Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Sign in to follow this  
александар живаљев

КОМПЛЕТНА СЕРИЈА - ГОВОР КРСТА

Оцени ову тему

Recommended Posts

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Дана 31. јануара 2019. године у Великој сали Државног дворца у Кремљу одржан је свечани догађај посвећен десетогодишњици Помесног сабора Руске Православне Цркве и интронизацији Његове Светости Патријарха московског и целе Русије Господина Кирила. Учеснике у манифестацији поздравио је председник Руске Федерације В.В. Путин.     Ваша Светости! Поштовани поглавари и представници Помесних Православних Цркава! Поштовани свештенослужитељи! Даме и господо!   Драго ми је да све вас поздравим у срцу Русије, у Московском Кремљу с његовим духовним светињама које су значајне за сваког православца. Данашњи свечани скуп је посвећен изузетном датуму. Крајем јануара 2009. године одржан је Помесни сабор Руске Православне Цркве на којем је изабран нови поглавар – Патријарх московски и целе Русије Господин Кирил.   Желео бих да Његовој Светости топло и искрено честитам десетогодишњицу интронизације.   У децембру 2017. године заједно смо прославили стогодишњицу обнављања патријараштва у нашој земљи и истакли смо умногоме водећу улогу поглавара Руске Цркве у судбини отаџбине, величину њиховог подвижништва и служења нашем народу.   Патријарх Кирил као и његови истакнути претходници на изузетан начин обавља своју архипастирску мисију. Поштујући хришћанске заповести он покушава да помогне људима да пронађу пут до храма, да се учврсте у вери, да их подржи речју и делом. Захваљујући мудрости и поштењу, отворености и великодушности стекао је поштовање, и у Русији, и далеко ван њених граница.   Његова Светост и православни јерарси заједно с представницима других традиционалних религија дају значајан допринос јачању слоге у друштву и помажу у решавању кључних, понекад врло болних питања која узнемиравају и брину људе.   Знам колико много је у току последњих година учињено на ширењу социјалног служења Цркве, колико је велики и неуморан рад који у овој области обављају црквене организације удружујући волонтере, доброчинитеље и оне који теже ка томе да несебично помажу другим људима.   Овај труд је драгоцен, он се не мери статистиком, али ћу ипак дозволити себи да наведем неколико бројева.   У Русији је 2009. године постојала само једна црквена сигурна кућа за жене са децом које су доспеле у тешку животну ситуацију. Прошле године их је било већ 58. Отворено је преко 100 нових центара за хуманитарну помоћ. Развијају се патронажне службе и службе за друштвену рехабилитацију.   Руска Православна Црква је увек тамо где је тешко, увек је с људима који су доспели у невољу. Тако је било и за време лета 2010. године кад се Русија суочила са стихијом, с пожарима који су захватили многе регионе у нашој земљи, тако је било у Кримску, у градовима и селима на Далеком истоку, који су пострадали од поплава.   Руска Православна Цркве данас координира и прати преко 6,5 хиљада социјалних пројеката, самим тим видно помажући напоре државе и друштва у овом правцу.   Посебне речи захвалности патријарху Кирилу и Цркви упућујемо за духовну бригу о руској војсци. Ваше искрене и срдачне поуке помажу војницима и официрима да часно бране домовину и уливају им сигурност у своју ратничку силу и моралну исправност.   Велико поштовање заслужује просветна делатност Руске Православне Цркве, обнављање старих храмова и изградња нових. Патријарх Кирил и ја смо сасвим недавно заједно учествовали у полагању темеља за један од њих – величанствени храм у сећање на војнике Великог отаџбинског рата „Васкрсење Христово“.   Племенито подвижништво Руске Православне Цркве се простире на целу њену канонску територију. И захвални смо Његовој Светости на томе што стално поклања пажњу нашим сународницима и што подржава заједнице у иностранству, на неуморном раду на јачању поверења између земаља и народа и на ширењу контаката у области хуманитарне делатности.   Истаћи ћу да је часно и беспрекорно служење којим се патријарх Кирил одликује – пример истинске љубави према отаџбини и према нашем народу, а успеси постигнути на овом попришту представљају темељ за развој Цркве у наредним деценијама.   Ваша Светости! Поштовани учесници у свечаном скупу!   Данас, као и у току многих векова, постоји изузетна потреба за узвишеним предназначењем Руске Православне Цркве.   Истаћи ћу да ће држава наставити да активно развија стваралачко партнерство са Црквом у свим значајним областима, пре свега и васпитавању младог нараштаја, у чувању културне баштине и у решавању насушних друштвених проблема.   Пред Русијом се данас постављају огромни изазови и амбициозни циљеви, без преувеличавања историјски задаци у демографији, у друштвеном развоју и побољшању квалитета живота људи, у раду на остваривању напретка у економији, у науци и технологијама.   Али једно нам је сасвим јасно: да бисмо достигли нови ниво за нас је важно да сачувамо свој идентитет, своје јединство и солидарност. А они се граде на вредностима које су увек поштоване у православљу и другим традиционалним религијама Русије: то су милосрђе, поштење и праведност, то је брига за ближњег и породицу, поштовање родитеља и деце, и наравно, љубав према домовини.   Заборављање ових вредности је бременито најразорнијим последицама, обезличавањем и деградацијом човека, тиме да он може постати жртва најподлијих и најнижих манипулација.   Понављам: заједничка је дужност и одговорност државе, Цркве, религиозних делатника и друштва да сачувају и ојачају нашу духовно-моралну вредносну основу, да је пренесу омладини и будућим нараштајима, како се не би изгубили у време бурних глобалних промена.   И наравно, рачунамо на то да ће Руска Православна Црква и убудуће остати активна мировна снага, као и раније, да ће јачати пријатељство и добросуседске односе и подржавати наше сународнике и људе православне културе.   Братске везе између Цркава у историји су уједињавале и зближавале народе и служиле развоју равноправних односа између Русије и многих иностраних земаља.   Нажалост, видимо и друге примере кад шпекулације, политиканство и паразитирање на питањима религиозног живота воде ка разједињавању људи и изазивају злобу и нетрпељивост.   Управо такав пројекат који нема везе с вером, који је потпуно лажан и везан за борбу за власт, данас се остварује у Украјини. У суштини, долази до грубог мешања у црквени живот. Његови иницијатори као да су се учили од безбожника из прошлог века који су истеривали вернике из храмова, мучили и прогањали свештенослужитеље.   Опет бих желео да истакнем: држава и власт Русије сматрају апсолутно недопустивим било какво мешање у црквене послове. Поштовали смо и поштоваћемо независност црквеног живота, тим пре у суседној сувереној земљи. Ипак, задржавамо право да реагујемо и да чинимо све у циљу заштите људских права, укључујући и слободу вероисповести.   И на крају бих желео да још једном честитам патријарху Кирилу знаменити датум – десетогодишњицу устоличења. Његовој Светлости желим бодрост, дуг живот и нове успехе у архипастирском раду. Нека Ваше молитве чувају Руску Православну Цркву и нашу отаџбину.     Хвала вам на пажњи.     Извор: Православие.ру
    • Од Логос,
      У петак, 18. јануара 2019. године, када наша света Црква прославља Свете Теопемта и Теону – КРСТОВДАН, у присуству великог броја вјерника у манастиру Часног Крста у Сувом Пољу поред Бијељине, свету архијерејску Литургију служио је Епископ зворничко-тузлански Г. Фотије. Његовом Преосвештенству саслуживали су: архимандрит Симеон, игуман манастира у Доњој Бишњи, протојереј-ставрофор Драган Пејчић, архијерејски намјесник угљевичко-јањски и протођакон Славољуб Милошевић као и мноштво народа који се окупио око ове Свете обитељи. На крају Литургије, Епископ је служио и велико освећење воде – крстовданско, иако су Богојављење и Крстовдан један празник, празник Богојављења. Празник Крстовдан се везује за Богојављење и крштење Исуса Христа, као и за дан посвећен Светом Јовану Крститељу, који Га је крстио у ријеци Јордану.   -ФОТОГАЛЕРИЈА-  


        Извор: Епархија зворничко-тузланска
    • Од Милан Ракић,
      Емир Кустурица је засигурно, спрам свог знања о филму, (донекле) у праву када созерцава о Холивуду као "фабрици лажи", који је негде до средине прошлог столећа стварао "огромна уметничка дела, а завршио је (Холивуд) у веровању да је тржиште Бог."

      Ипак, деси се да из те мануфактуре "изађе" и понеко уметничко дело достојно естетике тих давних времена над којима Немања са правом ламентира.
      Но, овај играни серијал нема високе уметничке домете из домена естетике које једно синеастичко дело проглашавају уметничким стандардом. Ово је заправо серија, тзв. ситком који се по дефиницији "штанцује и штанцује" не би ли привукао и задржао гледаоце (и претплатнике кабловских оператора) "везане" за фотељу и месечну апанажу провајдеру.

      Али...
      Јесте ситком и јесте "штанцован". Мало ли је 9 сезона и 215 епизода? Које се врте у круг око једног или неколико главних ликова. Истина, без нахованог смеха...

      Али - још једаред.
      Може се рећи генијалност дуета сценаристкиња Ејлен Хејзлер и Диен Хејлајн, неће вас "вртети у круг". Вашу пажњу неће на моменте, е да би вас привукло гледању, задржати сцене насиља, секса, псовки и којекаквих иних непочинстава. Сем "мачића првих који се у воду бацају" из уводне сезоне - док не уђете у штос; ово је заправо "ефемерис" једне обичне породице и што би наши културни трудбеници из не тако давних времена рекли: "топла људска прича" о одрастању, сазревању, мукама, љубави, проблемима свакодневног живота и проче...
      `начи "Средина" -  "The Middle"
      Породица Хек своје земаљске дане "тече" у припиздини америчанског Средњег запада. У измишљеном градићу Орсону, држава Индијана. Чине ју глава породице Мајкл Хек (Нил Флин), мајка Френки (Патриша Хитон) и троје деце. Најстарији Аксел (Чарли Мекдермот), кћерка Сју Сју (Иден Шер) и најмалђи син Брик (Етикус Шејфер).

      Кроз више од 75 сати играног програма у девет сезона к`о што рекох, од почетног Брика у вртићу, Сју Сју и Аксела у основној школи, у завршној сезони Брик је матурант, Сју Сју је пред дипломским док је Аксел већ запослен. Посебну драж даје и чињеница да се глумачка постава није мењала и да главни ликови практично одрастају пред вама.

      Иако је серија почела да се емитује "када" и светска економска криза, чини се да су Хекови жртве онога што Жижек критикује у "реганомики". Шта више, у многим перипетијама економске природе, тражењу и неимању посла, неплаћеним рачунима, кршевима од аутомобила које возе, искљученој струји и проче, пре "личи" да живе негде у Србији, нег` у САД.
      Споља гледано, они су дисфункционална породица. Чини се да су родитељи у сталној трци за послом и попустима е да би се прехранили, препустили децу саму себи. Свакако ће вас распуснот тинејџера Аксела по неки пут наљутити, наивност и неспретност кћерке Сју изнервирати, а особењаштво најмалађег - Брика зачудити, па и уплашити.
      Ипак, без патетике - љубав на концу ипак побеђује и нефункционалност породице је само погрешан утисак.

      Што је за очекивати, кроз серију је "прошло" поред главних ликова и неколико стотина споредних, нама на овим просторима мање-више непознатих (Ко рече Брук Шилдс?) глумаца; ипак мени је остао упечатљив лик путујућег хришћанског мисионара Тим Тома (Пол Хип), који има благослов да ради са младима, идући из парохије у парохију и организујући летње хришћанске кампове за младе.

      Бинџовање, као древна словенска вештина гледања серија одједаред  у овом случају просто није могуће. Као што рекох, преко 4500 минута у 215 епизода је таман мера за неких годину дана гледања и то не више од једне епизоде дневно. Барем сам ја тако учињео.

      Без лажног моралисања, без патетике (сем по неки пут), без политичке коректности, без извргавања руглу религије, без насиља, без секса и голотиње. Нисам наравно неки "чистунац", е да би "зaчепљавао" уши због псовки и затварао очи због голих телесина на филму, али заиста, овај серијал је освежење и доказ да се може направити нешто што је трајало (серијал се завршио прошле године), а да није набријано свиме горе "без" поменутим, које често када "без" заменимо са "са" - постане само себи циљ.

      Још једаред, препорука - "Средина". Уживајте!
       
    • Од Драгана Милошевић,
      Када бих, као католички теолог, смео да говорим уочи тужног славља посвећеног овом великом евангелистичком теологу, не бих то чинио зато што сам у последњих петнаест година Карла Барта могао да сматрам увек духовно сродним и очинским пријатељем, већ зато што би на овом гробу сама католичка теологија требало да дође до речи. Захваљујем вам на чињеница да она то и сме. Са вама данас жале небројени католици, теолози и лаици свуда широм света где их је реч Карла Барта сусрела на многим језицима.
      Постојало је време које је потребовало Doktor utrisque iuris, доктора обеју права. Наше време има горућу потребу за Doctor utrisque theologiae, доктором обеју теологија – евангелистичке и католичке. А ако је неко у овом столећу то опримеровао, онда је то био Карл Барт. 
      То може да изненади уколико се има на уму да је ретко који значајнији теолог нашег века напао католичку цркву тако тачно, тако гневно, тако изазовно попут Карла Барта: у својој „Црквеној догматици“, као и на пленарним седницама Светског савеза цркава у Амстердаму. Да, он је изазвао нас: нас, католике на десници, ништа мање него новопротестантске противнике на левици. То није чинио увек у Моцартовим тоновима о коме, крај све љубави, једва нешто сетно примећује у ,,Црквеној догматици“ – он није, наизглед, био никакав посебно ревносни хришћанин и остао је, штавише, католичански хришћанин. Његов изазов је била полемика одређена оним што је код Моцарта тако величао: једном страсном, великом, слободном објективношћу. И тај предмет (=објекат) за који је желео да обезбеди слух, чисти слух, је била хришћанска вест (=објава).
      Због Еванђеља је мислио да толико оштро говори, да је сматрао како мора протествовати против нас. Тако се многима од нас учинио као прави правцати протетантски теолог. Истини за вољу, то није било само због тога што је протествовао против нечега, него и зато што је протествовао за нешто, нешто за шта вреди данас можда и изнова протествовати: за живог и у потпуности другог Бога кога су неке плитке протестантске и католичке теологије мислиле да могу сасвим сакупити у своје хумане системе; за свагда савремену реч Божију у Писму која се и у цркви услед свих побожних и разборитих а одвећ људсих речи, изговорених и написаних, тешко могла чути; за једног Исуса Христа коме се у цркви вазда радо желело да отпише свако политичко или духовно вођство, па чак и проста људскост; за заједницу верујућих људи која је, у црквеној историји, увек изнова угрожена – било преко самониклих институција – било преко арогантног самониклог фанатизма.
      Са овим својим позитивним протестом, својим великим еванглистичким намерама које су, како је то увек пристајало баротовском систему, морале да буду изнесене до краја, Карл Барт је учинио саму протестантску теологију озбиљним еванглистичким партнером у дискусији за нас католике. И са тим протестом је сместа пробудио многе од нас, католика: његова се – чак и у догматици – пророчка реч чула у нашој цркви и он је сам био запрепашћен колико се добро чула. Управо је кроз свој утицај у католичкој цркви, Карл Барт као темљни евангелистички теолог, врло индиректно и опет врло учинковито – што не би смело да буде претерано рећи – постао, у свези са Другим ватиканским концилом, један од духовних отаца католичког обновљења, једног обновљења које је у задњим гонинама учинило да се унеколико тужно-радосно запита да ли је данас Дух Божији живљи у католичкој цркви него у његовој сопственој.
      До самог краја, међутим, он није имао наклоности према оном преповршном прилагођавању, „католизацији“, као што ни од својих католичких пријатеља није прижељкивао никакву „протестантизацију“ и упозоравао их је на понављање протестантских грешака у посткоцилијарном добу. Од других је очекивао исто држање које је и он сам имао: не плашљиво искрцавање, већ правовољно хватање у коштац у тренутку када се сопствени брод нађе у олуји и опасности. Чврсто стојећи у сопственој цркви, са поверењем у Божију реч, али са отвореним погледом за друге.
      Увек је имао тај отворени поглед. Тако је нама, католичким теолозима, учинио лакшим да разумемо њега, а кроз њега и евангелистичку теологију. И као што је људски ујединио неумољиви дар разграничавања са хумористичном благошћу, тако је, крај све бескомпромисне евангелистичке концентрације, имао ширину која је учинила да постане доктором и наше теологије. Управо је овај радикални евангелистички теолог, поред свих разлика, нарочито скретао пажњу на два кретања која су указивала на евангелистичко-католички опсег изнад једног уског протестантизма:
      Карлу Барту је била важна целокупна црква и то понајпре у временској димензији: дакле, и црква прошлости такође. Још раније се успротивио једној слици историје и једном теолошком ставу који је, у неисторијском надовезивању на првобитну цркву, вредновао међувреме између првобитне цркве и протестантизма као неки црквени вакуум. Предговор првом тому „Црквене догматике“, поред свог оштрог одбијања католичке „Analogia entis“, жестоко полемише против оних за које црквена историја започиње са 1517. годином и који, како он каже, на темељу бајке о „неплодној схоластици“ и крилатице „грчко умовање црквених отаца“, престају да размишљају управо тамо где почињу најинтересантнији проблеми. Желео је да има смелост да цитира Анселма и Тому без „знака гађења“. Тако је Карл Барт стајао критички и са разумевањем у овој цркви од две хиљаде лета, цркви која ни у једном веку није била у свету, повезан са њеним великим теолозима које је он, свагда испитујући, ипак признавао за своје оце и браћу у вери. На тај начин је освојио не само католичку ширину, већ и протестантску суштину. Баш зато што није порицао континуитет и приближио себи цркву прошлости, његова критика је била тако незаобилазна, тако неодложна. 
      Kaрлу Барту је била важна целокупна црква и то такође у просторној димензији: црква целог света. Чврсто убеђен у реформистичку традицију и никад не поричући Калвина као њеног особитог црквеног оца, у теологији се није држао секташко-протестантски. Његова теологија никада није била провинцијална или – још горе – националистичка. Није имао никакве наклоности према интровертираности учаурених заједница, покрајинским црквеностима или самодопадљивим конфесионалним црквама и конфесионалним савезима. Испуњен павловском „бригом о свим црквама“, све више је мислио универзално у теорији и пракси како је време пролазило. Зато што је настојао да мисли широко, широко се и прочуо. И зато што је мислио универзално, био је кадар  да свуда посредује евангелистичку усредсређеност. Тако је oн нашироко постао – и то је можда најлепше што о њему може да се каже – сведок наше заједничке вере. Баш као такав је могао да нам учини реформаторску веру разумљивом боље од других, у све до сада великим питањима разилажења и одлучивања реформације пре 450 година, оправдању грешника искључиво кроз веру, питањима по којима данас више није неопходан раскол.
      Пре много година смо дискутовали, као што смо то често чинили, о папи и Петровој служби у цркви. Како се тада није слагао са мном, рекао сам, смешкајући се: ,,Па, у реду, потврђујем Вам добру веру.“ Постао је тада озбиљан и рекао: ,,Дакле, Ви ми потврђујете добру веру. Ја не бих себи никада потврдио добру веру. И једном када дође дан да се појавим пред мојим Господом, тада нећу доћи са мојим делима, са мојим томовима ,,Догматике“ натовареним у корпи. То мора да би насмејало све анђеле. Међутим, тада нећу рећи ни: увек сам добро мислио, имао сам добру веру. Не, тада ћу рећи само једно: Господе, буди милостив мени, сиротом грешнику!“
      То је заједничка вера хришћанства. И наша је заједничка утешна нада да је Карлу Барту било поклоњено оно за шта је молио.
      Извор: Karl Barth (1886-1968). Gedankenfeier im Basel Münster (Zürich 1969), S. 43–46.
      Превод: Вукоман Миленковић
      теологија.нет
       
    • Од Милан Ракић,
      У Бихаћу је у недељу освештан храм Свете Тројице. Чин освећења и литургијско сабрање је предводио Патријарх српски г. Иринеј.

      Његовој Светости су саслуживали Господа Архијереји: Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије, Епископ Инокентије марински и јургински (Руска Православна Црква), Фотије зворничко-тузлански, Атанасије милешевски, Герасим горњокарловачки, Јован пакрачко-славонски, Никодим далматински и Сергије бихаћко-петровачки.

      Уз Његову Светост и Њихова Преосвештенства евхаристијско учешће узели су и архимандрит Серафим (Кужић), јеромонах Севастијан (Епархија далматинска), протопрезвитер Стојко Стрика (Епархија бањалучка), презвитер Дејан Мандић (Митрополија загребачко-љубљанска), потођакон Стевица Рапајић (Архиепископија београдско-карловачка), протођакон Захариј (Руска Православна Црква), протођакон Никола Перковић (Епархија милешевска), ђакон Драган Радић (Митрополија загребачко-љубљанска) и ђакон Немања Рељић.

      О детаљима вас је већ обавестио @ризница богословља још јуче.
      Ипак, један детаљ је свакако занимљив. Патријарх је овом приликом одликовао неколико људи који су својим делима заслужни да се у граду на Уни обнови саборни храм којег су срушиле усташе 1941. године. Између осталих, орденом Светог Саве одликован је Хамдија Липовача, некадашњи начелник Унско-Санског кантона и (такође бивши) градоначелник Бихаћа, те професор на Правном факултету у том граду. За име овог члана СДП-а и његову политичку каријеру везују се бројне контроверзе. Једно време је провео у затвору, али су колико видим све оптужбе одбачене. Хамдија је иначе праунук Нурије Поздерца, којем је праунук и Вук Јеремић, тј. Хамдија и Вук су браћа. 

      Но, све је то сада мање битно, с обзиром на чињеницу да је Хамдија први муслиман-Бошњак, који је одликован овим признањем СПЦ (истина, одликован је и Емир Кустурица), а ако се "рачуна" и истоимено краљевско признање, онда је Хамдија трећи по реду муслиман којем груди "краси" Свети Сава. Пре 100-ак лета, то су били реис-ул-улема Џемалудин Чаушевић и Омер бег Бајровић. 

      Након уручивања признања, и објаве информације у медијима, ФБ профил Хамдије Липоваче, као и ЈТ снимак говора су "затрпани" у већини негативним коментарима Бошњака, премда треба рећи да има и коректних ставова и мишљења. 

      Ево тог говора изреченог на агапи након освештавања храма у Би`аћу:
       
×
×
  • Create New...