Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black

Оцени ову тему

Recommended Posts

Драга браћо и оци,

 

Колико сам схватио читајући и слушаући о исповести не треба детаљисати наравно да не би смо саблазнили свештеника већ је битно рећи суштину.

Наравно, треба схватити да је то грех, умом сагледати и признати да је то преступ пред законом Божјим и чврсто решити да то више не понављамо. Наравно, и срце треба да "обради"

тај грех кроз покајање у складу са љубављу које има према Господу, чистоте срца, мере благодати, савести...

Међутим, имам неке недоумице. Не могу се сетити свих детаља из прошлости које сам починио рецимо везано за нпр среброљубље или гнев.. Могу ја сагледати да сам по неком основу згрешио али се не могу никако сетити свих дела појединачних која се односе на тај конкретни грех.

Како то ђаво мође да искористи. Рецимо ми се исповедимо а прекосутра треба ад се причестимо. Сутра се сетимо неког греха који нисмо исповедили везано нпр за рукоблуд али јесмо исповедили да смо много пута починили рукоблуд. Тако може и након ко зна ког по реду причешћа и исповести да нам падне на памет неки грех који нисмо исповедили детаљно. У случају да је у питању неки специфичан или тежи разумем да га треба исповедити али ако је "ситан" и спада у неки генерализовани опис типа (много сам осуђивао или много пута чинио рукоблуд)?  Да ли треба поново исповедити свештенику ако смо се сетили конкретног чина или мирно приступити причешћу.

Други начин на који ђаво може да нас упеца. Ми се причестимо и после причешћа нам падне на памет неки грех. Може да нам улије страх како смо се недостојно причестили. Мећутим, Владика Хризостом каже да заборављени грех само поновимо на следећој исповести и то је то. Али она прва опција ме мучи.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

prilikom prve ispovesti, naravno da neces ispovediti sve grehe svog zivota...svestenik zna sta ce te pitati i sta je najvaznije...prilikom citanja razresne molitve, tebi se oprastaju svi gresi znani i neznani, i vise nema potrebe da razmisljas o njima...a ako te djavo iskusava, ne primaj njegove misli...

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Ако смем да додам једну ствар што се тиче исповести. По канонима Цркве (не знам тачно који канон) свештеник не сме да одреди епитимију ономе који први пут приступа свотој тајни покајања (исповести). Будући да се овај каје и кроз покајање приступа Цркви, свештеник га разрешава од свих грехова и уводи у светотајински живот. Немогуће је онога који није никада ни учествовао у тајнама од истих одлучити. Епитимија је прописана само за оне који после учешћа у тајнама падну у какво сагрешење. Свештеник који наложи епитимију ономе који први пут приступа исповести да се свргне.

Нажалост сведок сам многих ситуација у којима свештеници на оне који се исповедају први пут налажу тешку епитимију и тако их одбијају од Цркве пошто већина никада не испуни прописану казну.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Пусти каноне, молим те, јер од њих као почетник немаш користи.

Прва исповест је управо онако како је Џеси рекла.

Временом ћеш научити шта и како, а свештеника да саблазниш нема ни промил шансе.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Prosle godine sam se krstila i prvi put ispovedila i pricestila. Svestenik mi je rekao da se svi prethodno pocinjeni gresi brisu. Nisam nista u ispovesti spomenula od pre krstenja. Da li sam dobro postupila?ne_shvata

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
1 hour ago, Nektarija* рече

Prosle godine sam se krstila i prvi put ispovedila i pricestila. Svestenik mi je rekao da se svi prethodno pocinjeni gresi brisu. Nisam nista u ispovesti spomenula od pre krstenja. Da li sam dobro postupila?ne_shvata

То треба да питаш свештеника код којег си се исповедила. Иако се греси чисте на крштењу њихове последице (у смислу стечених навика и страсти, осећаја кривице) могу да остану и можда је добро да за њих зна твој исповедник да би могао боље да расуђује о саветима које би ти давао. У сваком случају то се решава између духовника и верника и тешко је на форуму наћи најбољи одговор за то јер исповест није само техничко диктирање грехова за које ће неко прочитати молитву ради опроштаја него сарадња духовника и верника на спасење обојици.

Питај, дакле, или свештеника који те крстио или (ако случајно нису исти) оног код кога си се исповедала.

Свако добро од Господа.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Hvala ti na odgovoru.

Isti je svestenik koji me je ispovedio i krstio. Rekao je da ne moram da ispovedam grehe od pre krstenja, jedino ako imam nesto sto mi lezi na dusi.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 19 минута, Nektarija* рече

Hvala ti na odgovoru.

Isti je svestenik koji me je ispovedio i krstio. Rekao je da ne moram da ispovedam grehe od pre krstenja, jedino ako imam nesto sto mi lezi na dusi.

Богу хвала.

Отприлике смо ти исто рекли обојица: ако има тешких ствари које леже на савести или те узнемиравају кроз сећања, осуђивања, преиспитивања онда га информиши и о томе да би њему и себи олакшала. Грех није само неки прекршај негу су уплетене и емоције, психа, разум и зато је можда добра идеја да он зна ако има нешто што те и даље оптерећује. Није ствар да се очисти само грех (ако уопште тако може да се каже) него и све што га је пратило и што се са њим уплело.

И када се искусан верник исповеда дешава се да се не сети свега или свих аспеката, околности, осећања, мисли. Мени се скоро десило да сам заборавио да кажем можда и најважнији аспект једног расуђивања о свом стању током тешких скорашњих искушења. Тако да рецимо и даље о томе размишљам и кроз преиспитивање и кроз молитву а ако Бог да биће прилике или на следећој исповести или ће се дати да се то дотле само разјасни.

И за крај, ја сам верник као и ти, овде колико знамо помажемо једни другима, саветом, молитвом, знањем али за потврду питај свог исповедника у којег имаш поверење.

Поздрав!

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Mene je posle krstenja spopao jak ocaj i to kad bi neko cuo zbog cega, ne bi verovao. To sam ispovedila svesteniku, mada mi je bas bilo neugodno, a sto je najcudnije jer meni to nije tako delovalo, on je to klasifikovao kao sujetu iza koje stoji gordost. I sto je najgore skoro me je to ponovo spopalo, skoro devet meseci kasnije. I ja se isto molim i preispitujem i sad sam se nekako smirila.

Hvala ti na svemu!

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Гордост се по оцима налази у сваком греху били ми свесни и схватали то или не. Сујету, као облик гордости, нам чешће разотривају други него ми сами због препредености нашег ега, а када ти неко други открива непријатну истину о теби то није лако да се прихвати. Може мислим чак и да се каже да то што ти је било непријатно значи да си урадила праву ствар - баш против тог очаја или сујете који те муче.

P.S.
Aко си почетница пробај да читаш свакодневно мало из Новог завета (јер је то основа наше вере) а можеш и Пролог. Оба имаш и на интернету.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Jeste, pocetnica sam u svemu. Uzecu da citam Novi zavet jer sam ga malo zapostavila, a imam i ako mislis na Ohridski prolog.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 3 минута, Nektarija* рече

Jeste, pocetnica sam u svemu. Uzecu da citam Novi zavet jer sam ga malo zapostavila, a imam i ako mislis na Ohridski prolog.

Да Охридски пролог и Нови завет и само полако.

Поздрав и свако добро од Господа!

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Имам једно питање ... Ако сам рекао да ћу нпр следећих 5 дана вежбати или да ћу се здраво хранити... И прекрстио се, да ли то значи да сам се закунуо и да ли би био грех да то прекршим?

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 14 минута, Росссс рече

Имам једно питање ... Ако сам рекао да ћу нпр следећих 5 дана вежбати или да ћу се здраво хранити... И прекрстио се, да ли то значи да сам се закунуо и да ли би био грех да то прекршим?

Још сте чули како је казано старима: Не куни се криво, а испуни шта си се Господу заклео.

А ја вам кажем: не куните се никако: ни небом, јер је престо Божји;

Ни земљом, јер је подножје ногама Његовим; ни Јерусалимом, јер је град великог Цара.

Ни главом својом не куни се, јер не можеш длаке једне беле или црне учинити.

Дакле нека буде ваша реч: да - да; не - не; а шта је више од овог, ода зла је.

Јеванђеље по Матеју 5, 33-37

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Сестра Оливера Радић новинар и професор из Ораховца снимила је за емисију ,,Косметска кандила“ разговор са предсједницом Невладине организације „Мајка девет Југовића“ протиницом Светланом Стевић.   Звучни запис емисије   Извор: Радио Светигора
    • Од Логос,
      Православна Црква прославља веома вољену Свету Ксенију Птероградску 6. фебруара, а то је ове године био посебно радостан празник њеног завичајног града. Прва градска црква у част ове веома поштоване свете освећена је 6. јуна 2019, тако да је ове године прославила свој први храмовни празник Свете Ксеније.      Црква се налази на месту где се верује да је преподобна живела са супругом. Свеноћно бденије одслужио је митрополит петроградски и ладошки Варсонуфије.    „Пре шест месеци осветили смо ову дивну цркву посвећену Блаженој Ксенији Петроградској“, рекао је Високопреосвећени у својој проповеди. „Данас нас је окупила за свој празник. Дошли смо к њој својим прозбама. Пре свега, да се она моли Богу за нас. Ако се за време свог живота у овом граду заузимала за Петрограђане, сада кад се налази на Небу, заузима се за све, посебно за оне који је поштују, сећају се ње у својим келијама и кућним молитвама, долазе на гробље у капелу Смоленска и за оне који сада долазе у ову цркву.“   Миросању на бденију приступило је око 400 људи, напоменуо је јерарх. „Волела је Христово сиромаштво и понизношћу је стекла милост Божју. Често не схватамо шта је то „Христово сиромаштво", али Спаситељ каже: Благо сиромашнима духом, јер је њихово Царство небеско (Мт 5,3).   „Христово сиромаштво“ је сазнање сопствене грешности,“ истакао је митрополит Варсонуфије.     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Логос,
      Светописамска чтенија:   1.Тим. 280 (1:15-17)   Чедо Тимотеју, истинита је ријеч и свакога примања достојна да Христос Исус дође у свијет да спасе грјешнике од којих сам први ја. 16. Али због тога бих помилован да би Исус Христос показао на мени првоме све дуготрпљење, за примјер онима који ће вјеровати у њега за живот вјечни. 17. А Цару вијекова, непролазноме, невидљивоме, јединоме премудроме Богу, част и слава у вијекове вијекова. Амин. Лк. 93 (18:35-43)   У вријеме оно, када се приближаваше Исус Јерихону, слијепац неки сјеђаше крај пута просећи. 36. Па када чу како народ пролази, распитиваше: Шта је то? 37. И казаше му да Исус Назарећанин пролази. 38. И повика говорећи: Исусе, сине Давидов, помилуј ме! 39. А они што иђаху напријед кораху га да ућути, а он још јаче викаше: Сине Давидов, помилуј ме! 40. А Исус стаде и заповједи да му га доведу; а кад му се приближи, запита га 41. Говорећи: Шта хоћеш да ти учиним? А он рече: Господе, да прогледам. 42. А Исус му рече: Прогледај! Вјера твоја спасла те је. 43. И одмах прогледа, и пође за њим славећи Бога. И сав народ који видје даде хвалу Богу.   Беседа Светог Николаја Охридског и жичког у недељу тридесет прву по Педесетници     Извор: Ризница литургијског богословља и живота    
    • Од Логос,
      Прву спомен-плочу посвећену колективном страдању у Новосадској рацији свечано су открили, 23. јануара 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ бачки г. др Иринеј, г. Милош Вучевић, градоначелник Новог Сада, и г. Мирко Адам, председник Јеврејске општине Нови Сад.     Постављено на углу улица Светозара Милетића и Грчкошколске, ово спомен-обележје сведочи, према речима владике Иринеја, о колективном страдању Новосађана те 1942. године. То је била масовна егзекуција невиних људи. Број жртава тачан не знамо ни до данас. То време, ти ужаси које ми не можемо ни да замислимо, не би требало и не би смело да се понове, а, нажалост, у свету се понављају. На нама људима је света дужност да чувамо увек и заувек успомену на невине жртве. Чувајући ту часну и свету успомену чинимо онолико колико ми можемо – да ширимо међусобно цивилизацију љубави, јер без тога никакви системи, никакве идеологије неће спречити у будућности појаву оваквих масовних злочина. То је нама овде не само повод за сећање него и подстицај за делање, поручио је Епископ бачки.       Звучни запис обраћања Епископа бачког Иринеја     Поздрављајући присутне, г. Мирослав Илић, председник Одбора за обележавање годишњице Новосадске рације, казао је да је наведени Одбор прошле године, на предлог Епархије бачке, покренуо иницијативу да се на подручју Града мапирају места колективног страдања у такозваној Рацији 1942. године, и да се обележе адекватним спомен-таблама. Одбор је – захваљујући стручним консултацијама сарадника – установио следеће локације: Милетићева улица, плажа „Штрандˮ, Успенско гробље, зграда некадашње касарне у Улици Војводе Бојовића, некадашње игралиште „Накаˮ и Кеј – код данашње зграде Дома војске Србије, навео је г. Илић.   Звучни запис обраћања г. Мирослава Илића   Господин Милош Вучевић је навео да је потребно бити свестан одговорности према онима који су настрадали од стране мађарских окупатора, само зато што су били Срби, Јевреји или Роми. Верујем да ћемо заједно – када кажем заједно мислим на нашу Цркву, Јеврејску општину и Град Нови Сад – коначно саградити Музеј посвећен жртвама Рације, да имамо сталну поставку где ће сви моћи да се упознају са оним што се десило пре 78 година у Новом Саду, навео је градоначелник.   Звучни запис обраћања градоначелника Новог Сада г. Милоша Вучевића   Господин Мирко Адам је подсетио да оно што се десило 1942. године није била полицијска рација него сурови покољ цивила.   Звучни запис обраћања г. Мирка Адама   Откривању прве спомен-плоче посвећене колективном страдању у Новосадској рацији присуствовао је господин Коста Хаџи, адвокат у пензији, који је посведочио о страшним догађајима који су се збили тог леденог јануара, пре 78 година.   Звучни запис обраћања сведока рације г. Косте Хаџи   Милетићева улица је својеврстан символ страдања грађана Новог Сада током злогласне Рације 1942. године, те је одређено да, у ужем центру Новог Сада, прва спомен-плоча посвећена колективном страдању у Новосадској рацији буде постављена управо на том месту. Спомен-обележје је постављено залагањем и трудом Одбора за обележавање Новосадске рације, у којем заједнички и подједнако сарађују овлашћени представници Епархије бачке, Града Новог Сада и Јеврејске општине у Новом Саду.     Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Логос,
      Протојереј Георгије Флоровски, Екуменизам, књига прва: догматске теме, са енглеског превео протођакон Радомир Ракић, Бијељина 2019, 307 страна.      Ове године је у издавачкој кући „Синај“ Епархије зворничко-тузланске објављен I том књиге „Екуменизам“ оца Георгија Флоровског. Премда су неки текстови из ове књиге били познати нашој читалачкој публици, они се сада појављују у новом, неупоредиво стручнијем преводу, читљивијем и у синтаксичко-стилистичком погледу.   Преводилац је доказани прегалац на пољу теолошке филологије, протођакон Радомир Ракић, који је нашој стручној богословској јавности познат и као аутор двотомне „Библијске енциклопедије“. Протођакон Ракић је, када је реч о поновном превођењу оних текстова Георгија Флоровског који су били доступни на српском језику, отклонио многе незанемарљиве грешке које су постојале у преводима ранијих преводилаца. Преводећи са енглеског изворника, преводилац је уложио велики литерарни труд како реченице у српском преводу Флоровскове књиге не би биле само пуки филолошки аналогон реченица из изворника. Како у нашем црквеном издаваштву нема много добрих примера овакве преводилачке праксе, потребно је истицати добре примере. У овом случају, када је посреди преводилачки подухват Радомира Ракића, реч је о тексту који млађим преводиоцима може послужити као узор. Не мање признање треба одати епископу зворничко-тузланском Фотију, који је још у Епархији далматинској осмислио и покренуо, са својим сарадницима, веома запажено издаваштво, и са неумањеним прегалаштвом наставио и као епископ зворничко-тузлански.   Књига Георгија Флоровског представља збирку његових студија, чланака и обраћања поводом разних црквено-теолошких питања. Све теме, пак, обједињује примарно еклисиолошка оптика из које се проматрају и питања екуменизма. Не мање актуелна него у време када је написана, ова збирка и данашње православне теологе и вернике православних Цркава упућује како на велики значај теме екуменизма, тако и на озбиљан богословски приступ овој тематици, који не би требало да има пуки социјални карактер. Писац предговора за српско издање Мирко Сајловић подсећа на то да је Флоровски био учесник многобројних конференција Светског савета цркава, не пледирајући никада за надконфесионални приступ овој важној проблематици. Напротив, писац студија о проблематици екуменизма одбијао је концепт својеврсне „Над-Цркве“ или „Супер-Цркве“.   Књига „Екуменизам I“ састоји се из шест поглавља. Први део посвећен је питању поновног уједињења и тешкоћама с тим у вези. Споменуту тешкоћу о. Георгије Флоровски види и у друштвено-политичким антагонизмима који су владали у минулом веку, а који су добрим делу и данас на снази. Писац то време назива временом напетости и у циљу пластичног представљања свога времена посеже за сликовитом органском метафором Арнолда Тојнбија, који говори о расколу у телу друштва. У овом поглављу Флоровски предузима и имплицитну критику либералних теолошких тенденција у Православној Цркви, критикујући позиције догматског минимализма. Како подела међу хришћанима има првенствено догматски смисао, по Флоровском, отуда се она не може превазићи уљудношћу и братском љубављу.   Штавише, према аутору књиге о екуменизму, настанком екуменског покрета постале су поделе и тешкоће још видљивијима. У том смислу, аутор реферира врло опсежно на чувену конференцију у Единбургу из прве половине прошлога века. Критички се осврћући на неке извештаје са конференције, Флоровски излаже критици и антиисторијски и антибогословски став појединих учесника. Сличну критику је поновио и у свом говору на Првој скупштини Светског савета цркава у Амстердаму 1948. године. Флоровски, наиме, увиђа оно што је и данас на снази: да јединство међу хришћанима врло често постоји у споредним питањима (indubiis), док нејединство влада у оним преко потребним (innecesariis). Одбијајући стратегију секуларног карактера као средство за постизање јединства, аутор пледира за богословски консензус као кључ јединства.   Дотичући се суштинских еклисиолошких питања, Флоровски отвара друго поглавље своје књиге. Он уз опрез приступа максими светога Кипријана Картагинског о томе да су канонске границе Цркве уједно и њене харизматске границе. Иако практичне импликације овог става светог Кипријана Црква, по Флоровском, Црква није прихватила (па тако Православна Црква признаје крштење „расколника“), не следи да је Кипријанов став за одбацивање. На овом месту Флоровски подвргава критици чувену теорију о гранама („Branch Theory“), помоћу које се на раскол у Цркви гледа на оптимистичан начин. По Георгију Флоровском, „не постоје ‘гране’ с једнаким правима. Исправније је рећи: болесне гране не сасуше се сместа“.   У оквиру овог другог поглавља, посвећеног учењем о Цркви, Флоровски разматра тему односа евхаристије и саборности. У споменутој студији, указујући на евхаристију као на откривење пуноће Цркве, аутор наглашава све оне богословске еклисиолошке поставке које су одавно постале општим местима у православном богословљу. То је опширније разрадио у чувеном есеју „Очев дом“, који следи након студије под називом „Евхаристија и саборност“, хришћанство идентификујући са Црквом. Надаље, у текстовима што следе у оквиру поглавља о Цркви, Флоровски ће се бавити темама еклисиолошког карактера црквеног васпитања, затим богословских основа светих тајни и молитвеног свакодневног живота.   Треће поглавље доноси разматрање богословља Реформације и његове фундираности у Новом Завету. Флоровски се, то треба нагласити, не бави разматрањем Лутерових теолошких поставки тако што би анализирао његове текстове. Он реферира на начелне богословске премисе Реформације, и подвргава их критици. Своје разматрање започиње на необичан начин: питањем о библијској утемељености монаштва. Кратком анализом новозаветних етичких поставки Флоровски указује на дубоку библијску утемељеност монаштва, узгредно се полемички осврћући на порицатеље библијског утемељења монашког етоса.   Веома значајан део представља Флоровскијева критика главних поставки књиге „Агапе и ерос“ Андерса Нигрена. Главна интенција Георгија Флоровског када је о Нигреновој књизи реч, састоји се у предочавању учитавања Лутерових поставки у ранохришћанску мисао, коју предузима овај шведски теолог. Дајући појму агапе радикално другачији смисао од појмова који су циркулисали у прехришћанској традицији, Нигрен је, по Флоровском, појму агапе дао моноенергистички карактер, одричући аспект људског подвига и учествовања у обликовању карактера љубави. Управо оваква поставка одлучујућа је и у одбацивању монаштва од стране теолога Реформације. Надаље, Флоровски указује на многе принципијелне разлике између православних богослова и протестантских поводом схватања усавршавања, милостиње, молитве, поста и девствености.   Четврто поглавље отвара тему православног гледишта на екуменизам. Укратко, Георгије Флоровски држи да се Православна Црква с правом саморазумева као истинска Црква. У том саморазумевању, пак, нема гордости нити охолости, по Флоровском. То не значи, међутим, да је овде на Земљи она у стању пуноће, и неопходно је да решава историјске захтеве и проблеме, као и да се бави властитим историјским лутањима и проблемима. Надаље, отац Георгије Флоровски излаже и најпроблематичније тачке спорења у екуменским разговорима: богословски став о свештенству, питања причешћивања и интеркомуније, итд.   У петом поглављу Флоровски излаже допринос Православља екуменском покрету. Укратко, деловање православних требало би да има мисионарски карактер, али не у смислу директне пропаганде или прозелитизма. Флоровски је свој концепт сажео у следећим речима: „Унутарњем убеђењу да је Православље апсолутна истина, требало би додати формално образложење зашто се Православље не може сврстати међу вероисповести, конфесије, па да се, споља гледано, под Православљем не могу подразумевати његови древни почеци и његова верност Предању. Православни богослов се не осећа изгубљеним међу колегама богословима другачијег опредељења или веровања, па и кад су ови у већини; ово управо из разлога што то нису његова лична схватања или теорије, нити је то тек неко богословско мишљење које он излаже пред колегама, него је то непорециво и неизменљиво учење васељенске Цркве“. У наставку поглавља, Флоровски посвећује пажњу путевима православнога богословља на тлу Русије и Америке, неретко заузимајући критички став према разним псевдоморфозама црквеног етоса.   Шесто и потоње поглавље састоји се из рецензија и критика, које је Флоровски писао поводом екуменистичких позиција тројице теолога: Зандера, Хенрија Нелсона Вимана и  Стефана Цанкова. Критички испитујући позиције њихове екуменистичке мисли, Флоровски обликује специфичан, православни приступ проблематици екуменизма. Православни приступ – али не у конфесионалном значењу те речи, већ у оном који је о. Георгију својствен – приступ евхаристијски и примарно догматски.   За православну теологију у нашој помесној Цркви ова књига је од непроцењивог значаја. Иако није реч о уџбенику за екуменску теологију, књига „Екуменизам“ Георгија Флоровског умногоме представља систематизовано представљање многих важних проблема, актуелних и у данашњим међуцрквеним дијалозима. Коначно, она је опомињућа када је реч о пренагљеним, надконфесионалним стремљењима многих православних богослова, будући лишена тзв. вагирног или вагабундног карактера религиозности, да употребимо израз немачких социолога религије. Вагабундна религиозност подразумева етос прилагођавања ефемерним религијским и секуларним трендовима, и води брисању оних граница које Цркву одвајају од света. Иако те границе нису оштро повучене, те нисмо у стању увек да их разазнамо, несумњиво је да оне постоје.     Марко Делић     Извор: Инфо-служба СПЦ
×
×
  • Креирај ново...