Jump to content

Rate this topic

Recommended Posts

Шта значи имати слободну вољу по Хришћанству? Да ли људи заиста имају слободну вољу или је то илузија коју ствара наш мозак? 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Pa, sta znam, onako cisto logicki gledano :laie_14:, ako te neko ne moze naterati da uradis nesto sto nije po tvom sudu ispravno, cak i pod pretnjom smrcu, onda deluje da coveki poseduje slobodu izbora i da je sloboda real stvar, ne bi trebalo da je neka nasa iluzija.

Po hriscanstvu je slobodna volja, pa, recimo, da mozes da izaberes izmedju dobre stvari i lose stvari.
 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 8 часа, neznani_junak рече

Шта значи имати слободну вољу по Хришћанству? Да ли људи заиста имају слободну вољу или је то илузија коју ствара наш мозак?

Onako grubo receno znaci imati slobodu izabrati izmedju dobra i zla. Vjere u Boga i nevjere, cinjenja vrline i cinjenja zla itd...

Medjutim to nije prosto kao pasulj kako se cesto misli. Kad bi slobodna volja postojala kako se cesto misli, bilo dovoljno da se covjek odluci na nesto i onda mu tako i bude ali nije tako. Mnogo smo vise neslobodniji nego sto jesmo slobodni. Slikovito bi tu uporedio kao kretanje izgubljenog kroz dzunglu gdje na izgled imas slobodu da se kreces kuda hoces, ali zapravo si omedjen sa gustim raslinjem, mnostvom dosadnih insekata, prijete ti divlje zvijeri, mori te glad i zedj, i sve to te sputava ka tvom kretanju...no neko uspje doci do kraja puta ali mnogi (vecina) u toj dzungli se izgube. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ја никад нисам чуо убељиве аргументе који би ме убедили у постојање слободне воље, у најчешћем смислу тог појма, као воље да се бира између опција на располагању.

Најпре, човек се рађа мимо своје воље, наслеђене особине не бира, не бира ни околину у коју је слетео. До тренутка када учини први избор (нпр. између црвене и плаве звечке), човек је већ један одређени субјект. Његов први избор је последица фактора на које није могао да утиче. Сваки следећи избор је последица како тих фактора, тако и претходно учињених избора. Да ли ћу се потући? Да ли ћу украсти жваке? Уписати гимназију или економску, отићи да видим шта има у тој цркви, или отићи да пробам мало траву вечерас... Сви ти избори се доносе зато што човек у одређеном тренутку осети жељу, потребу, дужност (или било какав други подстицај) да изабере један од понуђених начина трошења свог времена. Зашто човек осећа жељу, имплус ка једној од опција... зато што у тренутку избора поседује одређене особине, које су стечене захваљујући низу догађаја и претходних избора, који низ сеже до прве поставке урођених особина/околине у којој је рођен, а коју поставку није бирао. Где ту има места за слободну вољу, ја не видим, чини се да се у ту слободу може само веровати, јер без ње ништа не би имало смисла. У контексту хришћанства наравно.

Посебно је питање да ли је слободан избор уопште могућ, будући да сваки избор мора да начини субјект, који у тренутку избора већ постоји. Ако субјект постоји, како његов избор може бити слободан од тога што тај субјект јесте, како може бити изван утицаја особина које субјект поседује...

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 3/28/2017 at 17:04, Срђан Шијакињић рече

Ако субјект постоји, како његов избор може бити слободан од тога што тај субјект јесте,

како може бити изван утицаја особина које субјект поседује...

 

Covek nije apsolutan, ni po pitanju slobode, tu tek nije apsolutan. Izveden je od stvorene sustine i zato je sam po sebi (u okvirima svoje prirode od koje je sazdan) ogranicen po svakom pitanju. Medjutim, covek jeste slobodan u okvirima datosti (koje se razlikuju od skupine do skupine i od coveka do coveka). Sudija i Ucitelj Gospod nas Isus Hristos pokazuje da veoma dobro to zna, te uceci u pricama i poslovicama, o tome kaze - Koji ne zna pa ucini sto zasluzuje batine bude malo bijen, a kome je mnogo dano  vise ce se i traziti... 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Onaj kome je malo dato pa Bogu ugodi, ugodio bi mu i da mu je mnogo dano. 

Naravno, nikome nije apsolutno mnogo dato, stoga kaze -  u malom bio si mi veran, nad mnogim (ili u mnogom) cu te postaviti.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Imas slobodnu volju i mozes da biras jedino izmedju dobra i zla, a ne onog sto se tebi svidja i sto bi ti hteo. Kao sto je car Lazar birao nebesko carstvo pre nego zemaljsko tako je i covek svakog dana pred izborom kome ce da sluzi.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 11 часа, Благовесник рече

Covek nije apsolutan, ni po pitanju slobode, tu tek nije apsolutan. Izveden je od stvorene sustine i zato je sam po sebi (u okvirima svoje prirode od koje je sazdan) ogranicen po svakom pitanju. Medjutim, covek jeste slobodan u okvirima datosti (koje se razlikuju od skupine do skupine i od coveka do coveka). Sudija i Ucitelj Gospod nas Isus Hristos pokazuje da veoma dobro to zna, te uceci u pricama i poslovicama, o tome kaze - Koji ne zna pa ucini sto zasluzuje batine bude malo bijen, a kome je mnogo dano  vise ce se i traziti... 

Ово је једно од најбољих размишљања на ову тему, свакако.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By Логос
      “Сукоби и мржње су за нама, а пред нама је љубав. А то свједоче лица учесника литије која носе неку чудесну радост. Наша мисија је од почетка, братска слога, мир и међусобно праштање”, казао је  за Вијести протојереј Никола Пејовић, главни и одговорни уредник Радио Светигоре.     Отац Никола је у сусрет сјутрашњем празнику, Недјељи православља, истакао да смо као хришћани позвани на стрпљење и делање кроз свједочење истине, правде и љубави Божије. Томе нас, како је казао, управо учи и Недјеља православље, побједа која се чекала читав један вијек.   “Сви бринемо, и свима кроз главу пролазе разноразне мисли, и то је, у неку руку природно и оправдано. Међутим, у име Цркве која протесте води, и која их води на начин молитве и литијског хода, поручујем: Нема сукоба, нема крви, нема мржње. На улицама је нова Црна Гора, слободна Црна Гора, Црна Гора која припада свима нама. То је наша лијепа будућност… Сукоби и мржње су за нама, а пред нама је љубав. А то свједоче лица учесника литије која носе неку чудесну радост. То је наша мисија од почетка, братска слога, мир и међусобно праштање”, поручио је протојереј Никола Пејовић.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • By Логос
      Професор Православног богословског Факултета Универзитета у Београду, др Растко Јовић одговара на питања има ли живот смисао? Постоји ли слободна воља и да ли је Бог свемоћан?Професор Јовић, такође анализира сјајне мисли Андреја Тарковског и оца Александра Шмемана.  
    • By Логос
      Митрополит Српске Православне цркве у Црној Гори Амфилохије саопштио је у интервјуу за Радио Слободна Европа да намјера владајуће ДПС да у партијски програм за предстојећи конгрес уврсти и питање обнове аутокефалне црногорске православне цркве, показује незнање оних који креирају државну као и политику владајуће партије о томе шта је црква и колико она постоји на простору Црне Горе.     Митрополит Српске Православне цркве у Црној Гори Амфилохије саопштио је у интервјуу за Радио Слободна Европа да намјера владајуће ДПС да у партијски програм за предстојећи конгрес уврсти и питање обнове аутокефалне црногорске православне цркве, показује незнање оних који креирају државну као и политику владајуће партије о томе шта је црква и колико она постоји на простору Црне Горе.   “ДПС је на последњем састанку покренуо и питање тзв. обнове Митрополије црногорско-приморске, аутокефалне. То само показује да они који сада воде не само партију него и Црну Гору, да су незналице што је то црква”, рекао је за РСЕ митрополит Српске православне цркве у Црној Гори, Амфилохије, коментаришући најаву да ће владајућа Демократска партија социјалиста партијским програмом формализовати раније обећање предсједника Црне Горе Мила Ђукановића да ће радити на обнови црногорске аутокефалне цркве.   Ђукановићева порука     Подсјетимо, Ђукановић је 8. јуна на партијској конференцији у Никшићу најавио да ће изградња црногорског друштва ићи путем који подразумијева, како је рекао Црногорску аутокефалну цркву.   „На том путу ћемо свакако радити на снажењу црногорског идентитета, неке важне кораке смо на том плану већ остварили, остао је још један важан корак којим ћемо такође исправити тешку неправду учињену Црној Гори на почетку 20. вијека, а то је обнова црногорске аутокефалне цркве. Допадало се то некоме или не, на томе ћемо предано радити“, поручио је Ђукановић.   Амфилохије је, за РСЕ полемисао и са званичним историјским тумачењем улоге и судбине цркве у Црној Гори:   “Митрополија црногорска, зовите је како хоћете, она овдје без прекида постоји 800 година. И та прича да је она укинута 1920. године је потпуно бесмислена прича, лажљива прича, морам тако да се изразим.   Она је само васпоставила свој однос са Пећком патријаршијом одлуком Светог синода Краљевине Црне Горе 1918. године, одлуком дакле црногорске Митрополије, црногорске цркве, како год се зове, јер митрополија значи црква.   Дакле, том одлуком је она прва која је васпоставила јединство Пећке патријаршије 1918, прије Карловачке митрополије и прије србијанске митрополије, и оне босанске и буковинско далматинске, које су у то вријеме постојале. Оне су све касније пришле том јединству Пећке патријаршије.   А она је остала иста она која је била, сво свештенство, монаштво, сав народ и црквена имовина – она је остала без прекида. Црква апсолутно ништа није промијенила, и говорити о обнови некакве црногорске цркве могу само људи који не знају што је то црква и који мисле да је црква партија. То је основни проблем дакле, и мени је веома жао што они који су сада на власти у Црној Гори тако нешто предузимају. Што то значи обнављају и што да обнављају? Да обнављају оно што је овдје без прекида осамсто година, цркву која је родила Црну Гору?”   Питање имовине   Амфилохије тврди да је црква на чијем је он челу, створила Црну Гору притом апострофирајући имовину што је суштински проблем у односима са државом Црном Гором:   “Данас, васпостављајући Црна Гора своју независност, она се темељи на оној цркви и оној држави коју је црква створила, и цркви која је била државна вјера. Е сад, одузимати тој цркви имовину и храмове, и сматрати да она не постоји него је сад треба поново стварати, то је ван здраве људске логике.”   Подсјетимо, црногорска Влада и Митрополија Српске православне цркве годинама се споре око статуса црквене имовине у Црној Гори. Након више покушаја да се то питање ријеши Влада је ове године изашла са предлогом закона коме се оштро успротивила Митрополија након чега је у читав конфликт укључена Венецијанска комисија, која је дала експертско мишљење. Након тога проблем са усвајањем закона је на неодређено одоложен.   Црногорска Влада средином маја усвојила је Предлог закона о слободи вјероисповести којим је предвиђено да ће сви вјерски објекти који су били имовина државе Црне Горе пре губитка њене независности и припајања Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца 1918. године, а који касније нису на одговарајући правни начин прешли у својину неке верске заједнице, бити препознати као државна имовина. „Међутим, ако нека верска заједница располаже доказима да је на основу некад или данас важећих прописа постала власник неке имовине, држава ће то признати и поштовати. Тамо где таквих доказа нема, већ је реч о имовини коју је стварала и стицала држава Црна Гора и која представља културну баштину свих њених грађана, таква имовина биће уписана као културно благо, односно као државна својина Црне Горе“, саопштила је Влада.   ‘Нема раскола у СПЦ’   На питање Радија Слободна Европа, да ли је поводом додјеле ордена пресједнику Србије Александру Вучићу од стране СПЦ коме се Амфилохије противио, дошло до раскола између њега и патријарха СПЦ Иринеја, Амфилохије тврди да раскола нема:   “Нема раскола у СПЦ, и последњи догађаји су само потврда да је црква живи организам и да ми епископи нисмо чланови партије, него људи који свако мисли својом главом, и са свим поштовањем према нашем Синоду и патријарху који је недавно овдје био наш гост и примљен са много љубави.   Један број наших епископа нису били за то да се господину Вучићу додјељује орден Св. Саве. Ја сам био смио кад смо били у Пећкој патријаршији, у то вријеме је било на стотине дјеце са Косова. Ја сам рекао да орден треба додијелити игуманији Пећке патријаршије и сестрама мученицама које су ту остале после свих гоњења и насиља и пријетњи… Орден свима мајкама на Косову које рађају дјецу, њима припада орден, то је наш став и ту се разликујемо можда од његове светости. Он човјек има право да тако схвата, али је и наше право да на свој начин сагледавамо савремена збивања”.   Александру Вучићу, председнику Србије у уторак увече у Београду уручен је Орден Светог Саве првог реда. Свети архијерејски синод одликовао је Вучића, Милорада Додика, српског члана Председништва Босне и Херцеговине, као и патријарха Српске православне цркве (СПЦ) Иринеја, поводом јубилеја – осам векова аутокефалности Српске православне цркве. Орден Светог Саве првог степена Вучићу је уручио патријарх Иринеј.     Извор: Портал Ин4с
    • By Логос
      Поједини сматрају да ће се у вештачкој интелигенцији, када електронски роботи довољно овладају комплексним алгоритмима понашања, сасвим природно пројавити и разне људске одлике, попут свести о лепоти и хумору, болу и задовољству, слободној вољи и савести. Како читамо код Роџера Пенроуза у Царевом новом уму, то је једно врло наивно веровање. Вољу је могуће замислити једино у недетерминистичком свету. А да ли је такав наш свет? Зашто је слободна воља камен спотицања за људски ум?     У свету је постојало много великих учитеља мудрости. Они су изнели врхунска учења о доброти, правди, љубави, истини, вољи и сл. тако да су њихови следбеници стекли показатеље за етичан, врлински живот. Ипак, ниједан од ових великана духа није био личносна персонификација својих учења. Једино је Христос лично оваплотио истине о којима је говорио. Он је ипостасна вера, лепота, мудрост, љубав – и ипостасна воља. Ово „ипостасно“ треба разумети тако да Христос своју вољу остварује не просто као импулсе своје природе (натурална реакција), него као самовласно и хтеднуто испољавање природе која је у власти личности. Код Христа воља бива активирана не неким неуролошким дејством (иако као човек Он поседује и природну физиологију) колико личносним „оверавањем“. Њена врхунска овера била је пред Голготу. Зато је могуће да Он онима који га убију не узврати природно (љутњом, осветом и сл.) него на лични начин (ипостасно), што ће рећи слободом која им дарује живот вечни и васкрсење. Закључимо да Христос својом влашћу преображава импулсе природе у дела воље, тако да они не буду резултат природне нужности, као што је случај код нас. Његова ипостас није биолошка него – из нашег угла гледано – есхатолошка, будући да је утемељена у Светој Тројици.   Ово нас подстиче да нагласимо појам (пр)оверавања, верификације. Све што је вредно мора да прође кроз огањ провере. Један монах је на почетку свога подвига – као циљ живота – затражио да му Бог да дар љубави. Његов старац му је на то рекао да пази шта тражи, да се ради о једном ризику. Пре него што дарује љубав Господ хоће да добро провери човека. Историја је поље тог одмеравања и она показује ризичност човековог статуса. Наиме, у стихијним снагама овог света тешко је да се у људском духу, како је писао о. Г. Флоровски, разбуди „воља за вољом“, што ће рећи: смелост слободе услед сазнања о стваралачкој дужности и одговорности човека. У свету који пулсира од кретања и који се представља као „завршен“ (а није), појединац доживљава своју немоћ. Генијалне скулптуре Алберта Ђакометија (једног од најзначајнијих скулптора XX века) показују тај усуд (τὸ πεπρωμένο) фигурâ које подсећају на усамљено дрвеће усред зиме које је изгубило своје листове. Није ни чудо: значајну улогу у његовом делу играла су философска питања о људској ситуацији, као и егзистенцијалне и феноменолошке расправе. У својој вулканској богопламености архимандрит Јустин Поповић је у Философским урвинама написао и ово: „обрести се у овом загонетном свету као човек: то је прво и највеће изненађење“. Но, изненађење може да буде и непријатно. У том зачараном космизму лежи зеница трагизма јер је човек обремењен тајнама око себе. Сићушан је у односу на несагледиви универзум и његова воља се показује слабашном. Па ипак, у јеку таквих и сличних гледишта о човеку, Оци Цркве су развили једну оптимистичну антропологију воље која води ка разумевању човека као макрокосмоса. Патристички VII век ће уздићи вољу до степена једне свеобухватне способности. Како је дошло до тога?   Још у IV веку један Отац Цркве је човека описао као макрокосмос у микрокосмосу (цео свет је мален у поређењу са савршеним човеком), имплицирајући да је човек, будући боголико биће, потенцијално већи од целог света. Можемо замислити колику вољу му је дао Бог када му је поверио да по слици Творца влада светом и усмерава га ка извору постојања. С обзиром на значај воље, хришћанска књижевност је дошла до широке лепезе изразâ за вољни феномен човекове личности (воља, вољност, апетит, хтење, жеља, опредељење, извољење, избор, итд.) Сви ови појмови се међусобно разликују; рецимо, θέλημα указује на моћ, а θέλησις на однос.   Да бисмо још више разумели значај воље, обратимо пажњу да Бог путем своје вољне енергије, „оспољашњује“ начин свог постојања и живота. У Светој Тројици не постоји избирљива воља него „божанска и очинска (πατρικὸν) воља“ (сходно једном максимовском изразу који поставља Оца за првоначално ипостазирање заједничке воље) која је проста и коју деле Три Личности. Истовремено, пошто су створена бића производ његове слободне воље, то Бог познаје сва бића као саму своју вољу или своје жеље. Међутим, за разлику од Бога, човек је „вољно биће“ у конфликтном (палом) стању. Сви знамо како је тешко да се две личности са јаком вољом сложе: тада оспољашњење представља претњу за друго биће. Примери из брачне или монашке заједнице то илуструју. Постоје суптилна или манифестна неслагања између стварног понашања света, човека, црквених власти итд и њиховог описа у класичним уџбеницима.   Да бисмо разумели да је ли слободна воља илузија коју ствара наш мозак (убеђује нас да смо ми начинили слободан избор из расположивих опција док је избор већ био начињен), морамо поћи од чињенице да се постојање света уистину не заснива на природи или вољи света, него на вољи Другог. Међутим, Бог је човекову самовласност „поставио као закон“, сагласно једној антиномичној формулацији Св. Григорија Богослова. Бог, тако, установљује човекову слободну вољу. Тиме Григорије жели да каже да слободни избор не само да је могућ, него је и неопходан. Међутим, природу ове воље треба објаснити.   Максим Исповедник приказује природну вољу као један апетит који је на располагању човековом логосу; воља је логосна, па тиме и самоодређујућа. Међутим, воља је и постављање циља а то садржи и многе фантастичне елементе; Максим Исповедник је дефинише као фантастични апетит. И док воља припада природи само као „пуко (просто) хтење“, воља као начин или „како“ воље припада личности.   Обратимо пажњу, међутим, да су Св. Григорије Ниски и Св. Максим Исповедник сматрали да је воља седиште греха. (Стари Грци нису повезивали грех са вољом него са нечистотом.) Стога није исто исцелити људску природу и њену вољу. Исцељење природе бива кроз Христово свеукупно дело које кулминира у васкрсењу. Међутим, сврха исцељења воље је у њеном слободном преобраћењу а то може доћи само изнутра, љубављу. То не може учинити нико уместо нас самих.   Према томе, воља о којој је овде реч не своди се на слободу избора. Она је оно стање о коме смо говорили: лично хтеднуто постојање пред Богом, човеком и светом. Тако права воља није она која се колеба између чињења и нечињења. Штавише, за њу избор не постоји у виду дилеме, него у виду афирмације богодане логосности. Дакле, ако се слобода избора тиче само средине пута а не циља-предодређења, тада ми као хришћани не тежимо слободи која се испоставља као избор између више могућности, него слободи као начину постојања покретаном љубављу.   Енигма теологије, као и уметности, лежи у непознавању путева сазнања унапред. Уосталом, духовни живот је ризик. У теологији влада правило да оно непредвидљиво постаје део живота. Међутим, постоје одређене константе у богословљу које не дозвољавају замагљивање истине: истина се, према томе, не налази у фалсификату, неправди, самовољи, неслободи, казни, прогону… Највише се треба клонити оних који сматрају да поседују истину, да унапред знају „чињенице“, да им је загарантована доминација контекстом… Procul a Jove procul a fulmine. Стога је мрзовоља (или зловоља) међу антиподима горњих појмова воље. Она је пут у гнев, мелахнолију и пад. Апостол Павле је писао Титу (такође епископу): „А епископ као Божији домоуправитељ треба да буде… не самовољан, не гњевљив, не пијаница“ (Тит. 1, 8). Благодат разбуђује слободно произвољење које, у труду подвига, чува човека од волунтаризма пада.   За разлику од самовољних теолога, харизматични теолози не знају откуда им је дошла просветљујућа мисао. Као што је Пикасо приметио да сваки сликар, чак и онај академски, пред сликање неког дела, постаје „лаички сликар“, тако и ми можемо рећи да је сваки прави теолог, пре академског систематизовања мисли, један теолог-лаик. Када вам износи своје мисли на теолошку тему, Јован Зизјулас личи на дете које слободно и заносно приповеда о оном што је видело или доживело. Попут мале Хелене из „Кефалице“, којој навиру мисли и саме се претачу у њен слатки говор. Када дете црта оно нема страха од грешке него повлачи линије као да је потпуно сигурно како његова слика треба да изгледа. Слично је и када пева. То је дар.   Хеленина маштовитост нас подсећа на то да је φαντασία једна темељна одлика воље у антрополошком смислу, која се потврђује као могућност да превазиђемо себе тако што ћемо предодредити своју вољу на основу блаженог циља. Уосталом, сва блаженства су стављена у перспективу будућности (уп. Мт. 5, 3-11). Фантазија је могућност коју човек има да би постављао циљеве док превазилази своје моћи и своју власт (према којима је у контрадикцији), и да помоћу њих иновира своју вољу. Оци нас уче да интегритет имамо тек када наша љубав наведе слободну вољу да се више не супротставља богоданој природи.   Када си у поднебљу истине, тада нестаје тама јер „прође сенка закона, будући да је наступила благодат“. Истина осветљава и оно што је мрачно. Грчки сликар Јанис Царухис је рекао да „на Атици у подне тело упија сенке“. За такве опсервације треба имати посебан осећај. Кад се предаш „Духу који нема ни почетак ни крај“, тада постајеш слободан и примећујеш како једна врлина почиње да тражи другу. Слично томе, пак, кад човек учини један грех тада следи нови грех – на пример, покушава да слаже да га није учинио.   Христос, као превечни Логос Бога Оца у Духу Светоме, јесте личност у којој су протолошки „смештени“ нестворени логоси-жеље Божије о творевини. Он дела у историји на такав начин да Тајну његовога личносног отеловљења сви нараштаји могу вољно да прихвате као есхатолошко назначење, тако да њихово да буде вечно да (уп. Јак 5, 12).     Извор: Теологија.нет

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...