Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

  1. елТорнеро

    елТорнеро

  2. JESSY

    JESSY

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      „Посао ми одузима све време и сву снагу. Кад да се молим? По читав дан сам у трци и јурњави. Једино недељом могу да се наспавам.“

      Чуо сам такве приче. Вероватно сте и ви. И морамо се сложити с тим да је мноштво наших људи притиснуто испразношћу и зарадом. Наизглед, стварно немају кад да се моле. Свето дело – учествовање у службама и служење Богу – нужно се занемарује и закржљава. Затим цео живот креће укриво, не иде право, већ постранце. Очигледно је да треба тражити излаз и он је могућ у виду спајања рада и молитве.
      Наравно, ништа не може да замени недељну Литургију. Али свакодневни послови се свакако могу мешати и растварити молитвом. Сам рад може постати аналог молитве и свето дело. Видели сте (у филмовима, а можда и у животу), како људи пљуну у шаке приступајући послу. Ово пљување има ритуални карактер. Раније су сви хришћани прали руке пре него што кроче у цркву. Некада су сви подизали руке у молитви и требало је да оне буду чисте. Код католика и дан-данас у свакој цркви на улазу постоје специјалне посуде с водом у којима богомолници поквасе прсте кад улазе у храм. Код нас сад само свештеници перу руке пре службе. У православљу само они данас узносе руке пред Богом. Али традиционално пљување у шаке пре него што се човек прихвати лопате или секире означава прање руку пре светог дела. Зато што је рад аналог молитве. Узгред речено, наши преци су пре него што се прекрсте дували или симболично пљували у прсте што такође симболично представља прање. Подједнако је свето радити и разговарати с Богом. Можемо учити да сједињујемо ове две ствари.
      Има послова уз које човек може да се моли. То су сви механички послови попут косидбе, љушћења кромпира, окопавања леја или други монотони послови који се обављају аутоматски и поред којих је ум релативно слободан. Свака кратка молитва: „Исусе, Сине Божији, помилуј ме,“ „Богородице Дјево“, „Боже, очисти мене грешног,“ или друге умесне су и не ометају рад. Руке раде, а ум се моли. Управо да би човек који се моли био ослобођен нужности да отвара молитвеник, да чита речи из књиге, текстове многих молитава треба да научи напамет. Одломци из Јеванђеља и Давидови псалми треба да постану наша својина, треба да припадају нашем сећању, а не само да буду садржај књига које читамо. Тада ћемо моћи да насладимо или да ојачамо душу молитвом и док чекамо у реду, и док се возимо превозом, и кад идемо у спортску салу. Многи из праксе знају ову тајну молитвеног стајања пред Богом док се баве најразличитијим пословима који наизглед не погодују молитви.
      Желео бих да улазим возило градског превоза за чијим воланом се тајно моли возач. Његов ум ће се бавити корисним стварима и неће морати да укључује „Шансон“ или „Радио Дачу“, и да малтретира уши путника. Притом ће возити пажљивије, пошто име Божије човека у чијем се уму налази чини одговорнијим и сабранијим. Желео бих да механичар у сервису мењајући точак на мојим колима или поправљајући њихов мотор, не псује, и не звиждуће себи под нос, већ да повремено у уму призове име Божије упомоћ. Кад улазим у кафић или ресторан хтео бих да се надам да кувар који ми спрема јело не намигује келнерици и не прича јој виц, већ се сећа Бога док ради и моли Му се.
      Можете мислити да је то сан и фантазија, али ћу вам рећи да није ни једно, ни друго. То је сасвим могућа реалност. Њено одсуство у нашем животу или (рећи ћемо) врло ретко присуство зависи само од малог броја богомолника који теже томе да служе Богу на свом малом месту. Ово дело зависи само од наше воље, пошто нико нема власт да нам нареди о чему ћемо размишљати док обављамо свој посао.
      Немаш времена или снаге да одеш на бденије. Слажем се. Али увек имаш и времена и снаге да усред свакодневног посла изговориш напамет „Помилуј ме, Боже“. Ради се само о жељи. И ову жељу треба да подстичемо у људским душама, подсећући их и учећи да призивање Бога у молитви и словесном служење Њему, у суштини не омета ништа осим расејаности и маловерја.
      Посебно треба нешто рећи о људима који се баве умним радом. Ако радник који нешто малтерише може да се моли док ради, учитељ који проверава свеске не може. Његов ум је заузет. Исто тако је заузет ум диспечера на аеродрому или системског администратора у фирми. Сви они чији ум је на послу врло заузет треба да се моле пре почетка посла. Управо они треба да дуну у прсте, прекрсте се или да пљунувши у шаке, седну за тастатуру. Оваквих послова има све више и више.
      Посао постаје механички и аутоматски, а човек се претвара у додатак сложеним механизмима. Он и сам ризикује да се временом претвори у робота или у компјутер на радост футуролога и холивудских режисера. И да би остао човек треба да се моли. Машина престиже човека по продуктивности, машина се неће уморити и неће заспати. Али се никад неће обратити Богу са захвалношћу или молбом за помоћ, а човек то треба да чини. То је главна ствар по којој се он разликује, како од машине, тако и од бесловесне животиње.
      Напокон, има и оних који не раде с циглом, или с глином, или с фајловима и гигабајтима, него с људима. Чиновник, администратор, шеф, лекар, судија, менаџер. Ови људи разговарају, убеђују, грде, моле, инсистирају, пишу записнике и резолуције. Они држе састанке, испитују (иследници), објашњавају (учитељи) и тако даље. Ову вишемилионску војску одговорних радника можемо подсетити на пример атонског старца Силуана. Он је, свакодневно општећи с десетинама радника у манастиру, одредио себи за правило да никад не започне разговор са човеком пре него што се кратко помоли за њега. Формално то није тешко, али од човека захтева праву веру и љубав према људима.
      Рецимо, директор школе позива родитеље ученика-мангупа који је намучио читаво одељење. Ако су већ стигли пред његов кабинет право је време да се помоли Богу говорећи: „Господе, помози ми да кажем правилна речи. Научи ме како да поступим. Дај ми чврстину ако је потребна чврстина. Дај ми самилост, дај ми разум.“
      Очигледно је да речи могу бити најразличитије. Међутим, потребна је сама молитва. Исто тако доктор на пријему говорећи следећем пацијенту: „Уђите!“ може да се помоли за њега у себи. Ни начелника нико не спречава да чини исто то на дан пријема. Ни шефа кад су радници у питању. Ни командира за војнике. Даље можемо наставити у истом правцу. Узгред речено, Суворов је пре свих нас рекао војницима да „без молитве не пуне пушке. Чим човек погледа какве су особености живота дизаличара, возача камиона на дугим маршрутама, таксиста и продаваца, види да свако може да нађе своје речи, своје време и свој начин за разумно служење Богу. И тада ће човека који се моли у току посла обавезно нешто почети да вуче у храм. Мала молитва коју твори у свету, повући ће човека у Дом Молитве, у свети храм на Литургију. Човек ће осетивши силу молитве и њену сласт пожелети да оде на место где је све саздано за молитву и све одише молитвом.
      Јер, како ко живи, тако се и моли. И ако живимо без молитве, душа нас не зове у храм у свету недељу. Нема жудње. Крила су поткресана. На души је кисело и досадно.
      Сви треба да се моле. То је заједнички труд свих верних душа. Свуда треба да се молимо, односно, на послу и на одмору. Уколико је могуће, увек треба да се молимо. То није лак посао, али плодови које од њега очекујемо јесу преображај свакодневног живота из тешке и монотоне службе у служење Богу. И то је, наравно, човекова унутрашња промена. Његов срчани прелаз из стања сина овога века у стање сина Царства. Син Царства никад неће рећи: „Кад да се молим? Све време радим.“
      Код њега молитву и посао не дели провалија, већ он и једно и друго обавља пред лицем Божијим, у славу Божију и силом Божијом.

      Извор: Православие.ру
    • Од Логос,
      У нашим црквеним календарима има врло мало мирјана. Имам у виду свете мирјане. Има монаха, има кнежева, има јуродивих, а мирјана нема довољно. По закону узора (а то је врло важан психолошки закон) мирјанин нема на кога да се угледа. У случају да тежи ка светости као да му неко каже: замонаши се или буди јуродив – иначе светост и ти живите у различитим црквеним равнима.

      Данас је то једно од најважнијих питања за Цркву.
      Наравно, у Цркви је увек било светих мирјана. Само што су уместо у црквене календаре доспевали у лепу књижевност. На пример, „Живе мошти“ Тургењева или „Матрјонино двориште“ Солжењицина. То као да су главе из новог патерика, тачније, из „митерикона“, пошто се у њима ради о светим женама. Неприметни трудбеници, стрпљиви страдалници, сви они на основу чијег живота бисмо се могли приближити активном изучавању Јеванђеља. Управо они недостају.
      Рецимо, у историји сликарства дуго времена су кичице уметника били удостојени цареви, војсковође, ратне сцене и мртва природа. После се нешто променило у свести сликара и на платнима су оживели балерине, келнерице, „људи који једу кромпир“ и радници с лучких докова. Наравно, у животу их је било и раније. Али нису били предмет умећа сликарске кичице зато што их је друштвена свест лишавала достојанства јунака слике. Ствар су променили Фламанци, затим импресионисти, па онда сви остали. И тако је мали човек постао занимљив. Он – рибар, или она – млекарка – у њима су људи увидели ону лепоту и дубину лика за које се раније признавало да их имају само инфанте или племените госпођице на јахању. Нешто слично чека и Цркву. Чека промену свести уз коју ћемо увидети истинску светост која није обавезно обучена у схиму или носи гвоздену капу јуродивог.
      Исто је донедавно било и са свештенством. У Русији је било на стотине хиљада свештеника, али наш смирени народ од њих није очекивао светост. Очекивао је требе и Тајне, али не личну светост. Док као сјајна свећа на црквеном свећњаку није заблистао Јован из Кронштата. То је било чудно. Како? Живи у свету! Ожењен је. Није схимник, није столпник, а притом је огњено свет и чини чуда. Од тада су људи добили могућност да не траже светост само у манастиру, већ и у световној парохији. Мора се рећи да је живот свештеника био отежан. У знатној мери су се повећали захтеви према њима. Ако је један могао, то значи да није да само он може. Онда су се појавили праведни Алексије Московски, канонизација Алексија Бортусрманског... Светост и јерејство су почели да се римују без натезања. А Пушкинов „поп – будаласта глава“ је остао оно што је и био – карикатура. Дакле, нешто слично треба да се деси и кад је обичан мирјанин у питању.
      Овде нема места за формализацију и ствар не треба да поприми облик црквеног закона. Треба да дође до помака у свести. Иако имамо права да одредимо извесне критеријуме ове појаве која постоји, али која није препозната – светости у свету. Одмах ћу се оградити, не ради се о мученицима. С њима је све јасно. Без обзира на то да ли је човек мирјанин или има чин, крв коју је пролио за Христа укида сва питања. Ради се о људима који живе у свету и у мирно време, али живе по Јеванђељу, на које Црква има права да укаже говорећи: ево, вољени, пред вама је још један пример за то како се угађа Живом Богу; можете се угледати на њега и молити га да се молитвено заступа за вас.
      Дакле, ако је реч о критеријумима, то је, наравно, верност Христу и Његовој Цркви. Доказана верност која не изазива сумњу. Ни у ком случају се не ради о „безверној праведности“, општељудским вредностима или Толстојевим лутањима у трагању за коначном истином. Волео је литургију, није изостајао са недељних служби, учествовао је у животу парохије и тако даље. Имајући у виду разноврсност људских типова биће разноврсна и ова рубрика „црквености“. Али сложићете се, није баш толико тешко разликовати апстрактног човекољупца или хуманисту који се не моли Богу од човека који је одан Цркви без патетике и који се према њој односи као према Мајци.
      Затим, главна делатност. Има професија у којима људи не „раде“, него служе. Лекари, правници и педагози су људи који се баве светом делатношћу. Једни ублажавају боли у људском животу, други се боре за праведност, трећи помажу људској личности да се формира и развије. То нису једноставна занимања. То је право место за Јеванђеље Исуса Христа. Уосталом, нашло би се места и за златара, и за баштована, и за посластичара. Питање је колико је човек квалитетно, с каквим самопожртвовањем је пролазио своје земаљско поприште. Ово није нимало случајно питање. Јер једном је неко рекао да је у Русији лакше наћи свеца него праведника. И праведност су у овом случају хоризонталне везе с људима, а светост су вертикални односи с Богом. Људи управо од неистине у људским односима, од све ове „хоризонталне прљавштине“ беже ка „вертикалној светости“, одлазе из света или сањају о таквом одласку. И заиста нам недостају такви односи међу људима (између пацијента и лекара, продавца и купца, послодавца и радника) који се не би градили на користољубивости, на осећању надмоћи, на лукавству и превари, већ на истини Божијој. У коначном, свака професија може бити пут ка Богу и служење уколико је срце човека-делатника у сагласности са заповестима. То је једна од главних ствари које нам недостају у животу. Овде се ради и о нашој историји, о прошлости и будућности.
      Још једна важна ствар је породичан живот. Добрих породица има тако мало да они који су успели да изграде и да не униште хришћанску породицу већ „вуку“ на непризнатог свеца. И породични живот може бити буквалан, лични. То је кад се видиш и ти, и твоја деца, и унуци, и уопште све што је с тобом повезано у овом смислу. Али може бити и девственост у свету. Можда неко жели брак, али не може да га оствари због овог или оног разлога. Може бити одгајање усвојене деце. Много тога може бити. Сам црквени живот јесте живот породице, где постоје „мајке“ и „очеви“, парохијска породица, „браћа“ и „сестре“ и духовни оци. И Црквени живот се може схватити управо као породичан живот, кад се човек не остварује као „усамљени горди праведник“, већ кроз породицу-заједницу, кроз повезаност с другима.
      Дакле, неће се радити само и толико о породицама с много деце (премда ће бити реч и о њима) и о препороду извесних патријараха, окружених неколиким генерацијама потомства. Радиће се о животу у којем се принцип саборности остварио кроз љубав. Саборност без љубави је бирократија и механичка организација. А саборност кроз љубав је управо породичан живот.
      Сва три поменута појма проистичу један из другог и премда се не сливају до краја, представљају извесно јединство. Рад у колективу, живот у парохији и сопствена породица с њеним свакодневним трудом и компликацијама представљају тачке за практичну примену јеванђељског искуства, а истовремено и стицање овог искуства. У разговору о овом искуству обично говоримо о смирењу и трпљењу. Као да истичемо да је свет непоправљиво зао и да је једини начин да хришћанин живи у њему – стално трпљење и смерно прихватање онога што човек не може да промени. Управо тако и јесте. Овде нема шта да се укида. Али има шта да се дода.
      Да свет не би био тако неиздрживо тежак за живот, а повремено и одвратан, треба да уведемо у њега Христа. Он је Сам добровољно увео Себе у свет родивши се од Дјеве. Али нама предстоји да Га у искуству вере видимо тамо где нисмо навикли да Га видимо. Не само у свету црквених Тајни, већ и у такозваној „Тајни брата“, односно у заједничком животу, где по речима Антонија Великог „од ближњег долази живот и од ближњег долази смрт“. Где треба да научимо да видимо Христа у људима с којима заједно живимо и да радимо по Његовој вољи. Управо то је она жељена „световна светост“ која, наравно, постоји. Али која „није канонизована“. Односно, није осмишљена, није увек ни препозната. У њеном скромном звучању није наведен камертон за усклађивање многих гласова. Сваки светац (тако нам се чини) као да пева соло партију упркос какофонији која га окружује. И мали човек се навикава на мисао да треба да ћути. Јер с његовим скромним вокалним могућностима и слухом далеким од идеалног сам себи изгледа недостојним да пева. И то је грешка због смирења, уколико грешке могу бити због смирења. Јер погледајте наше црквене хорове. У њима не певају Павароти или Пласидо Доминго. Истини за вољу, они ту нису ни потребни. У њима поју најобичнији људи без оперских талената. А како понекад лепо певају кад Сам Дух Божији не одбија да поје заједно с њима! Ако хоћете, то је скромна слика „обичне светости“ коју за време Литургије показују обични људи. И ова слика се може проширити.
      Мали човек у породици. Мали човек на обичном послу. Мали човек у обичној парохији. И „мали“ Христос је свуда с овим малим човеком. То је, ако хоћете, циљ живота сваког човека, који је кроз Крштење и Миропомазање постао заједничар Православне Цркве.
      Кажем „мали“ за Христа, јер се Он добровољно умањио (тако кажу црквени текстови), сишао је с Неба до Крста и погребења, сродио се с човечанством. Његова Царска величина ће се у потпуности открити у будућем веку. Тада ће морати да Му се поклоне чак и они који Га данас занемарују или Га отворено не воле. А сад је Његовом смирењу и једноставности угодно да пребива с обичним и смиреним људима. Тајна заједничарења с Њим је тајна светости на коју је позван свако од нас.
      Да, узгред речено. Да ли ће овај свети мирјанин морати да чини чуда? Не обавезно. Највећи од свих рођених међу женама, Претеча, није учинио ниједно чудо што никако не укида његову светост. А да ли ће овај свети мирјанин проповедати? Зашто да не? Хоће, ако Бог благослови. Само ни то није обавезно. Црква нема ниједну сачувану проповед светог Николаја Чудотворца, али он и без проповеди у свету делује Христовом силом. У принципу, тешко да је сад потребан разговор о појединостима. Потребно је да се сама идеја светости, сама њена могућност и реалност сједине у нашој свести с ликом обичног мирјанина који нема чин и који не заузима запажено место у хијерархији.
      Јер, у историји наше Цркве је било различитих епоха. Било је време кад се светост испољавала кроз кнежевско служење. Ова епоха је прошла заједно с кнежевима. Било је периода монашког процвата, било је периода кад се монаштво гасило. Постојала је јуродивост која се супротстављала масовној обредној вери. Било је великих учитеља који су носили епископски чин и време њиховог служења се подудара са временом великог ширења књишких знања. Не тако давно била је епоха мучеништва и исповедништва. Много тога је већ било. Али још није било епохе светих мирјана. Покушај попа Силвестера за време Ивана Грозног да кроз „Домострој“ прикаже пример уређења праведног свакодневног живота за све крштене људе се није у потпуности оправдао. Тако да епохе светих мирјана још није било. Идеја је постојала, идеја је увек лебдела у ваздуху, али саме епохе није било. Можда је неће ни бити. Али ми се чини да вреди говорити о томе.

      Извор: Православие.ру
    • Од Логос,
      Спорт је човеку потребан да би радио и да би ратовао. У сваком случају, да би ратовао са собом. И још је потребан да би се битанге из краја организовале у спортски тим и да би млади мангуп који може завршити у затвору постао шампион, да би се његова смелост и енергија претопили у златну олимпијску медаљу и још један повод да с поносом чујемо звуке националне химне.

      Спорт је такође изузетно потребан градском становништву. Зато што тесар, ковач или баштован жуљеве на рукама у току дана добијају и без вратила и тегова. А канцеларијски радник не. Грађанину који се сатима гура у превозу, који је преоптерећен информацијама, засићен стресовима и који се надисао аутомобилских гасова на градским улицама потребни су стаза за трчање, базен и тренажер. Спорт му је потребан да би живео. Не само зато што је срце спортисте здравије, а нерви су му јачи, већ и због тога што се ознојеном човеку, уморном од физичког напора враћа животни укус. Обична вода за њега поново поприма укус и потискује укус кока коле. И он поново открива сласт чврстог сна. И ако је човек ово раније добијао од употребе косе, струга и тестере, сад то већини људи дају скије, конопац за прескакање или тег.
      Неке врсте спортова су се у потпуности родиле из животних потреба. Тако је, на пример, данашњи бијатлониста дојучерашњи ловац из тајге. Скије и оружје су значили хлеб за његову породицу. И рибар није веслао како би развијао мишиће и рамени појас, већ ради улова којим се храни и он сам и његова породица. Данашњи спорт нам може рећи нешто о томе колико је био тежак овај свакодневни рад обичног човека.
      Други спортови су настали из војних вежби. Рвање, стрељаштво, мачевање, трчање и коњички спортови се нису родили из забаве, већ из вежби у доба мира како би човек пре или касније остао жив у борби. Данас спортисти најбоље знају колико је тежак овај ратни подвиг и припрема за њега. Сам језик спортских такмичења се понекад не разликује од ратне лексике. „Штаб селектора“, „тактички цртеж“, „муњевити напад“, „уиграна одбрана“. Ко није чуо ове и сличне изразе? И ко у њима није препознао сродство с ратним активностима?
      Има спортова који се по лепоти и сложености могу мерити с уметношћу. Уметничко пливање и уметничко клизање су ближи балету него рату. Али не заборавимо да је тежина балетске уметности једнака тежини рада рудара у рударском окну и играчи балета праведно одлазе у пензију онда кад многи заправо нису још почели да раде. Исто се може рећи и за гимнастичаре и клизаче на леду.
      Тако да врхунски спорт у сваком случају значи напоран рад који прославља земљу и који меље спортисту до краја, као војника. И ако је народ у стању да обара спортске рекорде, он је способан и на све остале тешке и велике ствари. На основу спортских достигнућа може се доћи до мишљења о физичком и моралном стању народа блиском истини.
      А да ли је спорт потребан православним хришћанима? И ако им је потребан, зашто?
      Потребан им је зато што су људи. И њима су потребна здрава деца, пубертетлије који се баве нечим корисним и не губе време на улици или за компјутером, потребни су им снажни мушкарци и старци који дуго година чувају „ватру у жилама“ и животни тонус. Потребно нам је све у чему нема греха. Потребно нам је све што је од користи разуму, савести, породици и земљи. Љубитељи статистике уколико то желе могу бројкама да нам докажу да амплитуда болести, као и амплитуда криминала и греховне зависности у свакодневном животу опада тамо где расте амплитуда масовног бављења спортом. За човека реч „живот“ не означава само биолошко постојање. Треба живети без греха, бодро и корисно. Ми би то требало да разумемо подједнако као и сви остали.

      Извор: Православие.ру
    • Од Логос,
      Како да започнемо разговор о овој честој животној појави? Могли бисмо почети од „Енциклопедије руског живота“ – од „Евгенија Оњегина“. У првој глави романа упознајемо се с породицом главног јунака по којем је роман добио назив.
      Служећи за част и име,
      Његов се отац у дуг сплео;
      Три бала даво сваке зиме
      И страћио иметак цео.
      Као што постаје јасно већ на први поглед пред нама је „професионални дужник“ који је навикао да троши више него што има и који је упропастио породицу бацајући друштву прашину у очи. Такав је Евгенијев отац. Данас се каже да „и одрасли имају своје играчке, само што су оне скупље“. Али сам принцип постоји од давнина.
      Суштина овог принципа је следећа. Људи због нечега одлучују да троше више него што имају. У дилеми „бити или изгледати“ одлучују се за ово друго, за „изгледати“. И плаћају за имиџ… туђим новцем. После нису у стању да врате оно што су узели. Даље варијанте су разноврсне: одлазак у затвор због дугова, заплена имовине, бекство, самоубиство, пијанство због безнађа и др.
      Евгенијев отац је трошио новац на шампањац, посластичаре и куваре, плаћање оркестра и лепу одећу. То му је било потребно како би се правио важан у друштву. Иако у прво време није био сиромашан касније је пропао. Као што је своје одбијање да игра карте објаснио други Пушкинов лик, Герман из „Даме пик“, он „није хтео да ризикује да изгуби неопходно у жељи да добије сувишно“. Евгенијев отац је управо изгубио потребно уздижући привидно свој статус и „пружајући се преко губера“.
      То се дешава од памтивека до данас. Управо се релативно имућни људи, у сваком случају не сиромашни, лако пецају на „превару богатства“ (Мт. 13: 22) и падају у дужничко ропство. Историја нам убедљиво доказује да финансијска моћ поверилаца расте управо захваљујући људима који су навикли на раскош и који у принципу не желе да живе скромније. Некада су то били изданци племићких породица, који су се очигледно изродили и који нису умели да живе осим тако да их сви виде и за туђ рачун. Данас број људи у овој армији расте независно од разлика између слојева које су се максимално избрисале. Али се нису избрисале ни похлепа, ни глупост, ни људска неодговорност.
      Студент који се храни у „Мекдоналдсу“ и који се облачи секнд-хенду узима кредит да би купио нови модел ајфона. Човек који вози кола од пола милиона рубаља узима још пола милиона рубаља на кредит и купује још престижнији аутомобил. Породица која може себи задуживања да дозволи одмор у приступачном летовалишту средње класе због одласка у престижно летовалиште узима кредит. Оваквих примера има врло много и свако од нас ће, ако то жели, допунити њихов списак или сопственим „хировима“ или сличним примерима из живота познаника.
      Нећемо разматрати случајеве зајмова за потребе посла или плаћање комуналија, односно случајева кад човека покреће стварна, а не привидна потреба. Али обратите пажњу на мноштво примера који спадају у категорију коју смо поменули на почетку. Мода, статус, жеља за новином, вечита тежња ка променама, страх да не будемо гори од пријатеља и познаника, бојазан да ћемо бити окарактерисани као прости… Сви ови мисаони тирани, па чак и демони, као наоружани стражари грубо терају људе на поступке који уопште нису последица истинске нужде или животне потребе.
      То је духовна болест. И треба да се лечи Духом. Уколико је човек гладан и наг то су материјални проблеми (који такође имају духовне узроке). Али везивање себе дуговима због, рецимо, моде је чисто духовна болест, која ни на који начин не зависи од материјалних фактора. Истаћи ћемо да су управо људи који прокламују идеолошки материјализам („ето, ја не верујем у Бога и не молим се, све су то измишљотине“) у пракси незаштићенији од верника пред агресивном поплавом рекламе, јавног мњења или живота у атмосфери журке.
      Чујмо глас апостола Павла. Нека он није ауторитет за све, али ће, даће Бог, његове речи сигурно дирнути некога у душу: „А побожност јесте велики добитак кад смо задовољни оним што имамо. Јер ништа не донесмо на свет; јасно је да ништа не можемо ни однети. А кад имамо храну и одећу, будимо овим задовољни“ (1 Тим. 6: 6-8).
      Нека се човек задржи на овим речима и размисли: шта је донео на свет кад је изашао из утробе? Шта ће понети кад склопи очи и престане да се креће? Зар му неће као сан изгледати сви снови о стицању и иметку? И свет који је тако успешно свакодневно варао човека, који га је изазивао и мамио, смејаће му се, мртвом, како би наставио да вара живе.
      Поновимо да мноштво дугова и опасних подухвата нису изазвани ничим, апослутно ничим битним, осим таштине и глупости које живе у души којој је страна вера Божија. О томе даље Павле говори: „А који хоће да се богате, упадају у искушење и замку, и у многе луде и погубне жеље, које гурају људе у пропаст и погибао“ (1 Тим. 6: 9).
      Среброљубац није онај ко има много, него ко много хоће. Притом није важно да ли вози ладу или мерцедес. Садржај срца одређује тајну човека по којој ће му судити непоткупљиви Бог. Зато је речено „који хоће да се богате“, а не просто „богати“. Управо то је „превара богатства“ о којој је раније било говора. Превара значи обмана, привидан сан који у себи крије страшне невоље. У „искушења и замку“ спадају и оне невоље у које дужник може доспети. Што је већи зајам, то је већа опасност. Деца, покретна и непокретна имовина, унутрашњи органи и сам живот често постају средства за враћање дуга. Да је тако потврђују нам и црна хроника и историјски примери.
      За човека треба да буде природно да се боји дугова као што се природно боји ропства или друге тешке зависности. Зар није ропство позајмљивати од једних да би вратио другима, плашити се телефонских позива, крити се и мењати адресе?
      Обратимо пажњу на то да је дуг слика и прилика греха. У молитви Господњој научени смо да се молимо: Остави нам дугове наше као што и ми остављамо дужницима нашим. И читав збор тумача као да нам једним устима објашњава да су наши дугови пред Богом, наши грехови, грешке, хотимични и нехотични погрешни поступци. Исто су и дугови ближњих према нама, то су њихови грехови који захтевају лечење кроз помирење и активну љубав. Дакле, ако су божанска Христова уста реч „грех“ заменила речју „дуг“, између њих несумњиво постоји суштинска сличност.
      Грех везује човека, поробљава га. И дуг такође. Човек који има грехове је роб греха. Човек који има дугове је роб дуга. И један и други човек су обузети страхом, лишени су слободе и радости. Они не уживају у животу, већ живе под притиском као роб под теретом.
      Савремени свет навикава човека да се лако задужује, да се заробљава кредитима и да се не секира много о томе кад ће морати да их плати. То значи да свет нашу свест своди на ниво малог детета кад је човек у стању да се радује ствари коју види, али није у стању да размисли о одговорности због тога што је поседује. Погледајте пажљивије децу. Како се брзо радују новој играчки и како је брзо заборављају кад угледају другу. Они имају минимум сећања о прошлости и предвиђања будућности. То је природна слабост ума код малог детета. Али је то неопростива слабоумност код одраслог човека. То је знак активног туђег рада на његовој свести. Јер какве импулсе наша душа добија са свих страна? „Треба ти – узми. Узео си – радуј се. Не лупај главу о томе како ћеш да вратиш. Некако ћеш вратити.“ Човек који живи у оваквој парадигми је заиста слабоуман.
      Он није опасан само по себе и своју родбину (често управо родбина преузима на себе терет отплаћивања дугова које је направио њихов сродник-егоиста). Овакав човек је опасан и по зајмодавца. Инспектори и иследници би нам уколико то желимо испричали много прича у којима су убијени људи који су некоме позајмили новац. Човек прво узима. После не може да врати. Онда му ђаво шапуће суманути план о томе како да изађе из ове ситуације: Убиј га и немој ништа да му враћаш.
      Мноштво примера доказује да ово нису фантазије и шале.
      У принципу, теже је враћати него узимати. Јер, како о томе тачно говори позната шала „узимаш туђе за неко време, а враћаш своје заувек“. И људи тако нерадо враћају да друга пословица каже: „Ако хоћеш да се посвађаш са човеком, позајми му новац.“
      И о томе вреди нешто рећи. Јеванђељска реч говори само о онима који дају, тачније „Који иште у тебе, подај му; и који хоће од тебе да позајми, не одреци му“ (Мт. 5: 42). А ми говоримо о одразу ове заповести као у огледало која би требало да звучи: „Јеси ли узео дуг? Врати време“.
      Овакво „додавање“ Јеванђељу није за осуду, јер Господ, напротив, захтева да из самих јеванђељских принципа изводимо правила за практично понашање. Речено је, на пример, да се осуђују они који гледају жену са жељом (в. Мт. 5: 27). Такви већ чине прељубу у свом срцу. То је речено о мушкарцима. Али се смело може „додати“ да ће и жени која је бацила похотан поглед на мушкарца бити суђено као прељубници. Данас кад се слобода погрешно схвата о женском блуду морамо говорити исто толико много као и о мушком.
      Дакле, од нас се захтева размишљање о заповестима, јер смо људи. Заповести су дате слободним и паметним бићима, а нису убачене као плоча у робота. На основу реченог заиста можемо не само да захтевамо од оних који дају (Дај!), већ и од оних који узимају (Врати!).
      Али поново и опет треба да се враћамо на главну мисао. Дужнички зајам је изнуђена мера, а не животна норма. Животна норма је да умемо да живимо са онолико колико имамо и да „не будемо никоме ништа дужни осим да љубимо један другога“ (Рим. 13: 8).
      Додајмо такође и речи једног подвижника који је учио да је најбоље средство да човек увек буде сиромашан намерно невраћање дугова и рад недељом и о празницима. Смисао реченог је да нико не жели да живи у сиромаштву. Али мораће ако не буде поштовао Бога и ако буде занемаривао недељну и празничну службу у храму. Радиће тих дана као и нерадних. И друга ствар: узимаће на зајам и неће враћати чак и ако има да врати. Услед ове две грешке у човековој души као да се стварају неке рупе. Паклена промаја може кроз њих да издува све Божије дарове.
      То није апстрактно моралисање, јер се све заповести проверавају делом.
      „Окушајте Ме у том, вели Господ над војскама“ (Мал. 3: 10).

      Извор: Православие.ру
    • Од Милан Ракић,
      Aндреј Тарковски није најпознатији светски редитељ. Његови филмови не рекламирају се на великим билбордима, не најављују се данима и не приказују у ударним терминима на ТВ каналима. Његови филмови не служе да се опустите, уз храну и пиће убијете пар сати, насмејете се и забавите. Они нису храна за потрошачку културу данашњег друштва.

      Тарковски је остао становник Зоне из ''Сталкера'', зоне у коју се данас све више људи боји да уђе, јер им је светско шаренило и гламур много примамљивије. Филмови Андреја Тарковског не служе да на два сата заборавите на свет око себе, већ напротив, да преиспитате себе и сврху свог постојања.

      Ајдреј Тарковски бавио се духовном стварношћу. Његове филмове одликују дуги кадрови, мрачна атмосфера, јаки монолози или дијалози... Такође, фимови нису ''једносмерни''. И ако се често баве религијском тематиком, постоје и нерелигиозни ликови и моменти у сваком од филмова. То управо и даје дубину овим оставрењима, дијалог који се води у филму доводи до дијалога гледаоца са самим собом и својим односом према Богу.
      ''Чини ми се да појединац данас стоји на раскршћу, суочен са избором да или настави са новим технологијама и бескрајним умножавањем материјалних добара, или да пронађе пут који ће водити духовној одговорности, пут који би на крају могао значити не само његово лично спасење већ очување друштва уопште; другим речима окретање Богу.” - каже Тарковски у једном интервју.

      Тарковски је и сам водио буран живот. Рођен је у СССР-у, где је и студирао. Кинематографијом је почео да се бави током студирања, а праве велике филмове снимио током 60-их година прошлог века. У том периоду настају ''Иваново детињство'', ''Андреј Рубљов'', ''Соларис'', ''Огледало'' и ''Сталкер''.

      Почетком 80-их година, био је принуђен да оде из земље, због неслагања са совјетским властима. У иностранству проводи последње године живота, и ту снима своје последње филмове: ''Носталгију'' и ''Жртвовање''. Ова два филма снимио је у Италији. ''Носталгија'', иако рађена на италијанском језику, одише снажним православним духом. Осим дубоких психолошких дилема које обрађује филм, он показује и тежину патње коју је током целог тог века имала руска емиграција, расејана по целом свету, физички али и често духовно одвојена од земље. Руска емиграција је тих година бежала да би сачувала духовни интегритет, који је силом одузиман са свих страна. Такву борбу руског емигранта он представља у ''Носталгији''.

      ''Ја сам у ''Носталгији'' желео да наставим своју тему о слабом човеку којег видим као победника у животу. Човек ме интересује по својој способности да служи нечем вишем, по свом отпору, или својој неспособности да се повинује обичном моралу, уском и бедном. Привлачи ме човек који схвата да се смисао живота првенствено састоји у борби против зла које он сам у себи носи, борби која ће му омогућити да се током живота попне са неколико степеница према савршеној духовности. Нажалост, постоји само једна алтернатива на том путу, а то је духовна деградација на коју нас предодређује егистенција и свакодневни притисци'' - ово је говорио Тарковски о свом претпоследњем филму.

      Тарковски је целог живота радио на томе да покаже важност духовног у животу сваког човека. Уметност је за њега била много више од комерцијализоване забаве, она је за њега била успињање духа ка вишим идејама, борба за постизање смисла.  Говорио је да су стваралаштво и вера основе човековог живота, без којих је његово постојање само материјално и ограничено. 
      Дијагноза болести коју је Тарковски поставио свету била је управо окретање човека стриктно материјалним вредностима, вера да ће наука и технологија решити сва питања човековог постојања. 

      ''Развој данашњег света одвија се на чисто материјалном плану. Савремено друштво креће се у емпиризму и без икакве духовности. Ако посматрамо стварност као видљиви и материјални поредак ствари, онда од њега не можемо очекивати друго него обичне ствари које можемо дохватити руком. Ако човек прихвата искључиво емпиријске чињенице, било на друштвеном плану, политичком, техничком или плану живљења, резултати могу бити само ужасни и живот постаје немогућ. Јер немогуће је живети без развоја духовности. Човек губи разлоге за живот, јер се његов универзум смањује и јер нестаје његова усклађеност. Верујем да се човек налази у ћорсокаку, јер је решење својих проблема тражио у спољашњим, материјалним, технолошким аспектима живота. Тамо не постоје решења. Докле год човек и друштво не могу да остваре хармоничан развитак и док се не развијају духовно, неће моћи да нађу спокој. Решење почива у уравнотежењу тих двеју линија развитка''

      Један од филмова који савршено приказује управо ту мистику која се губи у модерном свету је ''Андреј Рубљов''. У овом филму приказују се сви аспекти духовног живота и борбе, оличени у средњовековном руском народу, његове вере и посртања, као приказ метафизичког зла у облику Татара (слично Његошевом представљању Турака у ''Горском Вијенцу''). Смирење Андреја Рубљова заветованог на ћутање оличење је духовне победе против зла. Филм одише мрачном атмосфером, као и већина његових филмова.
      По многима највеће дело овог режисера је ипак филм ''Сталкер''. Тешко је говорити о овом филму, јер заиста улазак у Зону доноси свакоме сусрет са самим собом, кроз ликове Сталкера. песника и научника.

      Пут њих тројице кроз Зону приказ је духовног пута сваког човека и његовом односу према свету. Цинизам, неповерење, непослушност, самовоља, гордост, особине су које прате путнике у Зони. Однос духовног и емпиријског још једна је тема, јер ''Сталкер'' показује сву варљивост емпиријског света, за који су људи толико везани. Кроз два сата овог филма, свако пролази своју личну катарзу. 
      Осим унутрашњих дилема појединца, у дијалозима кроз филм обрађује се и тема односа технологије која је у великом напретку, и уметности. Ове две стране заправо симболизују личности писца и научника.

      Тарковски је дубоко веровао да је уметничко стваралаштво пут ка духовности и то је често наглашавао. Ево шта је говорио о томе у свом последњем интервјуу:
      ''Код уметника постоји тенденција ка деконцентрацији, грешењу, брљању, он рескира своју душу. Не може се рећи да су светац и поета – анђео и ђаво. Човек долази у различите ситуације. Светац ће бити спашен, уметник можда да, а можда не. У том смислу остаје једино вера у Благодат која ће вас се можда дотаћи.
      Херман Хесе је рекао да је целог живота тежио светости и да је самим тим био грешник. Тако остаје да се може рачунати само на Благодат. Не могу бити доследан, ето, то то значи. Између свеца и уметника постоји паралела али разлике су велике… Најважније је живети исправно. Покушавати ићи ка светости или тражити свој спас. Спашавати самога себе или тежити стварању боље духовне атмосфере за цео свет. Ко зна колико нам времена још остаје. Треба живети знајући да ћемо можда већ сутра Богу предати душу.''

      Тешко је говорити о Тарковском и о његовом стваралаштву. Кроз њега сваки појединац треба сам да прође. То је нешто што би и Тарковски желео, зато никада није наметао конкретно своје идеје, већ су његови филмови увек склони тумачењу. Тарковски је један од последњих бораца за духовност против комерцијализоване уметности модерног времена. У завршним сценама ''Сталкера'' предвидео је болест од које ће свет оболети у најскоријој будућности.

      "-О Боже какви људи.
      -Смири се, нису они криви. Треба их жалити, а ти се љутиш на њих.
      -Зар их ниси видела? Очи су им празне. Једино на шта мисле је како да се не продају јефтино. Да би им платили сваки душевни покрет. Они знају да ''нису узалуд рођени'', да су ''позвани''. Јер они живе ''само једном''. Могу ли такви људи да верују у било шта?"
      (STALKER)

×
×
  • Create New...