Jump to content
Sign in to follow this  
Guest

ИГУМАН СВЕТОГОРСКОГ МАНАСТИРА: УСКОРО ЋЕ ГРЧКУ ПРЕТВОРИТИ У МУСЛИМАНСКУ ДРЖАВУ

Оцени ову тему

Recommended Posts

Guest

260484.b.jpg

Игуман Дохијара Григорије (Зумис) оштро је критиковао политику Грчке према муслиманским мигрантима. Агенција Agionoros.ru је објавила основне ставове светогорског старца.

По речима архимандрита Григорија, мигранти који долазе у Грчку су «опремљени најмодернијим мобилним телефонима. Тесне панаталоне, марама и цигарета. Нажалост, у време Мухамеда жене се нису шминкале и због тога он није забранио њиховим женама да тако изгледају...»

Више од шесто година наши преци су се борили против исламизације Грчке. А сада се ближи време, када ће муслимана у нашој отаџбини бити више од православних хришћана.

Одвајкада је Бог поделио народе и сваком од њих дао своју земљу. Ја нећу отићи у њихову отаџбину и ратовати са њима, али не желим да их видим ни у својој земљи. То није шовинизам. Грчка влада забрањује да звоне црквена звона јер су превише бучна, а када хоџа буде викао са минарета три пута на дан, он никоме неће сметати? Исламисти мрзе нашу веру, мрзе Крст, Христа и Богородицу.

И нажалост, наши архијереји, када се приближавају центрима за мигранте, скидају са себе крст да их не би разљутили. Постепено ће се они из шатора преместити у огромне хотеле и куће, које су банке отеле од несрећних Грка. Они који владају над нама довели су овде толико миграната, а не желе ни да погледају на море бескућника и јадних грађана Грчке.

Православна Црква је на свом историјском путу срела два велика непријатеља: исламизам и папизам. И данас су они у срдачном загрљају објединили своје снаге како би уништили Грчку... Наше претке су они спаљивали и секли, а да ли мислите да ће се према нама односити боље? Због тога што смо их примили у своју земљу?

Грци које су Турци прогнали из Мале Азије су дошли у своју отаџбину наги, боси, гладни, обогаљени. А ови данас нису избеглице, него завојевачи.

Грчка је постала двориште ђавола. Сваки безбожник и антихрист налази уточиште у земљи мученика и светаца. Постоји мржња и жеља збрисати са лица земље Православље и Грчу. Ко ће одговарати за то зло? Наши безбожни владари или римски папа, који су постали објекат поклоњења неких православаца. Нажалост, све иде ка томе да ћемо се причећивати бесквасним хлебом, док држимо Куран у рукама.

С руског Александар Ђокић

 

http://www.pravoslavie.ru/srpska/101920.htm

16 / 03 / 2017

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Игуман Хиландара Високопреподобни архимандрит Методије сусрео се у среду 2. октобра, у Задужбини Хиландара у Београду,  са сином и супругом покојног Оливера Ивановића. Током свог кратког боравка у Србији, игуман Хиландара је изразио жељу да се сретне са Богданом и на тај начин покаже породици покојног Оливера Ивановића да је манастир уз њих и да Богдан има пријатеље и духовне очеве.     Том приликом је малом Богдану, ученику 3. разреда основне школе, други пут уручио годишњу стипендију Манастира Хиландара. Он ће до пунолетства бити корисник стипендије која је први пут била уручена прошле године.   У разговору са Богданом и његовом мајком Миленом, игуман се интересовао о свему што је везано за породицу. Као посебан поклон, игуман Методије је Богдану са пута по Аустралији, одакле се недавно вратио, донео плишаног кенгура. Такође, показао му је фотографије и видео записе занимљивих догађаја које је тамо забележио. У плану је да Богдан ускоро посети манастир и братство.   Богдан и Милена су се захвалили игуману Методију и манастиру Хиландару на пруженој љубави, као и Милошу Стојковићу, који је иницирао ову акцију.     Извор: Хиландар
    • Од Логос,
      Отац Лазар (Стојковић), с обзиром да је први пут говорио у нашој емисији „Питајте свештеника“, говорио је о свом монашком путу и о манастиру Заграђе на чијем је челу. Отац Лазар наш познати иконописац, који је у свијету завршио ликовну академију, говорио је и о свом труду на осликавању многих светиња, између којих су и Саборни храм Христовог Васкрсења у Подгорици, манастир Заграђе, Јован до, манастир Светог Саве у Голији и многи други, осврћући се и на двадесетогодишњу обнову манастира Заграђе која је крунисана великим освећењем ове Светиње 30. септембра.   Звучни запис емисије   Отац Лазар је тумачио Свето Јеванђеље о талантима које чита се на 16. недјељу по празнику Педесетнице а потом говорио и о празнику Зачећа Светог Јована претече и крститеља Господњег. Он је говорио и о Михољским задушницама које смо јуче обиљежили и уопште о помену за упокојене и његовом значају.   Како да знамо којим путем да кренемо да ли путем монаштва или брака, како да се припремимо за исповијест, колико се често причешћивати, како изабрати духовника, само су нека од питања на која ћете добити одговоре од оца Архимандрита Лазара Стојковића) ако одслушате ову душекорисну емисију.     Извор: Радио Светигора
    • Од Логос,
      Игуман манастира Хиландара архимандрит Методије посетио је 1. октобра седиште Удружења грађана „CarGo” у Београду и том приликом у знак захвалности за пружену подршку „Кампу пријатељства”, који организује Манастир, уручио је „Хиландарску споменицу” и копију иконе Богородице Тројеручице.       Игуман Методије захвалио је Удружењу грађана „CarGO“ на помоћи и подршци „Кампу пријатељства“ и изразио наду за даљу сарадњу на пољу добротворног рада.   „Манастир Хиландар додељује споменицу, али и наш највећи благослов и највећу светињу икону Богородице Тројеручице, да вам помогне у раду и напредовању, као што и нама помаже“, изјавио је игуман Методије.   Александар Вучић, председник Удружења грађана „CarGo” истакао је да је веома почаствован због прилике да угости игумана манастира Хиландар, који је вековна кућа хуманости, културе и образовања.   Вучић је додао да се радо одазвао позиву манастира Хиландар да CarGo учествује у „Кампу пријатељства” у покривању трошкова смештаја и превоза деце слабијег материјалног статуса из целог региона током њиховог боравка у Београду.   „Лично сам дочекао 350 деце и не могу да вам опишем њихове осмехе и срећу. Зато захваљујемо Хиландару – што су нам омогућили да поделимо дечију радост, да помогнемо и будемо део заједнице која дарује“, рекао је Вучић.   Александар Вучић истакао је да је ова хуманитарна акција била прекретница у укључивању CarGo-а у хуманитарним мисијама и да су у плану бројне доброчинитељске активности.     Извор: Хиландар
    • Од Логос,
      Игуман Светог манастира Хиландара архимандрит Методије посетио је 30. септембра  ФК Црвену звезду. Он се, пре свега, одазвао позиву ветерана Звезде и искористио кратак боравак у Србији за долазак на стадион „Рајко Митић“.     Угостили су га председник Светозар Мијаиловић, генерални директор Звездан Терзић и почасни председник клуба Драган Џајић. Дружио се и са Звездиним ветеранима Шестићем, Боровницом, Владимиром Петровићем Пижином, Аћимовићем и са секретаром Браниславом Кантаром.   Обишао је и музеј Црвене звезде где се упознао с богатом историјом клуба. После пријатног ручка посетио је и први тим Црвене звезде, где је разговарао са шефом стручног штаба Владаном Милојевићем и играчима.   – Велика ми је част и радост што сам у посети овако великом клубу као што је Црвена звезда. Први пут сам на овом стадиону и то је наставак духовне везе која постоји последњих година. Ми често у Хиландару имамо посете Звездиних играча и осталих чланова, а сада се створила прилика да узвратим посету – рекао је игуман Методије.   Будући да је игуманова посета уприличена дан пред утакмицу другог кола Лиге шампиона против Олимпијакоса, архимандрит Методије је играчима и стручном штабу пожелео успех у сутрашњем мечу и даљем такмичењу.     Извор: Хиландар
    • Од Логос,
      Било је у прошлости важних догађаја, али овај који прослављамо, поред Косовског боја, за наш идентитет, за историјско трајање и пут српског народа сигурно је најзначајнији.     Уочи одласка у Црну Гору, патријарх српски Иринеј дао је ексклузивни интервју за „Политику” поводом великог јубилеја Српске Православне Цркве – осам векова аутокефалности. Поглавар Српске Цркве за наш лист говори о значају тог великог догађаја, који ће следеће недеље бити обележен свечаностима на нивоу целе Српске Православне Цркве, али и актуелним питањима с којима се Српска Црква суочава данас и њеној мисији у нашем времену.   -Добијање самосталности за нашу Цркву заиста представља најзначајније размеђе наше историје. Било је у прошлости важних догађаја, али овај који прослављамо, поред Косовског боја, за наш идентитет, за историјско трајање и пут српског народа сигурно је најзначајнији. Та два догађаја конституисала су два завета, светосавски завет и светолазаревски завет, којима је наш народ живео вековима, данас живи и живеће – каже у интервјуу за „Политику” Патријарх српски Иринеј.   Стојећи на размеђи великог јубилеја, осам векова аутокефалности Српске Православне Цркве, шта нас учи прошлост и које лекције треба да применимо на будућност?   У осам векова, које сада сагледавамо, било је и успона и падова, победа и пораза, туге велике и радости велике и, ево, Бог је дао и нама да у славу нашег небеског заступника Светог Саве кажемо да смо сачували његову и нашу веру хришћанску, православну, језик, национални дух, културу и државу и да се с том вером и данас и сада суочавамо са свим тешкоћама и искушењима која у животу неминовно следе.   Стога, сви ми православни Срби, од Солуна до Будима где год српских душа има, како песник пева, али и даље по Републици Српској и Босни и Херцеговини, поносној Црној Гори, нашој милој Боки, Далмацији, где смо недавно прославили четири века најстарије наше богословије, и даље по целом Балкану и свим континентима где је наш народ подигао своје храмове, у које је Свети Сава призвао и друге народе, чак друге расе – црнце у Африци, јужноамеричке Индијанце и остале Богу знане, треба да будемо поносни и да се радујемо овој великој, грандиозној годишњици. Ових осам векова српски народ и његова Црква прилажу светској хришћанској, духовној и културној баштини за поколења која долазе. Велика је то и величанствена годишњица, које ми по својој грешној мери и не можемо у потпуности сагледати. Слава Богу на свему!   Стога, читаоцима „Политике” и целом српском роду честитам овај радосни јубилеј и позивам и овом приликом све наше вернике и људе добре воље да од 6. до 9. октобра са својом Црквом Светосавском у манастиру Жичи, у Пећкој Патријаршији и у Београду, у великој радости прославе осамстогодишњи јубилеј аутокефалије Српске Православне Цркве.   Како гледате на различиту перцепцију Цркве у нашем савременом друштву? Има оних који оспоравају верност Српске Цркве својим осамсто година старим коренима, затим оних који је сматрају „застарелом” и мисле да је све што има везе с Црквом ствар за „своја четири зида”, док се глас оних 90 одсто, који се изјашњавају као верници Српске Православне Цркве, готово и не чује.   Овом приликом ви и ја представљамо заједнички глас оних 90, тачније 85 одсто становништва Србије који су се на последњем али и приликом ранијих пописа изјаснили као православни хришћани. Био бих срећан када би нашим разговором, ставовима које о народној прошлости, садашњости и будућности изнесемо на страницама „Политике”, била задовољна не само већина, него и оних преосталих неколико процената. Јер ја их не доживљавам као проценте, него као браћу и сестре. Ту су наша браћа муслимани, протестанти и католици у Војводини, затим браћа Јевреји. Њима свакако не припадају чести гласови радикалне нетолеранције, чак и мржње према Светосавској Цркви. Они не сматрају да све што има везе с Црквом, односно вером у Бога, мора да се дешава у приватна четири зида.   Гласови радикалне нетолеранције према Цркви, чак и мржње, припадају буквално промилима. Ради се о неколико групица људи, Цркви добро познатих, окупљени махом у Београду, око појединих медија и организација финансираних из иностранства, надам се не и од наше Владе. Добар део њих живи искључиво од новца који добија од недобронамерних странаца, који знају да је Црква кључни носилац идентитета српског народа.   У праву сте када кажете да се глас оних који се изјашњавају као верници недовољно чује. Важно је да они који себе сматрају верницима, поготово угледне личности из света науке, просвете, културе, политике, у јавности јасно сведоче своју веру. Не треба да буду некакви фанатици, али јасним изјашњавањем да су православни хришћани даће пример другима, младима и старијима.   Сетимо се само наших пријатеља и браће, недавно преминулих др Јеротића, композитора Александра Вујића, глумца Небојше Глоговца, архитекте др Пеђе Ристића и многих других. Они су били носиоци правог лаичког апостолата. Својим натпросечним професионалним радом, али и јавним сведочењем, учинили су много за своју Цркву и за свој народ. Верујем да им је Господ подарио место у близини Светога Саве, међу свим нашим благочестивим прецима. Сарадници и млађе владике ми кажу да међу јавним личностима – глумцима, музичарима, спортистима – има много људи који с поносом истичу да припадају Цркви Светосавској. И они су за пример и сваку похвалу.   Какав је положај Српске Православне Цркве међу осталим помесним црквама? Видели смо у „украјинској кризи” да је било сусрета на највишем нивоу и с Москвом и с Цариградом.   Брига и одговорност коју наша Црква има за јединство Православне Цркве, њену саборност и верност Светом Предању и канонима, обавезала нас је да настојимо да протагонистима недвосмислено укажемо да њихове активности не само да наносе штету Цркви у Украјини, него озбиљно угрожавају јединство Цркве Православне. И то сам чинио, како писмено, више пута, тако и усмено у непосредном разговору с Патријархом цариградским.   При томе, морам и овом приликом да истакнем да се наша Црква није опредељивала по словенској блискости с Руском Црквом, наравно ни по некаквим политичким или сличним интересима, него искључиво црквено, предањски и канонски сагледавајући настали проблем. Да је нека друга помесна Црква, Руска или друга, чинила било шта слично, поступали бисмо исто.   Многа браћа архијереји духовно су стасали у Грчкој, на јелинској теологији и култури. Сам осећам обавезу и инсистирам на најдубљој захвалности Мајци Цркви и најсветијем трону цариградских патријараха, а с нашим најученијим владикама делим љубав према грчком народу, Цркви и култури. Али, ни мени ни њима та љубав не даје за право да, као што то уосталом чине и неки грчки теолози и јерарси, не укажемо на поступке који су неканонски и неприхватљиви. Од тога нећемо одустати.   Објављено је у украјинским медијима да су ме државне власти прогласиле за непожељну особу. За њих сам, кажу, персона нон грата. Не знам да ли су то тачне вести. Нисам добио ништа званично, али то неће умањити моју подршку Митрополиту Онуфрију и благочестивим Украјинцима, нити пак моју жељу и молитве да се раскол у Украјини заиста зацели. Овако како то чине Фанар и кијевске власти, уз подстицај неправославних сила, само ће раскол продубити.   Више него јубилејом, српска јавност бавила се ове године односима међу епископима. Било је отворених таблоидних напада на поједине владике, написа о неслагањима око става о „украјинском питању”, о ангажману епископа на Православном богословском факултету, о томе ко треба да посети Сабор, а ко жели да буде нови патријарх... Има ли разлога за забринутост над стањем у Српској Цркви?   Када би таблоиди били верна слика било ког сегмента српског друштва било би разлога за бригу или би било касно за бригу. Богу хвала да није тако. Проблем који, ипак, треба да брине није у томе што власници или уредници таблоида желе да свој укус и опскурни начин живота преко својих новина наметну српском православном народу, него због тога што поједини људи који имају велику духовну одговорност у томе учествују.   Под таквим утицајима жута штампа креира афере у Цркви, оцењује одлуке Сабора и Синода, арбитрира о црквеној просвети, о међуправославним, канонским и еклисиолошким питањима. Ми на таблоиде не можемо да утичемо. Можемо само да апелујемо и слично. Али свако треба да препозна проблеме у сопственој кући и да их решава. Црква треба да размотри да ли треба да поново доноси одлуке попут оних које је донела претходних година.   У осам векова дугој историји знатно се мењао однос Цркве и државе. Какав је он данас?   Наравно да ми немамо илузију да се може вратити време симфоније како је било у Византији или у Немањићкој Србији. Али, исто тако, мислим да ми као људи који обнашамо одговорне послове у Цркви и држави, да бисмо доносили одлуке које су од несумњиве користи за грађане, не само вернике, увек треба да имамо за пример начин размишљања какав су имали Свети Сава и његов брат Свети Краљ Стефан Првовенчани. То угледање на њих није нимало анахроно, зато што су околности у којима су они живели и водили српски народ, Српску Цркву и државу веома сличне данашњим.   На пример, сукоб и надметање истока и запада, подељеност српског народа на више државица и слично. У тим околностима Свети Сава и Свети Краљ Стефан Првовенчани су проблеме решавали, пре свега, уздањем и дубоком вером у Бога, који им је давао снагу и мудрост, дипломатском вештином, прагматичношћу, уважавањем различитих интереса и грађењем мостова и према истоку и према западу, али с трајним духовним опредељењем за исток, односно за православље. Такво њихово опредељење и богонадахнута вештина у вођењу државних и црквених послова унапредила је Србију верски, културно и економски, тако да доба Светих Немањића, памтимо као златно доба српске историје.   Наравно, Србија је данас секуларна држава. Устав дефинише Републику Србију као световну државу у којој су цркве и верске заједнице одвојене од државе. Нашем добу је примерен принцип кооперативне одвојености и сарадње. Свако ради свој посао, а када и где је потребно међусобно се помажу. Наслеђе претходних деценија, када је атеизам био државна доктрина, а Црква се налазила на маргинама, а у многим стварима прогнана из јавног живота, није још увек превазиђено. На такав положај, да Црква нема право да се огласи по најважнијим питањима, за који се неки залажу и данас, ја не пристајем, Црква не пристаје.   Да није било Цркве Светосавске, не би данас било ни нашег народа. Неки други људи и народи, а не православни Срби, данас би насељавали ове дивне пределе. Стога ће Црква и даље, када сматра за потребно, посебно када се ради о виталним питањима и идентитету народа, његовој самосвести увек и одлучно дати свој глас. Допадало се то некоме или не. С друге стране, истичем да је однос Цркве с државом, државним органима и властима у узлазној путањи.   То сведочи чињеница да је држава прихватила, између осталог, да заједно с Црквом обележи и прослави велики осамстогодишњи јубилеј, да помаже нашу Цркву на угроженим подручјима, нарочито на Косову и Метохији. Исто је и у другој нашој Републици Српској. И тамо имамо добру сарадњу Цркве и државе. То сведоче наши епископи и свештеници, то тврди и наш народ. И то је добро и на корист нашем народу, држави и Цркви.   Мада у атмосфери празника, мораћу да поменем и трагичну ситуацију у Црној Гори, која је, не мање него Косово и Метохија српска, класична српска земља. Та ситуација је трагична до апсурда. Не само што је тамошња власт признала Косово и Метохију за независну државу, с приштинским властима, који су одреда били припадници терористичке војске, одржава тесне односе, него се с Цетиња чак посеже за Метохијом и говори да не припада Србији већ Црној Гори. Дакле, перфидним и систематским притисцима, затиру српски народ у Републици Црној Гори, а неки кругови истовремено истичу територијалне претензије према Србији.   Да ли је Српска Црква у довољној мери присутна у друштвеним питањима и покушајима да се за проблеме данашњице дају конкретна решења или одговори: попут исељавања младих, ниске стопе наталитета, пораста породичног али и сваког другог насиља, до оних која се постављају као глобални изазови, попут проблема злоупотреба савремених технологија и нарушавања приватности, експериментисања с биотехнологијама, девастације животне средине.   Постоји питање ширег друштвеног ангажмана Српске Цркве, односно успостављања и одржавања равнотеже између молитвене и социјалне делатности. У решавању неких од проблема савременог друштва Црква ради веома активно. У мојој Епархији, у Београду као мегалополису, преко Верско добротворног старатељства, Црква снабдева храном свакодневно хиљаде потребитих.   Има своја здравствена саветовалишта, лекаре који бесплатно указују помоћ, затим психолошка и брачна саветовалишта и слично. Црква лечи многе младе, стотине њих, од болести зависности, наркоманије, алкохолизма... Постоји и мноштво других сличних социјалних служби Цркве у другим епархијама. Ми то не истичемо. Појединци се баве и проблемом злоупотребе савремених технологија, имамо и свештенике који су прави експерти по таквим питањима. Али то све није превасходна улога Цркве.   Наравно, ми је не занемарујемо, настојимо да унапредимо социјалне делатности. Неки од проблема које сте навели се постављају, како на локалном тако и на глобалном плану, не само пред Српску Цркву него и пред друге друштвене факторе све брже и интензивније. Људи с правом очекују одговоре. На неке од њих, попут достојанства личности, етике рађања, противљења насиљу, Црква одговара брзо и релативно лако – посежући за постојећим одговорима из ризница свога богословља.   Над другима питањима мора да се дуже и пажљивије замисли јер она не само у форми у којој се данас пред нас постављају него и у суштинској проблематици коју изражавају у сфери теологије нису постојала. Моје је мишљење да се решење за претеће светске проблеме, које многи виде као апокалиптичне: ратне и нуклеарне, еколошке, климатске... и сличне може наћи само у јасном и недвосмисленом повратку на основне хришћанске вредности које је цивилизација током векова заборављала и од којих је одступала. И никако друкчије.   Ми као древни хришћански народ имамо богато предање, светле примере из ближе и даље прошлости, светитеље, живе манастире и богомоље, Хиландар – право и неизмерно духовно богатство које је нама дато: на чување и коришћење ! А све остало ће – то је вера отаца наших која никада није била изневерена – додати сам Господ. С том вером, с Господом и Светим Савом као помоћницима, све саблазни овога света постају другачије, решивије, незнатније. Сасвим је недопустиво да сматрамо да смо сами, затечени, да су наши проблеми највећи и нерешиви. Црква ту веру свакодневно открива свом народу, као што је то увек чинила, Јеванђељем које проповеда.   Које је данас најважније питање за Српску Православну Цркву? Да ли је то судбина Косова и Метохије?   Свеколико искуство Цркве Христове учи нас да ниједно питање, ниједан проблем, па ни овако важан као што је питање Косова и Метохије нити настаје, нити се трајно може решити посебно, партикуларно. Проблеми неког народа или државе се манифестују територијално, економски, демографски и слично, али увек, рекао бих у основи, имају своју духовну компоненту.   И проблем о којем говоримо је тежак, зато што у себи садржи све наведене компоненте. Имајући то у виду, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве је на свом овогодишњем заседању издао посебно Саопштење о Косову и Метохији у коме је упутио позив свим политичким чиниоцима на наставак дијалога, без притиска и уцена у контексту решавања питања заштите људских права народа, слободе живота и рада Српске Православне Цркве, институционалне и безбедносне заштите наших светиња, омогућавања несметаног повратка расељених и слободног приступа имовини свима онима којима је она бесправно одузета или узурпирана.   Сабор је том приликом свесрдно подржао сваки одговоран дијалог који треба да допринесе владавини права и закона и помирењу између свих народа који живе на простору Косова и Метохије као јужне покрајине Србије.   Јелена Чалија   Извор: Политика

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...