Jump to content
  1. Лапис Лазули

    Лапис Лазули

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Побожни старац Симеон назива се и Богопримац. Њему је Бог рекао да неће умрети док не види Христа Спаситеља. Он је то дочекао и примио је на руке малога Христа Бога. Зато се зове Богопримац. Том догађају је посвећен празник Сретење, празнује се 2. фебруара по старом (15. фебруара по новом) календару.     "И, гле, беше у Јерусалиму човек по имену Симеон и тај човек беше праведан и побожан, који чекаше утеху Израиљеву, и Дух Свети беше на њему. И њему беше Дух Свети открио да неће видети смрти док не види Христа Господњега. Духом вођен дође у храм; и кад унесоше родитељи дете Исуса да изврше на њему оно што је уобичајено по закону. И он га узе на руке своје и благослови Бога и рече:   ''Сада отпушташ с миром слугу Својега, Господе, по речи својој, јер видеше очи моје спасење Твоје, које си уговио пред лицем свију народа. Светлост, да просвећује незнабошце, и славу народа твога Израиља''.   А Јосиф и мати његова (Исусова) чуђаху се томе што се говораше за њега. И благослови их Симеон, и рече марији, матери његовој: Гле, овај лежи да многе обори и подигне у Израиљу, и да буде знак против кога ће се говорити. И теби самој пробошће мач душу, да се открију помисли многнх срца"(Лк. 2, 25-34).   Митрополит Амфилохије,  Епископ Данило -  Нема лепше вере од хришћанске
    • Од Иван Ивковић,
      Μέγα δντως αγαθόν έκ πείρας παρειλήφαμεν, τό συνεχώς έπικαλεϊσθαι Κύριον’Ιησοϋν κατά των νοητών πολεμίων, τόνβονλόμενον την έαντοϋ καρδίαν καθαραι.
      Ми смо из искуства примили велико благо – да непрестано призивамо Господа Исуса против мислених непријатеља, сви који желимо да очистимо своја срца.
      Искуство нам је показало да постоји нешто велико, за шта вреди да се боримо:да непрестано призивамо Господа Исуса против мислених непријатеља сви који желимо да очистимо своја срца (τό συνεχώς έπικαλεΐσθαι Κύριον’Ιησοϋν κατά των νοητών πολεμίων, τόν βουλόμενον την έαντοϋ καρδίαν καθαραι). Ако почнемо да говоримо: треба да задобијем ово или да урадим оно да бих очистио срце, изгубићемо свој душевни мир и равнотежу. Због тога чинимо нешто друго: Прибегавајмо Имену Исусовом, којим можемо непрестано да се боримо против својих невидљивих непријатеља. Наше дело је призивање. Желиш да задобијеш наду у Бога, сигурно унутрашње познање, разрешење искушења? Желиш да немаш сметњи, да не знаш шта је искушење, већ да у свему откриваш лепоту Божију? Желиш да ово буде твоје свакодневно искуство и виђење? Изговарај молитву.
      Και δρα, πώς σύμφωνος ό λόγος, ό έκ πείρας παρ’έμον βηθείς, ταϊς γραφικαϊς μαρτνρίαις.
      И погледај како је оно што ти говорим из опита сагласно са сведочанством Писма.
      И ово што ти говорим, наставља Светитељ, није случајно. Говорим ти из искуства. То сам испробао, то сам доживео. То сам задобио и то ти потврђујем. Али, не тражим од тебе да поверујеш мом искуству, јер то исто говоре и Бог и Свето Писмо:
      Έτοιμάζον, φησίν, ‘Ισραήλ τον έπικαλεϊσθαι το όνομα Κυρίου τοϋ Θεού σον. (Амос 4,12.) ΚαΙ ό ‘Απόστολος1 Αδιαλείπτως προσεύχεσθε. Και ό Κύριος ημών φησίν ού δύνασθε ποιεϊνχωρίς έμον ουδέν. Ό μένων έν έμοί, κάγώ έν αύτφ, ούτως φέρει καρπόν πολύν.
      „Приправи се“, говори, „Израиљу да призиваш Господа Бога свога.“ И Апостол такође вели: „Молите се без престанка.“ (1Сол.5,17.) И Господ нам Говори: „Без Мене не можете чинити ништа… Ко остаје у Мени и Ја у њему, тај доноси многи род.“ (Јн.15,5.)
      Израиљу, говори Пророк Амос, приправи се да призиваш Име Господње. Као што се припремамо за путовање, тако се свакодневно припремамо да научимо да призивамо Име Господа Бога нашега. Ове речи је рекао Амос у име Бога, када је пророковао да ће Асирци потпуно уништити Израиљ. (Године 722. пре Христа владар Асираца Сарагон II је заузео престоницу Израиља Самарију и уништио Царство Израиља. Даље, превео је више слојеве Израиљаца у Месопотамију, док је истовремено населио ове области становништвом из Вавилоније и Елама.) Сагрешио је Израиљ и због његовог греха Бог му је претио да ће га уништити, као Содому и Гомору. Када користи овај одломак из Старог Завета, Свети Исихије нас не подстиче да се плашимо уништења, нити да себе припремамо за многе ствари, већ само за једну: да научимо да призивамо Име Господа Бога.
      Стога, не само врлина и љубав Божија, већ и наш грех и наш пад и наша неправда, чак и наша смрт, постају повод да себе припремамо сваког дана, да бисмо боље научили да призивамо Име Господа Бога нашега.
      Μέγα άγαθόν ευχή και άγαθών πάντων περιεκτικόν, ώς καρδίαν καθαϊρον, ένη ό Θεός όπτάνεται τοις πιστοις.
      Молитва је велико благо, које у себи садржи сва блага, будући да чисти срце у којем верујући виде Бога.
      Mолитва je велико добро, jep садржи сва добра и даје ти их када куцне час. Молитва је уживање; није агонија, није проблем, није брига. Она је проналажење и уживање. И још нешто: очишћује срце, и тада можеш да видиш Бога. Верујућима се даје да виде Бога (ό Θεός όπτάνεται τοις πιστοϊς). Вернима се Бог открива, дакле онима које у трезвењу прате и упражњавају све више умну молитву.
      Можете све да радите: да пролијете своју крв, да мисионарите, да се попнете на небо, да говорите језике (1Кор.13,1) анђела и арханђела, да раздате своју имовину; без молитве, ништа нисте учинили, јер све то пружа умна молитва.
      Пошто је, дакле, Бог богат и све ти дарује молитвом, када ти прети уништење, као Содоми и Гомори (1Mojc.19,24-25), и када грешиш, и када се радујеш, и када си тужан – замени тугу, потешкоћу, бол, тужбу, борбу, овосветскост, своју помисао, мироносном и богоносном молитвом. У противном, све до последњег тренутка свога живота, говорићемо о истим стварима.
      Годинама је некоме његов Старац говорио да изговара молитву, али је овај остарио без молитве. Старост је увек релативна ствар. Један остари у двадесетој, други у тридесетој, трећи у осамдесетој. Јер, као што старост долази услед недостатка телесне хране, једна друга старост која води до смрти долази услед недостатка духовне хране, молитве. Овај човек је у старости почео да изговара молитву по четири сата дневно. Покушао је са овом малом борбом али молитва није хтела у срце. Борио се, молио се сваког дана, али ништа није постизао. Његове године су прошле. Другом приликом, један богати отац је говорио свом детету: „Да те школујем, чедо моје“. „Не, не могу“, одговарало је оно. „Да те школујем, чедо моје“, молио је опет отац. „Не, студије су тешке, заморне. Не могу“, одговарао је поново син. Желео је да се забавља, да има друштво. Међутим, када је одрастао, схватио је да под сунцем нема места за њега – јер је био необразован. Одлази, дакле, код свог старог оца, већ остарели син. И говори му: „Оче, да можда студирам? Да ли још поседујеш онај новац који си говорио да имаш?“ „Сада, чедо моје, и када бих ти га дао, он ти не би користио“, одговара му отац, „јер те сада неће примити у школу. Али, да ти још нешто кажем: нико те више неће примити ни на посао, јер си стар, тако да сада више није потребно да студираш“.
      Започнимо дело, дакле, докле имамо времена. Ако наше време није сада, неће бити ни сутра. „Зато и ми, имајући око себе толики облак сведока, одбацимо дела таме и обуцимо се у свеоружје Божије“ (Јевр.12,1; Рим.13,12; Еф.6,11.), то јест у молитву. Подражавајући облак Мученика, све Светитеље на небесима и на земљи, одбацимо све што смо досад градили, и задобијмо своје место међу њима. То значи да Света Четрдесетница коју смо прошли још није прошла, у смислу да нас Пасха води у даљи пост, као што говоре Свети Оци. Стога, сад кад је Пасха, убрзајмо и продужимо своје борбе, свој пост, своје трезвеноумље, своју молитву. И ово се дешава веома лако и веома једноставно, када знамо да је сваког дана Четрдесетница. Четрдесетница се никада не завршава, јер она значи бдење, молитву и стражу; значи везу са Богом, заједницу са Богом у Христу Исусу, заједницу богочовечанску. Само тако живимо истинито.
      Архимандрит Емилијан Симонопетритски
       
      Одломак из књиге "Слово о трезвеноумљу (Тумачење Св. Исихија)"
    • Од Иван Ивковић,
      Ώς γαρ ό ύετός δσω πλεϊον έπΐ της γης καταφέρεται, τοσούτον καΐ την γήν απαλύνει ούτω και την γήν της καρδίας ημών χαροποιεί και ευφραίνει τό άγιον όνομα τοϋΧριστού, παρ’ήμών έπιβοώμενον και πικνότερον αύτό έπικαλούμενον.
      Што дуже киша пада на земљу, земља се размекшава; тако се и земља нашега срца орадошћује и весели Светим Христовим Именом које дозивамо и веома често призивамо.
      Што више кише пада на земљу, то је земља више упија, киша је омекшава и чини способном да прими семе (Пс.64,9-14; 146,8). Киша орадошћује шуме, ливаде, места на којима расте дрвеће. Читава вегетација је израз радости и осмеха земље. Земља и вода, које дају вегетацију, појмови су из Светог Писма и због тога их Светитељ и користи.
      За нас је киша (ύετός) Свето Име Христово. Не говори овде о Христу, већ о Његовом Светом Имену, јер се често питамо: да ли мене грешног воли Христос? Дакле, наводи Име Христа које може да призива и грешник и праведник.
      Које ми дозивамо и веома често призивамо (παρ’ ήμών έπι­βοώμενον και πικνότερον αύτό έπικαλούμενον). С једне стране, нас орадошћује Име Исуса када га наша срца узвикују, а с друге стра­не, када га призивамо уз духовну сладост, мирно, тихо и че­сто. Оно „Господе Исусе Христе… јесте наш вапај и призивање са наше стране, наша страст и наш израз, који чини да постанемо попут „масне“ и плодоносне земље.
      Међутим, ви који сте неискусни у борби, каже Свети Исихије, пазите на нешто о чему сам почео да вам претходно говорим, али желим да вам то прикажем и са друге стране:
      Καλόν δε καϊ τούτο τούς άπειρους εΐδέναι, δτι έχθρούς άσωμάτους και άοράτονς και κακοθελεϊς και φρονίμους εις το κακώσαι και έντρεχεϊς και κούφους καϊ έμπειροπολέμους, έτσι τοις ало τοϋ Αδάμ και μέχρι δεϋρο, ήμεϊς οι ηαχεϊς καϊ προς γήν βρύθοντες και τω σώματι καϊ τω φρονήματι εχομεν- έν ούδενϊ άλλω τρόπω δυνατόν αυτούς νικήσαι, άλλ ή δι’άενάνου νοός νήψεως και έπικλήσεως’Ιησοϋ Χριστού τοϋ Θεού και Ποιητοϋ ημών.
      Добро је да неискусни и ово знају: да непријатеље бестелесне и невидљиве, злонамерне и мудре на зло и брзе и лаке, искусне у борби од времена Адама до сада, ми телесни који ка земљи тежимо и телом и умом, ни на један gpyгu начин не можемо победити осим непрестаном пажњом над умом и призивањем Исуса Христа Бога и Творца нашега.
      У овом делу, највећем у овој глави, Светитељ не користи интерпункцијски знак тачку – да се не би прекинуо ток мисли, да се не би изгубио смисао. Детаљно говори о једном питању, о непријатељима. Сви ми, чим чујемо да долази непријатељ, одмах усредсредимо на њега свој поглед. Ово осећање овде описује Светитељ.
      Да неискусни и ово знају (τους άπειρουςε’ιδέναι). Ко су неискусни? Ми телесни који ка земљи тежимо и телом и умом (ήμεϊς ol παχεϊς και πρός γήν βρύθοντες καϊ τω σώματι και τω φρονήματι εχομεν). Придевом телесни, односно дебели παχεϊς, жели да покаже пре свега гојазног човека, кога не занима Бог већ јело, здрав- ље, старање око здравља. Гојазан човек је тешко покретан, несавитљив. Чим се мало умори, чим мало потрчи, одмах се предаје. Док помакне једну ногу, непријатељ га је већ заробио.
      Међутим, изразом ми телесни (ήμεϊς ol παχεϊς) углавном мисли на: одебљалост нашег срца, нашег ума, на шта нас подсећа одломак из Старог Завета: „удебљао се и засалио па остави Бога Господа“. (в. 5Мојс.32,15) Човек који има све што жели или, мно­го пре, који постиже све оно што жели, не може да воли Бо­га. Заиста су његове очи усмерене на самог себе, на сопствени труд или јело, и не може да види Бога.
      И који ка земљи тежимо (καΐ πρός γήν βρύθοντες). Глагол βρύθω значи: испуњен сам. Овде употребљен партицип βρύθων означава човека кога је неко натоварио теретом, који се повија и не може да погледа навише. Као кад твој стомак отежа и уместо да се молиш, идеш да се опружиш да ти се умири стомак, то исто и ми чинимо. Стално гледамо себе, дајемо одушка себи, повијамо се или опружамо на кревету.
      Дакле, ми телесни који ка земљи тежимо и телом и умом (ήμεϊς οί παχεϊς και πρός γήν βρύθοντες και τφ σώματι και τφ φρονήματι ίχομεν), натоварени смо свим овим теретима и због тога падамо и не можемо да подигнемо главу, савијени, несрећни и у телу и у уму и у духу, треба да знамо да имамо непријатеље бестелесне и невидљиве (έχθρονς άσωμάτονς και άοράτονς). Стога немојмо своју мисао успокојавати да ћемо их приметити када дођу. Наши непријатељи су бестелесни и невидљиви. Ни на који начин не можемо да уочимо њихово присуство.
      Они су такође и злонамерни (κακοθελεϊς). По својој природи су лукави, зли, завидни, желе нам зло. И мудре на зло (και φρονίμους είς το κακώσαι). У претходном поглављу нам је рекао да треба да будемо мудри како бисмо упознали вештину ратовања. Јер, не познајући ратну вештину, ми постајемо бескорисни. Но, и сатана има своју вештину: он је мудар на зло, најискуснији да учини зло другоме.
      И брзи (каί έντρεχείς). Како би демони дошли да ти причине зло, они су брзи, као катапулт, падају на тебе тамо где их не очекујеш. Придев брзи (έντρεχείς) означава особину демона пре његовог пада. Дакле, Лучоноша је био слуга брзи (έντρεχής)у како би брзо хитао да служи људима, а сада је спао на то да буде брз на зло (έντρεχής είς τό κακώσαι), дакле да чини зло.
      И лаки и искусни у борби (και κούφους καΐ έμπειροπολέμους). Демони нису „дебели“ као ми, већ лагани, најбржи и искусни у борби. Задобили су вештину у духовном рату не кроз читање и теорије, већ сопственим искуством. Од када? Од вре­мена од Адама до сада (ίτεσι τοις &πό τον Αδάμ και μέχρι δενρο). Од времена када је преварио Адама до данас, демон је стекао многа искуства и стално их задобија. Ми се крећемо са несигурношћу, док он све чини са умешношћу. Да ли можеш да изађеш са ньим на крај? Наравно да не. Седи, дакле, тамо у својој стражарници, у свом трезвењу и пусти Бога да ради свој посао.
      Ни на један gpyги начин нијемогуће победити осим непрестаном пажњом над умом и призивањем Исуса Христа Бога нашега и Творца (έν ούδενϊ άλΑω τρόπω δυνατόν αύτούς νικήσαι, άλλ’ ή δι’ άενάνου νοός νήψεως καϊ έπικλήσεως ‘Ιησού Χριστού τοϋ Θεού καϊ Ποιητοϋ ήμών). Немамо другог начина да их победимо, осим увек победоносног и увек навирућег – који непрестано извире попут неког новог извора у нама – трезвеноумља и призивања Имена Исусовог, путем којим молитва може да уђе у срце.
      Καϊ τοις μέν άπείροις Ίησοϋ Χριστού ενχή και προτροπή τοϋ δοκιμάσω και γνώναι τό καλόν, έστω ταύτα.
       
      За неискусне довољна је Исусова молитва и побуђивање на окушање и познање шта је добро.
      Међутим, пази. Будући да си неискусан, немој да тражиш да чиниш подвиге, да тражиш чуда, да тражиш велика дела. Немој да говориш: Боже мој, дај ми овај благодатни дар овог или овдг Светитеља. Само изговарај Исусову молитву (Ιησού Χριστού εύχή), да би себе побуђивао на окушање и познањеонога што је добро (τονδοκιμάσαι καϊ γνώναι τό καλόν), и το је довольно (έστω ταύτα). Када ово постигнеш, тада ће ти Бог отворити видике и биће ти водич, час са ове час са оне стране, а ти ћеш га питати: „Шта је ово, Боже мој? Шта је оно?“ – А Он ће ти одговарати: „То је за тебе, чедо моје, узми га“. Све се одвија природно. У противном, личили бисмо на земљоделца који, чим посеје, жели одмах да жање.
      На окушање и познање онога што је добро (τον δοκψάσαι και γνώναι τό καλόν). Светитељ каже да непрестано окушамо и задобијамо знање и искуство добра од трезвеноумља, које нам само по себи доноси резултате и тако постајемо „стручњаци“.
      Τοις δέ έμπείροις, ή πραξις καϊ ή δοκιμασία και ή άνάπανσις τοϋ καλού, Άριστος τρόπος καϊ διδάσκαλος.
       
      Α искуснима, делање и испитивање и успокојење од доб­ра, најбољи је начин и учитељ.
      Бавећи се претходно неискуснима, Светитељ је говорио да је то довољно. Сада говори о искуснима дајући нам наду да ћемо и ми некада постати искусни, довољно је само да то желимо. Од часа када почнемо да то желимо, одмах крећу напредак и наше искуство.
      Најбољи је начин и учитељ (άριστος τρόπος καϊ διδάσκαλος). Првобитно значење речи τρόπος је окрет, правац, смер, стога пут. Дакле, искуство нам отвара пут ка небу. Међутим, када следимо овај пут, желимо да на њему имамо руководиоца. Делање и искуство делања и успокојења од добра (ή πράξις καϊ ή δοκιμασία καϊ ή άνάπανσις τοϋ καλόν) јесу пут којим ћемо корачати, то је наш пут, то је и наш учитељ. Видите ли? Ништа друго не говори него само ово: ти испитуј оно што је добро и изговарај молитву.
      А искуснима, делање (Τοις δέ έμπείροις, ή πραξις). Испрва, буди пажљив у свом практичном животу. Шта је делање? То је наш свакодневни живот у духовној, друштвеној и телесној сфери: Исусова молитва, смирење, молитва, богослужење, послушање, послушност, кротост, мир, све оно што можемо да урадимо у свом свакодневном животу. Делање постаје као душек на коме се човек одмара; постаје начин, пут којим се успињеш, успињеш, све се више приближаваш Богу и стижеш до созерцања Бога.
      И испитивање (καϊ ή δοκιμασία). Када свакодневно изговарам Исусову молитву, стичем некакво искуство. То је једно испитивање. Међутим, када седам сати изговарам Исусову молитву, тада имам барем седмоструко веће искуство, можда и седам пута седамдесет веће искуство. Када се једном скрушим, имам радост која потиче од мог смирења, али то касније заборављам. Али, када сваког дана примам „смире­ња“, тада видим да задобијам мир, спокојство, бестрасност, живим у љубави Божијој, видим да ми све иде наруку и да ми се ништа страшно није догодило: нити сам доживео не­успех, нити је Бог одсутан из мог живота, све имам, ничега нисам лишен. „Да ли вам нешто недостаде?“ (в. Лк.22,35.) Мој живот се открива кроз испитивање.
      Дакле, испитивање је искуство које задобијамо делањем и оно чини наш живот веома лаким. Када те неко стави први пут да разбијаш стене или да градиш зграде или да обрађујеш земљу, то те замара. Међутим, када научиш посао, искуство ти показује да је посао лак, те га чиниш не размишљајући да ћеш у руке да узмеш оруђе. Посао ти је постао свакодневна ствар. Испитивање је стога једно напредовање у животу, једно припремање срца. Не значи то да се срце припрема, него да је оно већ спремно, као што каже Псалмопојац: „Готовоје срце моје, Боже“. (Пс.107,1)
      И успокојење од добра (και ή άνάπανσις τον καλού). Делање и испитивање подарују ти духовна искуства, радост, похвалу. Људи те хвале, а пре свега те похваљује твоја савест, Бог, и тада се радујеш, и твоје срце се успокојава. Немаш агоније, немаш проблема. Рекао си, на пример, грешком неком неку лаж и онда се стидиш да то кажеш Старцу. Чак осећаш и агонију: „Ако то сазна? Можда да одем и да му ја то први кажем? Зашто да то сазна од другога?“ Каква агонија! Но, ако осећаш такву агонију због једног човека, колико ћеш више осећати агонију пред Богом? И ако то на крају сазна и Старац и ништа ти не уради, тада осећаш олакшање и кажеш: „У реду, ствар се средила“.
      Међутим, ако и тај најмањи догађај доноси успокојење, схватате ли колико ће већеуспокојење бити од добра (και ή άνάπανσις τον καλού). Што више у први план будемо стављали перспективе, деловања, тежње, снове и дела свог духовног живота, тим ће преуспокојење постајати разлог који ће нас гурати ка оном вишем, ка Богу.
      Тако да, с једне стране, неискусан има за помоћника Исусову молитву и треба да испитује добро, да о њему просуђује и да о њему доноси одлуке, а за искусне је следећа лествица: прво делање, друто искуство које потиче од делања, и које чини лаким свако делање а превасходно трезвеноумље – трезвеноумље је делање, а не теорија, а кроз трезвеноумље долази теорија – созерцање – и у продужетку успокојење, сладост, мир, дарови које добијамо у овом процесу. Све ово предста­вља најбољи начин и најбољег учитеља – све нас ово уздиже ка небесима.
      Све је тако лако. Међутим, потребно је да сваког дана све то пратимо и примењујемо да бисмо постали стручњаци и да бисмо осећали успокојења – „и Ја ћу вас одморити“ (Мт 11,28)  – која нам дају наша савест, наш живот, наше искуство. Успокојења – то су духовни доживљаји, радост срца, унутрашње осећање и сведочанство да ме Бог воли, да имам Бога; то је задобијање искуства да Бог „шета“ по нашем срцу, довољно је да се не бавим својим стварима, јер тада Христос пролази а ја Га ни не примећујем. Кроз теорију имамо могућност да сазнамо како Христос „шета“ у нама. Чујем, рецимо, неку буку и успаничим се јер не знам шта је. Питам некога ко зна, и одмах ми одговара да је то та и та машина; има искуство. Исто се дешава и у духовним стварима. Добијамо духовно чуло и разликујемо звуке, исихастичке дамаре које у нама оставља „пролазак“ Бога. Бог не престаје да „хода“ – „и ходићу међу вама“ (4Мој 26,12) – у вашим срцима. Ми Га не чујемо, не осећамо Га јер слушамо своје жеље, своје помисли, и није могуће да све то чујемо.
      А можда се запитате: Зашто Свети Исихије не тражи и од неискусних праксу – делање? Наравно, зато што неискусан не може да примењује делање. Ако претпоставимо да ће радници украсти из магацина ствари нашег манастира, и Старац ће одговорност пренети на економа, он ће се жалити: „Ма, Старче, пошто сте ми ви рекли да оставим отворено да би радници узели шта год желе, зашто сам сада ја крив?“ И ако Старац буде упоран да је на економу одговорност, та­да ће онога обузети агонија и желеће да докаже да је у праву. Да ли може на тај начин и да дела? Делање претпоставља одрицање од себе, смирење, мир, прихватање свега.
      Дакле, веома природно, Светитељ каже почетнику: Ти треба да пазиш на две ствари: Исусову молитву и на испитивање и познање онога што је добро (τοϋ δοκψάσαι και γνώναι το καλόν); да испитујеш и познајеш добро које се догађа у твом животу. Када изговараш Исусову молитву тада се све уређује јер уносиш Христа у себе, повераваш себе Христу, призиваш Христа. Тако, нити ћеш претрпети зло, нити ће те било шта занимати, нити ћеш се ожалостити, нити ћеш осетити некакав неуспех ни жалост јер ће твој живот бити сам Христос. Светитељ жели да нам покаже да не треба да се упуштамо у практиковање свих врлина истовремено, већ да се ограничимо на оне које су за нас.
      Свакако ћете се сетити приче из Старечника када је један Старац рекао свом послушнику да пооре велику њиву. Старац је отишао, а послушник је, због велике врућине, али и велике површине њиве, почео да размишља: „Како ћу је обрадити? Уморићу се“. Следећег дана се врати Старац, а по­слушник му рече: „Старче, како да по врућини урадим то што си од мене тражио? За то су потребне године“. „Погрешио си, чедо моје“, рекао му је Старац. „Рекао сам ти да урадиш само ово парче њиве“. „У реду, урадићу ово парче“, одговорио је радосно послушник. Урадио је онај део, а затим рекао свом Старцу: „Само ово парче? Уопште се нисам умо- рио, дан је тек преда мном“. „Уради још онај део“, одговори му онда Старац. Када је и то урадио, поново је упитао: „Да урадим и онај део доле ниже?“ „Не, сутра“, рекао му је Ста­рац. „Сада иди да се молиш“. Сада иди да се молиш. Следећег дана је послушник урадио још један део а кроз четири дана завршио је велику њиву; није му била потребна година. (7δ Μέγα Γεροντικόν, т. В’, изд.Ί.’Ησυχαστηρίου «То Γενέσιον της Θεοτόκου», Πανόραμα Θεσσαλονίκης 1995.)
      Тако се опходи и Бог са нама. Каже нам да се пењемо степеницу по степеницу јер смо ми без дна, незајажљиви, непрестано тражимо оно што је узвишено, сами себи постављамо претеране захтеве. Отуда и наши неуспеси и наши егоизми.
      Многи од Бога траже да им покаже љубав коју је показао Пророцима и Светитељима, да им открије велике тајне – да би и они могли да имају доказ Божанске љубави. Још Га моле да им да доста духовних мисли, док им је довољна само једна за њихов духовни живот.
      Исто се дешава и са нама када читамо реч Божију. У нама се рађа жеља да је применимо. Пошто желимо да постигнемо резултате на брзину, на крају не напредујемо. Међутим, Светитељ нас подстиче да се бавимо молитвом и да добро испитујемо. Не говори о резултатима. Када одлазимо код лекара и тражимо од ньега лек, даће нам га само ако нам је то корисно. Ако нам није на корист, неће нам га дати, а поступајући тако дао нам је најбоље. Тако ради и Бог. Но, човек који стреми резултату показује да се не интересује за Бога, не чини добро због Бога. Резултат је у нашем случају делање и окушање и успокојење од добра (ή πράξις καϊ ή δοκιμασία και ή άνάπαυσις τοϋ καλόν), али је све ово за искусне.
      Наведимо један пример из живота земљорадника. Киша пада, земљорадник оре њиву, баца семе и одмах гледа да ли је заметнут плод. Да ли је то могуће? Ако Бог буде пустио кишу, ако Бог буде желео, у јуну ће видети плод. То се исто дешава и са нама: желимо одмах резултате: „с речи на дела“. Своје одлуке треба да испуњавамо „с речи на дела“, а не да стављамо Бога на сопствене путеве, јер тада откривамо свој егоизам и своју сујету.
      Архимандрит Емилијан Симонопетритски
       
      Одломак из књиге "Слово о трезвеноумљу (тумачење св. Исихија)"
    • Од Драгана Милошевић,
      Овог пута подсетићемо се једног дивног и необичног примера надумне и надканоноске пројави љубави Божије. Реч је о преподобној Марији Египатској и њеном првом причешћивању Светим Тајнама.   Наиме, како сведочи свети Зосима у Житију ове светитељке, после 17 година непрестаног блудничења и разврата, ова најзнаменитија и највећа покајница у историји Цркве, Света Марија Египатска, дође на Крстовдан у Јерусалим. Ту она после једног великог чуда чврсто реши у своме срцу да се покаје за свој ранији многогрешни и нечисти живот.   Изашавши из Храма у Јерусалиму она хитро оде ка Јорданској пустињи. Овако она сама потом прича и сведочи о њеном првом причешћивању: „А када дан (Крстовдан) би на измаку и сунце на заходу, ја стигох до цркве светог Јована Крститеља, крај Јордана. Пошто се у цркви поклоних и помолих, сиђох одмах на Јордан, и његовом светом водом умих руке и лице. И опет се вратих у цркву, и ПРИЧЕСТИХ СЕ пречистим и животворним Тајнама Христовим.“     О, чудесног ли и несвакидашњег милосрђа Божијег! О неизмерне ли Љубави Господње према покајницима! И заиста је тако, јер чак и по светим канонима Цркве, преподобна Марија Египћанка није смела нити могла да се причести Светим Телом и Крвљу Христовом. Свети канони су веома строги за преступе које је пуних 17 година она чинила. Осим тога, преподобна Марија се уопште није ни исповедила свештенику пре њеног првог причешћивања. Ипак, она се причестила, и то не на осуду већ на живот вечни. Како? Надумном љубављу Божијом и њеном чврстом вером у Божије Милосрђе које је изнад сваког људског греха.       Ово је наравно саблазан за модерне „Јудеје“ у Цркви и лудост за модерне „Јелине“ ван Цркве (I Кор. 1; 23), али је то вечно спасење за свету Марију Египатску и многе друге грешнице и грешнике које су се покајали као и она. Саблазан је то за горде и неопрезне судије других који заборављају страшну и упозоравајући реч Христову – Не судите да вам се не суди. Јер каквим судом судите, онаквим ће вам се судити; и каквом мером мерите онаквом ће вам се мерити. (Мт. 7; 1-2).   Дакле без светотајинске исповести и после 17 година разврата и блудничења света Марија Египћанка се причестила. И она због тога није била ни мало осуђена од Бога. Штавише, ово Свето Причешће је њу потом држало целих 47 година у духовном животу и најстрожијем подвигу у Јорданској пустињи.     Зашто дакле све ово пишем и подсећам све нас на један такав специфичан догађај? Зато да би се сви ми људи сетили да је Бог често надумно, изненађујуће и надканонски милосрдан. Да Он исти, када жели спасити људску душу, не гледа ни на свете каноне Цркве које је Он сам у Цркви устанивио. Тиме показује на делу да Он није уоквирен било каквом нужношћу па ни канонском. Да је Бог апсолутно слободан у сваком свом дејству а и да је Он често пута изненађујуће и надумно милостив. За кога? За смирене и одлучне покајнике пуне вере у Њега и Његово бескрајно милосрђе. За горде пак Он остаје недостижан и потпуно недокучив јер се гордима и онима који осуђују друге Бог противи, а смиренима даје благодат. (Јак. 4; 6) Наравно, све горе наведено не значи да људи не би требао да се никада у свом животу не исповеде или да је Света Тајна Исповести непотребна или сувишна у Цркви. (види Мт. 3; 6 и Лк. 17; 14 и Јак. 5; 16). И сама преподобна Марија Египатска се по Промислу Божијем на крају свог живота исповедила преподобном ави Зосиму Јорданским, што опет показује вишеструке бриге Божије за људе, и то: да се људи макар на крају свога живота исповеде и причесте, као и да једно тако поучно житије не остане сакривено. А Житије свете Марије Египатске је са једне стране дивни пример надумне љубави Божије према човеку а са друге стране то је пример колика је сила истинског покајања, чврсте вере и потпуног поуздања једног људског бића у свемилостивог Бога. Пред таквим покајањем, пред таквим вером и пред таквом решеношћу да се напусти грех и сами Бог бива „приморан“ да слободно и брзо изађе и из оквира самих светих канона. Јер Бог и Његова слобода нису условљени ни са чим па ни са светим канонима. Он је, како нас учи у Светом Писму, Господар и од суботе, а сходно томе Он је Господар и од светих канона Цркве. (види Мт. 12; 1-8). Није дакле човек створен ради канона већ су канони од Бога дати Цркви ради човека. И Бог је увек ту да, када и где Он процени, Он и изађе из оквира светих канона, ради спасења нечије душе.     Ко ће дакле после свега наведенога испитати надканоноске и надумне дубине неизрециве и неизмерне Божије љубави према грешницима? Ко после ове приче сме рећи другоме: „Како се ти усуђујеш да приступиш Светом Причешћу“? Но, јеси ли можда ти, о ограничени и грешни човече, судија свом брату или својој сестри? Знамо ли ми срце човеково и покајање његово? Јесмо ли ми они који одлучују шта ће свечовекољубиви Бог чинити са људима или је то свемоћни и свемилостиви Господ? Ко смо дакле ми уопште па да се постављамо као судије и препреке између срца људског и Живог Бога вечне љубави; између покајничког срца и неисказивог милосрђа Господњег? Зато је боље и једино исправно да у свим сличним приликама ми људи просто заћутимо, гледамо себе и плачемо над својим сопственим мртвацем. Пустимо нека Бог дела своје дело. Не судимо и не осуђујемо никога од људи који приступају Светом Причешћу јер нас и свети и велики Павле опомиње: „Ко си ти да осуђујеш туђега слугу? Својему господару он стоји или пада. Али ће стајати, јер је Бог моћан да га усправи“. (Рим. 14; 4). Не мешајмо се дакле непозвано и дрско у односе … други људи – Бог, осим смиреном молитвом за све и всја. Ми ћемо за себе дати одговор на Страшном Суду а други за себе. И спознајмо коначно ту вечну истину да је само Бог познавалац срдаца људских и само Он јесте надумни, свемоћни и свемилостиви Спаситељ света и Судија живих и мртвих. Бог који више гледа на нашу веру и намеру да се покајемо него на „математику“ светих канона. Зашто? Зато што Господ хоће да се сви људи спасу и дођу у познање истине. (Тим. 2; 4).         Игуман Петар (Драгојловић)     Игуман Петар (Драгојловић): О светим канонима и надумној љубави Божијој изнад свих правила. - Čudo
      WWW.CUDO.RS Овог пута подсетићемо се једног дивног и необичног примера надумне и надканоноске пројави љубави Божије. Реч је о преподобној Марији Египатској и...
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Овог пута подсетићемо се једног дивног и необичног примера надумне и надканоноске пројави љубави Божије. Реч је о преподобној Марији Египатској и њеном првом причешћивању Светим Тајнама.
       
      Наиме, како сведочи свети Зосима у Житију ове светитељке, после 17 година непрестаног блудничења и разврата, ова најзнаменитија и највећа покајница у историји Цркве, Света Марија Египатска, дође на Крстовдан у Јерусалим. Ту она после једног великог чуда чврсто реши у своме срцу да се покаје за свој ранији многогрешни и нечисти живот.

      Изашавши из Храма у Јерусалиму она хитро оде ка Јорданској пустињи. Овако она сама потом прича и сведочи о њеном првом причешћивању: „А када дан (Крстовдан) би на измаку и сунце на заходу, ја стигох до цркве светог Јована Крститеља, крај Јордана. Пошто се у цркви поклоних и помолих, сиђох одмах на Јордан, и његовом светом водом умих руке и лице. И опет се вратих у цркву, и ПРИЧЕСТИХ СЕ пречистим и животворним Тајнама Христовим.“
      О, чудесног ли и несвакидашњег милосрђа Божијег! О неизмерне ли Љубави Господње према покајницима! И заиста је тако, јер чак и по светим канонима Цркве, преподобна Марија Египћанка није смела нити могла да се причести Светим Телом и Крвљу Христовом. Свети канони су веома строги за преступе које је пуних 17 година она чинила. Осим тога, преподобна Марија се уопште није ни исповедила свештенику пре њеног првог причешћивања. Ипак, она се причестила, и то не на осуду већ на живот вечни. Како? Надумном љубављу Божијом и њеном чврстом вером у Божије Милосрђе које је изнад сваког људског греха.
      Ово је наравно саблазан за модерне „Јудеје“ у Цркви и лудост за модерне „Јелине“ ван Цркве (I Кор. 1; 23), али је то вечно спасење за свету Марију Египатску и многе друге грешнице и грешнике које су се покајали као и она. Саблазан је то за горде и неопрезне судије других који заборављају страшну и упозоравајући реч Христову – Не судите да вам се не суди. Јер каквим судом судите, онаквим ће вам се судити; и каквом мером мерите онаквом ће вам се мерити. (Мт. 7; 1-2).

      Дакле без светотајинске исповести и после 17 година разврата и блудничења света Марија Египћанка се причестила. И она због тога није била ни мало осуђена од Бога. Штавише, ово Свето Причешће је њу потом држало целих 47 година у духовном животу и најстрожијем подвигу у Јорданској пустињи.
      Зашто дакле све ово пишем и подсећам све нас на један такав специфичан догађај? Зато да би се сви ми људи сетили да је Бог често надумно, изненађујуће и надканонски милосрдан. Да Он исти, када жели спасити људску душу, не гледа ни на свете каноне Цркве које је Он сам у Цркви устанивио. Тиме показује на делу да Он није уоквирен било каквом нужношћу па ни канонском. Да је Бог апсолутно слободан у сваком свом дејству а и да је Он често пута изненађујуће и надумно милостив. За кога? За смирене и одлучне покајнике пуне вере у Њега и Његово бескрајно милосрђе. За горде пак Он остаје недостижан и потпуно недокучив јер се гордима и онима који осуђују друге Бог противи, а смиренима даје благодат. (Јак. 4; 6)

      Наравно, све горе наведено не значи да људи не би требао да се никада у свом животу не исповеде или да је Света Тајна Исповести непотребна или сувишна у Цркви. (види Мт. 3; 6 и Лк. 17; 14 и Јак. 5; 16). И сама преподобна Марија Египатска се по Промислу Божијем на крају свог живота исповедила преподобном ави Зосиму Јорданским, што опет показује вишеструке бриге Божије за људе, и то: да се људи макар на крају свога живота исповеде и причесте, као и да једно тако поучно житије не остане сакривено. А Житије свете Марије Египатске је са једне стране дивни пример надумне љубави Божије према човеку а са друге стране то је пример колика је сила истинског покајања, чврсте вере и потпуног поуздања једног људског бића у свемилостивог Бога. Пред таквим покајањем, пред таквим вером и пред таквом решеношћу да се напусти грех и сами Бог бива „приморан“ да слободно и брзо изађе и из оквира самих светих канона. Јер Бог и Његова слобода нису условљени ни са чим па ни са светим канонима. Он је, како нас учи у Светом Писму, Господар и од суботе, а сходно томе Он је Господар и од светих канона Цркве. (види Мт. 12; 1-8). Није дакле човек створен ради канона већ су канони од Бога дати Цркви ради човека. И Бог је увек ту да, када и где Он процени, Он и изађе из оквира светих канона, ради спасења нечије душе.
      Ко ће дакле после свега наведенога испитати надканоноске и надумне дубине неизрециве и неизмерне Божије љубави према грешницима? Ко после ове приче сме рећи другоме: „Како се ти усуђујеш да приступиш Светом Причешћу“? Но, јеси ли можда ти, о ограничени и грешни човече, судија свом брату или својој сестри? Знамо ли ми срце човеково и покајање његово? Јесмо ли ми они који одлучују шта ће свечовекољубиви Бог чинити са људима или је то свемоћни и свемилостиви Господ? Ко смо дакле ми уопште па да се постављамо као судије и препреке између срца људског и Живог Бога вечне љубави; између покајничког срца и неисказивог милосрђа Господњег? Зато је боље и једино исправно да у свим сличним приликама ми људи просто заћутимо, гледамо себе и плачемо над својим сопственим мртвацем. Пустимо нека Бог дела своје дело. Не судимо и не осуђујемо никога од људи који приступају Светом Причешћу јер нас и свети и велики Павле опомиње: „Ко си ти да осуђујеш туђега слугу? Својему господару он стоји или пада. Али ће стајати, јер је Бог моћан да га усправи“. (Рим. 14; 4). Не мешајмо се дакле непозвано и дрско у односе … други људи – Бог, осим смиреном молитвом за све и всја. Ми ћемо за себе дати одговор на Страшном Суду а други за себе. И спознајмо коначно ту вечну истину да је само Бог познавалац срдаца људских и само Он јесте надумни, свемоћни и свемилостиви Спаситељ света и Судија живих и мртвих. Бог који више гледа на нашу веру и намеру да се покајемо него на „математику“ светих канона. Зашто? Зато што Господ хоће да се сви људи спасу и дођу у познање истине. (Тим. 2; 4).
       
      Игуман Петар (Драгојловић)
       
       
      Игуман Петар (Драгојловић): О светим канонима и надумној љубави Божијој изнад свих правила. - Čudo
      WWW.CUDO.RS Овог пута подсетићемо се једног дивног и необичног примера надумне и надканоноске пројави љубави Божије. Реч је о преподобној Марији Египатској и њеном првом причешћивању Светим Тајнама. Наиме, како...
×
×
  • Креирај ново...