Jump to content

Ваља ли да се човек причестити ако је маловеран

Оцени ову тему


Препоручена порука

Поштована браћо и оци,

 

Сви знамо да благодат Светога Духа не обитава у човеку сваког дана истим интензитетом и такође знамо да је вера дар од Бога.

Човек и ако има малчице вере по мени он ипак поседује веру. Када свештеник призива он каже са вером, страхом и љубављу приступите а не са јаком 

вером, страхом и љубављу. И Христос у Новом Завету каже "ако имате вере као зрно горушичино.."

Ја сам тренутно у фази маловерја, некако ми не полази за руком да јако и свим срцем верујем и вера ми варира.

Молим вас да ми ово разјасните, по могућству неки свештеник.

 

Хвала

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 2 часа, motorheadsd рече

 

Ја сам тренутно у фази маловерја, некако ми не полази за руком да јако и свим срцем верујем и вера ми варира.

 

 

 

Ево шта ти чика Леми поручује,нека му је вечан спокој  ;-)

Image result for born to lose live to win

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Господ је дошао да спасе грешнике, а не праведнике, болеснике, а не љекаре... Причешће није награда јер си добар, него дар јер си недостојан. Треба се причешћивати (на свакој литургији).

Sent from my HUAWEI Y530-U00 using Pouke.org mobile app

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Mozda bi mogao i da obavis neke svete tajne ovako preko foruma.
Izvini ali imam utisak da je tako teako do svestenika otici.
Pa zar je tesko otici do svestenika i pitati, posavetovati se.Mnoge stvari ispovest resava, pa ako je covek imao problema oni se umanjuju ispovescu.

Sent from my SM-G7102 using Pouke.org mobile app

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Многе ствари исповјест не рјешава. Шта је проблем што овдје пита? Наравно, увијек сам за да пита свог парохијског свештеника

Sent from my HUAWEI Y530-U00 using Pouke.org mobile app

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Апостол Јаков каже да је вера без дела мртва, и да у делима показујемо веру.( Прочитај ту посланицу). Битно је да не престанеш да чиниш дела вере кроз пост, молитву, црквени живот, милостињу и духовну и телесну......Отми се као срна из руке ловцу, и као птица из руке птичару(приче соломунове). Духовна тескоба наилази и на најсавршеније подвижнике битно је да те она не савлада. За причешће је потребно да својом слободом тежиш ка Христу и да исту показујеш кроз неку жртву тј. подвиг, да живиш чисто колико до тебе стоји и колико имаш снаге, да слушаш цркву и духовног оца или свештеника и поштујеш све црквене заповести и наравно да тежиш да то одржиш кроз цео свој живот и да напредујеш у вери. Овакав став те не спречава да се причешћујеш на свакој литургији. Ако човек и падне у какво сагрешење не треба да очајава него да кроз покајање прими потребан духовни лек и наложену епитимију и врати се у окриље цркве и литургијску заједницу.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

On 4/8/2017 at 11:05, motorheadsd рече

Поштована браћо и оци,

 

Сви знамо да благодат Светога Духа не обитава у човеку сваког дана истим интензитетом и такође знамо да је вера дар од Бога.

Човек и ако има малчице вере по мени он ипак поседује веру. Када свештеник призива он каже са вером, страхом и љубављу приступите а не са јаком 

вером, страхом и љубављу. И Христос у Новом Завету каже "ако имате вере као зрно горушичино.."

Ја сам тренутно у фази маловерја, некако ми не полази за руком да јако и свим срцем верујем и вера ми варира.

Молим вас да ми ово разјасните, по могућству неки свештеник.

 

Хвала

...

Ako verujes da je ono sto primas zaista Telo i zaista Krv Hristova, i pristupas skromno i pitomo, sa pokajanjem, naravno da treba da se pricestis.

I na to "valja li" - zaboravi da postoji. Ne postoji "valja" ili "ne valja" u Crkvi, nego "da li je na korist ili na osudu".

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Многе ствари исповјест не рјешава. Шта је проблем што овдје пита? Наравно, увијек сам за да пита свог парохијског свештеника

Sent from my HUAWEI Y530-U00 using Pouke.org mobile app




Interesantno. Ja na primer kazem voda mnoge stvari rastvara, a ti, da mnoge stvari ne rastvara.
Upravo zbog takvih komentara treba da se posavetuje sa svestenikom. Svestenik ima odgovornost, a ovde nece znati ni ko, ni kakav mu odgovara. Cesto mozemo imati i ljude koji su u Crkvi ali zivota i razmisljanja...


Sent from my SM-G7102 using Pouke.org mobile app

Link to comment
Подели на овим сајтовима

 

Hriscanski pravoslavni narod, teolozi i svestenici ispovedaju da je Sveto Pricesce - Telo i Krv Hristova. To je prvi i najvazniji (ne i jedini) uslov za primanje Svetog Pricesca.  Medjutim, pokazalo se da nemaju svi isti stav vere po pitanju prirode same Tajne, sto smatram da nije problem, jer u svakom slucaju svi ispovedaju Sv. tajnu Pricesca Telom i Krvlju Spasitelja naseg Isusa Hrista. Pravoslavni vernici veruju razlicito: 1.) jedni veruju tzv. katolicki - Telo i Krv Hristova sa transupstancijacijom tj. presustastvljenjem osvecenog hleba i vina, 2.) tzv. navodno, izvorno pravoslavno - Telo i Krv Hristova bez transupstancijacije osvecenog hleba i vina i 3.) tzv. protestantski -  Telo i Krv Hristova pod vidom ili u vidu osvecenog hleba i vina. Ni jedno glediste nije iskljucivo katolicko ili protestantsko itd. vec nalazimo naznake sva tri u predanju Svetih Otaca.

 

,,Uzmite, jedite, ovo vam se Telo Moje daje" i ,,pijte iz nje svi, jer je ovo Krv Moja Novoga Zaveta." (Мt. 26, 26-28)

Na poziv svestenika da sa strahom, verom i ljubavlju pristupimo, moramo prethodno ispitati sebe, verujemo li u citirane reci  Gospoda i Spasa naseg Isusa Hrista ili ne...

 Kada se padne  u stanje malovernosti to povlaci i pitanje  vere u odnosu na Sveto  Pricesce tj. da li osoba veruje  da su prineti i osveceni evharistijski darovi - Telo i Krv Hristova... 

Tu je problem, jer:

,,Čovek neka ispituje samoga sebe, i tako neka jede od hleba i neka pije iz case, jer ko jede i pije, a ne pravi razliku izmedju tela Gospodnjeg i drugog jela, sebi na sud jede i pije. Zbog toga su mnogi slabi i bolesni medju vama, a dosta ih je i umrlo."  (1. Kor. 11, 27-30) 

U suprotnom, nedostojno se prima Sveto Pricesce, i nece biti na isceljenje, vec, daleko bilo, na bolest tj. nemalo ljudi u Srbiji koji su pristupali  cestom pricescivanju u trenucima stanja malovernosti, danas skoro uopste ne idu u crkvu, jer im se  stanje pogorsalo, a dobili su i osecaj, kako kazu, da "srcu  supicu", umesto onog osecaja neposrednog i cvrstog sjedinjenja sa Hristom! Zato, pazimo. Ako smo pali u stanje malovernosti (to isto vazi i ako stojimo u nekom od sedam smrtnih grehova, ko ne zna - pise u crkvenom kalendaricu), treba nastaviti sa redovnim pohadjanjem  Liturgije, ali ne pristupati Svetom Pricescu, narocito ne  cestom ili redovnom pricescivanju. Nakon Svete Liturgije, tokom sedmice citati molitve, Akatiste, pokajne kanone, redovno drzati zakonite postove i  ispovedati se, redovnije pohadjati dnevna bogosluzenja u hramu i da ne trazimo bas za svako dobro delo koje nekome ucinimo protivuslugu, vec da neprestano dobro cinimo da nam ne dosadi, iz prostog razloga, ne zbog nagrade, vec zato sto smo pricasnici jedinorodnog Logosa Bozjeg tj. deca Bozja, a deci Bozjoj valja ciniti dela Bozja... Dakle, samo sa takvom prethodnom pripremom pristupati primanju Svetog Pricesca  (jer, nabrojanim ispovedamo pred Gospodom - ,,Verujem, Gospode, pomozi mome neverju"  (Марко 7, 24) ).  

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Симеон Нови Богослов има аскетски поглед на богословље и каже да у литургији Христа примају само они који виде да се у тој тајни не ради о обичном хлебу него сагледавају да је то само Тело и Крв Христова и такви имају удела у тајни. Остали остају непричешћени или да не кажемо да одлазе у горем стању него што су дошли.

Али ко је тај који ће учинити процену наше вере. Мислим да ако човек ступи у активну борбу против свога стања и завапи Христу као онај отац који је имао болесног сина ,,верујем Господе помози моме неверју,, може да се удостоји тајни и да се Христос неће уклонити од Њега јер је и сам рекао ,,Иштите и даће вам се,,....

Свети Симеон Нови Богослов: Треба знати да има пет класа људи којима свети отци запрећују да приступају светом причешћу: први су оглашени, као још некрштени; други – крштени, али који су заволели срамна и неправедна дела, као одступници од светог живота ради ког су крштени. То су: блудници, убице, варалице, грабљивци, опадачи, гордељивци, злопамтиви, који будући да су такви, не осећају да су непријатељи Богу и налазе се у бедном положају, због чега се не скрушавају, не плачу због својих грехова и не кају се; трећи - умно поремећени, ако они хуле и вређају ово божанско тајинство; четври – они који који су дошли себи и раскајали се, прекинули своја греховна дела и исповедали се, али поневши наложену епитимији неко време стоје ван цркве; и пети они у којима још није сазрео плод покајања, т.ј. они који још нису дошли до решености да посвете Богу сав свој живот, и даље да живе у Христу чистим и беспрекорним животом. Ових пет класа су очигледно недостојни светог причешћа. Достојан пак причешћа пречистим тајнама је онај који је чист и није склон гресима које смо набројали. Али када се неко од достојних оскврни ма каквим оскврњењем, као човек, и он је недостојан причешћа док покајањем не очисти то чиме се оскврнио. Још и онај једе и пије недостојно ко будући достојан не приступа достојно светим тајнама. Нека би ми били достојни и достојно се причешћивали пречистим тајнама у Христу Исусу Господу нашем, Којему слава у бесконачне векове. Амин.

Link to comment
Подели на овим сајтовима


... Али када се неко од достојних оскврни ма каквим оскврњењем, као човек, и он је недостојан причешћа док покајањем не очисти то чиме се оскврнио....


Sta kazu kako ce znati kad se ocistio?

Sent from my SM-G7102 using Pouke.org mobile app

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 1 сат, JOCCCA рече

 


Sta kazu kako ce znati kad se ocistio?

Sent from my SM-G7102 using Pouke.org mobile app
 

Претпостављам када издржи наложену епитимију и приступи светој тајни покајања духовник ће проценити да ли је дотични исцелио задобијену рану. Вероватно се овде ради о телесном паду. Узрок пада је увек наша болесна воља стога се и наше стање нужно мора проверити искушењем, без кушања је тешко установити стање у коме се налазимо. По оцима свака врлина коју задобијемо обавезно бива кушана од нашег непријатеља који тежи да нас оскврни и уведе у грех. Пад у помислима се догађа уколико се саглашавамо са њима, прихватамо их и сами почињемо да их креирамо.Такође можемо да се огрешимо о своје ближње и такво стање захтева да наше односе поново доведемо у здраво стање......

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија одржана 4. августа 2021. године у земунском насељу Бусије после помена Србима пострадалим у злочиначкој акцији хрватске војске и полиције „Олуја“
       
      У име Оца и Сина и Светога Духа,
      Сабрали смо се овде у име Божје, драга браћо и сестре, да се помолимо васкрслом Господу Исусу Христу да у своје наручје прими све наше рођаке, суседе, суграђане, невино пострадале страшних авустовских дана 1995. године; и не само тада, него и пре тога: од Задарске кристалне ноћи, преко страдања у Медаку и личким селима; до Пакраца и западнославонских села. Све невино побијене у градовима и селима, по улица и њивама, у кућама и становима. Сабрали смо се да се молитвено сетимо небивалог по размерама на европским просторима насилног егзодуса нашег народа са подручја Далмације, Баније, Кордуна, Лике и западне Славоније. Све је то камичак у мозаику наших новијих страдања и распећа, заједно са Јадовном, Јастребарским, Млаком, Глином и Јасеновцем, стравичним логором смрти из којег су последњих неколико преживелих данас са нама, чијим се страдањима до земље клањамо, целивајући њихове стопе. Са нама је мистично и Свети мученик Вукашин јасеновачки из Клепаца чије потресне речи: „Само ти дијете ради свој посао“ – упућене монструму, лишеном сваког људског лика, јесу пример парадоксалног тријумфа праведне жртве над злом, као и пројава људском уму непојмљиве Божије логике, која се открива као тајна крста и васкрсења. Зато је, имајући искуство правде и љубави Божије, блаженопочивши патријарх Герман на том месту могао рећи: „Не смемо заборавити, али морамо опростити“.
      Као митрополит загребачко љубљански, много пута сам био у Далмацији, и заволео ту кршну, шкрту, али и благословену земљу. Мало где ми је небо било тако близу као тамо. Упознао сам и заволео  њене људе као своју браћу, православне честите Србе, али и многе добре Хрвате, који су вековима на тим просторима упућени једни на друге, заједно живели, међусобно се обогаћивали, чак постајали сродници, али имали и неспоразуме и сукобе, и исто тако проналазили начине да заједно иду даље. Сигуран сам да многи међу вама и поред бола и патње коју носите због пострадалих ближњих, због сећања на остављене домове и огњишта ипак делите моје искуство. Зато се питам: ко је добитник вашим прогоном? Остала је само пуста, празна, необрађена земља. Зло је уписало себи још један добитак, човек је поражен, а Бог који хоће мир међу људима још једном је изневерен, и то како!
      Сабрали смо се данас да гласно кажемо да не заборављамо оне крајеве у којима смо се мајчиним млеком хранили, и то не само ми, него и наши преци, који су се вековима рађали у Далмацији, на Кордуну, у Лици, Банији, Славонији, по градовима и селима читаве данашње Хрватске. И даље у срцу чувамо немањићке далматинске манастире из 13. и 14. века, и друге светиње, у којима се, долазећи са свих страна света, окупљамо, као и градове и села које су подизали наши преци; не заборављамо у песмама опеване ускоке који су бранили ту земљу и све који су у војној граници штитили Европу од Турака. Памтимо Петра Прерадовића, Владана Десницу, Николу Теслу, Милутина Миланковића и сваког уметника, научника, философа, који су доприносили култури не само српског народа, већ и хрватског и свих народа света. Знам да сте овде свили ново гнездо, али да сте срцем и душом у вашој Далмацији и другим крајевима.
      Молећи се данас за пострадале, за наше ближње, не желимо да, злоупотребљавајући жртве, продубљујемо спиралу сукоба, нити да водимо ратове комеморативним политикама сећања, а још мање да уђемо у матрицу запомагања и паралишемо себе затварањем у трајно, беспомоћно и безизлазно стање жртве. Наратив жртве, као једини могући, не може бити покретач и извор надахнућа. Пре је трајна мука и пакао. Ви, овде  у Бусијама, подигли сте куће, школу, свети храм, велику амбуланту, гајите децу за још бољи и срећнији живот, упркос свему, гледате ка будућности са надом и оптимизмом; узор сте свима који су били принуђени да напусте родну груду, па и другима који имају мање проблеме од вас, како да се и они издигну и наставе живот пуним плућима. Наш народ је толико пута, баш кроз страдање и жртву, освајао искуство слободе и васкрсења, досежући максималне границе људског и хришћанског постојања на земљи. Као хришћани знамо да је свака невина жртва у Христу, већ сада и овде део славе и тријумфа. Крст Христов је par excellence жртва, као што је и Његово васкрсење par excellence победа. У тој жртви и победи налазимо наду у коначну правду Божију, чак и кад правда људска затаји. Апостол Павле од најранијих времена сведочи да за разлику од оних који траже знаке и мудрост ми хришћани „проповедамо Христа распетог“ „силу и премудрост Божију“, који је једнима саблазан, а другима лудост. Коначни суд не припада нама, него Божијој праведној љубави. У светлу Христових речи – „Блажени гладни и жедни правде, јер ће се наситити“ – треба разумети одакле је, у страшноме болу и патњи, црпео снагу и спокој Вукашин из Клепаца, као и толики страдалници из нашег рода.
      Вером у љубав Христову, молитвом и јеванђелским животом и ми кроз крст и страдање можемо надрасти себе и обновити се као Богу мили људи који знају ко су и шта су, поштују и негују своје, и с поштовањем се опходе према другом и другачијем. Када смо верни Богу и Цркви Његовој, онда ћемо и поред свих тешкоћа дати све од себе у изградњи мира. У таквом подухвату, озареном небеском правдом, у којој ће се исправљење историјских неправди решити мерилима која нису појмљива нашем уму, али која ће свакоме дати по делима његовим. Нису нам потребни самозвани миротворци као посредници, јер су они често вођени нама непознатим интересима. Под плаштом миротворства они нам неретко намећу формуле наших неспоразума са другима, као језичке, семантичке и мислене логоре, у које нас онда принудно смештају и заувек дефинишу. На тај начин, не само да не помажу већ стварају веће поларизације и непремостиве јазове. Нама је суштински потребан распети и васкрсли Христос, мир и правда Његова, то је једини језик којим ћемо заиста проговорити тако да нас сви чују и који ће нас заиста умирити.  
      За тај мир се молимо данас. Памтимо пострадале ближње, али не злопамтимо! Освета и мржња умртвљују онога ко је опседнут њима. Стога, док у молитви помињемо наше страдале родитеље, браћу, сестре, чељад, митраљирану на Петровачкој цести и другде, упутимо макар једну мисао Господу да у своја недра прихвати и загрли и друге невине, у трагичном рату страдале, без обзира којој вери и народу припадају. Бог не броји чијих је жртава више, а чијих је мање, пред Њим су све жртве исте, звале се оне Јован, Јозо или Јусуф. И када се у молитви сећамо страдалих суседа, Хрвата католика, Бошњака Бошњака муслимана, обрадоваће се, тамо на небу, и наши ближњи, јер ће видети да смо озарени Христом разумели трагику историјских сукоба. На то нас обавезује сам Христос, који је у вечно вредном низу блаженстава на Гори, као лествама које узводе на небеса, одмах иза онога ”блажени гладни и жедни правде” додао ”блажени милостиви, јер ће бити помиловани”. И потом, блажени су, браћо и сестре, миротворци, јер ће се заиста показати као синови Божији. Не престати гладовати и жеднети за правдом Божијом, а бити милостив и миротворив – е, то је јеванђелски пут задат свим хришћанима, а дубоко верујем, и свим људима. Зато се молимо да на његовом остварењу више не буде промашаја.
      Молим се, носећи вас све у срцу да својом вером, надом и љубављу будемо већи од почињеног зла које нас је све понизило, те без осветничких мисли, препуштајући се правди Божијој, чувамо чисто сећање на наше недужне жртве, лечимо рањене душе, градимо поверење и разумевање међу појединцима и народима и тако јеванђелским путем постављамо чврсте темеље бољој и праведнијој будућности за сваког појединца и сваки народ.
      Данас учинисмо помен свим пострадалима, који је, међутим и опомена и позив да се свим силама супротставимо сваком прогону и погрому било кога и било где!
      Вјечнаја памјат свој нашој браћи и сестрам пострадалим у војној операцији Олуја!
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је данас, на Духовски понедељак, Свету архијерејску Литургију у Подворју Руске Православне Цркве у Београду, Храму Свете Тројице на Ташмајдану, а по традицији својих претходника на трону Светога Саве да богослужи у овој светињи поводом храмовне славе.

       
      Звучни запис беседе
       
      Током Свете Литургије Патријарх је најпре чином протосинђела, а затим чином архимандрита одликовао сабрата Светоархангелског општежића у Ковиљу јеромонаха Јеротеја (Петровића), иначе изабраног викарног Епископа топличког.
      Протојереј Виталиј Тарасјев захвалио се у име целе пуноће Руске Православне Цркве Патријарху Порфирију што је по угледу на наше претходне Патријархе служио Свету Литургију за Храмовну славу: „и том приликом принели бескрвну жртву за здравље и спасење Његове Светости Патријарха московског и све Русије г. Кирила, за све нас овде присутне под вашим светим омофором и такође за наш многострадали народ на Косову и Метохији и у свим Српским Светосавским историјским земљама. Такође смо се помолили да Господ Бог подари свој мир земљи Украјинској на којој су нажалост сада братоубилачке међусобице и зато је потребно увек да се молимо једни за друге, јер само на тај начин можемо призвати Господа да буде са нама. И онда када је Он са нама онда заиста све оно што нам се чини немогуће постаје могуће и остварују се“. На крају, прота Виталиј је, испред Руске Православне Цркве, поклонио панагију (епископски медаљон) са ликом Свете Тројце. 
      У својој беседи о догађају Педесетнице, када је Дух Свети сишао на Апостоле Патријарх Порфирије је између осталог рекао, да су некада људи хтели да досегну до неба зидајући Вавилонску кулу, али та мисао, сама по себи није промашај, ако се „досеже до неба да би сусрели Бога, то је благословено и за то смо творени“. Али доћи до места где Он обитава није могуће доћи без Његове љубави и Његове благодати. Да људи не би реализовали своје тежње у мисли да могу бити равни Богу и да не би реализовали крајње зло као последицу гордости Бог је пумутио људима језике да се не разумеју, рекао је између осталог Патријарх Порфирије напомињући да: „ О неразумевању, о употреби језика који нас дели, о употреби језика који рањава другога и ми имамо своје искуство. Али на Духове Господ је показао којим језиком треба да говоримо да бисмо били близу другима“.
      „Апостоли су били испуњени Духом Светим, али нису хтели да ту благодат чувају за себе. Него су и сами благодаћу Божијом постали извор благодати. И отуда, коју год да су реч рекли, јер је то била реч благодаћу Божијом испуњена, покренута и испуњена љубављу, а онда самим тим блиска сваком људском створењу“ рекао је Патријарх Порфирије додајући да су отуда сви разумели апостоле шта су говорили.
      „Жалимо се ми понекад да гоне Цркву. Жалимо се ми понекад да нас не разумеју. Па како ће нас разумети, на данашњи дан ми то треба да разумемо. Ако ми оно што нам је Бог дао не делимо међусобно. Ако ми између себе спречавамо једини друге да будемо браћа, ако ми између себе искључујемо једни друге из својих живота. Ако ми, једном речју, заједно нисмо Црква. А Црква је заједница људи међусобно и заједница са Богом. Али конституисана, покренута и реализована Духом Светим, истакао је, између осталог,  Патријарх Порфирије у својој беседи.
       
      Извор: Радио Слово љубве
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Патријарх Московски и целе Русије Кирил позвао је жене које су спремне да роде дете, али не могу самостално да га васпитавају да не врше абортус, већ да га предају Руској православној цркви на васпитање, преноси Спутњик.

       
      “Ако жена жели да сачува своје дете, црква ће јој сигурно помоћи… Ако не можете да васпитавате дете, али сте га родили или сте спремни да га родите, не убијајте дете, родите га и предајте нам га, цркви, и ми ћемо урадити све да га васпитамо и ставимо на ноге. Никад нећемо спречавати да га ви, као мајка, посећујете, да осећате јединство са својим дететом. Напротив, све ћемо урадити да ојачамо вашу породицу, макар и непотпуну, али која има вредност и пред Богом и према целом нашом отаџбином”, рекао је Патријарх у обраћању учесницима X Црквеног сабора где се расправља о раду социјалних служби који је у четвртак почео у Москви.
      У овом тренутку Руска православна црква води више од 4.500 социјалних установа, реализује пројекте и иницијативе у овој сфери, саопштила је прес-служба Синода. Међу њима је више од 350 сестринстава милосрђа, 77 прихватилишта за жене у другом стању, мајке са децом, 218 центара за хуманитарну помоћ, више од 60 прихватилишта за старе особе, више од 400 пројеката помоћи за људе са инвалидитетом, више од 200 структура за помоћ зависницима од дроге и више од 90 прихватилишта за бескућнике.
      Неки експерти су већ изразили мишљење да је ово добра иницијатива за решавање демографских проблема у Русији. Истина, број абортуса у овој земљи је у опадању, али РПЦ жели овим да тај број сведе на минимум.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Човек је човеку постао непријатељ, а ми смо браћа, различити по безброј ствари, од идентитета, националних, државних, полних, много тога је различито међу нама, али много више је идентично, рекао је патријарх Порфирије у интервјуу за Радио Београд 2, који је водио главни и одговорни уредник Радоман Кањевац. Говорећи о Косову и Метохији, истакао је да дубоко верује да ће се пре или касније наћи нека додирна тачка и могућност за заједнички живот Албанаца и Срба, и других народа на КиМ.

      Звучни запис првог дела разговора
      Звучни запис другог дела разговора
       
      Извор: РТС
×
×
  • Креирај ново...