Jump to content

Rate this topic

Recommended Posts

ЉУДМИЛА ЛИСТОВА

ОНИ СУ НАМА ПОТРЕБНИ, А НЕ МИ ЊИМА

На вратима иркутског Михаило-Архангелскох храма прочитала сам оглас: „Двогодишњој девојчици  из Дома за незбринуту децу предстоји операција. Потребни су људи за дежурство у болници“. И ако код мирског, неверујућег човека, он може изазвати неодлучност типа "Зашто да се ја бринем за туђе дете?", онда је за црквеног човека то позив у помоћ, на који би се требало одазвати. Ипак  није све тако просто...

Нетрпљење срца

Вера је мртва без добрих дела. Али, да ли се ми трудимо да их чинимо? Мало ко, највероватније, чак и од људи који себе сматрају верницима, може тиме да се похвали. А они који, неприметно, и не само у дане поста, чине добро, не желе да истичу себе. Тако и у Михаило-Архангелском храму постоји група парохијанки, које стално посећују дечије домове и брину се за болесне сирочиће.

Када сам први пут ушла у собу код болесне деце, скаменила сам се: колико несреће!

Разговарам са двема девојкама - Наталијом и Леном.

Када сам први пут ушла у собу код болесне деце, говори Наталија, просто сам се скаменила. Дубоко сам удахнула и као да сам се паралисала у ужасу: колико несреће! Пожелела сам да изађем у ходник и плачем, плачем! Мисао о томе, да су  наши проблеми (који су нам се још јуче чинили ужасни и нерешиви) у поређењу са њиховом несрећом били просто ситнице, се појавила касније. Овде, видећи унакаженост и патње остављене несрећне деце, брзо је дошла спасоносна помисао, да овде није потребна жалост. Потребно је да се учини нешто, да се ради, да се потрудимо да им помогнемо некако, олакшамо бол, утешимо. Нахранимо, пресвучемо, променимо им пелене, поиграмо се са њима... Затим сам видела како је једна (огичледно нова) дадиља плакала над бебом. Седи поред кревета и плаче, а ноша је пуна...

Слушајући Наташу, сетила сам се речи Стефана Цвејга: „Постоје две врсте састрадавања. Једна је малодушна и сентиментална. Она у суштини није ништа друго до нетрпљење срца, које жури да се што пре избави од тешког осећаја због виђења туђе несреће. То није састрадавање, већ инстинктивна жеља да се огради свој мир од патњи ближњег. Али постоји и друго састрадавање - истинито, које тражи да се нешто уради, а не осећања, и потпуно је одлучно, страдајући и састрадавајући, да уради све што је у човековој моћи и чак више од тога“.

Али, највероватније је, да није лако човеку, посебно младом, да одмах почне да дејствује. Можда прво то треба да преживимо, прођемо кроз то „нетрпљење срца“.

Тако је и Наташа, пре него што је почела да се виђа са болесном децом, морала да прођекроз “муке“, или, како говоре верници, кроз искушења.

Моја другарица Маша ме је звала да учествујем у крштавању сирочића и постанем некоме од њих кума, рекла је она. Али, ја сам  уплашивши се, одбијала: немам ни снаге, ни времена. Кума је таква одговорност... Али, што је чудно, прошло је неко време и ја сам, очигледно, сазрела да постанем кума.

Онда је почело: сада се Наталији никако није дало да постане кума - једна препрека, друга. Једном су је замолили да помогне да одведу децу на Причест. И ево, сви се журе, одвајају, облаче децу, а она стоји сва погубљена и не зна шта да уради. И неко јој је дао девојчицу - плавооку, са локнастом косом, тако лепу... Она је узима у руке, и тек тада, под „надуваним“ комбинезоном опажа да девојчица са једне стране нема руку и ногу: та „полудевојчица“ је била жртва криминалног абортуса... На крају се са великим искушењима одржало крштење, и Наташа је постала кума насмејаног нежног дечака Андреја.

Прелеп и чудан догађај - крштење. Овде се лепота и чудо не налазе само у самом Таинству, већ у посебном спајању, уједињењу кумова и кумица. Јавио се осећај као да се код сваког од тих одраслих родило дете. Сви су просто сијали од среће...

Колико има промислитељног, тајанственог у односима са кумовима, од Бога датим сирочићима родитеља! Девојчици Даши су урадили операцију, зашили су „зечију усницу“, и она је „изненада“ постала иста као две капи воде са својом кумом Тамаром са њене дечије фотографије. Куму Александру, који стално вози децу у својим страним колима, додељено је кумче са именом Саша.

Истинито састрадавати

Сирочићи! Колико ми сада имамо сирочића! И то при живим родитељима. А колико је болесне деце! И колико ће их још бити?.. Па, увек их је било, сироти и убоги. „Убог", читам у речнику В.И.Даља, "јуродив, глупак, нишчиј духом.“. Ево, „нишчиј духом“! управо је о њима Исус Христос говорио у беседи на гори: „Блажени сиромашни духом; јер је њихово Царство небесно“. Зар одавде и не потиче  и сама реч „убог“ - значи „код Бога“?

Према јуродивим су се у православној Русији увек понашали добро, говори парохијанка, студенткиња Лена. –Увредити убогог се сматрало великим грехом. Ми, наравно, живимо у друго време, у другом свету, пуном  равнодушности, суровости. И када дођеш код убоге деце и покушаваш да им помогнеш, онда се радујеш њиховој самосталности, чврстоћи. И добро је што их крсте, причешћују, уче да живе у Богу, да иду к Њему.

Све ово, што је Лена рекла, је посебно важно. Мајка ми је причала, како су се њени вршњаци, дошавши из рата као инвалиди, бацали кроз прозор, вешали се о болничке каишеве у болничким собама. Без руку, без ногу,  слепи и испечени младићи, не видећи смисао у својим мучењима и даљем животу, добровољно су одлазили из живота, који су бранили на фронту. Само је вера у Бога могла да сачува тог сломљеног војника-победника који је се бацио са прозора на мост у Иркутском дому ковача, у коме се налазила болница. Вера у бесмртност душе могла је да да заустави те младе самоубице, које је Господ оставио међу живима у најстрашнијем од свих ратова.

Вера и умеће саосећања, „истинитог саосећања“ водили су у бесмртност, ка светости Велику кнегињу Јелизавету Фјодоровну, сестру последње руске Царице Александре Фјодоровне. Управо је она, сама својим рукама сакупивши остатке, од терористичке бомбе погинулог, свога мужа Великог кнеза Сергеја Александровича Романова, продала је своју имовину и отворила у Москви јединствену- чак и у претходној православној Русији - Марто-Маријинску обитељ. Јелизавета Фјодоровна није била само изваредно вредна настојница обитељи, у коме је налазило склониште и лечење мноштво сиротих и убогих, она је, преобукавши се у обичну одећу, тајно ишла по кућама сиромашних, обилазила болеснике, превијавала гнојне ране, прала постељину у многодетним породицама, доносила храну, одећу, лекове.

Сам Господ води милосрдне. Од сажаљивих и волећих Бога, од жена мироносница, од сестара познате Марто-Маријинске обитељи носе своје светионике саосећања данашње дадиље и куме сирочића и усамљених болесних стараца.

"Болесна деца су крст за родитеље", говори Лена. "И за све нас они су опомена и крст, који је потребно носити, да душа не би отврднула".

„Ја ништа не осећам?“...

Данас су главни организатори за помоћ болесној деци - маме Наташе и Лене - Надежда Михајловна и Татјана Ивановна. Са Божијом помоћу одазивају се на њихове позиве и парохијанке других храмова - свете Ксеније Петербуршке, светог Александра Невског. И наравно желели бисмо да више људи дође са жељом да нам помогне.

"Дешава се да дођеш из болнице веома касно увече" - говори Надежда Михајловна, "а кући чекају своје бриге, своји проблеми... Али, тако ми је жао болесне, напуштене дечице! Поново зовеш некога, зовеш, молиш да некога замени, да поседи бар два сата. Јер је у саборности наша снага. Заједно, саборно ми можемо толико да урадимо, толико сирочића да помогнемо! Али, као одговор на наш позив често добијамо одбијање, које понекад гуше сузе очаја.

Управо сада девојчицу од годину дана припремамо за операцију на срцу. Наша парохијанка Валентина још увек лежи са Аљонком у инфективној болници. После операције ће засигурно требати да се дежура, током целога дана. Опет ће бити потребни људи. Ромочки предстоји дуготрајно лечење..."

Слушам, пуне бола, узбуђене речи Надежде Михајловне, која је способна да и по вејавици, на минус тридесет трчи са болесним дететом из једне болнице у другу.

Управо су она и Наташа тако вукле малог Аљошу, који је са своје две године лежао скоро на свим одељењима. Слушам их, гледам им у чисте очи и ево о чему размишљам. Постоје савршено одређени типови људи. Једни су се тако прилепили за грех, трудећи се да „живе на задовољство“, да о њима и не треба ништа говорити. Али, постоје и посебни, морално засновани писцем - генијем, чија равнодушност  је „несупротстављање злу насиљем“. Код професора Московске духовне академије Михаила Дунајева у четвртом тому његове серије „Православље и руска литература“ сам нашла (и ужаснула се!) ове реченице Ф.М.Достојевског:

„И каква је то безосећајност поред сентименталности! Па и сам Левин је имао дете, дечака, јер га он воли, зато што када то дете купају у купатилу, то је у кући догађај; како да му се не разбије срце слушајући и читајући о масама убијених, о деци са сломљеним главама, која пужу око својих силованих мајки, убијених, са раздераним грудима. Тако је било у једној бугарској цркви где су нашли двеста оваквих трупова после пљачкања града. Левин чита све то и стоји замишљен: „Кити је весела  и данас је с апетитом јела, дечака су окупали у купатилу, и почео је да ме препознаје: шта ми треба, шта се дешава тамо на другом делу земљине полулопте; непосредног осећаја за угњетавање Словена нема и не множе бити - зато што ја ништа не осећам“.

А ако би још размишљао како се проводио Курагин или дуелиста Долохов-докле би стигао... Али, то је Левин, један од најомиљенијих позитивних хероја писца!

А данас?! Украјина, Сирија... Да, тачно је да не може свако да остави све и пође као добровољац у Донбас или да спашава некога после земљотреса. Али да купе паковање памперса или неколико јабука за туђе болесно дете би многи могли.

"Ова деца нас уче да другачије гледамо на живот" - говори Лена. "Посматрајући их, схваташ релативност среће. Видиш да појам „испуњен живот“ за сваког има своје границе. У Богу човек може бити срећан, иако је инвалид. Безбожник је спреман да дигне на себе руку иако има одлично здравље и пуно материјалних блага. Када долазимо код болесне деце, доктори, медицинске сестре се у почетку чуде, онда нас посматрају. А после... се сами крсте. Примећивала сам да постоје људи осећајни, који желе да помогну, са својим појмовима о добру и злу. Они, на пример, цепају на улици непотребне објаве, воле природу, певају песме око ватре. Али понедак не знају како и где да уложе свој труд.  А толико је несреће около!..."

Да, да, Лена је у праву, нецрквеним људима, мирским, наравно, не треба објашњавати реч „равнодушност“. Верницима је познат појам мало другачијег реда - млакост. А то је када идеш и у храм, и молиш се, и учествујеш у Тајинствима Цркве. Али нема ни сузице на исповеди, и бескрајно осуђујеш своје ближње, а љубави и радости скоро да у души и нема. Тешко и не толико ретко - према нашим гресима - и стање. И понекад нам је потребно моћно средство да бисмо изашли из њега и стекли живу, трепетни душу, способност да волимо, видимо лепоту и осећамо туђи бол.

Ромица

... Признајем да сам се бојала. Ишла сам у Ивано-Матрјонинску дечију болницу после унутрашње борбе и сумњања. Било је потребно да победим, превазиђем у свом срцу нешто пре него што дођем код болесног  туђег детета и  осетим ту огромну бол малог човека.

И ево ме у соби трауматолошког одељења, у којој после операције лежи „осуђен на смрт“ дечачић Рома. Пре него што сам то видела, нисам ни знала да тако нешто и постоји. Замислите отприлике дете од годину ипо дана, које седи у гвозденом кревецу, буквално као у кавезу. Које не просто седи: ноге су му раширене у завојима, сваки зглоб је пробушен иглама које образују метални прстен на који је окачен терет. У таквом положају се дечак, који уствари има три године, налазио после операције око два месева. Чинило ми се невероватним да се све то издржи. А Ромка издржава. И још се смеје и радује свакој новој играчци, свакој новој особи. И сваку жену која дође да се брине за њега назива „мама“. То је једина реч коју уме да каже.

Рома се родио као инвалид са „оштећеним“ ногама

И сада искусни хирурзи ортопеди покјушавају да му „направе“ мање више нормалне ноге. Још ће га оперисати и највероватније не само једном. Ово дете је било непотребно својој мамици. Још увек има другу маму - то су жене и девојке које дежурају поред њега (а има их око седамдесет). Оне долазе код њега после посла, после предавања на институту, време и снагу за дечака налазе и друге пензионерке. За Ускрс је једна од њих, Галина Петровна, дежурала поред детета цео дан.

И све наше дадиље се заљубљују у своје „штићенике“- говори Надежда Михајловна- срцем се вежу...

Сваки малени пацијент у овој соби има своју несрећу. На пример, девојчица Јулија: има десет година, а не учи. Хистерична, љута на цео свет. Али какво може бити дете, бијено - пребијено, сироче, терет за рођаке пијанице?! Или дечак од годину дана са хидроцефалијом. Док су га спремали за операцију, његова мајка је све посматрала дадиље које су се бринуле за Рому. И можда, не толико наши разговори о Богу, о вери, колико сама чињеница  тог колективног дежурства, је довела до тога да је Светлана крстила свог Диму у болничком храму Ксеније Петербуржке. Тајинство је извршио отац Александар, а затим је отац по молби једне од парохијанки директно у болничкој соби одслужио молебан, дошла су сва деца са одељења и лица су им сијала од радости и чуђења.

Они су нама потребни

....Гледам у плаве Ромине очи, мазим његову свиленкасту косу, тражим мали нежни длан. А он са апетитом и цоктањем сиса своје прсте и на руци, и на нози, и лако се, као акробата нагиње ка прстенастој шипци. Иако он не говори, глава му је некако спљоснута са обе стране и он је „распет“ на истегљивачима, понаша се веома живо и толико је мио у својим покушајима да полије нову „маму“ млеком, да прође рукама кроз њену косу и да одгризе точкић од кола, да се убрзо навикаваш на његову позу, и на разговор без речи, и више не знаш како да се растанеш са њим и одеш, вероватно, заувек.

"Они су нама потребни, а не ми њима" - сетила сам се речи Татјане Ивановне.

...Молим те, читаоче, да урадиш немогуће, али покушај да себе замислиш као дете. Напољу веју пахуље снега и звони трамвај, поред тебе се деру дечак и девојчица, а ти лежиш са теговима на ногама на мокром хладном чаршафу. И никоме на земљи ниси потребан. Вероватно је тешко, али свакако покушајте да бар замислите да немате ни мајку, ни оца. Замисли да никада нико није заплакао за тобом, и твоја бол и усамљеност међу људима је бескрајна и неутешна. И ти ћеш вриштати и молити, и бол ће раздирати на делове твоје тело, и нико те неће загрлити, неће се сажалити, неће олакшати патње... И када ти, читаоче, замислиш све то, бол и патња не могу а да се не дотакну душа огрезлих у гресима. И твоје срце ће рећи шта, када и како да се уради.

...Одлазила сам из болнице. Од Роме у свој живот. На растанку сам га прекрстила, пољубила у свиленкасто теме. Стајала сам на вратима, нисам имала снаге да одем. Даће Бог да ће он некада стати на своје ногице и проходати. Сам. И „маме“ ће доћи да га испрате у живот. Какав ли ће он бити?...

P. S. Имена су у потпису измењена, зато што људи не желе да прослављају себе, сматрајући свој рад веома скромним.

Људмила Листова

5. јула 2016.

Извор: Православие.ру

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By Поуке.орг - инфо
      У суботу 30. маја 2020. године, када наша Света Црква прославља и празнује Светог апостола Андроника и Свету Јунију, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у храму посвећеном Светом великомученику Димитрију у Великој Иванчи.   Звучни запис беседе   Нашем Архијереју саслуживали су протојереји-ставрофори: умировљени парох младеновачки Драгољуб Ракић, Архијерејски намесник младеновачки Жељко Ивковић, протојереји: Слободан Кеџић и Владан Јовановић, јереји: Марко Стевановић и Иван Ненадовић и протођакон Иван Гашић.   Евхаристијско сабрање увеличали су “Српски православни појци”.   Пре Литургије наш Архијереј освештао је у порти великоиванчанске цркве предивну чесму са иконом Живоносног источника.   У својој беседи Епископ Јован се осврнуо на значај прослављања Спасовдана и најдубљи значај овог празнка. Владика је истакао да нас Господ није оставио сиротне, али ако нисмо у заједници Богочовечанског Тела Христовог, у Цркви, у литургијском сабрању, нема нас ни у спасењу. Наш Владика је рекао да је Реч Божија, Реч која оживљава, Реч која васкрсава, Реч која освећује, Реч која просвећује. То је та Реч Божија од које је постало све што је постало. Верни су упознати са мудрошћу да је хришћанин вечни ученик, који се у овом животу спрема за полагање испита за вечни живот; испит нашег живота, наших дела и испит наши недела. Пред Богом су живи само они који слушају Реч Божију и извршавају је, а духовно мртви пред Богом су они који слушај Реч Божију а не творе је. Епископ је закључио да би се зато требало трудити за спасење како своје, тако и других. Тај труд има вечити значај, јер је труд на спасење људи. Они људи који своју веру не живе и за спасење не маре су као љуштуре, које не остварују пуно назначење свог постојања.     Извор: Епархија шумадијска
    • By Поуке.орг - инфо
      У седму недјељу по Васкрсењу – Светих отаца Првог васељенског сабора, 31.маја 2020.љета Господњег, када наша Света Црква прославља Светог мученика Теодота Анкирског, молитвено је било у острошкој светињи.   Звучни запис беседе   Светом Литургијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је острошки сабрат јеромонах Владимир, а саслуживали су му јереј Ранко Радоњић и јерођакон Зосима.   Евхаристијском сабрању молитвено је присуствовало острошко монаштво и вјерни народ, а током Литургије узношене су и молитве за оздрављење болесних од вируса корона, као и за здравље свих.   На крају богослужења сабранима је бесједио о. Владимир који је подсјетио да је Први васељенски сабор када је Црква у лику својих светитеља одбранила један од основних догмата свог учења, а то је догмат да Господ наш Исус Христос није обичан човјек и пророк, него да је Оваплоћени Син Божији, који је бивши Богом вјечним постао Човјеком, да би нас искупио крсном својом жртвом и да би Својим васкрсењем и нас васкрсао и даровао нам опроштење грехова и живот вјечни.   – Арије безбожни свештеник није имао Духом Светим познање ко је Господ наш Исус Христос, него је почео да умује својим гордим умом отпалим од Бога, отпалим од саборног тијела Цркве Христове и почео је да говори и учи да је Христос створење Божије, најсавршеније, да није исте природе са Оцем небеским. То је вријеме велике борбе и спорова – подсјетио је о.Владимир и савјетовао сабране да читају историју васељенских сабора, што је ако је казао веома душекорисно.   О. Владимир је казао да су наши свети оци говорили да је Христос једносуштан са Оцем, што ми исповиједамо у Символу вјере.   – Сви они који покушају гордим умовањем, без Бога и благодати Божије, без јединства са светим, да донесу неку истину о Цркви и Христу, бити одлучени од Цркве – нагласио је о.Владимир.   Осврнуо се и на актуелна дешавања у Црној Гори наводећи да се појавио памфлет у коме наводно власт нуди договор Цркви да се зове Православна црква у Црној Гори.   – Замислите, Свети Сава није био довољно православан, па се у 21. вијеку морао појавити један обезбожени неокомунистички човјек који није крштен и који нама говори да ми морамо бити православнији. Наводно та Црква коју је Свети Сава установио није довољно православна, па ћемо сад ми да правимо нову цркву. Ми говоримо да је наша Црква православна – Српска Православна Црква и нема потребе да ми мијењамо тај назив дајући јој оно што она јесте. Само у Православној цркви ми имамо спасење и ми се Христом Богом Сином Божијим кога су исповједили свети оци на Првом васељенском сабору спасавамо. У ту Цркву призивамо да дођу и ти људи који би данас да праве нове цркве, да дођу, да се врате, да се крсте, дасе не баве ћоравим послом – казао је о. Владимир.     Извор: Манастир Острог
    • By Поуке.орг - инфо
      На празник Вазнесења Господњег литургијски је прослављенахрамовна слава цркве Вазнесења Господњег у Подгорици. Началствовао је протојереј Предраг Шћепановић, уз саслужење протојереја-ставрофора: Далибора Милаковића, протојереја: Миладина Кнежевића, Мирчете Шљиванчанина, Николе Пејовића, јереја Леке Вујисића, као и протођакона Владимира Јарамаза и ђакона Павла Божовића.     Током Литургије многобројно сабраном вјерном народу, надахнутим празничним пастирским словом, обратио се настојатељ цркве Светих новомученика момишићких и парох момишићки – протојереј Никола Пејовић.   ,,Сав наш овоземаљски живот саткан од сусрета и од растанака. И већина тих растанака су тешки и болни и носе тугу са собом. Нарочито онда када се растајемо у смртном часу од наших најдражих. Међутим, овај растанак, Господа од ученика Његових, на дан Његовог Вазнесења, другачији је од свих осталих растанака. Зато што порука Христова при растанку ученицима Његовим, а преко њих и свима нама гласи: ,,Радујте се! – Радујте се, јер ја сам са вама до свршетка свијета и вијека”, рекао је отац Никола.   Он је објаснио да се Господ вазноси на небо, не да би оставио своје ученике, него да би био још приснији и Богу Оцу одакле се предвјечно рађа и одакле је сишао међу нас људе да би тако био ближи и свима нама, оснивајући Цркву своју коју ни врата пакла неће надвладати.   Отац Никола је у даљем обраћању указао и на то да је Господ својим Вазнесењем, небо спустио на земљу:   Нагласио је да је Вазнесење празник радости.   “Истинске радости, зато што је то дан спасења човјековог и зато се овај дан и назива Спасовдан. Господ се вазноси на небо да би небо спустио на земљу. Управо то небо, благослов Божији, ту радост живота у Њему, да би се и ми људи вазносили на небо. И да бисмо и ми људи, и ако земљани, постали синови тог и таквог неба. И ако земљом ходимо, треба да небом живимо. Црква Христова коју је Христос основао, јесте у времену и јесте у овом свијету, али она није од овога свијета. Јер храмови Божији, они су парче неба на земљи”, поручио је он.   Отац Никола се у другом дијелу свог обраћања осврнуо на девастацију и стагнацију духовног живота Цркве, нарочито након Другог свјетског рата, као и на период обновитељства који се десио крајем осамдесетих година који је конкретно за овај храм предводио садашњи страрјешина Саборног храма протојереј-ставрофор Драган Митровић:   ,,Након Другог свјетског рата, наши храмови су били разрушени, но, крајем осамдесетих и почетком деведесетих година овај храм Вазнесења поново се обнавља. Наш отац Драган Митровић са својом братијом од којих су многи и сада овдје међу нама као свједоци те духовне обнове, обнавља овај храм Божији. Овај храм је вазнио многе младе душе, а међу њима и нас овдје присутне свештенике. Вазнио нас је у свештеничку службу да би свој живот и живот других људи са којима нас Бог сусреће и спаја, упућивали управо Христовим путем.”   На самом крају свог пастирског слова, отац Никола је нерадо констатовао да многима данас вјера смета, те да су Црква и Христос поново на крсту, поново у страдању и распећу:   ,,Морамо и то да поменемо као свједочанство, морамо са тугом и са жалошћу да констатујемо да многима та вјера у Христово распеће, Васкрсења и вазнесење данас смета. Морамо констатовати да је поново црква, а кроз њу и Христос на распећу. Али, управо овај данашњи дан и пјесме које пјевамо, дају нам утјеху, снагу, радост и знање да ћемо ипак побиједити, јер је Бог побиједио у кратким и једноставним ријечима: ,, Ја сам са вама…” – али ово буквално преводим: ,,…и нико вам ништа не може!” У том сазнању Божијег присуства, Божанске силе, благодати и љубави и наше жеље, службе, правде и истине ми прослављамо овај празник.”, поручи је отац Никола.   Овогодишњи домаћин и кум храмовне славе господин Јован Митровић са породицом, предао је кумство за сљедећу годину господину Зорану Миловићу.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • By Поуке.орг - инфо
      „Бог Отац како љуби Сина, тако љуби и човека. То значи да је човек заиста позван да буде Бог по благодати“, једна је од поука које је у спасовданском издању емисије „Сведочења“ упутио ђакон Александар Петровић, свештенослужитељ при Храму Покрова Пресвете Богородице и вероучитељ Предшколске установе „Милица Ножица“ у Ваљеву.      Слушаоцима Радија Источник он је приближио одломак из Светог јеванђеља по Јовану (17, 1- 13), у коме је описан управо догађај Вазнесења Христовог, завршетак земаљске мисије Сина Божјег.     Извор: Радио Источник
    • By Поуке.орг - инфо
      О томе како да изађемо из зачараног круга страсти у радост Васкрса говори нам старешина храмова Покрова Пресвете Богородице и Новомученика и исповедника Руске Цркве у Акулову, митрофорни протојереј Валеријан Кречетов.     – Оче Валеријане, зашто људи данас уместо да се радују често падају у чамотињу?   – О преподобном Серафиму Саровском се у једној песми поје: „Ево, он је у невољама, као ми у срећи, радостан, спреман да положи душу своју за друге!...“ Гордост је корен свих страсти. То је кад човек нема праву слику о себи. На пример, мисли да је паметнији од других. А кад се истина бар мало открије, види да у ствари није такав и пада у чамотињу. То значи да се чак није разочарао у себе, већ у своје фантазије о себи. Зато Господ човеку често не открива сву његову ништавност, да не би пао у очај.   – Да, потпуно је друга ствар да човек од исповести до исповести покушава да види себе онаквог какав јесте, испред Крста и Јеванђеља на налоњу, уздајући се у свом спасењу у Господа, а не у своје „заслуге“.   – Боље је да човек уопште нема високо мишљење о себи. Постоји следеће поређење: човек је попут разломка, бројилац је оно што заиста јеси, а именилац је оно што мислиш о себи; што имаш веће мишљење о себи, тим је мања вредност разломка. Док страсти расту из гордости, основа свих врлина је смирење. Светитељ Теофан Затворник је говорио: „Ако се смириш, половина твојих невоља у животу ће престати да постоји.“   – Да ли ће нестати или ће човек једноставно престати да их примећује?   – И једно и друго. Речено је: дрво крста расте на земљи нашег срца. Дрво „на изворима вода“ (Пс. 1: 3) – односно оних страсти које врију у мом срцу. Колико год тежак био наш крст сами смо одгајили дрво од којег је он направљен. И крст ми је послат да би ми се душа очистила. Чим невоља или болест донесу унутрашњу духовну корист Господ може да склони или олакша крст. А и потпуно другачије ћемо се односити према невољама. Отац Јован (Крестјанкин) је говорио: „Наступило је време кад се човек спасава само невољама. Зато свакој невољи треба да се поклонимо до земље и да јој целивамо руку.“   – Васкрсу претходи Велики пост. Нецрквени људи се ужасавају: „Шта то значи, да ни телевизор не могу да гледам? Ни нешто укусно да поједем, ни да се забавим?!“ И како човек да „не падне у чамотињу“?   – Напротив, пост умножава радост! У Уставу постоје дани строгог поста – то је посебно време покајања, а покајање је увек праћено радошћу. И кад да се једе храна на уљу, човек то ни не примећује, а радост се умножава. Онда, видиш да је и риба дозвољена – опет се радујеш! А кад се човек омрси то је велије утјешеније, односно велика утеха.   Раније и кад је био мрс у кући није увек било биљног уља. А сад чим почне пост људи причају: „Шта то значи, да једем само кашу?“ – негодују. А раније, нарочито у послератним годинама, човек би, кад би му неко понудио кашу, био већ, што се каже, на врхунцу блаженства. „Шта, да једем само хлеб?“ – питају се данас људи у неодумици. А некад је радост била да човек има корицу хлеба! И сви смо тада били радосни! Нешто имамо, и хвала Богу на томе!   А људи који не посте су у свему презасићени и чак ни не претпостављају зашто су тако мрзовољни. Ово се односи и на супружнички живот. Ако се људи који се воле уздржавају с времена на време, биће пожељнији једно другом.   Грци, узгред речено, реч „чамотиња“ преводе као „радозналост“. Наш руски мислилац Иван Иљин је истицао да радозналост као усисивач увлачи све одреда, не гледајући шта је шта, само да буде нешто ново. „Свако мало, – пише он о радозналом човеку, – треба га тешити нечим новим, треба му пружити неку нову наду. Он пажљиво разгледа и ослушкује свет: да се у њему није појавило нешто ново. Шта? Није важно! Нешто непознато, недоживљено, нечувено. Иначе му прети опасност...“   – „Чамотиња је унука досаде, а кћерка лењости,“ често је говорио преподобни Амвросије Оптински.   – Да, и лењост је, као што је неко истакао, покретач напретка. Али је она и његов резултат. Ево, сад се, у данима Великог поста, чита молитва преподобног Јефрема Сирина: „Дух праздности, унинија, љубоначалија и празднословија не дажд ми...“ Заиста: прво иде доконост, а за њим чамотиња.   – А за чамотињу су свети оци говорили да она представља раслабљеност душе и тела...   – Међу омладином је данас ова реч чак популарна: „раслабити се“ (опуштено, прим. прев.). Сачувај Боже! Да будемо раслабљени?! Зато и падају у чамотињу.   – То је неки зачарани круг. Постоји израз „демон врти човека“. Иако, неки кажу да се чамотиња дешава и под маском узавреле делатности, али је она исто тако некако празна, као центрифуга, кад човек више није свестан шта ради и због чега. „Да премештам папире с једног места на друго?“ – дешава се да схиархимандрит Илиј (Ноздрин) овако негодује на московску вреву дајући људима благослов да се враћају на земљу.   – Преподобни Серафим Вирицки је говорио: „Русија ће живети од земље.“ Ми раније нисмо имали времена ни да нам буде досадно, ни да будемо лењи, и зато нисмо ни падали у чамотињу! Док смо расли требало је да носимо воду, и да цепамо дрва, а кад дође пролеће – да копамо, садимо, заливамо, онда да плевимо, окопавамо, после – да скупљамо летину. Ако се добро не ознојиш, нећеш имати шта да једеш. Тако смо навикли да радимо. Ја и сад не схватам: како човек уопште може да падне у чамотињу? Ја немам довољно времена! Кад да будем мрзовољан? Немам кад! То је кад „не знаш шта ћеш с временом“ – наравно, човека ће обузети мрзовоља, а ако нема времена, неће му бити ни до чамотиње!   Данас су људи смислили чак и „лењивац“, даљински управљач: да би укључили телевизор не морају да се помере с кауча. Теленаркоманија је постала уобичајена појава. Људи су, нажалост, заборавили првобитни назив филма – „илузион“, односно, то су илузије. И тако живе од некаквих авети, фатаморгана. Одсуство стварног живота приморава савременике да измишљају непостојеће проблеме: ово није како треба, оно није како треба – и да се стално осећају несрећно...   – Каже се да непријатељ делује кроз уобразиљу.   – Свети оци га називају „уметником“, он молује слике пред човековим мисаоним погледом. Дешава се да почне да подсећа на нешто из прошлости подстичући човека на злопамћење. Или га више наводи на снове о будућности. Притом зна коме ће шта да подметне. Једном улива страх. Омладину углавном наводи на снове о неком неоствариво луксузном животу препуном фантастичних задовољстава, саблажњава их како би се касније осетили преваренима и пали у чамотињу. Речено је: људи две ствари чине безумно – муче се због онога што је већ прошло или због онога што још није наступило.   – Али, човек опет због гордости оптужује себе: „Па како сам могао?!“ (а ко си ти, заправо, па да не падаш?) – или не може да се помири с неким околностима: „Због чега?“ – или их се плаши.   – Треба да имамо на уму: оно што добијамо у животу није због наших грехова. Реци човеку да му је нешто послато због грехова, па ће пасти у још већу чамотињу. Не, у Писму је речено: „Не по безаконијам нашим сотворил јест нам, ниже по грјехом нашим воздал јест нам“ (Пс. 102: 10). Односно, оно што нам се дешава у животу добијамо по милости, а не по греховима! По нашим греховима би могло бити и горе.   Код нас у Акулову поред храма је сахрањен владика Стефан (Никитин), он је три године провео у логорима, затим га је Господ удостојио да постане епископ, а упокојио се 1963. године у Недељу жена-мироносица, за време проповеди. Господ је мене, грешног, удостојио да разговарам с њим. Он пита: „А да ли знаш ко је неправедни судија (в.: Лк. 18: 1-8)?“ – „Па ко је неправедни судија, – одговарам, – онај који ипак није издржао...“ – „Ма не. То је Бог.“ – „Како Бог?! Па судија је неправедан!“ – „Да, наравно, – каже владика, – Господ је Судија неправде, јер кад би био Судија правде, био би приморан да погуби све нас. А Он је милостив према нама. Суди нам „по велицјеј милости Својеј“ (Пс. 50: 3).“ А по правди се тако не суди!   – Преподобни Пајсије Светогорац је једном рекао да је: „Противотров за чамотињу – славословљење Бога“!   – Дешава се да се људи жале: „Ох, што ми је живот тежак!“ Питам: „Јесте ли некад абортирали?“ – „Да, да...“ – „Знате, за једно такво убиство сопственог детета (а то је убиство) људи су по земаљским законима раније осуђивани на 25 година затвора. А казне се још и сабирају: за два убиства – 50 година, за три убиства – 75 година затвора. А ви сте на слободи...“   – Светитељ Игњатије (Брјанчанинов) је истицао да чамотиња потиче од неправилног погледа на недаће, кад се човек „загледа“ у њих као у нешто непролазно. Али ако трезвено процени своје грехове, испоставља се да...   – Свети оци су знајући да Господ за трпљење невоља опрашта грехове, сами тражили шта ће потрпети од некога. Ми често не треба ни да тражимо. Просто потрпи човека који се налази поред тебе, то је твој доброчинитељ! Сам Господ ти тако пружа прилику да опростиш: ти си опростио – теби је опроштен неки бивши грех. Тако ће ти се бар делимично отписивати дуг. А кад постанемо свесни колико је велик наш дуг, из све снаге ћемо се трудити да га гасимо „профитом“: „...Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вређају и гоне“ (Мт. 5: 44).   – Али зар нам се не шаље свака невоља због грехова? Код светог Марка Подвижника има таквих речи.   – Код мене је дошао један слуга Божји, довео је сина: „Оче, секира се због тога што га задиркују у школи.“ „Чедо, – обратих се детету, – има једна изрека: велик је онај човек који се не вређа на увреду, а свет је онај коме похвала не чини штету. Пошто још увек ниси свет, они желе да те учине великим.“   – Значи, шта год да се деси, верници имају повода да се радују, благодаре, опраштају и васкрсавају. Васкрс је стални. Све је по речима апостола: „Увек се радујте. Непрестано се молите. За све благодарите“ (1 Сол. 5: 16). Чак и кад грешимо, а грешимо стално, можемо да се покајемо – и то је радост!     – Речено је: „С нами Бог, разумјејте, јазици, и покарјајтесја, јако с нами „Бог“ (Ис. 8: 9). Кад имамо такво покровитељство просто немамо права да падамо у чамотињу! Чамотиња потиче од тога што заборављамо Бога.     Извор: Епархија зворничко-тузланска

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...