Jump to content
Danijela

Упокојио се Архимандрит Гаврило, игуман Лепавине

Оцени ову тему

Recommended Posts

Архимандрит Гаврило, игуман манастира Лепавина у Хрватској, упокојио се 13. априла на Велики Четвртак након дуже болести, преноси РТРС. Отац Гаврило био је један од најпознатијих духовника Српске православне цркве. Монашки се подвизавао на Светој Гори, као сабрат манастира Хиландар, одакле је дошао у запустели манастир Лепавину, коју је обновио даноноћним трудом и молитвом. Отац Гаврило остаће упамћен као молитвеник , мисионар и духовник . Нека Господ подари рајско насеље драгом оцу Гаврилу!

http://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=13344

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest

Са вером и надом у Вакрсење, Митрополија загребачко-љубљанска обавештава јавност да jе на Велику Среду, 12. априла 2017. године, нешто после 22 часа, у Господу уснуо игуман лепавински архимандрит Гаврило (Вучковић). О времену служења заупокојене Литургије и опела новопрестављеном оцу Гаврилу биће накнадно саопштено.

 

Вечан ти спомен, достојни блаженства и оче наш Гаврило!

 

Животопис оца Гаврила (Вучковића)

 

Архимандрит Гаврило (Вучковић) ступио у манастир за искушеника крајем априла 1961. године. Рођен је  23/10. маја 1944. године у селу Дубока, општина Кучево (код Пожаревца) од оца Душана и мајке Душанке. Световно име Бора. Први манастир Туман, па Рајновац. У манастиру Преображење био је полазник монашке школе.

 

Замонашен је у расу на Велику суботу 1964. године у манастиру Раковици. Чин пострига извршио епископ Сава моравички, а привео га архимандрит Милутин, касније епископ тимочки, по завршетку Богословско-монашког семинара школске 1963./64. године. По благослову Његове Светости Патријарха српског господина Германа, исте године одлази у манастир ПећкуПатријаршију.

 

Од 23. септембра 1965. до 11. марта 1967. на одслужењу војног рока у Скопљу. По повратку из војске прелази из Епархије београдско-карловачке у рашко-призренску и бива причислен у братство манастира Високих Дечана. Исте 1967. године био рукоположен у чин јерођакона од епископа рашко-призренског господина Павла на дан светог Стефана Дечанског. Провевши од 21. марта 1967. до 10. марта 1971. у манастиру Високи Дечани, по личној молби добио канонски отпуст за прелазак у манастир Хиландар на Светој Гори (Грчка).

 

У Хиландар стиже 12. марта 1971. године. Додељује му се послушање чредног ђакона и просфорара. Касније са послушања просфорара на послушање гостопримца, прво при канцеларији и Сабору стараца (општа управа) и после на дуже време гостопримац за опште манастирске госте. Рукоположен за јеромонаха 26. јануара 1980. године, на дан светих мученика Ермила и Стратоника.

 

Чин хиротоније извршио епископ родостолски Г. Хризостом, титуларни епископ Васељенске патријаршије са седиштем у Кареји (Света Гора). Одмах примио ново послушање - чредни јеромонах у цркви. На манастирску славу Свето Ваведење 1981. године у току бденија пострижен у малу схимну са истим именом Гаврило. Пострижење извршио епископ зворничко-тузлански господин Василије (Качавенда), а привео, као духовни отац, старац проигуман Никанор. По благослову Управе манастира Хиландара, боравио годину дана, од марта 1983. до марта следеће 1984, код духовника старца Кирила у келији светог Николаја - Белозерска, међу Грцима.

 

По благослову духовника старца Никанора и по личној молби добио општи канонски отпуст и вратио се у Србију. У манастиру Бања, код Рисна (Црна Гора), провео месец дана, а у Боки Которској код протојереја ставрофора, архијерејског намјесника за Боку Которску оца Мома Кривокапића, три месеца. У августу 1984. године канонски примљен у Епархију загребачко-љубљанску. Дана 17. августа 1984. године примио управу манастира Лепавине и парохију манастирску. На Велику Госпојину - Успење Пресвете Богородице, 1994. године, Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански и целе Италије Г. Јован на Светој архијерејској литургији произвео га у чин архимандрита.

 

Током грађанског рата (1991-1995) остао је у манастиру. У свом пастирском раду познат је по кориштењу модерних технологија доступних путем интернета за духовно-мисионарски рад. Свети синод Српске православне цркве изабрао је оца Гаврила да извуче коверту са именом новог Патријарха јануара 2010. године. Свети синод Српске православне цркве формирао је крајем 2014. године Мисионарско одјељење, изабравши оца Гаврила као једног од његових дванаест сталних чланова.

 

 

По благослову Његовог Високопреосвештенства Митрополита господина Порфирија, архимандрит Гаврило (Вучковић) учествовао је на „Првом Међународном симпосијуму о дигиталним медијима и Православној пастирској бризи“, који је одржан од 07 до 09. маја 2015. године у Атини уз учешће 75 стручњака, православних свештеника и мирјана из 21 земље.


View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

Са вером и надом у Вакрсење, Митрополија загребачко-љубљанска обавештава јавност да jе на Велику Среду, 12. априла 2017. године, нешто после 22 часа, у Господу уснуо игуман лепавински архимандрит Гаврило (Вучковић). О времену служења заупокојене Литургије и опела новопрестављеном оцу Гаврилу биће накнадно саопштено.

 

Вечан ти спомен, достојни блаженства и оче наш Гаврило!

 

Животопис оца Гаврила (Вучковића)

 

Архимандрит Гаврило (Вучковић) ступио у манастир за искушеника крајем априла 1961. године. Рођен је  23/10. маја 1944. године у селу Дубока, општина Кучево (код Пожаревца) од оца Душана и мајке Душанке. Световно име Бора. Први манастир Туман, па Рајновац. У манастиру Преображење био је полазник монашке школе.

 

Замонашен је у расу на Велику суботу 1964. године у манастиру Раковици. Чин пострига извршио епископ Сава моравички, а привео га архимандрит Милутин, касније епископ тимочки, по завршетку Богословско-монашког семинара школске 1963./64. године. По благослову Његове Светости Патријарха српског господина Германа, исте године одлази у манастир ПећкуПатријаршију.

 

Од 23. септембра 1965. до 11. марта 1967. на одслужењу војног рока у Скопљу. По повратку из војске прелази из Епархије београдско-карловачке у рашко-призренску и бива причислен у братство манастира Високих Дечана. Исте 1967. године био рукоположен у чин јерођакона од епископа рашко-призренског господина Павла на дан светог Стефана Дечанског. Провевши од 21. марта 1967. до 10. марта 1971. у манастиру Високи Дечани, по личној молби добио канонски отпуст за прелазак у манастир Хиландар на Светој Гори (Грчка).

 

У Хиландар стиже 12. марта 1971. године. Додељује му се послушање чредног ђакона и просфорара. Касније са послушања просфорара на послушање гостопримца, прво при канцеларији и Сабору стараца (општа управа) и после на дуже време гостопримац за опште манастирске госте. Рукоположен за јеромонаха 26. јануара 1980. године, на дан светих мученика Ермила и Стратоника.

 

Чин хиротоније извршио епископ родостолски Г. Хризостом, титуларни епископ Васељенске патријаршије са седиштем у Кареји (Света Гора). Одмах примио ново послушање - чредни јеромонах у цркви. На манастирску славу Свето Ваведење 1981. године у току бденија пострижен у малу схимну са истим именом Гаврило. Пострижење извршио епископ зворничко-тузлански господин Василије (Качавенда), а привео, као духовни отац, старац проигуман Никанор. По благослову Управе манастира Хиландара, боравио годину дана, од марта 1983. до марта следеће 1984, код духовника старца Кирила у келији светог Николаја - Белозерска, међу Грцима.

 

По благослову духовника старца Никанора и по личној молби добио општи канонски отпуст и вратио се у Србију. У манастиру Бања, код Рисна (Црна Гора), провео месец дана, а у Боки Которској код протојереја ставрофора, архијерејског намјесника за Боку Которску оца Мома Кривокапића, три месеца. У августу 1984. године канонски примљен у Епархију загребачко-љубљанску. Дана 17. августа 1984. године примио управу манастира Лепавине и парохију манастирску. На Велику Госпојину - Успење Пресвете Богородице, 1994. године, Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански и целе Италије Г. Јован на Светој архијерејској литургији произвео га у чин архимандрита.

 

Током грађанског рата (1991-1995) остао је у манастиру. У свом пастирском раду познат је по кориштењу модерних технологија доступних путем интернета за духовно-мисионарски рад. Свети синод Српске православне цркве изабрао је оца Гаврила да извуче коверту са именом новог Патријарха јануара 2010. године. Свети синод Српске православне цркве формирао је крајем 2014. године Мисионарско одјељење, изабравши оца Гаврила као једног од његових дванаест сталних чланова.

 

 

По благослову Његовог Високопреосвештенства Митрополита господина Порфирија, архимандрит Гаврило (Вучковић) учествовао је на „Првом Међународном симпосијуму о дигиталним медијима и Православној пастирској бризи“, који је одржан од 07 до 09. маја 2015. године у Атини уз учешће 75 стручњака, православних свештеника и мирјана из 21 земље.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Вјечан ти спомен оче Гаврило. Бог нека те награди за твоју вјеру и животни труд.

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

 

Почивај у миру чекајући васкесење мртвих и живот будућега вијека. Амин.

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
 
Почивај у миру чекајући васкесење мртвих и живот будућега вијека. Амин.
 
 


Share this post


Link to post
Share on other sites

Vjecnaja pamjat i hvala za sve!

Bogomati premila! Kad otac Gavrilo zapeva pred ikonom Presvete Bogorodice lepavinske svojom cistom decjom dusom i iz sveg glasa

mislim da to vise niko nikada ne moze tako otpevati....molitvama Presvete Bogomajke pomiluj dusu raba tvoga Gospode.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Високопреподобни архимандрит Јован (Радосављевић) гостовао је својевремено (6. децембра 2009. године) на духовној трибини одржаној у организацији новосадске Црквене Општине у свечаној дворани Гимназије "Јован Јовановић-Змај" у Новом Саду. Архимандрит Јован беседио је о блажене успомене Патријарху српском г. Павлу. Звучни запис овог изузетног предавања доносимо са интернет странице Радија Слово љубве.   Звучни запис предавања
    • Од Душица,
      Εφραίμ Αριζονίτης: Η Ορθοδοξία αποχαιρετά τον Γέροντα που μετέτρεψε τις ερήμους σε αγιασμένους τόπους - ΕΚΚΛΗΣΙΑ ONLINE
      WWW.EKKLISIAONLINE.GR Ξημερώματα Κυριακής, γύρω στις 7:οο το πρωί, ώρα Ελλάδος και 22.00 ώρα Αμερικής ο Γέροντας Εφραίμ στην Αριζόνα «πέταξε» για τους Ουρανούς.  
    • Од Дејан,
      Наш начин живота и пре свега наш однос према Богу и другима изграђује наш лик, односно, тачније  доприноси да се икона Божија у нама васпостави у својој лепоти или да остане покривена наслагама злих дела, које мењају лик Божији у нама и чине од нас трагичну карикатуру. Свака мисао и свако дело утичу на изглед лика Божијег у нама, на то колико смо заиста христоподобни, а колико смо духовно деформисани, колико аутентично живимо оним животом који нам је Бог дао, а колико живимо у лажи и обмани сујете и гордости овога света. Док смо у телу можемо да утичемо на ово стање и да покајањем (променом начина живота) очистимо лик Божији у нама од греховних наслага и нечистота.
      Дубоко верујем да суд Божији треба да доживаљвамо као непосредни сусрет свих нас са пуноћом Божије благодати, тренутак светлости који ће заувек осветлити све тајне нашег бића и показати колико је у нама сачувана икона Божија. То засигурно неће бити ситничаво испитивање и вагање добрих и лоших дела, јер се у таквом суду увек поставља питање правде која је изнад Божије љубави. Оваквим размишљањима улазимо у апсурд, мислећи да наша зла дела принуђују Бога да нас казни по тој "правди" и одмах постављамо питање зашто Бог, ако је заиста милостив, свакоме све једноставно не опрости. Међутим, знамо из самих речи Божијих да сви неће наследити Царство Божије, не зато што Бог није милостив, или зато што по некој принуди мора да казни грешнике, већ зато што Божији суд не почива на оваквим основама. Наша дела утичу на изглед иконе Божије која је утиснута у личност сваког човека. На суду ћемо са тим ликом изаћи пред Оца небеског и у зависности да ли ће он препознати у нама лик Сина свога возљубљенога и вечно нас (пре)познати и волети оном љубављу којом је свога Сина заволео од вечности, или ће у нама видети неку накарадну карикатуру, избледелу икону, од тога ће зависити наш вечни удео у Царству Божијем. Богу не долазимо као индивидуе, већ једино у Христу, као што ћемо у Христу вечно живети у Богу. Без лика Христовог не можемо имати ни вечни удео у љубави Оца небескога.
      Живот у греху и страстима квари икону Божију у нама. Од богоподобног бића грехом постајемо зверолики, подли, спремни на свако зло и лукавство. Овакав лик Бог неће препознати и они који своје срце у овом животу испуне мраком и смрадом злих дела,  доживљаваће његову љубав и светлост као вечну муку и патњу. Бог није створио пакао, али он постоји као стање, јер га у својим срцима сами људи стварају тако што постају неспособни да живе у светлости Божијој и зато што су изгубили лепоту лика Божијег поставши мрачне сенке које беже од светлости. Они који су правилном употребом своје слободе (врлинама) благодатном помоћу Божијом ослободили лик Божији у себи од наслага пале људске природе, страсти и грехова, засијаће у огњу љубави Божије као злато у ватри. Као што материје које горе у огњу добијају својство огња не губећи својства своје посебности, тако ће бити и са онима који засијају на суду Божијем радошћу вечног живота. Огањ љубави Божије не да им неће нашкодити, већ ће у светлости Божијој још више и вечно узрастати у љубави Божијој. Овај исти огањ, за оне који су себе градили на пропадљивим материјалима (на злим делима овога света) вечно ће горети не могући да поднесу љубав Божију, исто као што они који живе у мраку светлост, која би иначе радовала њихове очи, доживљавају као бол и патњу.
      Не чињење добрих дела квари и потамњује лик Божији у нашим срцима јер пропуштањем да учинимо оно што по савести коју нам је Бог дао треба да учинимо, а све зарад наших ситних страсти и пролазних добитака, уводи нас у лажно постојање у коме губимо христоликост.
      Због свега овога, можемо да разумемо (колико је то могуће нашем ограниченом уму) да неће у том тренутку бити конфликта између Божије љубави и правде, како то бива у нашој палој природи. Огањ којим ће они који баштине пакао вечно горети, није ништа друго него огањ вечне љубави Божије коју они не могу да поднесу јер су више заволели дела таме од светлости.
      Суд Божији почиње већ и овде и завршава се у коначном сусрету свих са Богом након Другог доласка Господњег, када ће праведници васкрснути у вечни живот, а они који су изабрали дела таме у вечну муку. Подсетимо се речи Еванђеља по Јовану које говоре о овој тајни:
      Јн 3, 17-21: "Јер не посла Бог Сина својега на свијет да суди свијету, него да се свијет спасе кроз њега. Који у њега вјерује не суди му се, а који не вјерује већ је осуђен, јер није вјеровао у име Јединороднога Сина Божијега. А ово је суд што је свјетлост дошла на свијет, а људи више завољеше таму неголи свјетлост; јер њихова дјела бијаху зла. Јер сваки који чини зло мрзи свјетлост и не иде ка свјетлости, да се не разоткрију дјела његова, јер су зла. А ко истину твори, иде ка свјетлости, да се виде дјела његова, јер су у Богу учињена."
      Архимандрит Сава Јањић
      ИЗВОР
    • Од Логос,
      У овој епизоди емисије посвећене Светој српској земљи Косову и Метохији емитујемо други дио разговора са Игуманом манастира Светих врача Козме и Дамјана у Зочишту код Ораховца, Архимандритом Стефаном (Миленковићем).   Звучни запис емисије   Отац Стефан (Миленковић) свој монашки пут почео је прије 30 година у манастиру Црна Река, послушање га води у манастир Високи Дечани гдје је и замонашен, да би потом био игуман манастира Светих архангела код Призрена, радио је на обнови манастира Бањска а већ 11 година Игуман је Светиње у Зочишту.   Отац Стефан памти страдање нашег народа током ратних година када је гледао како се пале Светиње, како за пар дана нестаје наше историјско и културно наслеђе.     „Људима је за један дан нестајало све оно што су годинама, деценијама, па чак и вијековима стицали. Расељавање људи са својих вјековних огњишта је оно што најупечатљивије памтим, поред киднаповања и страдања оца Харитона. Постало ми је јасно како је дошло до тога да немамо сачуваних писаних трагова из прошлих времена, јер сам својим очима гледао како све нестаје у пламену, у пљачки, у збјеговима, како за пар дана нестају вјекови и хиљаде година, како нестаје нешто што је ту постојало вијековима. Сада живимо у албанском окружењу, нашег народа нема и све је другачије и необично, ништа није као прије“- каже отац Стефан.     Извор: Радио Светигора
    • Од Дејан,
      Одлучење (што се у западној терминологији обично зове екскомуникација) је већи степен удаљења од црквене заједнице и подразумева забрану учестовања у Евхаристији. Неко може бити одлучен на одређени период времена или трајно, у зависности од тога да ли показује спремност за покајање. Најупорнији цркворушитељи се трајно одлучују, потпадају под анатему тј. забрану било каквог контакта верних са њима и ова најтежа казна се примењује у случају проповедања од Цркве осуђених јереси или стварања пара-црквених заједница (парасинагога). Овакав случај на нашим просторима постоји код Мираша Дедејића, Немање Станковића (тзв. Акакија) и Марка Радосављевића (некада еп. Артемија) и његових псевдо-епископа које је сам поставио. Привремено одлучење од причешћа (до промене начина живота, у случају тежих грехова) данас се обично назива епитимијом и разликује се од трајног одлучења (анатеме) јер привремено одлучени може да присуствује богослужењима, али не може да се причести док се не покаје тј. промени свој живот. У случају тзв. Македонске цркве може се рећи да су њихови свештенослужитељи са својим народом у расколу и налазе се у неопштењу са Црквом (ἀκοινωνησία) до свог повратка у црквени поредак. Садашњи клирици тзв. МПЦ нису рашчињени (лишени чина) и имају апостолско прејемство, али они не могу ни да служе ни да се причешћују до повратка у заједницу са својом Патријаршијом тј. СПЦ. Донедавно је постојала могућност евхаристијског учешћа верног народа из МПЦ у храмовима СПЦ, али је од 2003. године по одлуци наше Цркве и то забрањено како би се указало на духовну опасност живота у црквеном беспоретку (анархији). Упорност у расколу доводи с временом до промене православног етоса и често завршава падом у јерес, као што је случај са римокатолицима и осталим заједницама отпалим од Цркве.
      Неправославне (инославне) заједнице су се на овај или онај начин у одређеном историјском времену удаљиле од евхаристијске заједнице Цркве и с временом су прихватиле читав низ погрешних учења (јереси) од којих су нека експлицитно саборски осуђена на Васељенским и помесним саборима Цркве. У Православној Цркви данас постоји извесно неслагање око статуса римокатолика јер они по мишљењу неких епископа и богослова никада саборно нису осуђени као јеретици, иако се нека од њихових учења мање или више директно косе са утврђеним учењима наше Цркве. Традиционални православни став, барем до 1920 године, у Православној Цркви био је да су Римокатолици у јереси, а не само у расколу са Црквом. У случају разних протестантских заједница разлика је већа и озбиљнија, а тзв. оријенталне заједнице (Копти, Јермени и др) не признају седам Васељенских сабора, посебно важна христолошка учења 4. Сабора у Халкидону, и у свом календару имају саборски осуђене јеретике, што додатно отежава заједницу са Православном Црквом без обзира на културолошку сродност православним хришћанима.
      Данас има православних хришћана који верују да је Црква невидљиво јединствена, али да је видљиво подељена. Ово учење не постоји нигде код православних отаца ранијих векова и дошло је у тзв. синкретистичко-екуменистичке кругове у 20. веку из протестантизма, јер су овај став посебно развили Лутер и Цвингли. За Православље Црква која живи у евхаристијској заједници је сабор неба и земље и веровање у невидљиво неподељену Цркву у којој Православна Црква тобоже сапостоји са другим "црквама" заправо је темељ за тзв. екуменистичку "теорију грана", која је страна православној еклисиологији и представља по речима Св. Аве Јустина свејерес, јер релативизује векове православне борбе за очување истините вере за коју су многи светитељи и живот дали.
      Евхаристијски зато можемо да помињемо и молимо се само за оне који су у заједници са Црквом тј. који и сами учествују у евхаристијском животу канонских Цркава. То не можемо да чинимо за инославне (тј. неправославне хришћане), оне који су одлучени (под анатемом), а посебно не за припаднике других, нехришћанских религија. Оне који су на било који начин ван евхаристијске заједнице можемо да помињемо само у личним молитвама и да живимо у нади да ће и они наћи пут ка јединству које постоји само у евхаристијској заједници Православне Цркве. За инославне се стога не ваде честице на проскомидији, нити се њихова имена помињу на црквеним службама. То није знак презира, већ сведочење става да је Црква изнад свега евхаристијска заједница у којој смо заједно Тело Христово само ако смо светотајински повезани у Христу. Када се молимо за јединство цркава и сједињење свих, молимо се за очување нашег православног евхаристијског јединства, а не за "сједињење" наше Цркве са неправославним заједницама, што је био отворени апсурд у досадашњој црквеној историји.
      У рана времена члановима Цркве су сматрани само они који редовно учествују у евхаристијском животу. Они који се нису причешћивали, иако су били крштени, морали су да прођу одређени пут покајања и повратка пуној црквеној заједници. Зато су код раних хришћана индиферентност (равнодушност, незаинтересованост) према Богу и евхаристијском животу сматрани својеврсном апостасијом (отпадништвом) од Цркве. Црква није клуб људи који су повезани заједничким крштењем или обичајима као припадници овог или оног народа, већ је то пре свега жива заједница верних који редовно учествују у евхаристијском животу и потврђују себе као једно Тело Христово - Цркву Божију. 
       
      Архимандрит Сава Јањић
      ИЗВОР

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...