Jump to content
Sign in to follow this  
JESSY

STRAŠNO Pas izujedao dečaka (4) po licu, otac ga otrgao iz čeljusti

Оцени ову тему

Recommended Posts

Četvorogodišnjeg V. P. iz Šapca izujedao je po licu pas lutalica, a sve se odigralo na Starom gradu prošle subote.

 
Dečak V. P. igrao se u parku kada je na njega skočio pas i izujedao ga po licu
Foto: privatna arhiva / Privatna arhivaDečak V. P. igrao se u parku kada je na njega skočio pas i izujedao ga po licu
share_v1_pintrest_gray_ico.pngshare_v1_facebook_gray_ico.png

Lep prolećni izlet u zoni za rekreaciju pretvorio se u pravu dramu. Dečak V. P. (4) je sa tatom, bliskim prijateljima i u društvu vršnjaka uživao u parku na starom gradu.

 

- Sve se desilo munjevito, svi smo bili tu, moj prijatelj se nalazio na tridesetak centimetara od mog sina, kada se iznenada stvorio pas i skočio na dete. Takvom brzinom, to je bila sekunda, povredio ga je. Odmah sam zgrabio dete, brzo do automobila i odveo ga u bolnicu, gde su mu ušili i sanirali rane - priča za "Blic" još potresen B. P., otac mališana.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Majka Nataša i dalje je pod stresom, kaže da joj ništa nije bilo teže nego kad je videla sina kako sav krvav leži na stolu u bolnici.

- Bila sam na poslu kad su mi javili šta se desilo, kad sam ga videla onako krvavog lica... Jedna strana mu je bila otečena, oko zatvoreno, ma strašno! Ne mogu da verujem da nam se ovakve stvari dešavaju. Pa, zar ne postoji način da sklone lutalice sa ulica i iz parkova - kaže Nataša.

Volimo pse, učimo decu da brinu o njima, a nekoliko smo i sami udomili. Gde deca da se igraju da budu bezbedna Nataša, majka dečaka

Povređeni dečak se oporavlja, rane na licu još su sveže, ali tu je i novostečeni strah od psa.

- Mi volimo životinje, imamo psa. Decu vaspitavamo da vole životinje, da brinu o njima, nekoliko kučića sa ulice smo doneli, nahranili i udomili, a onda nam se ovako nešto desi. Pre dve nedelje starijeg sina je pas napao u Velikom parku, jedva sam odbranila dete i sebe - uznemirena je Nataša.

ka Nataša kaže da je i starijeg sina napao pas prošle nedelje
Iako u Šapcu postoji azil za pse, uobičajena je slika pasa lutalica u svim delovima grada. Stari grad, mesto za rekreaciju sa dečjim i sportskim terenima, nije izuzetak. Ogorčeni roditelji malog V. P. postavljaju pitanje gradskoj vlasti: gde deca treba da se igraju i da budu bezbedna?

- Psi povređuju decu u školskom dvorištu, parkovima, ulicama, igralištima... samo neka mi kažu koje je to mesto u gradu bezbedno za našu decu - pita Nataša.

Nakon što je objavila fotografije svog povređenog sina na društvenim mrežama, uz poruku - „zbog ostale dece da ne prođu kao moje dete koje ima samo četiri godine“, pojedinci su uputili niz uvreda Nataši, osuđujući je, pa čak do toga da je sve izmislila.

Roditelji povređenog dečaka posle napada psa podneli su prijavu šabačkoj policiji.

 

http://www.blic.rs/vesti/drustvo/strasno-pas-izujedao-decaka-4-po-licu-otac-ga-otrgao-iz-celjusti/vmf3jlj

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Милан Ракић,
      Dušanova majka se obesila, progonjena traumom koju nije mogla da prevaziđe, otac se teško razboleo, postao invalid i preminuo, sestra ostala da živi sa uspomenom i tugom, dok postoji...

      Iskrsne mi pred ovim danom jedan razgovor. Kao i svaki roditelj, teme smrti sam morao da se neminovno dotaknem pred ozbiljnim pubertetskim pitanjem izazvanim odlaskom bliske osobe: „Šta osećaju ljudi dok umiru?“. Dugo sam tražio odgovor, „ne znam“, rekao sam, „valjda zavisi od toga kako umiru, gde, od čega, koliko su stari kad se to desi…
      Mislim da najveći broj ljudi ne zna ili ne želi da prihvati da upravo umire“. Izgovarajući te reči, znao sam da ne zadovoljavam tinejdžersku dilemu pred tako ogromnom temom. Setim ih se danas, kad mogu da to pitanje proširim: a tek kad umire dete, pod batinama, na trotoaru, napadnuto od čopora malo starijih dečaka, šta oseća to dete…
      Čist strah? Tugu? Samo bol? Jel ima uopšte te mašte koja to može sebi da predstavi ikako?
      Udarac boli. Puno udaraca donosi mnogo patnje. A smrt od batina je strašna, ponižavajuća, najgora moguća. Skoro da ne postoji mučniji način umiranja od izdisaja na pločniku, pod šutiranjem i batinama. I još kad si dete, od tek 13 godina, nevino, nedužno.

      Još uvek mogu da se dobro setim oktobra 1997. godine. Šta sam radio u to vreme, gde sam išao, s kim… Bila je to neka tek malo bolja godina u toj previše lošoj deceniji, rat u Bosni se završio, huškačka histerija kroz medije se kao bila slegla, na beogradskim ulicama više nije bilo svakakvih uniformi i oružja, delovalo je da je jedna ogromna teskoba ostala negde iza nas… Kako smo naivni bili samo.
      Radeći u kancelariji na Vračaru, često sam pešačio Njegoševom i dobro se sećam radnje na ćošku sa Beogradskom. Zapamtio sam je, između ostalog, što je radila i noću jer se često dešavalo da na poslu ostanem dugo i onda bih tu svratio za poneku sitnicu u vreme kad sve drugo usput nije bilo otvoreno, ali, i zbog ekipe koja je tu često gluvarila.
      Skins klinaca koji su često uveče stajali ispred, pili pivo i posmatrali prolaznike. Nisam ih nikad percipirao kao neku opasnost niti čak neprijatnost, nisam razumeo da nose neku opasnost u sebi, čak ni na nivou ulične čarke.

      Odrastajući u Beogradu osamdesetih i ranih devedesetih imao sam prilike da se više puta obrem u lošim situacijama i znao sam relativno pouzdano kako mogu da izgledaju oni sa kojima su šanse za problem prilično velike, i bio sam siguran da namrštene klince obrijane do glave ni u jednoj opciji ne vidim kao pretnju. Doduše, eto mene u to vreme sa 30-ak godina, 92 kilograma i već nekoliko godina u sali kik boks kluba gde se teško i ne baš pomirljivo vežbalo.
      Dušan Jovanović je imao 13 godina, bio je dete, mali detlić iz dvorišta u Beogradskoj.
      On nije bio velik, krupan, jak. Za njega je grupa ispred prodavnice značila opasnost. Smrtnu opasnost. U vreme dok sam ja sedeo i radio par ulica dalje, u sumrak tog 18. oktobra 1997, njega su sačekali i ubili, od batina, udarajući ga i gazeći tako malog. Dete. Tako, što je Rom. I onda su to malo telo iz koga je život već izašao kad mu je udarcem čizmom slomljen vratić, još tukli metalnim olukom odvaljenim sa susedne kuće, iz obesti, iz demonske strasti, iz nekog poriva koji normalni ljudi ne mogu da sebi predoče kao što ne mogu da predoče ni to šta misli i oseća onaj koji upravo umire, taj jedan dečačić, mali detlić iz obližnjeg dvorišta u Beogradskoj, umlaćen, prebijen, slomljen, zgažen. Jer je bio Rom. Te ogavne jesenje večeri pre dugih i davnih 22 godine.
      U 22 godine stane mnogo toga, prođu epohe, iščeznu imperije, stvore se nove, čitav svet se globalno promeni, u toliki period stane čitavo jedno poglavlje istorije. Pre 22 godine, nije bilo interneta, mreža, virtuelnog, govana raznih, nije bilo ko zna čega još sa čim se danas život čini nemogućim. Ali je bilo nasilja. Mnogo nasilja. Nasilje koje smo viđali godinama pre toga sa televizora bilo je ubilačko nasilje iz Vukovara, Gospića, Prijedora, Sarajeva, Mostara, iz tih nekih gradova gde su ljudi uzeli oružje i počeli besomučno da ubijaju one do sebe zato što su bili – „drugačiji“.
      "Drugačijost" je postala najopasnija osobina koju je neko u to zlo vreme na Balkanu mogao da ima.
      Biti drugačiji značilo je da ćeš opako nastradati prijatelju, samo kad bude tvoj red da naiđu oni od tebe drugačiji, da ih bude više, da budu uvereni u ispravnost svoje drugačijosti u odnosu na tvoju i da imaju konsenzus u toj formaciji da sa tobom i tvojom drugačijošću nešto treba da urade. Zlo i ubilačko, naravno. Bio ti civil iz Vukovara, vojnik JNA u Lori, žena iz sela u Bosni, ko god. Ili, tek i samo, mali Rom iz centra Beograda.
      Mnogo je smrti prošlo beogradskim ulicama i pre, i posebno posle, 18. oktobra 1997. godine, i od tad smo se nagledali svega. Smrt Dušana Jovanovića je imala svoj odjek tada kad se desila, mediji su izveštavali o tome, ubice su pronađene i procesuirane, i do sada su već odavno izašle iz zatvora.
      Zakon i sud su rekli da ih je bilo dvojica, iako je bilo puno tvrdnji da je čopor ubica brojao znatno više ruku i nogu koje su tukle, ko će ga znati, zemaljska pravda je zadovoljena, i to je to. Ništa dalje, ništa više. Ponekad se na godišnjicu pojavi neki tekst o samom događaju, kako je dete Dušan Jovanović izašao iz bezbednosti sobe i dvorišta u kome je živeo, da kupi „koka kolu“ u toj prodavnici na ćošku, mrestilištu velikih belih ajkula koje su stajale i čekale da rastrgnu plen, dete koje će vođeno željom da popije sok, nevino, sa očima izvan svake strave, zagaziti u smrtonosne vode.

      Neposredno nakon zločina javnost je proključala ogorčenjem i besom, delovalo je da je surovo ubistvo deteta kap koja je prepunila čašu mnogih ljudi prethodno primoranih da punih sedam godina gledaju orgiju mržnje, pozivanja na nasilje i, na kraju, i samo nasilje, koje se do juče dešavalo tamo negde, preko Drine i Save, i koje je, odjednom, prikazalo svoje strašno lice na ćošku Njegoševe i Beogradske ulice, na Vračaru, tu, tik uz nas.
      O tome šta se posle dešavalo, o toj daljoj stravi koja se nije okončala ubistvom, povremeno su pisale novine, gotovo kao svojevrstan kuriozitet: majka deteta se obesila, progonjena traumom koju nije mogla da prevaziđe, otac se teško razboleo, postao invalid i preminuo, sestra ostala da živi sa uspomenom i tugom, dok postoji.

      Jedan od ubica je dao neki intervju, izrazio kajanje, ne znam, nikada nisam imao snage da to čitam, niti me je zanimalo šta je imao da kaže. Danas je to čovek od nekih četrdesetak godina, negde živi, možda ima decu, šta god, i to je to. Nikad nisam mogao da se stavim u ulogu sudije u ovom slučaju, i da pokušam da stvari „sagledam“ i „sklopim sliku“. Od sekunde kad je javljeno šta se desilo, da je tik do naše kancelarije ubijeno dete od batina na trotoaru, nisam do danas mogao da savladam tu činjenicu, tu stravu čopora koji batina i gazi dečkića do smrti jer je taman, jer je Rom, jer je, ne znam šta, drugačiji.
      Ono demonsko u tom zločinu me je paralisalo tada kao i što me danas parališe, posle toliko godina i dodatnog nasilja kome svedočimo gotovo svaki dan kroz monstruoznu nekrofiliju tabloida svaki put kad se nešto zlo desi. Zbog tog demonskog me nikada nije zanimalo šta je ubica imao da kaže, ni tad ni posle. Svoj sud sam odmah doneo i od mučnine te spoznaje mi dugo nije bilo dobro, kao što mi nije ni sad, dok prebiram po sećanjima na taj nepojamni užas.
      Ono o čemu je tek mali broj novinara pisao, kako je Tema posustajala pred novim dnevnim vestima, je to da su mesto zločina na kome su ljudi dolazili i palili sveće više puta bilo oskrnavljeno, da su po njemu pljuvali i crtali skaradnosti, dolazili noću i šutirali sveće i cveće. Onda su otkrivani novi detalji koji su sklapali piramidu nasilja na čijem vrhu je stajala smrt deteta, a u onom ogromnom nevidljivom delu, ispod površine fokusa javnosti, stajali ti neki nezanimljivi podaci, da je otac ubijenog deteta nekoliko dana ranije na istom mestu dobio batine od iste grupe, da su mu tu šamarali i majku, da je u noći kad je Dušan ubijen nedaleko odatle na Tašmajdanu bilo još jedno prebijanje „drugačijosti“, pa da je u toku tih meseci neposredno pred ubistvo i posle njega, po beogradskim ulicama od batina bilo povređeno još mnogo ljudi, iz istog razloga.
      Jer su imali tamniju boju kože.
      Sva ta svedočanstva i detaljne opise svedoka prikupljao je Evropski centar za prava Roma, ERRC (European Roma rights center) koji je nepunih godinu dana kasnije objavio izveštaj o nasilju koje je vladalo na beogradskim ulicama u nedeljama kada je ubijen Dušan Jovanović, i od čijeg čitanja i danas ne bude dobro, iako neki odbrambeni mehanizam u ljudskoj psihi, taj osigurač koji želi da zaštiti od onoga što se teško podnosi, neprestano pred tim redovima govori "ma to je bilo pre dvadeset i nešto godina, davno, toga više nema…“

      I možda zaista i nema, na taj način, tako eksplicitno i surovo. U međuvremenu smo se naučili mnogim stvarima, ratovi su konačno prestali, pozivi na mržnju i linč se strogo kažnjavaju iako tu i tamo iskoči poneki, lizne kao plamen odnekud, pa pred kažnjivošću odmah umine, kao siguran znak da i dalje ima loših misli i osećanja ali da je zakon možda uspeo da ih zauzda, koliko je to moguće.
      Strave i ubistva su postala lična, u porodici, među rođacima i komšijama, ili na parkinzima, eksplozivom, zbog mutnih poslova, čopori mladih ubica više ne idu i ne gaze drugačiju decu do smrti, ili bar tako mediji kažu, ne znam da li ERRC ili neka srodna monitoring organizacija ima neki svoj izveštaj sa drugačijim podacima, duboko se nadam da takvo nešto ne može da se danas i ovde sklopi.

      Na ćošku Beogradske i Njegoševe ulice već dugo nema one prodavnice, tu je odavno neka druga delatnost. Maloletne skinse takođe ne viđam po gradu već godinama, izgleda da je ta moda prošla ili se ugasila, ko zna. Nema ni malog Dušana. Tako, ne postoji više. Danas bi to bio čovek od 35 godina, imao bi svoju decu, neki posao, nečim bi se zanimao. Njegov sin bi iz tog dvorišta izlazio da kupi „koka kolu“ u supermarket na vrhu ulice, malo gore uzbrdo, i vraćao bi se uvek kući. Ispred tog supermarketa ne gluvari i ne pije pivo niko, kupci ulaze i izlaze, niko ih ne presreće i ne ubija batinama. I to je to.
      Jesen, oktobar…

    • Од grigorije22,
      Страшно знамење у Русији: са иконе Свете Тројице нестао један од ангела (фото) уторак, 20 август 2019 У Русији се догодило страшно знамење. Са иконе Свете Тројице ишчезао је централни ангел. То је алармантан догађај за све православне.
      Редакција сајта „Москва Трећи Рим“, који је ову вест објавио, у свом коментару каже:
      „Очигледна је чињеница да се потире и квари светоотачко Православље и вера у Свету Тројицу. Мешање православних с јеретицима и нехришћанима ради утврђивања вере у „једног свевишњег“ за све религије – то је издаја Бога и пад у душегубно зловерије. Својим гресима ми изгонимо Бога из својих живота.
      То што се ово знамење догодило код једног руског јерођакона, говори, несумњиво, о томе да се оно првенствено односи на Руску Православну Цркву – последњи бастион православне вере на земљи“ (на овом месту редакција сајта „Москва Трећи Рим“ претерује, јер како ствари стоје, Руска Црква је далеко од тога да је данас последњи бастион Православља – то се далеко пре може рећи за Грузијску Православну Цркву – нап. „Борба за веру“).
      По доступним информацијама, ангел није са иконе нестао одједном, већ је ишчезавао у току неколико претходних година.
      „Како се издаја Христа вршила постепено, тако је и ангел са иконе ишчезавао постепено“, - кажу руски коментатори и додају:
      „Почетком 2006. године, у Москви, под патронатом Руске Цркве, одржан је Светски самит религија, на коме је била проглашена вера у „заједничког свевишњег“ за све религије.
      Потом, 2016. године, одржан је вучји „Критски сабор“, на коме је у учење Цркве уведен антихристов екуменизам, са чиме се, ћутећи, сагласила сва црквена пунота, а архијереји Руске Православне Цркве једногласно прихватили завршне документе Сабора као православне.
      Затим се догодио богомрски сусрет боодступника патријарха Кирила с папом језитом Фрањом, у току којег су они потписали декларацију. И поново се догодило већ виђено: и та издаја Христа испраћена је свеопштим издајничким ћутањем читаве црквене пуноте.
      У сваком случају, ово знамење је застрашујуће и најављује велике невоље и потресе у Русији и целом човечанству. Ми изгонимо Бога из својих живота и зато је дошао човекоубица од искона – ђаво, да Га замени, припремајући са својим слугама зацарење антихриста.“
      Оно што нама, верницима, остаје је да се кајемо и да се молимо Богу да очисти Цркву од сваке нечистоте и од свих издајника Христа и слугу антихристових.
      Господе, помози нам!
             
      Последњи пут ажурирано ( среда, 21 август 2019 )
    • Од Логос,
      Уредништво нашег Портала Поуке.орг, као израз хришћанске и састрадалне љубави према свим припадницима Цркве Божије на територији Митрополије црногорско-приморске, доноси циклус прилогâ о свештеним обитељима наведене епархије. У оквиру првог прилога представили смо Вам Цетињски манастир, други прилог посветили смо манастиру Острог, у оквиру трећег прилога упознали смо Вас са манастиром Морача. Четврти прилог овог циклуса посвећујемо свештеној обитељи манастира Савина.

      КРАТАК ИСТОРИЈАТ МАНАСТИРА САВИНА
      Питање старости манастира Савине није са сигурношћу утврђено нити се може поуздано рећи ко га је основао. По предању, мала црква Успења Пресвете Богородице потиче из 1030. године а сасвим је извјесно да је оваква каква је данас подигнута у XV вијеку, као и црква Светог Саве за коју предање говори да је темеље освештао сам Свети Сава у XIII вијеку. Манастир је у својој вишевјековној историји неколико пута остајао пуст и бивао обнављан. Најзначајнија обнова догодила се крајем XVII вијека када се у Савини настањују монаси из порушеног херцеговачког манастира Тврдош на челу са епископом Саватијем Љубибратићем. Овом великом обновом отпочиње нови манастирски живот који ће свој врхунац достићи у другој половини XVIII вијека.
      МАЛА ЦРКВА

      Мала црква манастира Савине посвећена је празнику Успења Пресвете Богородице, и по предању потиче из XI вијека, тачније 1030. године. Обновљена је у вријеме Херцега Стефана Вукчића Косаче, када је и дјелимично фрескописана. Фреске је сликао зограф Ловро Добрићевић из Котора. Фрескописана је и 1565.год а поново је обновљена 1831. год. 
      ВЕЛИКА ЦРКВА

      Послије великих сеоба херцеговачког живља у Боки постојећи храмови нијесу могли да задовоље потребе вјерника. Одлучивши да саграде нову цркву, савински калуђери су по читавом православном свијету скупљали прилоге. Тако је монах Симеон Марковић, Никшићанин остао на том послу у Русији пуних дванаест година. Посебно су великодушни били дародавци исељеничких српских породица из Херцеговине,  који су заузимали високе положаје у руској војној и државној служби. Припреме за градњу цркве биле су обимне. Током једанаест година доношен је камен са Корчуле, Лошиња, других мјеста Боке и из Драча. Зидање велике манастирске цркве благословио је црногорски владика Сава Петровић Његош, а млетачке власти су издале одобрење о проширењу храма 1776. године. Радови су започети наредне године, а завршени су 1799. За главног мајстора монаси су ангажовали Николу Форегића са Корчуле. Црква је монументалних димензија, дугачка 23,5 м, а широка 8,5 м. То је у основи једнобродно здање са пространом апсидом и куполом. Уз западну фасаду налази се високи звоник са три етаже. Спољашњост цркве је зидана од фино обрађеног корчуланског камена, са богатом профилацијом, врата, прозора и вијенаца. Храм плијени монументалношћу и оригиналним складом основних маса брода, куполе и звоника.Унутрашњост цркве краси раскошан, дуборезни и позлаћени иконостас, високог типа састављен из шест зона, рад попа Симеона Лазовића и његовог сина Алексија из Бијелог Поља. Сачуван је уговор о изради иконостаса између манастирског братства и Лазовића, из 1795. године. Дуборезни украс иконостаса и хорске преграде приписује се дубровачком мајстору Павлу Пасквилију.
       
      ЦРКВА СВЕТОГ САВЕ

      На бријегу изнад манастира Савине, на видиковцу у Савинској дубрави гнијезди се мала црква Светога Саве, једна од најстаријих „живих” цркава у новском крају, сазидана крајем 12. и почетком 13. вијека, како су показала посљедња археолошка истраживања, потврђујући у извјесном смислу старо усмено предање да је ову црквицу подигао и осветио сам Свети Сава и, можда, посветио Светом Сави Освећеном, своме небеском покровитељу. Обновивши цркву порушену од турских освајача, српски народ, у коме је поштовање Св. Саве Немањића несумњиво претегнуло, посветио ју је управо Светом Сави Српском, и као такву надаље поштовао, о чему јасно свједочи и обичај да се у њој служи саборно на Савиндан. То је једнобродна грађевина са полукружном апсидом на источној страни, звоником на преслицу са једним окном и дозиданом припратом коју носи осам четвртастих зиданих стубова на западној страни. Засведена је подужним, овоидним сводом, а зидови су равних, нерашчлањених површина. Основа мале цркве Успења Богородице манастира Савина, са два пара пиластара који носе иконостас и попречни, ојачавајући лук, идентична је са једном архитектонском фазом цркве Св. Саве, па мала манастирска црква у данашњем облику може бити само једна од фаза обнове старијег објекта, задужбина некога из породице Косача, који су се надовезали на архитектуру Немањића 13. в. Црква Светог Саве је разорена у 16. в почетком турске владавине, а обновљена је у првој половини 18. вијека, у вријеме сеоба српског становништва из континенталне Херцеговине ка приморју, послије млетачког освајања Херцег-Новог 1687.г.
       
      РИЗНИЦА

      Савина посједује, заједно са Св. Тројицом пљеваљском, Пивом и Никољцем, једну од најбогатијих и најврједнијих ризница у Црној Гори, коjа одражава, на најбољи могући начин, живот манастира, његове тамне периоде и блиставе епохе пуног цвјетања. Из доба Косача нијесу сачуване покретне драгоцјености. Када су монаси Тврдоша дошли у Савину, понијели су са собом ризничке предмете свога манастира и манастира Милешеве, од раније похрањене код њих. Током 18. вијека у доба врло живих веза манастира са Светом Гором, Русијом и Левантом створио се савински ризнички слој најразноврснији по стилским карактеристикама. Од изузетно богатог фонда ризнице посебно мјесто заузимају рукописи и збирка старих повеља, међу којима је најстарија Хрисовуља цара Уроша из XIV вијека, затим повеље влашких војвода из 17. вијека, окружнице – расписи за сакупљање „милостиње“ за обнову Савине и других манастира итд. Од рукописа посебно су драгоцени Шестодневник Никона Јерусалимца настао 1440. године, Крмчија – законик савински из 16. вијека итд. Савинска ризница чува изузетно богату колекцију икона. Поменућемо само неке: икону Светог Николе из Хиландара, насталу 1735. године, италокритску Богородицу са Христом из 16. вијека, затим грчке иконе у маниру левантијског барока Христа и Богородице са почетка 17. вијека, руске иконе, дар породице Лакетића од Стратиновића из 1788. године. Поред ових скупоцјених примјерака импортованог иконописа, у Савини се налазе и дјела домаћих иконописаца, мајстора Рафаиловића-Димитријевића. Најпознатнје су двери из Тврдоша са записом из 1703. године и икона Успења Богородице Рафаила Димитријевића, настала 1750. године. Од многобројних обредних предмета истиче се милешевски крст Светог Саве од горског кристала, затим кујунџијски радови од сребра са позлатом из 17. и 18. вијека – кадионице, крстови, рипиде, кивот, оков Јеванђеља Михаила Требињца и многи друга.
      БИБЛИОТЕКА

      Манастир Савина са својом богатом библиотеком заузима угледно мјесто у српској култури. Овдје се, осим штампаних књига, чува пребогата збирка старих рукописа из временског раздобља од XIV до XVIII вијека. Ту су четворојеванђеља, октоиси, служебници, требници, акатисници, каноници и ирмологије, типик и крмчија, хронограф, егзегетски и омилитички списи светих отаца, зборници, посебно апокрифни зборници и молитвеници, помјаници и слично. Најзначајнија је Савинска крмчија, један од преписа Законоправила Светог Саве из XVI вијека. По свом садржају овај препис је потпунији и богатији од осталих преписа. 
       
      МАНАСТИРСКИ ВИНОГРАД И ВИНА

      Од 2014.г. благословом митрополита Амфилохија Манастир је добио и нови виноград на обронку испод велике цркве који има 6800 засада лозе старих аутохтоних чокота који су се некада гајили на подручију Боке и Далмације. Манастирско вино се освештава у Манастиру Савина традиционално на празник Светог великомученика Трифуна 14. Фребруара. Свети Трифун се сматра заштитником винограда и виноградара.  Освештано вино је добро за пиће у умереним количинама ради здравља душевног и телесног. Етикета на манастирској флаши је написана традиционалним ћириличним писмом које у овим поднебљима потиче још из IX/X века, наравно у новој редакцији писма.
       
      +ИГУМАН САВИНСКИ ВАРНАВА (ГВОЗДЕНОВИЋ)

      Архимандрит Варнава је рођен 8. августа 1934. године у Дежеви код Новог Пазара. Богословску школу завршио је 1973. године у Призрену. Замонашен и рукоположен у манастиру Дечани 1963. г. Послије дугогодишње службе у Рашко-призренској Епархији, био је настојатељ манастира Милешеве и манастира Михољске Превлаке. Настојатељ манастира Савине је био од фебруара 2005. Упокојио се у Господу на дан када наша Света Саборна и Апостолска Црква прославља светог Онуфрија Великог, 25. јуна 2018. године.
       
      ИГУМАН САВИНСКИ МАКАРИЈЕ (ИМАМОВИЋ)

      Јеромонах Макарије (Имамовић) рођен је 26.02.1975. у Голупцу, Србија. Завршио војнотехничку академију 1999. г. и стекао звање дипл. инг. машинства. Дипломирао на Богословском факултету у Фочи 2009. г. На постдипломским студијама у Атини 2009 – 2014. г. Замонашен 27.12.2003. г. у манастиру Савина. Рукоположен  за јерођакона 03.01.2005. г. а за јеромонаха 04.01.2005. г. такође у манастиру Савина од митрополита црногорско-приморског др Амфилохија Радовића. 
      ИГУМАН САВИНСКИ МАКАРИЈЕ: СВЕТИЊЕ, СВЕТИМА!
       
      МАНАСТИР САВИНА ДАНАС

       
      Поштовани посетиоци Портала Поуке.орг, био је ово четврти у низу прилог у оквиру којег смо Вам приближи велики значај манастира Савина. За недељу дана, у понедељак 5. августа, представићемо Вам свештену Светоархангелску обитељ манастира Михољска Превлака.

       
      Прилог приредио: 
      уредник насловне странице Портала Поуке.орг
          ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ:        
    • Од JESSY,
      Iako se vlasnici trude oko dresure i obuke, događa se da neki ljubimac ima prejaki karakter sa kojim čovek ne može da se izbori i tada mogu da budu opasni po okolinu Autor: Dragoljub Stevanović (Фото Пиксабеј) Da li postoje opasni i bezopasni psi pitanje je na koje nije uvek lako odgovoriti. Možda bi, kažu kinolozi, bilo bolje reći zahtevni i manje zahtevni. Jer, ako se i negde pogreši kod vaspitanja čivave, pudlice ili džek rasel terijera, čak i kada vas takav pas ugrize, posledice neće biti velike. Malo lajanja ili neprijatnog glockanja, ali slučaj neće dobiti drastične razmere.
      Međutim, kada je reč o takozvanim opasnim rasama, situacija nije naivna. Ako je vlasnik neodgovoran, pas ne nosi korpu, nije socijalizovan, a uz to nosi i epitet borbenog, može biti i smrtnih ishoda, kao nedavno u Pančevu, kada je staford terijer usmrtio majku vlasnika i teško povredio njenu rođaku.
      Maltretirani najopasniji
      To je ponovo pokrenulo brojna pitanje ko je kriv – vlasnik ili „loša genetika”, da li postoji „agresivna crta” kod pasa. Miloš Jević iz Kinološkog društva „Polet” objašnjava da ne možemo okriviti samo jednu rasu i svrstati je u opasne pse. Ima, kaže, divnih staforda koji su apsolutno socijalizovani i ne predstavljaju ama baš nikakvu opasnost.
      – Problem može da nastane kada su vlasnici pasa nemarni, a posledica su zapušteni psi koji, bez kontakta sa ljudima i psima, često maltretirani, uglavnom provode vreme na lancu i u kavezu. Takvi psi imaju mnogo veće preduslove da budu opasni po okolinu – kaže Jević.
      Zakon, inače, definiše šta je opasan pas i njihovi vlasnici moraju proći posebnu obuku i test socijalizacije. To prolaze i svi drugi psi koji su naneli teške telesne povrede ljudima ili psima.
      – Ponekad se događa da se vlasnici trude oko svojih ljubimaca, ali prosto neki pas ima prejaki karakter sa kojim ne mogu da se izbore i on postaje gazda u kući! Tada se uglavnom javljaju problemi: pas se suprotstavlja vlasniku, to je u početku režanje, a može doći i do ujeda – ističe naš sagovornik.
      Genetika, takođe, igra veliku ulogu. Pre nego što nabave četvoronožnog prijatelja, budući vlasnici bi trebalo da saznaju odakle on dolazi, ko su mu roditelji, treba naći odgovornog i proverenog odgajivača.
      – Tako će dobiti važne informacije o naslednim bolestima i karakteru psa. Takođe bi trebalo izabrati i rasu koja odgovara karakteru vlasnika – kaže naš sagovornik, koji ima dosta iskustva u obučavanju i dresuri pasa.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...