Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

JESSY

Пастирски приступ проблему прељубе у браку - јереј Миломир Тодоровић

Оцени ову тему

Recommended Posts

БРАК КАО СВЕТА ТАЈНА

Свето Писмо, Свето Предање и Свети Оци Цркве брак схватају као ''тајну велику'', установљену Богом у рају тако да љубав између мушкарца и жене представља једну од значајних тема библијског приповедања. ''И рече Господ Бог: није добро да је човек сам; да му начиним друга према њему.''(1.Мојс. 2,18). Како каже велики и богомпросветљени богослов брака у 20. веку Павле Евдокимов: ''Постоји уствари само један бол, а то је – бити сам.''   Јер као што сви знамо наш Бог је Бог љубави, а Бог у једној личности не би био љубав. Он је Тројица, Један и Тројичан у исти мах. Исто тако и људско биће као затворена јединка не би било Његова слика. Једно према другом, то је икона Божија, то је пуноћа њиховог сапостојања и  назначења. Дакле од искони људско биће је – биће заједнице. Како сам Бог приповеда ''оставиће човек оца својега и матер своју, и прилепиће се жени својој, и биће двоје једно тело'' (1.Мојс. 2,24).

Из овог библијског сведочења се види да је Бог установио брак у рају, и да брак није последица пада човековог у грех. Светиња брака, како вели Сергије Тројицки, није последица грехопада, јер оно што је свето и што је, по оцени Бога Живога, ''веома добро''(1.Мојс. 1,31)  не може бити последица греха. Сам, пак, грехопад, треба то увек наглашавати, нема, како истиче Владимир Лоски, ''никакве везе са полношћу'' нити са телесношћу, већ са непослушношћу Богу, дакле са слободом која је дата човеку. Бог није створио жену – човечицу истовремено са Адамом, јер би на тај начин нарушио његову слободу и принудио га на брак као нужност. Него, тек када је Адам показао своју слободу , тј. када се код њега јави унутарња, битијна чежња за женом – сабитијницом, Бог остварује ту жељу човекову за заједничарењем и први, саборни човек, Адам, на мистички начин, чудом Божије љубави постаје двоје – муж и жена, тачније брачници. Историја рода људског започиње рајским браком који је тада представњао прву Цркву.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ненарушен грехом брак је сачувао своју светост у јеврејству, тако да  Библија приповеда о супружанским паровима на којима је био нарочит Божији благослов, а који се изразио у умножењу њиховог потомства: Авраам и Сара, Исак и Ревека, Јаков и Рахиља. Љубав је опевана и у Соломоновој Песми над песмама, књизи која, без обзира на све алегоријске и мистичке интерпретације Светих Отаца, не губи свој буквални смисао. Поводом овога Св. Климент Александријски каже: ''У погледу брака Син је само сачувао оно што је Отац установио. Пошто је старозаветни закон свет, свет је и брак. И старозаветни брак је био Света тајна, као праслика Христа и Цркве, о чему говори апостол.''   

У Новом Завету, као савршенству и пуноћи сваког времена, прво чудо које је Господ Исус Христос учинио јесте чудо у Кани Галилејској (Јн. 2,1-11). У малом палестинском граду, у скромном окружењу, Спаситељ са својим одабраним ученицима показује почетак своје мисије и својих чудеса претварајући у току свадбене гозбе воду у вино, што светоотачко предање схвата као благосиљање брачне везе. Свети Кирило Александријски у својој Трећој посланици Несторију каже: ''Ми говоримо даје Он (Христос) у том циљу по својој Икономији (домостроју) благословио брак, и када су Га позвали заједно са Светим апостолима, отишао је у Кану Галилејску.''  

Свети апостол Павле изриче и суштинску реченицу у спознаји суштине хришћанског брака, и он обраћајући се Ефесцима каже: ''Тајна је ово велика''(Еф. 5,32). Света Тајна, као тајна новога живота у Христу, која није од овога света, јер је пореклом из Царства Божијег. Он даље каже ''А ја говорим о Христу и о Цркви''(Еф. 5,32). Он упоређује однос мужа и жене са мистичким односом Христа и Цркве речима: ''Мужеви, волите своје жене као што и Хрстос заволе своју Цркву и Себе предаде за њу''(Еф. 5,25), као и ''Жене, покоравајте се својим мужевима као Господу. Јер муж је глава жени као што је и Христос Глава Цркви, и Он је спаситељ тела''(Еф. 5,22-23). 

Share this post


Link to post
Share on other sites

'''И биће двоје једно тело''(1.Мојс.2,24) суштински однос мушкарца и жене не може се рационално дефинисати, већ искључиво апофатички као ''велика тајна''. Зато је потпуно погрешно у тој брачној једнотелесности видети алузију на полни живот, већ, пре свега, тајну боголике љубави и заједничког узрастања у тој обожујућој љубави која двоје чини не само сједињеним, већ ваистину једним. Како каже Свети Јован Златоусти својство богочовечанске љубави је да ''преображава суштину ствари'', да од двоје брачника чини једно брачно тело, као што од многих хришћана чини једно Тело (Христово). 

 Духом Светим прозирући у тајну брака, Свети апостол Павле упоређује узајамне односе мужа и жене чак и са међусобним односима Лица Свете Тројице: ''Али хоћу да знате да је свакоме мужу глава Христос, а муж је глава жени, а Бог је глава Христу''(1.Кор. 11,3). На другом месту опет каже: ''Јер је (муж) слика и слава Божија, а жена је слава мужевљева''(1.Кор. 11,7). На ове речи Светог Апостола надовезује се Свети Јован Златоусти који богословствујући о браку каже: ''Кад се муж и жена сједињују у браку, они се не показују као образ нечега земаљског, већ као образ самога Бога''.  Дакле, човек у браку слика је  Тројединог Бога и догмат о Светој Тројици је архетип, божански праобраз брачне заједнице. У Христовој првосвештеничкој молитви ми чујемо: ''И славу коју си ми дао ја сам дао њима, да буду једно као што смо ми једно''(Јн. 17,22). Слава као непрестана Педесетница, као непрестано пројављивање Духа Светога који објављује славу Божију, славу Свете Тројице, а на ком другом месту него у Цркви. У Цркви као заједници где човек опет није сам, него са својим другом и у заједници са свима иконизује ту божанску љубав.  

    Са хришћанског становишта, у браку, као Светој Тајни Цркве, долази до преображаја човека, превазилажења самоће и затворености, ширења, испуњења и довршења његове личности. Протојереј Јован Мајендорф овако дефинише суштину хришћанског брака: ''Хришћанин је већ у овом свету позван да стекне искуство новог живота, да постане грађанин Царства, и ово је за њега могуће у браку. На тај начин брак престаје да буде само задовољавање привремених природних побуда...Брак је јединствени савез два бића у љубави, два бића која могу превазићи своју сопствену људску природу и бити сједињена не само ''једно са другим'', већ и ''у Христу''.   

Share this post


Link to post
Share on other sites

 Ово основно разумевање брака може да објасни чињеницу да у раној Цркви није постојао посебан чин венчања, већ су муж и жена долазили епископу и добијали његов благослов, након чега су се заједно причешћивали на Литургији Светим Христовим Тајнама. Још је свештеномученик Игњатије Богоносац писао: ''Они који се жене и удају треба да ступе у савез уз сагласност епископа, како би брак био у Господу, а не из похоте''  Пошто је сваки аспект живота био сабран у Евхаристији, тако је и брак, који је преузет и из ранијег друштвеног уређења и као нешто ''природно'' у целокупном људском животу био укључиван у црквену заједницу и био избављен и преображен и добијао је нов смисао у Светој Тајни Царства Божијег. Јер као што смо већ помињали ту у Евхаристији се и вршио преображај човеков и брак није био чињеница која се тицала само мушкарца и жене већ целокупне хришћанске заједнице.  

 У том светлу се објашњава поступак Цркве која до 10. века није благосиљала други брак, ни оних који су обудовили, ни оних који су били разведени.''Овог става држала се Византијска црква  све док су биле јасно одељене – примарна функција Цркве ( да учини да Царство Божије  буде присутно у човековом животу ) и примарна функција државе ( да управља огреховљеним људским родом и да бирајући као мање зло, одржава поредак законским средствима ).''  Међутим, када је цар Лав VI (+912) објавио своју 89. Новелу  у којој је формално Цркви дао законску обавезу да процењује ваљаност брака, губљењем институције грађанског брака и обавезивањем робова на брак, Црква је дошла у специфичну ситуацију. Уместо оприсутњења Царства Небеског на земљи Црква је контролисала брачну дисциплину и била приморана на разноразне компромисе које је до тада решавао грађански брак. Црква почиње да даје разводе, али оно што је најбитније и суштински важно, а то је прогресивно ''обесвешћење'' брака. Очигледан знак тога било је одвајање брака од Евхаристије.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Све ово објашњава зашто се у православљу данас обред брака састоји из две различите службе: обручења и венчања. Обручење се (или би бар требало) не обавља унутар Цркве, него у припрати. Састоји се из свештениковог благослова, прстења и њиховог мењања од стране младенаца. Прстење као символ брака је постојало дуго пре хришћанства. Заручење представља хришћанизовану форму природног, дохришћанског брака. Природни брак тек треба да се сједини са Христом  у великој тајни Христа и цркве. 

Пошто је благословио ''природни'' брак, свештеник уводи младенце у храм у свечаној поворци. ''Ово је прави облик Свете Тајне: то није само символика, то је улазак из овога света у ''свет који долази'', поворка народа Божијег – у Христу – у Царство Божије.''  Свештеник ставља венце на главе брачног пара  и изговара: ''Господе Боже наш, славом и чашћу венчај их'' . Како каже Александар Шмеман: ''Понајпре се говори о  слави  и части човека као цара творевине: ''Рађајте се и множите се, напуните земљу и владајте њом...''(1.Мојс. 1,25). Сваки брак и свака породица јесте царство, ма колико мало и неприметно било.''  Не треба заборавити да је венац такође символ мучеништва, на које подсећа и тропар ''Свети мученици'' који се пева за време троструког опхода. Пут у Царство је увек мучеништво, тј. подвиг сведочења о Христу (  сведочење). Брак није само радост првих месеци након венчања, већ и заједничко ношење свих каснијих невоља и страдања – оног свакодневног крста чија тежина  у браку пада на двоје. Почетком века када је распад породице постао уобичајена појава и када су већ при првим тешкоћама и искушењима супружници спремни да издају једни другога и да раскину заједницу, венци подсећају да ће брак бити чврст само онда када буду спремни да живот посвете другоме и да ће њихово усмерење бити не према себи и свом егоизму, него према том другом.

Share this post


Link to post
Share on other sites

ОДГОВОР ЦРКВЕ

Има ли Црква одговор на овакво стање? Наравно да има, и да одговор произилази из другог понуђеног одговора професора Јеротића- преокретањем сувишне нагонске енергије у другу врсту енергије и делатности. У хришћанству као начину живота и делања. У поновном  васпостављању брака као Свете Тајне. Ова обнова бива само у Христу, а то значи у Његовом животу, смрти, Васкрсењу и Вазнесењу на небо, у Педесетници и почетку Новога Царства у Цркви као непрестаној радионици спасења и Светој Тајни свега овога. У Светој Тајни као продужетку Христовог присуства на земљи, као икони будућег века. Ово и овакво васпостављање бесконачно превазилази идеју о хришћанској породици и браку даје космичке и универзалне димензије, а на брак гледа не као на нешто што се тиче само оних који се узимају, већ на нешто што се дешава целој Цркви.

Црква је од почетка тежила да успостави ову богоугодну равнотежу у животу верника-брачника. Она је често током историје била принуђена да брани светињу брака од оних који су тврдили да он тобоже противречи аскетским идеалима хришћанства и да хришћанство допушта брачну везу само због снисхођења телесној слабости и да брак представља озакоњени блуд. Историја познаје разноразне секте (монтанизам, манихејство) и разноразне покушаје почев од Првог васељенског сабора па све до данашњих дана да брак представе као блуд. Оно што је битно Црква је на основу свог осведоченог искуства, на основу свог етоса, Светог Предања успевала увек да одоли оваквим искушењима и брак као божанску институцију су бранили највећи подвижници. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Свештеномученик Методије Патарски (4.век) у свом трактату посвећеном девствености даје богословско заснивање рађања деце као последице брака и уопште полног чина између мушкарца и жене: ''...Неопходно је да човек... дела по Божијем лику...јер је речено: ''Рађајте се и множите се''(1.Мојс. 1,21). И не треба се гнушати одлуке Творца услед које и ми сами постојимо.''  У том контексту, супружанско општење схвата се као богоустановљени стваралачки чин који се врши по ''слици Божијој'' и хришћанство благосиља полно општење између мушкарца и жене у оквирима брачне везе.

 Било је православних светитеља који су, чак, препознали у себи призвање да се потпуно уздржавају од полних односа који су иначе у браку благословени. Узмимо за пример  Светог Јована Кронштатског и његову супругу. Са друге стране многи Светитељи су били брачници. Узмимо за пример Свете апостоле Петра  и Филипа. Плод брака Светога Василија Старијег и Емилије, било је рођење десеторо деце, од којих се једно упокојило у детињству. Од осталих деветоро деце, Црква је петоро касније убројала међу Свете од којих су чувени оци Цркве Свети Григорије из Нисе и Свети Василије Велики. Ово су само неки од многобројних  примера. Али, они су сасвим довољни да би се ислустровала чињеница да су многи Свети Божији људи (током живота) имали Богом благословене полне односе у браку. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Као православни хришћани, позвани смо на здраво, уравнотежено живљење у свим областима нашег живота, укључујући и ову, значајну област полности (сексуалности). Не смемо дозволити да нас прогута овај свет и присили да живимо по њему, али са друге стране, нисмо позвани ни на пуритански легализам који се гнуша и самога размишљања о брачној полности. У Божијем космосу постоји време и место за све што се чини у смиреној послушности Божијем светом призвању. 

Управо због тога Црква тражи од својих чланова да се у различитим периодима свога живота уздржавају од полних односа у браку, да се уздржавају потпуно од сваког израза полности, да би могли да своју духовну пажњу у потпуности посвете Царству Божијем које није од овога света. Апостол Павле обраћајући се Коринћанима каже: ''Не забрањујте се једно другом, осим по договору, на време, ради упражњавања поста и молитве, а потом опет будите заједно, да вас сатана не би искушао вашим неуздржањем'' (1.Кор. 7.5). Православни Хришћани су позвани да се уздржавају од полних односа сваки пут када се припремају за примање Светога Причешћа. Исто тако, ми треба да се уздржавамо у навечерје свих великих црквених празника и недеља (тј. Литургије), као и у различитим приликама током године у складу са црквеним календаром. Свети Јован Златоусти пише:''Ако се ти и твоја супруга, по договору, уздржавате, ради молитве и поста, сједините се, потом, поново ради вашега брака. Није вам за то потребно рађање као изговор. Оно није главни разлог брака..(О девствености).''  

Share this post


Link to post
Share on other sites

ПРЕЉУБА

Полна жеља у браку није нешто чега се треба стидети. Свети Јован Златоусти на другом месту  каже: ''Жеља није грех. Али, када падне у неумереност и почне да прекорачује законске оквире брака и протеже се и на туђе жене, онда она постаје прељубочинство, не због жеље, већ због незаситости. (13. Омилија на Посланицу Римљанима).''  Прељубочинство по Светом Јовану, или прељуба је нешто што је постало свакодневица, али нешто што није страно људској природи, и са чим се сусрећемо током људске историје. ''Не чини прељубу'', гласи седма Божија заповест (2.Мој. 20,14; 5.Мој. 5,18). У духу Старог Завета и Закона је и кажњавано њено преступање, тако да су сви њени преступници кажњавани смрћу каменовањем. ''Ако се ко ухвати где лежи са женом удатом, нека се погубе обоје, човек који је лежао са женом и жена. Тако извади зло из Израиља''. (5.Мој. 22,22). 

Нама Христовим следбеницима је познато Његово учење о овом проблему. Наиме, у једном од одломака Марковог Јеванђења Господ својим слушаоцима и свима нама даје поуке у вези са браком и прељубом. На лукаво фарисејско питање о разводу Он одговара: ''Због окорелости срца вашега написа вам он (Мојсије) заповест ову. А у почетку стварања Бог их је створио као мужа и жену. Због тога ће оставити човек оца својега и матер и прилепиће се жени својој. И биће двоје једно тело. Тако нису више двоје него једно тело. А што је Бог саставио човек да не раставља''(Мк. 10,5-9). На тај начин, по речима Господа Исуса Христа брак, који је једном склопљен, не може се раскинути, јер га је Бог склопио. Међутим важност брака, као и величину греха прељубе показује на следећем месту, када због прељубе дозвољава да се светиња брака, као Божије творевине, наруши и да се брачници разведу.  ''А ја вам кажем: Ко отпусти жену своју, осим за прељубу, и ожени се другом , чини прељубу; и ко се ожени отпуштеницом чини прељубу''(Мт. 19,9). У својој беседи на гори Он иде даље па каже: ''Чули сте како је казано старима: Не чини прељубу. А ја вам кажем да сваки који погледа на жену са жељом за њом, већ је учинио прељубу у срцу свом'' (Мт. 5,27-28).

Share this post


Link to post
Share on other sites

 Свети апостол Павле такође осуђује телесну похоту и хедонизам који воде полној распуштености и противприродним пороцима: ''Зато их предаде Бог у срамне страсти''(Рим 1,26). У Првој посланици Коринћанима он даје очинске савете како да се клонимо блуда и прељубништва: ''Писах вам у посланици да се не мешате са блудницима...Не варајте се: ни блудници ни идолопоклоници, ни прељубници, ни рукоблудници, ни мужеложници..неће наследити Царство Божије...Не знате ли да су телеса ваша удови Христови? Хоћу ли, дакле, узети удове Христове и од њих начинити удове блуднице? Никако! Или не знате да ко се са блудницом свеже једно је тело с њом? Јер је речено: биће двоје једно тело. А ко се сједини с Господом један је дух с Њиме. Или не знате да је тело ваше храм Светога Духа који је у вама, којега имате од Бога и нисте своји?  Јер сте купљени скупо. Прославите, дакле, Бога телом својим и духом својим, јер су Божији ''(1.Кор. 5,9; 6,9-10; 6,15-20).

 Шта онда да кажемо o прељуби? Сетимо се Содома и Гомора. Погледајмо о чему говори Господ и пише Св. ап. Павле и запитајмо се има ли  данашњи човек изговор у времена у коме живи. Одговор је свима јасан – нема. За било какву одвојеност од Бога и злоупотребу Божије творевине и тела свога као храма Духа Светога човек нема изговор. Видимо како и сам Господ карактерише прељубу и да због ње допушта развод. Прељуба као нешто што излази из самог срца човековог. Срца као символа свесне делатности душе, као центра човековог бића. ''Јер из срца излазе плотске мисли, прељубе бестидности''.  Тешко да постоји још неки порок, који у  тој мери разара човекове физичке и моралне силе и чини га потпуно неспособним да прими Духа Божијег, као што је то блуд и разврат. Грех који морално отупљује човека и потискује из њега све оне узвишене мисли и жеље и чини да он у особи другог пола види само сексуални објекат. Еротско маштање растаче дух , зато Климент Александријски види знак савршенства у томе када један брат (хришћанин), гледајући сестру (хришћанку) нема у својој уобразиљи ничег полног. ''О јединствена жено, ти си за мене свеколики род''.  Свети Јован Лествичник говорећи на ову тему каже: ''Велики је онај човек који остаје без икакве страсти при додиру тела, већи је пак онај који остаје нетакнут надвладавши похотљиви поглед размишљањем о небеској лепоти.''   

Share this post


Link to post
Share on other sites

Последице греха прељубе и његов суштински значај ( или промашај ) можемо можда на најбољи начин разумети читајући Лествицу. Она нас уверава да љубав представља страст заједничку и телесним и бестелесним бићима, и кад је усмерена ка човековој личности и кад је усмерена према Личности Бога. Међутим најблаженија љубав је љубав према божанској Личности Господа. Људска чедност је уствари еросна упућеност на Личност Божију. Са друге стране та еросна упућеност на човечанску природу је претпоставка за исправан однос према Богу. ''Нека телесна љубав буде слика жудње за Богом''.  Христо Јанарас тумачећи Лествицу каже: ''Ако је Бог заиста личан, а не безлично вредносно, етичко, узрочно Начело, онда однос с Њим не може бити друго до та страст даноноћне еросне упућености, те ''безумне'' жеље ќоја испуњава живот присуством љубљене личности.''   Како Лествица даље каже: ''Блажен је, дакле, човек који воли Бога као што занесени љубавник воли своју драгану.''   Међутим, на том путу жељу тела, безличну привлачност врсте, треба обуздати како би се омогућило васпостављање личносне заједнице. ''Не зато што је сама природна (физичка) привлачност по себи грешна, него зато што човеков непријатељ, ђаво, користи острашњеност природе, да би , кроз безличну жељу врсте, уништио слободу личносног стремљења.''  Дакле, прељуба је у ствари представља погрешно егзистенцијално усмерење човеково. Уместо да свој ерос човек искористи ка основном егзистенцијалном циљу, личносном сједињењу са Богом, било кроз монаштво или кроз брачно сједињење, прељуба, или обезличена љубавна жеља није ништа друго до покушај индивидуалног самопревазилажења, односно сурогат личносне заједнице. Где је човек завршио или завршава после сваког индивидуалног покушаја и уздања у самог себе сви ми добро знамо.

 

 

nastavak teksta

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Благословом Његовог Високопреосвештенства, Архиепископа Цетињског, Митрополита Црногорско-приморског г. Амфилохија, и ове године одржавају се суботом духовне вечери у Горњем Манастиру Острогу. У суботу 10. августа у 19:00 часова предавање је одржао јеромонах Никон (Кокотовић), на тему: "Свете Тајне Цркве и магијски приступ Цркви".       Извор: Манастир Острог
    • Од Логос,
      Доносимо предавање протопрезвитера-ставрофора Милоша Весина, пароха јужночикашког и ленсишког, на тему: „Савремени изазови пред православним браком и породицом“. Отац Милош је одржао предавање 3. новембра 2018. године, у Храму Светог Јована Владимира у Бару. Звучни запис предавања смо преузели са званичне интернет странице радија Беседе.  
    • Од Милан Ракић,
      Миломир Станишић (Бујачић, Ваљево, Краљевина Србија, 19. август 1914 — Вест Лафајет, САД, 9. март 1991) је био официр војске Краљевине Југославије, инжењер машинства и математике из области турбуленција, научник и професор на Одсеку за аеро-наутику и аерокосмотехнику Пердју универзитета у Лафајату.

      Станишић је основну школу завршио у Петници, матурирао је нижу гимназију у Ваљеву, а у Београду завршио Војну академију 1937. године, где је почео и студије машинства које је прекинуо је Други светски рат.

      Од 1941. године био је у заробљеништву у Немачкој. Након ослобођења, 1945. године одбија да се врати у комунистичку Југославију. Исте године на Универзитету у Хановеру почиње да студира машинство, а 1949. године је докторирао техничке науке. После тога одлази у Сједињене Америчке Државе.

      Станишић у Америци, да би преживео ради најтеже послове, најпре као гробар а затим и као чистач улица. Тако је, чистећи улице, стицајем околности упозано истакнутог научника Лудвига Прантла, на чију препоруку је примљен у Техничком институту у Илиноису.

      Паралелно, студирао је математику, па докторира из области примењених интеграла.
      Од 1956. године био је ванредан, а 1961. године постао је редован професор на Одсеку за аеронаутику и аерокосмонаутику Пердју униварзитета у Лафајату.

      Његови студенти су касније били најпознатији амерички астронаути. Предавао је на многим америчким универзитетима, код њега на докторским студијама је био и Нил Армстронг, први човек који је ходао на Месецу.

      Професор Станишић, предавао је углавном на постдипломским студијама математичку теорију са турбуленцијама, нелинеарне феномене, динамику океанске површине и математичке методе у инжењерству.

      https://books.google.rs/books/about/The_Mathematical_Theory_of_Turbulence.html?id=_37kBwAAQBAJ&printsec=frontcover&source=kp_read_button&redir_esc=y#v=onepage&q&f=false
      Станишић је био гостујући професор на Јорис Хопкинс Универзитету и Вест Поинт академији, саветник многих индустријских гиганата, попут Џенерал електрика, Боинга, Локида, Мидвеја, Булова, затим америчке војске.

      Објавио је више од 60 научних радова, стручних књига и уџбеника, публикација из математике и астрофизике, говорио је шест језика. Заступљен је у енциклопедијама о водећим научницима САД, а у Србији је уврштен међу 200 најзнаменитијих Срба. Станишић је био велики антикомуниста, никада није долазио у Србију.

      Професори Станишић, Кенцер и Палмер на Универзитету Пердју 1982. године (из књиге One Small Step: The History of Aerospace Engineering at Purdue University)
      Био је демократа, противник тоталитаризма и српски родољуб. Умро је од инфаркта у 77. години. Преминуо је 9. марта 1991. године, управо када се спремао да после 50 година дође у своје родно Ваљево и Србију.
      Документарни филм о Миломиру Станишићу под називом "Војник, инжењер, математичар", снимио је Слободан Раковић, на предлог Јована Филиповића, бившег помоћника министра за дијаспору. Филм је сниман пола године и траје око 40 минута.

      делимична опрема текста: Милан Ракић
    • Од Драгана Милошевић,
      Јереј Милорад Чолић рођен је 5. октобра 1943. године у Јаловику код Ваљева. Завршио је двогодишњу богословију у манастиру Крка. Рукоположен је 1969. и био је најпре парох кнезселски у Епархији нишкој. Дошавши у Епархију тимочку био је, најпре, привремени парох јошаничко-врмџански (1971-1974), затим рајачко-рогљевски (1974-1987), па врбички (1987-1989), шипиковско-малојасеновачки (1989-1993) и лучки (1993-1997). Најзад, враћа се на врбичку парохију (1997-2009), коју опслужује и као пензионер (2009-2010). Као пензионер живео је у парохијском дому у Малом Извору све до свог упокојења. У среду 15. маја 2019. године, у раним јутарњим сатима, отац Милорад упокојио се у зајечарској болници, после краће болести.
      Сутрадан, у четвртак, 16. маја, покојни отац Милорад довежен је у цркву Успења Пресвете Богородице у Минићеву, где су заупокојену Литургију служили протојереј Перица Божуновић, парох трећи књажевачки, и јереј Никола Трифуновић, парох минићевски. У истој цркви, свештеничко опело извршено је у 13 сати уз саслужење 12 свештеника, једног ђакона, ожалошћене породице и пријатеља. У име Његовог Преосвештенства Епископа тимочког Г. Илариона, који се налази на заседању Св. архијерејског сабора СПЦ у Београду, и браће саслужитеља, опростио се беседом протојереј-ставрофор Петар Милинковић, пензионисани свештеник из Сокобање, који је началствовао опелом.  Дело проповедања Јеванђеља Христовог добродушног и намученог оца Милорада, по речома oца проте Петра, наставиће његов син, протонамесник Петар Чолић, парох рајачко-рогљевски. Покојни отац Милорад сахрањен је, у петак, 17. маја на сеоском гробљу у родном Јаловику.
      Упокој Господе душу слуге Твога јереја Милорада.
      Текст: протојереј Игор Ивковић
      епархија тимочка
    • Од Логос,
      У недјељу по Богојављењу, 34. по Духовима, 20/7. јануара 2019. љета Господњег, када наша Света Црква молитвено прославља Сабор Светог Јована Крститеља – Јовањдан, саборно и молитвено било је у острошкој светињи. Свету Литургију у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу служили су сабраћа острошке обитељи архимандрит Мирон, јеромонаси Јеротеј и Владимир и јерођакон Роман, као и црмнички парох јереј Слободан Лукић, уз молитвено учешће бројног монаштва и вјерног народа.   Your browser does not support the HTML5 audio tag.
        -ФОТОГАЛЕРИЈА-  
      Након читања зачала из Светог Јеванђеља сабране је бесједећи о празницима Крстовдану, Богојављењу и Јовањдану поучавао о. Владимир, који је подсјетио да се у ове свете дане поздрављамо радосним поздравом ”Бог се јави, ваистину се јави”, што је својствено за новозавјетне хришћане.   – Старозавјетни хришћани нису могли да виде лице Божије и сви старозавјетни људи нису могли да виде Бога лицем у лице, не зато што нису били довољно духовни и морално савршени, него зато што Бог није био довољно открио себе. Ово откривање Бога дешава се у богооваплоћењу Господа Исуса Христа, а у Богојављењу нам се јавља Бог наш и ми њега познајемо као Оца, Сина и Светог Духа – казао је о. Владимир и додао да је Господ наш Исус Хритос својим крштењем на Јорадну када је изашао из воде отворио небо и ми смо чули Бога и препознали глас који говори ”Ово је Син мој љубљени који је по мојој вољи, Њега слушајте”.     У тој тајни богооткривења када силази Дух Свети са неба, видимо да имамо потпуни приступ Богу, истакао је о. Владимир.   – Имамо директан однос са Богом лицем у лице, али једино када се крстимо у име Господа Исуса Христа. Дакле, када се крштавамо ми се рађамо за живот вјечни и тек тада нам се отвара небо и ми чујемо Оца небеског који тек тада говори за нас јер смо се уподобили Исусу, да смо ми дјеца Његова и да смо по вољи Његовој. Тек тада силази Дух Свети на нас и тек тада постајемо спремни за велика божанска дјела – казао је о. Владимир.   Подјетио је да се данас прославља највећи рођени од жене, Свети Јован Крститељ.   – Свети Јован, дивни Јован. Његов примјер за нас је примјер истинског служења Богу. Његовим примјером је ишао и Свети Василије Острошки који је ради смирења оставио свијет, дошао у острошку пустињу и пећиницу, али га Бог прослави и даде за светитеља читаве васељене – казао је о.Владимир и додао да је пут Светог Јована треба да буде и пут свих православних хришћана.   Извор: Манастир Острог

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...