Jump to content

Оцени ову тему

Recommended Posts

пре 3 минута, Justin Waters рече

Pa i to treba malo rascistiti. Kako je jednom ava Djurovic pisao. Uopste nije kanonska praksa da ispovjedas svoje misli nekom tamo kao da je voajer. Pa je bas navodio primjer ako pogledas zenu i zadivis joj se ljepotom recimo nisi pocinio nikakav grijeh, ali ako je uhodis s namjerom da ucinis preljubu ili blud s njom onda cinis grijeh. Tako isto ako si planuo u momentu na nekoga, ali onda se brzo pomirio s njim ili prosto ta reakcija nije nista izazvala u tebi ni u toj osobi nema se sta ispovjedati. Ali ovo prvo kod mnogih preovladava, pa onda nose papire na ispovjest u manastir, i onda deklerativno ispovjedao pogledao sam na zenu, razgnjevio se na ovoga te ovo te ono....a ispovjednici su nesto drugo. Kod njih ides kada zaista pocinis grijeh, onda ides kod nekog najcesce monaha na ispovjest koji postavljen sa takve stvari. A parohijski svestnik ti dodje vise kao prijatelj s kim pricas savjetujes se kao i sa svakim drugim covjekom, ali ne primas od njega zapovjesti kako treba da zivis, za koga da glasas, koji fakultet da upises, kojim poslom da se bavis, koje gorivo da sipas u auto i koji mobilni telefon da koristis. 

Ljudi brkaju duhovnika/ispovednika/sveštenika sa psihijatrom. Razočarani, bez para, pogubljeni idu da popričaju sa nekim kome veruju, a u suštini im treba stručnjak. U svešteniku vide besplatnu terapiju bez socijalne stigme, a ustvari im treba psihijatar/psiholog. Jadan pop mora da sasluša, ovaj jadan mora da se ispriča, a ne koristi ni jednom ni drugom i tako u krug. Ako medicina ne ide bez duhovnosti, ne ide ni duhovnost bez medicine, pa valjda nam je od Boga dana. Nego ovde pomeneš stručnjaka, najverovatnija reakcija je-ŠTA, PA NISAM JA LUUUD!

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 22 часа, Огњен рече

Просто ми је невероватно да неко не прави разлику између духовника који командује и духовника који саветује. 

 

Иначе одличан текст. Посебно оно о духовним вампирима

У тексту се заправо не ради о томе да протојереј кртикује лоше, прелешћене духовнике, оне који нам наређују, да беспоговорно слушамо њихове ишчашене  савјете, већ код њега духовник као да и не постоји. Он сам то овдје имплицира:  У наше време, остаје нам једино да живимо по саветима. Прошло је врема одлучних благослова и беспоговорног послушања. Плашите се духовника који командују! Неиспуњење савета нас, наравно, неће приближити Богу, али то није повод за озбиљне бриге. Човек живи самостално и, сходно томе, сам и одлучује шта ће. Духовни савет увек има у виду слободу човека. Али, да поновимо: у савету увек постоји оно што је потребно и корисно. Зато треба да га послушамо и да се потрудимо да га испунимо.

За протореја Овчиниковa као да  главне функције духовника више нема. Овим се деформише кључна ствар, а то је наше послушање њему, након што је он о нечему што се нас тиче расудио. Умјесто послушања долази сада наше прихватање неког његовог савјета или не прихватање. Самим тим и  свођење односа, како каже и наслов текста – на пријатељски.

 Требала сам у ствари да питам : „Шта ће ми духовник кад имам пријатеља?“

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 25 минута, timjančica рече

 

За протореја Овчиниковa као да  главне функције духовника више нема. Овим се деформише кључна ствар, а то је наше послушање њему, након што је он о нечему што се нас тиче расудио. Умјесто послушања долази сада наше прихватање неког његовог савјета или не прихватање. Самим тим и  свођење односа, како каже и наслов текста – на пријатељски.

 Требала сам у ствари да питам : „Шта ће ми духовник кад имам пријатеља?“

 

 

А која је главна функција духовника? Да нас саветује или да уместо нас одлучује?

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 4 минута, Огњен рече

А која је главна функција духовника? Да нас саветује или да уместо нас одлучује?

Колико знам да те руководи на основу онога што расуди...

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 8 часа, timjančica рече

Колико знам да те руководи на основу онога што расуди...

ОК, руководи, води за руку, приводи Христу, али саветима не наређењима. Свештеник који је писао жели да укаже на погрешну праксу "духовника и чада" где се прави компромис "ја се теби клањам и храним ти сујету а ти мени говориш шта желим да чујем и скидаш одговорност са мене".

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ево овако размишљам:

Дуже време исповедам неки грех и увек добијем савет да прекинем са истим.

Међутим, из неког разлога остајем тврдоглава и при своме. Зар треба да будем толики лицемер и да побегнем код неког трећег на исповест?

Јел' нам то циљ?

Он саветује, исто тако познаје слабост.

Овде нема говора о слепој послушности.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 15 часа, Огњен рече

ОК, руководи, води за руку, приводи Христу, али саветима не наређењима. Свештеник који је писао жели да укаже на погрешну праксу "духовника и чада" где се прави компромис "ја се теби клањам и храним ти сујету а ти мени говориш шта желим да чујем и скидаш одговорност са мене".

У пракси, тешко да је могуће да неко нема право послушање духовнику а да буде  ослобођен одговорности.

Вјерник како он каже треба да каже један гријех по свом мишљењу, по својој жељи.  Колико то уопште има смисла?

Share this post


Link to post
Share on other sites
1 hour ago, timjančica рече

У пракси, тешко да је могуће да неко нема право послушање духовнику а да буде  ослобођен одговорности.

Вјерник како он каже треба да каже један гријех по свом мишљењу, по својој жељи.  Колико то уопште има смисла?

Можда се не разумемо у вези одговорности. У одговорности и лежи суштина. Свако је одговоран за своје поступке и одлуке. Одговорност је наша. Погрешно је пребацивати одговорност на другог а најлакше је тако. 

Колико сам ја разумео треба да каже грех за који се заиста каје а не по својој жељи еци пеци пец. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Kaко су красне ноге онијех који доносе глас за мир, који доносе глас за добро! (Рим. 10, 15)     Коначно смо добили прилику да угостимо великог добротвора српског народа и Српске Православне Цркве, а повод је била промоција књиге „18 дана у Конгу“ на српском језику чији је аутор управо Митрополит Китруса, Катерине и Платамона г. Георгије. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј је примио Митрополита Георгија у свечаној сали Патријаршије. У пријатном и срдачном разговору анализирали су досадашњу сарадњу двеју епархија после чега је Патријарх благословио представљање издања књиге 18 дана у Конгу - Дневник православног мисионара на српском језику на овогодишњем Сајму књига.   После пријема код Његове Светости Патријарха, Митрополит се радо одазвао позиву Радија „Слово љубве“ и дао интервју. Уследила је посета најстаријем београдском храму цркви Светих апостола Петра и Павла на Топчидеру где је митрополит Георгије имао прилику да се поближе упозна са историјом дворске цркве Обреновића и обиђе музејску збирку и библиотеку. Амбијент Митрополитовог конака је било идеално место да Високопреосвећени г. Георгије дâ интервју за Телевизију Храм.   Плато београдског Сајма био је мали да прими све заинтересоване посетиоце. Међу гостима су били присутни генерални конзул Грчке г. Димитриос Михалис, свештеници из Архиепископије и других епархија, верни народ и београдски богословци које је овог лета угостио митрополит Георгије у својој епархији.   Секретар Верског добротворног старатељства јереј Владимир Марковић је поздравио све присутне и представио аутора књиге 18 дана у Конгу - Дневник православног мисионара.   Предавање је било аутентично и стекао се утисак да су сви присутни осетили део атмосфере у Конгу коју је митрополит Георгије живо описао. Уследила су питања на која је Митрополит радо одговарао. На самом крају велики број посетилаца је купио књиге, а аутор их је потписивао.   У завршној речи секретар старатељства се захвалио Управи за сарадњу са црквама и верским заједницама и подсетио да је сав труд око објављивања књиге 18 дана у Конгу - Дневник православног мисионара, доласка Митрополита у Београд и представљања на Сајму књига има за циљ то да се сва добијена средства од продаје књиге пошаљу у Митрополију Конга у Африку као подршка мисионарима и за копање бунара за пијаћу воду.   Надамо се да ће ова мала књига по обиму, а велика по значају стићи до многих читалаца и пробудити у њима свест и савест о мисионарењу које је неодвојиво од саме суштине Цркве јер како је и сам аутор књиге 18 дана у Конгу - Дневник православног мисионара рекао цитирајући Светог Јована Златоустог: „Црква или мисионари или не постоји као таква“.     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од .............,
      У суботу, 19. октобра у Дубаију је одржано Интернационално такмичење менталне аритметике у склопу светског Браинобраин програма који сада већ три године послује и у Србији. Малишани из наше земље први пут су били учесници тог такмичења, а међу том децом нашао се и Ненад Димитријевић  из Инђије.
      Са непуних 7 година, Ненад је сабирао и одузимао по 5 једноцифрених и двоцифрених бројева у низу за само три минута и показао невероватну брзину и тачност, те се кући вратио са трофејом – највреднијом наградом коју је могао освојити.
      У такмичењу је учествовало скоро 3000 деце различитог узраста из целог света, али нашег Нешу то није спречило да кући донесе трофеј, шта више изгледа да је деловало и подстицајно!
      Ненад тренутно завршава четврти ниво ‘Brain o brain’ програма, односно и множи и дели задатке, а убрзо почиње и пети ниво.
       Извор: Инђијатива 
       

    • Од Логос,
      На почетку емисије отац Слободан је тумачио Свето Јеванђеље на 18. недјељу по празнику Педесетнице, подсјетивши нас колико је човјек велики ако је са Богом. „Када је човјек са Богом, онда је он пријатељ Божији“-каже отац Слободан. Свештеник Слободан Јокић са нама је подијелио и утиске које носи са поклоничког путовања Егини гдје је боравио недавно са групом поклоника из Никшића. Отац Слободан потом је одговарао и на остала питања наших слушалаца. Духовне поуке оца Слободана Јокића топло вам препоручујемо за слушање.   Звучни запис емисије   Извор: Радио Светигора
    • Од Логос,
      Христа треба да осећамо као свог пријатеља. Он и јесте наш пријатељ. У то нас и Сам уверава када каже: „Ви сте пријатељи моји" (Јн. 15, 14).      Гледајмо на Њега као на пријатеља и приступајмо Му као пријатељу. Падамо ли духовно, грешимо ли? Са присношћу, љубављу и поверењем похитајмо к Њему не са страхом да ће нас казнити него са поуздањем које нам да је осећање да у Њему имамо пријатеља. рецимо Му: Господе, учинио сам грех, пао сам; опрости ми! Али истовремено треба да осећамо да нас Он љуби, да нас прима нежно и са љубављу и да нам опрашта. Нека нас грех не одваја од Христа! Када верујемо да нас Он љуби и када се трудимо да и ми Њега љубимо, онда се нећемо осећати туђима Њему и одвојенима од Њега чак ни када грешимо. Ми смо обезбедили за себе љубав Његову: како год да се владамо, знамо да нас Он љуби.   Ако стварно љубимо Христа, онда не постоји бојазан да ћемо изгубити осећање страхопоштовања према њему. Овде важи реч апостола Павла: „Ко ће нас раставити од љубави Христове? Жалост или тескоба, или гоњење, или глад, или голотиња, или опасност, или мач?... Јер сам уверен да нас ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни будућност, ни висина, ни дубина, нити икаква друга твар неће моћи одвојити од љубави Божје, која је у Христу Исусу Господу нашем" (Рим. 8, 35, 38, 39). Овде је реч о најузвишенијем, јединственом односу душе са Богом, односу који ништа не може да растргне, који се ничега не боји и ничим се не да поколебати.   Јеванђеље нам, додуше, каже, служећи се символичким речима, да ће се неправедник наћи онде где је „плач и шкргут зуба" (Мт. 8, 12 и 13, 42), јер то и јесте тако кад је човек далеко од Бога. И међу Оцима Цркве, који су били подвижници и учитељи духовног трезвења, има много оних који говоре о страху од смрти и пакла. Они кажу: Имај у себи непрекидно сећање на смрт. Ове речи, ако их не испитамо у дубину, стварају у нама страх од пакла, страх од казне. Покушавајући да избегне грех, човек се препушта оваквим мислима, чија је последица да му душом загосподари страх од смрти, пакла и ђавола. Све има своје значење, своје време и своју прикладну прилику. Појам страха је добар за прве духовне кораке. Он је за почетнике, за оне у којима још живи стари човек. Такав човек, почетник, који још није духовно истанчан, помоћу страха савлађује у себи тежњу ка злу. Страх нам је нужан док смо привезани за материју и док духовно гмижемо по земљи. Али то је, рекосмо, почетни стадијум, то је низак ступањ односа са Божанством.   Ту као да идемо на неку трговину, на неку размену услуга, не бисмо ли заслужили рај или се избавили мука у паклу. Ако мало боље промислимо, такав однос садржи у себи извесну саможивост, известан интерес. Мени се не свиђа такав приступ. Када човек духовно узнапредује и уђе у љубав Божју, шта ће му онда страх? Што год чини, он то чини из љубави, а то има много већу вредност него страх. Бити добар због страха од Бога, а не из љубави према Њему - у томе баш и нема неке вредности.   Кренемо ли даље, откривамо да нам и Јеванђеље ставља до знања да Христос јесте радост и истина, да Христос јесте рај. Како оно каже јеванђелист Јован? „У љубави нема страха него савршена љубав изгони страх напоље; јер је у страху мучење, а ко се боји, није се усавршио у љубави" (1. Јов. 4, 18). Трудећи се у страху Божјем на путу спасења, улазимо постепено у љубав Божју. Тада нестаје пакао, нестаје страх, нестаје смрт. Занима нас само љубав Божја. Све чинимо за ту љубав - као женик за невесту.   Ако будемо хтели да идемо за Христом, и овај живот на земљи биће нам уз Христа радост без обзира на тешкоће. С тим у вези апостол Павле каже: Радујем се у својим страдањима. То је наша религија. У том правцу треба да идемо. Не састоји се она толико од формалних обавеза колико од решености да живимо са Христом. Када ти то пође за руком, шта би друго хтео? Задобио си све. Живиш Христом, а Христос живи у теби. Све је потом веома лако - послушност, смиреност, мир у души.     Преузето из књиге „Живот и поуке старца Порфирија Кавсокаливита", Беседа, Епархија бачка, Нови Сад 2005.     Извор: Српска Православна Црква

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...