнућу Духа Светога од тога на којем ће језику Царство Божије бити објављено! И, надаље, вјерујем да је тако још једном откривено да Бог чини наше јединство у различитостима!
      Друго о чему бих волио да промислите тиче се љубави коју нам доноси Христос Духом Светим. Христос, наиме, од нас тражи да волимо и оне који нас не воле, да волимо оне који нас мрзе, то јест да волимо своје непријатеље. И рекао бих да нам то заповиједа као пут ка измирењу с Богом. Не упућује ли нас, уосталом, на то и молитва Господња коју смо већ помињали? Молитва у којој иштемо хљеб Живота и храну Царства тражи од нас управо да опраштамо дужницима својим.
      Браћо и сестре, све малочас поменуто није могуће уколико не задобијемо и не измолимо Духа Светога да дође и да се усели у нас, те да спали трње наших гријехова. А није ли логично да када идемо на евхаристију као тајну љубави и када идемо на догађај силаска Духа Светога да имамо макар добру жељу и вољу да волимо, праштамо и разумијевамо једни друге љубављу којом Бог нас прихвата, знајући притом веома добро свакога од нас – и наш узраст, и име, и наше слабости? Гледајмо стога једни на друге као да смо онакви или да ћемо макар постати онакви какви Он жели да будемо. И упамтите, драги хришћани, да је сваки пут кад служимо литургију – Педесетница, јер је свака литургија управо силазак Светога Духа на нас. И немојте заборавити ни то да етос нас хришћана треба да буде неосуђивање и праштање! Једино ће на нас тако сабране и који се истински молимо доћи Дух Свети и незалазно Царство Божије! Амин!
       
      Извор: Телевизија Храм
    • Од Логос,
      Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је данас Свету Архијерејску Литургију у манастиру Брезојевица код Плава.  Преосвећеном Епископу је саслуживало свештенство и монаштво Епархије уз молитвено учешће вјерног народа плавске Жупе.
      Звучни запис беседе

      Празник Свете Тројице, коме је посвећена ова древна светиња, иначе метох манастира Високи Дечани, ријечима архипастирске бесједе честитао је Владика Јоаникије. „У овај дан људи су разумијевали једни друге иако су били из разних народа, и како је сишао Дух Свети настало је чудесно разумијевање међу људима разних народа и разних језика,  зато што је Господ био међу њима и Он им је дао да свак разумије језик другог и како онај други говори, да се њему тај туђи језик чини својим и да се у потпуности разумију они који се до тада нијесу могли разумијевати„. Након свете Литургије, у Светосавском дому, уприличена је славска трпеза на којој је освештан и преломљен славски колач.  Домаћин славе било је братство Дашић.

      Извор: Радио Светигора
    • Од Логос,
      На празник силаска Светог Духа на апостоле – Тројичиндан Свету архијерејску литургију у саборном храму Христовог васкрсења у Подгорици служио је Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило, уз саслужење свештенства Саборног храма: протојереја-ставрофора: Драгана Митровића и Далибора Милаковића, као и протојереја: Миладина Кнежевића, Мирчете Шљиванчанина, Бранка Вујачића и протођакона Владимира Јарамаза.

      Your browser does not support the HTML5 audio tag.

      Your browser does not support the HTML5 audio tag.

      У славу и у част Божију, током Свете Литургије, појала је и одговарала мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења коју води Ратка Вујачић. Сабраном вјерном народу обратио се пастирском бесједом протојереј-ставрофор Далибор Милаковић. Подсјетио је да је данас рођендан наше Цркве и да се Црква непрестано.
      „Тај огањ који су апостоли примили тога дана, он непрестано гори. И све нас који смо примили науку Христову, од апостола па до данашњих дана, који смо крштени у име Оца, Сина и Светога Духа, непрестано нас благослов и благодат Божија обасјава и мудрост и слава Божија се непрестано у нама пројављује, велича и слави. Тако и Црква Христова расте, непрекидно и непрестано, још од њеног настанка па до краја свијета и вијека, стога нам празник Духова (Тројичиндан) као празник мудрости Божије то и потврђује и открива“, нагласио је он.
      Отац Далибор је рекао да и овај празник, као и сви остали црквени празници, свједочи да смо призвани и позвани на заједницу са Богом и са ближњима. ,,Сви смо призвани на заједницу, баш као што је Дух Свети сишао овог дана не на једног апостола, него на заједницу . Кад смо сви јединствени, када смо једно у Христу распетоме и васкрсломе онда та наша вјера и нада у заједници која нас све призива биће узрок нашега спасења. И овај празник Духова, и сваки празник који славимо у нашој Светој Цркви сви нас призивају на заједницу, на заједницу са живим Богом и ближњима“, закључио је отац Далибор Милаковић.
      Пред само причешће вјерних, свима сабранима у овоме светоме храму, обратио се и Владика Кирило. Владика говорио о обновљењу наше природе коју је Христос својим домостројем спасења совршио до краја, будући да то обновљење коначно доноси Дух Свети, односно доноси је Господ животворни свој твари свим људима и свим народима. Он је такође нагласио да је нама дарована слобода да то Божије спасење прихватимо слободном вољом, будући да смо слободне личности.
      Владика Кирило је говорио и о значају приношења васцијеле твари Творцу, будући да се она приноси кроз човјека, што по његовим ријечима управо представља  велику одговорност пред Богом, јер се сва твар освећује посредством човјека. Владика Кирило је позвао да стојимо у слободи коју нам је Христос даровао и којом нас је ослободио, те да никако не стојимо у ропству гријеха које је насупрот слободи, већ да свагда прихватамо и благодаримо на благодати Духа Светога која нам се изобилно дарује у Светој Цркви Божијој.

      По одслуженој Литургији, служена је и свечана вечерња на Свету Педесетницу, са  кољенопреклоним молитвама, а вјерни народ је по древном обичају правио вијенце од траве и цвијећа.

      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      На Педесетницу, дана 16. јуна 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски служио је свету Литургију у храму Силаска Светога Духа на апостоле у Винковцима. 

      Владици Херувиму су саслуживали протојереј-ставрофор Зоран Симић, парох у пензији, протојереј-ставрофор Саша Кузмановић, парох вуковарски, протојереј Владан Симић (Епархија бачка), протонамесник Немања Клајић, парох мирковачки, јереј Горан Тодоровић, парох бјелобрдски, јереј др Марко Шукунда, парох трпињски, ђакон Александар Билић (Епархија бачка), ђакон Срђан Лукић из Борова Насеља, ђакон Предраг Јелић из Даља, и ђакон Бранимир Михајловић који је овом приликом рукоположен у чин презвитера. Владика Херувим изговорио је следећу беседу:

      -У име Оца и Сина и Светога Духа!
      Часни оци, драги народе Божји, нека је благословен данашњи дан у који славимо Рођендан Цркве, дан када је Свети Дух сишао на апостоле. Домострој спасења људског рода који је водио путем кроз Страдање и Васкрсење све до данашњег дана у којем добија своје испуњење. Силаском Светога Духа на апостоле постајемо народ којему је могуће да има Заједницу са Богом и којем је отворено Царство Небеско. Свака Литургија је икона Царства Божијега на којој пролазимо кроз Тајну нашега спасења, од Рођења Господа нашега Исуса Христа па до овог дана када је Свети Дух сишао на апостоле. Свети Дух је силаском на апостоле увео Цркву у историју како би она била путовођа и утеха свом народу. 
      Данас смо били сведоци велике благодати Божје, рукоположили смо ђакона Бранимира у чин презвитера како би он постао онај који ће руководити народ ка Царству Божјем. У молитвама овог чина говори се да ће презвитер бити тај који ће народ учити Јеванђељу Христовом и проповедањем Јеванђеља отварати душе људи како би се сусреле са Христом. То је једино назначење нас презвитера, да будемо христоносци. Не требамо бити слични властодршцима који цркву држе као своју пећину чија врата нико не може отворити. Требамо да будемо презвитери који ће имати Христа у себи. Христос не прави раздоре, Христос све нас сједињује. Такви требамо да будемо и ми, Христа којег смо примили чином хиротоније требамо непрестано да носимо у својим срцима. Не можемо другачије живети. Свети апостол Павле нас је у својим пастирским посланицама учио томе какав пастир треба да буде. Пастир треба бити утврђен у вери, чист, безазлен и побожан. Као такав треба Христа да проноси у народу, наравно благодаћу Светога Духа који је у тренутку хиротоније сишао на њега. Такви требамо да будемо као пастири, свети и безазлени какав је и Христос био. Христос је ходио по земљи проповедајући Јеванђеље свакоме створењу без обзира на припадност вери и нацији. Свако ко је имао отворено срце примао је Христа. Јеванђелску истину можемо проносити једино ако се Христос усели у наша срца и у њима обитава. То није порука само за нас презвитере који руководимо Црквом, него и за све људе, јер сви требамо да будемо христоносци. Требамо своје душе да обожимо благодаћу Светога Духа. Та благодат нам се данас даје, отварају нам се врата Небеског Царства. Свети Дух силази на апостоле, врата Цркве су отворена, а ми требамо да примимо ту благодат и да живимо благодатним даровима у Цркви Божјој. Благодатне дарове и залог Светога Духа примамо на светој Тајни крштења. Живећи у Цркви знаћемо да смо на путу наших светих отаца, светога Саве и светога Симеона и свих оних из нашег рода који су нас руководили уским путем нашега спасења. Свети оци су знали како је то носити Христа у себи и чинити добра дела, како сједињавати народ а не разједињавати. То је задатак нас пастира. Ако настане каква невоља или искушење, а искушења су део свакидашњице, не требамо разједињавати народ и побуњивати га против Цркве. Требамо да сабирамо народ и да га позивамо у Цркву Божју, јер је то наш подвиг који ћемо кроз покајнички лик да изнесемо. Црква нам увек отвара могућност покајања да бисмо могли бити у Заједници Цркве Божје. Велика је икономија Цркве Божје браћо и сестре. Ништа се у овој историји не затвара, него се отвара ка Царству Божјем. Иако је историја тужна, тамна и тешка ми имамо Образац Светлости , то је Христос, искушења ће проћи и наћи своје испуњење у Христу. 
      Радујем се што сам данас овде, што сам имао прилику да богослужим на дан када ова црква прославља своју славу - Свету Тројицу, који су штитили цркву и у најгоре време за овај народ. 
      Поздравио бих овде међу нама нашу браћу из Епархије бачке, оца Владана (Симића), секретара Епископа бачког и ђакона Сашу, који су уложили свој труд на овај врели летњи дан и показали своју љубав према овој Епархији тако што су се са нама помолили Господу. 
      Захвалио бих се и данашњим кумовима, породици Јецков, који су својим трудом и жртвом данас кумовали у овом светом храму, сведочећи тако веру достојну наших светих отаца светога Саве и светога Симеона. 
      Нека сте благословени и нека је благословен данашњи дан. Сабирајмо се сви у Христу јер нас Христос на то позива, да сви једно будемо. Живели и благословени били! Амин. 
      Трудом породице Јецков приређено је послужење за све сабране, а радост заједничарења продужена је и на славском ручку.

      Извор: Епархија осечкопољска и барањска
    • Од Логос,
      У недељу, 8. октобра 2017. године, почео је нови семестар предавања Школе православне духовности, при Црквеној општини новосадској. Прво предавање у оквиру зимског семестра, у свечаној дворани Гимназије Јован Јовановић – Змај, одржала је вероучитељ Драгана Машић, на тему: „Богочовек Христос – Оваплоћена Врлина”.
       
         
      Извор: Радио Беседа
×
×
  • Create New...