Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Оцени ову тему

Recommended Posts

Драга браћо и оци,

 

Колико сам схватио читајући и слушаући о исповести не треба детаљисати наравно да не би смо саблазнили свештеника већ је битно рећи суштину.

Наравно, треба схватити да је то грех, умом сагледати и признати да је то преступ пред законом Божјим и чврсто решити да то више не понављамо. Наравно, и срце треба да "обради"

тај грех кроз покајање у складу са љубављу које има према Господу, чистоте срца, мере благодати, савести...

Међутим, имам неке недоумице. Не могу се сетити свих детаља из прошлости које сам починио рецимо везано за нпр среброљубље или гнев.. Могу ја сагледати да сам по неком основу згрешио али се не могу никако сетити свих дела појединачних која се односе на тај конкретни грех.

Како то ђаво мође да искористи. Рецимо ми се исповедимо а прекосутра треба ад се причестимо. Сутра се сетимо неког греха који нисмо исповедили везано нпр за рукоблуд али јесмо исповедили да смо много пута починили рукоблуд. Тако може и након ко зна ког по реду причешћа и исповести да нам падне на памет неки грех који нисмо исповедили детаљно. У случају да је у питању неки специфичан или тежи разумем да га треба исповедити али ако је "ситан" и спада у неки генерализовани опис типа (много сам осуђивао или много пута чинио рукоблуд)?  Да ли треба поново исповедити свештенику ако смо се сетили конкретног чина или мирно приступити причешћу.

Други начин на који ђаво може да нас упеца. Ми се причестимо и после причешћа нам падне на памет неки грех. Може да нам улије страх како смо се недостојно причестили. Мећутим, Владика Хризостом каже да заборављени грех само поновимо на следећој исповести и то је то. Али она прва опција ме мучи.

Share this post


Link to post
Share on other sites

prilikom prve ispovesti, naravno da neces ispovediti sve grehe svog zivota...svestenik zna sta ce te pitati i sta je najvaznije...prilikom citanja razresne molitve, tebi se oprastaju svi gresi znani i neznani, i vise nema potrebe da razmisljas o njima...a ako te djavo iskusava, ne primaj njegove misli...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ако смем да додам једну ствар што се тиче исповести. По канонима Цркве (не знам тачно који канон) свештеник не сме да одреди епитимију ономе који први пут приступа свотој тајни покајања (исповести). Будући да се овај каје и кроз покајање приступа Цркви, свештеник га разрешава од свих грехова и уводи у светотајински живот. Немогуће је онога који није никада ни учествовао у тајнама од истих одлучити. Епитимија је прописана само за оне који после учешћа у тајнама падну у какво сагрешење. Свештеник који наложи епитимију ономе који први пут приступа исповести да се свргне.

Нажалост сведок сам многих ситуација у којима свештеници на оне који се исповедају први пут налажу тешку епитимију и тако их одбијају од Цркве пошто већина никада не испуни прописану казну.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Пусти каноне, молим те, јер од њих као почетник немаш користи.

Прва исповест је управо онако како је Џеси рекла.

Временом ћеш научити шта и како, а свештеника да саблазниш нема ни промил шансе.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Prosle godine sam se krstila i prvi put ispovedila i pricestila. Svestenik mi je rekao da se svi prethodno pocinjeni gresi brisu. Nisam nista u ispovesti spomenula od pre krstenja. Da li sam dobro postupila?ne_shvata

Share this post


Link to post
Share on other sites
1 hour ago, Nektarija* рече

Prosle godine sam se krstila i prvi put ispovedila i pricestila. Svestenik mi je rekao da se svi prethodno pocinjeni gresi brisu. Nisam nista u ispovesti spomenula od pre krstenja. Da li sam dobro postupila?ne_shvata

То треба да питаш свештеника код којег си се исповедила. Иако се греси чисте на крштењу њихове последице (у смислу стечених навика и страсти, осећаја кривице) могу да остану и можда је добро да за њих зна твој исповедник да би могао боље да расуђује о саветима које би ти давао. У сваком случају то се решава између духовника и верника и тешко је на форуму наћи најбољи одговор за то јер исповест није само техничко диктирање грехова за које ће неко прочитати молитву ради опроштаја него сарадња духовника и верника на спасење обојици.

Питај, дакле, или свештеника који те крстио или (ако случајно нису исти) оног код кога си се исповедала.

Свако добро од Господа.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 19 минута, Nektarija* рече

Hvala ti na odgovoru.

Isti je svestenik koji me je ispovedio i krstio. Rekao je da ne moram da ispovedam grehe od pre krstenja, jedino ako imam nesto sto mi lezi na dusi.

Богу хвала.

Отприлике смо ти исто рекли обојица: ако има тешких ствари које леже на савести или те узнемиравају кроз сећања, осуђивања, преиспитивања онда га информиши и о томе да би њему и себи олакшала. Грех није само неки прекршај негу су уплетене и емоције, психа, разум и зато је можда добра идеја да он зна ако има нешто што те и даље оптерећује. Није ствар да се очисти само грех (ако уопште тако може да се каже) него и све што га је пратило и што се са њим уплело.

И када се искусан верник исповеда дешава се да се не сети свега или свих аспеката, околности, осећања, мисли. Мени се скоро десило да сам заборавио да кажем можда и најважнији аспект једног расуђивања о свом стању током тешких скорашњих искушења. Тако да рецимо и даље о томе размишљам и кроз преиспитивање и кроз молитву а ако Бог да биће прилике или на следећој исповести или ће се дати да се то дотле само разјасни.

И за крај, ја сам верник као и ти, овде колико знамо помажемо једни другима, саветом, молитвом, знањем али за потврду питај свог исповедника у којег имаш поверење.

Поздрав!

Share this post


Link to post
Share on other sites

Mene je posle krstenja spopao jak ocaj i to kad bi neko cuo zbog cega, ne bi verovao. To sam ispovedila svesteniku, mada mi je bas bilo neugodno, a sto je najcudnije jer meni to nije tako delovalo, on je to klasifikovao kao sujetu iza koje stoji gordost. I sto je najgore skoro me je to ponovo spopalo, skoro devet meseci kasnije. I ja se isto molim i preispitujem i sad sam se nekako smirila.

Hvala ti na svemu!

Share this post


Link to post
Share on other sites

Гордост се по оцима налази у сваком греху били ми свесни и схватали то или не. Сујету, као облик гордости, нам чешће разотривају други него ми сами због препредености нашег ега, а када ти неко други открива непријатну истину о теби то није лако да се прихвати. Може мислим чак и да се каже да то што ти је било непријатно значи да си урадила праву ствар - баш против тог очаја или сујете који те муче.

P.S.
Aко си почетница пробај да читаш свакодневно мало из Новог завета (јер је то основа наше вере) а можеш и Пролог. Оба имаш и на интернету.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 минута, Nektarija* рече

Jeste, pocetnica sam u svemu. Uzecu da citam Novi zavet jer sam ga malo zapostavila, a imam i ako mislis na Ohridski prolog.

Да Охридски пролог и Нови завет и само полако.

Поздрав и свако добро од Господа!

Share this post


Link to post
Share on other sites

Имам једно питање ... Ако сам рекао да ћу нпр следећих 5 дана вежбати или да ћу се здраво хранити... И прекрстио се, да ли то значи да сам се закунуо и да ли би био грех да то прекршим?

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 14 минута, Росссс рече

Имам једно питање ... Ако сам рекао да ћу нпр следећих 5 дана вежбати или да ћу се здраво хранити... И прекрстио се, да ли то значи да сам се закунуо и да ли би био грех да то прекршим?

Још сте чули како је казано старима: Не куни се криво, а испуни шта си се Господу заклео.

А ја вам кажем: не куните се никако: ни небом, јер је престо Божји;

Ни земљом, јер је подножје ногама Његовим; ни Јерусалимом, јер је град великог Цара.

Ни главом својом не куни се, јер не можеш длаке једне беле или црне учинити.

Дакле нека буде ваша реч: да - да; не - не; а шта је више од овог, ода зла је.

Јеванђеље по Матеју 5, 33-37

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Катихета Бранислав Илић: Прва недеља Великог поста – Православља

      У богатој Светоотачкој литератури период Свете Четрдесетнице се често назива путешествијем. Као што смо кроз припремне недеље, пролазећи одређене врлинске ступњеве, хитали ка узвишеном и светом периоду у коме се сада налазимо, тако се и кроз недеље Великог поста, погружени у молитви и покајању и пролазећи кроз нове духовне ступњеве, савршеном припремом крећемо ка Празнику над празницима који и јесте извор наше Православне вере.
      Чин литије са иконама и текст Синодика Православља /ПДФ/
      Прва недеља Великог поста посвећена спомену победе Православља над иконоборством. Савршавање овог молитвеног спомена потиче из времена Византије (IX века), а настала је у знак сећања на коначну победу Православне Цркве над свим јеретичким учењима, особито над иконоборачким, које је осуђено на Седмом Васељенском Сабору 787. године. У овај недељни дан сећамо се и званичног враћања икона у свете храмове за време благоверне и христољубиве царице Теодоре и цариградског Патријарха Методија, 843. године. Ове 843. године састављен је познати спис под називом Саборник или Синодик Православља, који се у овај дан од тада до данас чита у свим храмовима. У поменутом Синодику између осталог је написано: Ко је Бог велики, као Бог наш! Ти си Бог наш, који једини чиниш чудеса" (Пс. 76:14,15). Оне који су се ругали Твојој слави, Ти си их исмејао; понизитеље Твојих икона и оне који су нападали Твој лик, показао си да су отпадници и хулници. Зато смо благодарни Богу и победи Господа над овим противницима. Борба против иконобораца (иконокласта) и лукавство има други узрок и биће изложено. Одмарајући се после преласка пустиње, задобивши духовни Јерусалим, као одговор на мојсијевску заповест или боље, на Божански позив: на плочи великог камена која је припремљена да прими Писмо, сматрали смо да је праведно да га запишемо у срцу наше браће, и благослов за оне који држе заповести, и проклетство онима који их преступају…     Ослањајући се на прочитане Еванђелске приче у овај недељни дан, химнографија такође наглашава важност непоколебиве вере коју требамо имати: Господе, духом Твојим одушовљени Пророци предсказали су као дете од неискусобрачне рођеног, Тебе недостижног и пре јутарње светлости вечно јављеног из нетвране духовне утробе Очеве. Ти си са људима био сједињен и видљив онима на земљи, у милосрђу твоме са Пророцима удостој Твога просветљења и нас који певамо часном и неизреченом Твоме Васкрсењу. Друга стихира нас подсећа на Оваплоћење Бога Логоса, који се нас ради очовечио, и постао видљив те Га због тога потпомогнути апостолским предањем изображавамо: Неописиви Господе, у последња времена благоизволео си да се Оваплотиш и будеш описан. Примио си тело и сва својства његова узео си, осликавајући обличје Твоје у љубави га целивамо, следујући божанственом апостолском предању уздижемо се ка љубави Твојој и примамо благодат исцељења. Важно је спомени да је у првим временима ова недеља била посвећена успомени на Свете Пророке Мојсеја, Арона и Самуила. У данашњој химнографији овог недељног дана сачувано је молитвено помињање светих Пророка, што је свакако један вид остатка из древне службе.  Према древном богослужбеном предању у свим катедралним (саборним) храмовима, након посебне заамвоне молитве, служи се  молебни канон  у Недељу Православља за обраћање оних који су заблудели и отпали од Православне вере. По структури овај чин можемо окарактерисати као молебно – благодарствено пјеније. У саставу овог молебног последовања предвођени Епископом, презвитери, ђакони и сав сабрани народ Божји носећи у рукама свете иконе литијски излазе из храма уз појање одређених тропара, чине опход око храма и литију кроз град. Када се након литијског опхода сви поново врате у храм, на амвон се постављају налоњи на које се полажу свете иконе. После велике јектеније поју се следећи тропари:   Тебе, Господе, славећи, ми, недостојне слуге Твоје, захваљујемо на Твојим великим доброчинствима, нама дарованим; хвалимо, благосиљамо, певамо, величамо, и благодаримо на Твојој благости, и као слуге, кличемо Ти са љубављу: Спаситељу наш и добротворе, слава Теби. Слава, глас 3. Као бескорисне слуге које су бесплатно примиле Твоја добра и дарове, Владико, искрено прибегавамо Теби, и према нашим моћима благодарења приносимо, славећи Тебе као свог Добротвора и Створитеља, и гласно кличемо: Слава Теби, Свемилостиви Боже. И сада, и увек, глас 4. Господе, Ти који си живот и васкрсење свих, учврсти ово станиште заувек, као што си утврдио свод Вишњега, и показао лепоту овог светог стана славе Твоје овде доле, и прими молитве које Ти непрестано приносимо, посредством Богородице.   Након Светописамских чтенија и сугубе јектеније Архијереј чита следећу молитву: Боже, Свевишњи, Саздатељу и Уредитељу све твари, Који си све испунио Својим величанством, и одржаваш све Својом силом! Теби, нашем најдарежљивијем Господу, приносимо благодарење, иако смо недостојни, јер се Ти ниси одвратио од нас грехова наших ради, већ си нас предухитрио Својом самилошћу. Ти си послао Сина Свога Јединородног ради нашег искупљења, и показао си Своје неизмерно снисхођење према роду људском, јер Ти силно желиш и чекаш да се Теби окренемо и будемо спасени. Ти, који си се понизио до немоћи наше природе, укрепио си нас свесилном благодаћу Духа Твога Светога, утешио нас спасоносном вером и савршеном надом на вечне благослове, и водећи изабране Своје ка Небеском Сиону, сачувај нас као зеницу ока Свога. Исповедамо, Господе, Твоје велико и неупоредиво човекољубље и тако мислимо, тако говоримо, тако проповедамо: Христа Истинског Бога нашег и Његове Свете чествујући речима, списима, мислима, жртвама, храмовима, иконама; Њега као Бога и Владику поштујући и клањајући се Њему, а њих (Свете) ради заједничког (нам) Господа и као Његове верне служитеље чествујући и одајући им односно поклоњење.   Ово је вера Апостола. Ово је вера Отаца. Ово је вера Православних. Ова вера васељену утврди. Од тога, ми примамо и потврђујемо Саборе Светих Отаца и њихова предања и списе, као и оне који су у сагласности са Божанским Откровењем. И премда има непријатеља Православља и одступника од промислитељског и спасоносног Откровења Господа нашег, ипак је Господ узео у обзир срамоћења слугу Својих, јер је Он оборио хулитеље и непријатеље Православља као подле и бегунце. С тога и благосиљамо и хвалимо оне који су приклонили ум свој у послушности Божанском Откровењу, и који су се борили за то, и тако, следујући Светом Писму и чувајући Предања древне Цркве, ми одбацујемо и проклињемо све који се противе Његовој Истини, ако они, док се чека на њихово обраћење и покајање, одбијају да се покају пред Господом.   После ове молитве следе још две краће молитве, изрицање анатеме на све оне који се противе истинском учењу Православне вере, који не признају Свете Тајне Цркве. Потом се узносе благослови за све оне који живе по вери Православној и који су послушни вољи Божјој и вољи Цркве Његове. Архијереј овај молитвени чин завршава молитвом благослова:   Пресвета Тројице, прослави све ове, и утврди их у правој вери све до краја, и обрати подриваче и хулитеље православне вере и Христове Цркве, који су се од ње окренули, да би сви могли да познају Твоју вечну истину, заступништвом Пресвете наше Владичице Богородице и Увек дјеве Марије и свих Светих.    Просветљени благодаћу Светога Духа који нас је сабрао да прославимо Очевоченог Логоса Божијег, кога изображавамо на светим иконама и Господа нашег који постаде прволик изображења. У ово прву недељу нашег великопосног путовања прослављамо и нашу истинску веру Православну, молитвено се сећајући свих светлих примера из црквене историје који вером својом поразише јеретичко учење које је нарушавало црквено јединство и поредак.    Владико, Боже наш, молимо Твоју доброту услиши нас, недостојне слуге Твоје, и оспособи нас да достигнемо до жељеног завршетка ових дана поста које си нам дао на исправљање, те нâс који се дотакосмо предложених блага води ка венцима којима се надамо; и свуци са нас оружје таме, а украси нас оружјем светлости; даруј нам уздржање нелицемерно, молитву без истицања и Теби благопријатну, милостињу без таштине и благоугодну. Род наш украси да у посту и молитви победама блиста. Милосрђем Јединороднога Сина Твога, са Којим си благословен, са јединим пресветим и благим и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин. (заамвона молитва недеље победе Православља)   катихета Бранислав Илић   ИЗВОР: Српска Православна Црква     Прилог ТВ Храм (Тајна празника):  
      View full Странице
    • Од Логос,
      Катихета Бранислав Илић: Прва недеља Великог поста – Православља

      У богатој Светоотачкој литератури период Свете Четрдесетнице се често назива путешествијем. Као што смо кроз припремне недеље, пролазећи одређене врлинске ступњеве, хитали ка узвишеном и светом периоду у коме се сада налазимо, тако се и кроз недеље Великог поста, погружени у молитви и покајању и пролазећи кроз нове духовне ступњеве, савршеном припремом крећемо ка Празнику над празницима који и јесте извор наше Православне вере.
      Чин литије са иконама и текст Синодика Православља /ПДФ/
      Прва недеља Великог поста посвећена спомену победе Православља над иконоборством. Савршавање овог молитвеног спомена потиче из времена Византије (IX века), а настала је у знак сећања на коначну победу Православне Цркве над свим јеретичким учењима, особито над иконоборачким, које је осуђено на Седмом Васељенском Сабору 787. године. У овај недељни дан сећамо се и званичног враћања икона у свете храмове за време благоверне и христољубиве царице Теодоре и цариградског Патријарха Методија, 843. године. Ове 843. године састављен је познати спис под називом Саборник или Синодик Православља, који се у овај дан од тада до данас чита у свим храмовима. У поменутом Синодику између осталог је написано: Ко је Бог велики, као Бог наш! Ти си Бог наш, који једини чиниш чудеса" (Пс. 76:14,15). Оне који су се ругали Твојој слави, Ти си их исмејао; понизитеље Твојих икона и оне који су нападали Твој лик, показао си да су отпадници и хулници. Зато смо благодарни Богу и победи Господа над овим противницима. Борба против иконобораца (иконокласта) и лукавство има други узрок и биће изложено. Одмарајући се после преласка пустиње, задобивши духовни Јерусалим, као одговор на мојсијевску заповест или боље, на Божански позив: на плочи великог камена која је припремљена да прими Писмо, сматрали смо да је праведно да га запишемо у срцу наше браће, и благослов за оне који држе заповести, и проклетство онима који их преступају…     Ослањајући се на прочитане Еванђелске приче у овај недељни дан, химнографија такође наглашава важност непоколебиве вере коју требамо имати: Господе, духом Твојим одушовљени Пророци предсказали су као дете од неискусобрачне рођеног, Тебе недостижног и пре јутарње светлости вечно јављеног из нетвране духовне утробе Очеве. Ти си са људима био сједињен и видљив онима на земљи, у милосрђу твоме са Пророцима удостој Твога просветљења и нас који певамо часном и неизреченом Твоме Васкрсењу. Друга стихира нас подсећа на Оваплоћење Бога Логоса, који се нас ради очовечио, и постао видљив те Га због тога потпомогнути апостолским предањем изображавамо: Неописиви Господе, у последња времена благоизволео си да се Оваплотиш и будеш описан. Примио си тело и сва својства његова узео си, осликавајући обличје Твоје у љубави га целивамо, следујући божанственом апостолском предању уздижемо се ка љубави Твојој и примамо благодат исцељења. Важно је спомени да је у првим временима ова недеља била посвећена успомени на Свете Пророке Мојсеја, Арона и Самуила. У данашњој химнографији овог недељног дана сачувано је молитвено помињање светих Пророка, што је свакако један вид остатка из древне службе.  Према древном богослужбеном предању у свим катедралним (саборним) храмовима, након посебне заамвоне молитве, служи се  молебни канон  у Недељу Православља за обраћање оних који су заблудели и отпали од Православне вере. По структури овај чин можемо окарактерисати као молебно – благодарствено пјеније. У саставу овог молебног последовања предвођени Епископом, презвитери, ђакони и сав сабрани народ Божји носећи у рукама свете иконе литијски излазе из храма уз појање одређених тропара, чине опход око храма и литију кроз град. Када се након литијског опхода сви поново врате у храм, на амвон се постављају налоњи на које се полажу свете иконе. После велике јектеније поју се следећи тропари:   Тебе, Господе, славећи, ми, недостојне слуге Твоје, захваљујемо на Твојим великим доброчинствима, нама дарованим; хвалимо, благосиљамо, певамо, величамо, и благодаримо на Твојој благости, и као слуге, кличемо Ти са љубављу: Спаситељу наш и добротворе, слава Теби. Слава, глас 3. Као бескорисне слуге које су бесплатно примиле Твоја добра и дарове, Владико, искрено прибегавамо Теби, и према нашим моћима благодарења приносимо, славећи Тебе као свог Добротвора и Створитеља, и гласно кличемо: Слава Теби, Свемилостиви Боже. И сада, и увек, глас 4. Господе, Ти који си живот и васкрсење свих, учврсти ово станиште заувек, као што си утврдио свод Вишњега, и показао лепоту овог светог стана славе Твоје овде доле, и прими молитве које Ти непрестано приносимо, посредством Богородице.   Након Светописамских чтенија и сугубе јектеније Архијереј чита следећу молитву: Боже, Свевишњи, Саздатељу и Уредитељу све твари, Који си све испунио Својим величанством, и одржаваш све Својом силом! Теби, нашем најдарежљивијем Господу, приносимо благодарење, иако смо недостојни, јер се Ти ниси одвратио од нас грехова наших ради, већ си нас предухитрио Својом самилошћу. Ти си послао Сина Свога Јединородног ради нашег искупљења, и показао си Своје неизмерно снисхођење према роду људском, јер Ти силно желиш и чекаш да се Теби окренемо и будемо спасени. Ти, који си се понизио до немоћи наше природе, укрепио си нас свесилном благодаћу Духа Твога Светога, утешио нас спасоносном вером и савршеном надом на вечне благослове, и водећи изабране Своје ка Небеском Сиону, сачувај нас као зеницу ока Свога. Исповедамо, Господе, Твоје велико и неупоредиво човекољубље и тако мислимо, тако говоримо, тако проповедамо: Христа Истинског Бога нашег и Његове Свете чествујући речима, списима, мислима, жртвама, храмовима, иконама; Њега као Бога и Владику поштујући и клањајући се Њему, а њих (Свете) ради заједничког (нам) Господа и као Његове верне служитеље чествујући и одајући им односно поклоњење.   Ово је вера Апостола. Ово је вера Отаца. Ово је вера Православних. Ова вера васељену утврди. Од тога, ми примамо и потврђујемо Саборе Светих Отаца и њихова предања и списе, као и оне који су у сагласности са Божанским Откровењем. И премда има непријатеља Православља и одступника од промислитељског и спасоносног Откровења Господа нашег, ипак је Господ узео у обзир срамоћења слугу Својих, јер је Он оборио хулитеље и непријатеље Православља као подле и бегунце. С тога и благосиљамо и хвалимо оне који су приклонили ум свој у послушности Божанском Откровењу, и који су се борили за то, и тако, следујући Светом Писму и чувајући Предања древне Цркве, ми одбацујемо и проклињемо све који се противе Његовој Истини, ако они, док се чека на њихово обраћење и покајање, одбијају да се покају пред Господом.   После ове молитве следе још две краће молитве, изрицање анатеме на све оне који се противе истинском учењу Православне вере, који не признају Свете Тајне Цркве. Потом се узносе благослови за све оне који живе по вери Православној и који су послушни вољи Божјој и вољи Цркве Његове. Архијереј овај молитвени чин завршава молитвом благослова:   Пресвета Тројице, прослави све ове, и утврди их у правој вери све до краја, и обрати подриваче и хулитеље православне вере и Христове Цркве, који су се од ње окренули, да би сви могли да познају Твоју вечну истину, заступништвом Пресвете наше Владичице Богородице и Увек дјеве Марије и свих Светих.    Просветљени благодаћу Светога Духа који нас је сабрао да прославимо Очевоченог Логоса Божијег, кога изображавамо на светим иконама и Господа нашег који постаде прволик изображења. У ово прву недељу нашег великопосног путовања прослављамо и нашу истинску веру Православну, молитвено се сећајући свих светлих примера из црквене историје који вером својом поразише јеретичко учење које је нарушавало црквено јединство и поредак.    Владико, Боже наш, молимо Твоју доброту услиши нас, недостојне слуге Твоје, и оспособи нас да достигнемо до жељеног завршетка ових дана поста које си нам дао на исправљање, те нâс који се дотакосмо предложених блага води ка венцима којима се надамо; и свуци са нас оружје таме, а украси нас оружјем светлости; даруј нам уздржање нелицемерно, молитву без истицања и Теби благопријатну, милостињу без таштине и благоугодну. Род наш украси да у посту и молитви победама блиста. Милосрђем Јединороднога Сина Твога, са Којим си благословен, са јединим пресветим и благим и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин. (заамвона молитва недеље победе Православља)   катихета Бранислав Илић   ИЗВОР: Српска Православна Црква     Прилог ТВ Храм (Тајна празника):  
    • Од JESSY,
      Православна заједница у Копру (Словенија), основана пре више од четрдесет година, добиће свој храм, који ће уједно бити први православни храм после Другог светског рата на простору Словеније. Тим поводом је 10. марта служена архијерејска Литургија и благосиљани Крст на месту будућег олтара и земљиште, уз присуство више стотина верника из овог и других места из Словеније. Служили су Епископи бихаћко-петровачки Сергије и далматински Никодим, а беседио Митрополит загребачко-љубљански Порфирије. Ова парохија од свог оснивања до данас богослужења врши у храмовима које јој је љубазно уступала на коришћење Римокатоличка бискупија у Копру.
       
      http://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=18584
    • Од Логос,
      Док већ постоји више цркава посвећених овом великом подвижнику 20. века, Светом Пајсију Светогорцу, сама Света Гора први пут је осветила цркву саграђену у његову част. Цркву је осветио Његово Високопреосвештенство митрополит Ксантија Пантелејмон у недељу, 24. фебруара 2019. године.     Црква се налази у Капсали, у области између Карије и манастира Пантократора и Ставрониките, где ће се налазити скит. Изградња овог манастира почела је у јулу 2016. годне и завршена је пре неколико месеци. Подигла ју је заједница јеромонаха Евтимија, који је био духовно чедо старца Исака, либанског монаха који се упокојио 1998. године и који је и сам био духовно чедо Старца Пајсија.     Извор: Српска Православна Црква
    • Од Логос,
      На празник Светог мученика Трифуна, 14. фебруара, у згради Богословије Светог Петра Цетињског на Цетињу, одржана је прва сједница Катихетског одбора Митрополије црногорско – приморске за 2019. годину. Сједницoм је предсједавао координатор Катихетског одбора протојереј Мирчета Шљиванчанин.
       
      На сједници је члановима Одбора поднесен извјештај о активностима и раду које је Катихетски одбор остварио у току протекле године а о којима је, у наставку сједнице, отворена дискусија гдје су сви чланови Одбора узели ријеч. У даљем току сједнице, разговарало се о организацији редовног годишњег обиласка школа вјеронауке у Митрополији црногорско – приморској, од стране Катихетског одбора, гдје се врши увид о активностима и другим потребама у функционисању и раду самих школа и њихових вјероучитеља. Катихетски одбор је разматрао и друга актуелна питања везана за одвијање православне вјерске наставе у Црној Гори, као и активности које предстоје у наредној години.
       
      Секретар Катихетског одбора протојереј Драгослав Ракић
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Create New...