Jump to content
Zoran Đurović

SAŠA KNEŽEVIĆ: RĐAVA EKONOMIJA

Recommended Posts

SAŠA KNEŽEVIĆ: RĐAVA EKONOMIJA

 

Tada jedan od Dvanaestorice, po imenu Juda Iskariotski, otide prvosveštenicima, i reče: Šta ćete mi dati i ja ću vam ga izdati? A oni mu položiše trideset srebrnika (lat. triginta argenteos, grč. τριάκοντα αργύρια) I od tada tražaše zgodno vrijeme da ga izda (Mt. 26:14-16).

Tada vidjevši Juda, izdajnik njegov, da ga osudiše, raskaja se, i vrati trideset srebrniкa prvosveštenicima i starješinama govoreći: Sagriješih što izdadoh krv nevinu. A oni rekoše: Šta mi marimo za to? Ti ćeš vidjeti. I bacivši srebrnike u hramu, iziđe, i otide te se objesi (Mt. 27:3-5).

 

30-srebrnjaka.jpg

Jedan dinar u ono vreme bila je nadnica majstora, tj. plata za ceo dan rada. Rimski vojnici su zarađivali nešto manje. Osnovna godišnja plata jednog legionara 33AD bila je oko 225 dinara. Novčić od srebra zvani dinar ili latinski denarius, na grčkom drahma (δραχμή), imao je težinu 4,36 g. Ali najverovatnije srebrnik koji se pominje u (Mt. 26:15) nije bio rimski srebrni novac čija osnovna jedinica je do Nerona bila teška 3,85 g, ni jevrejski šekel, koji je imao oko 11,4 grama – on nije bio u upotrebi kao zvanična valuta u Rimskom Carstvu – već tirska tetradrahma ili tirski šekel. Rimljani su dozvolili njegov opticaj. To je novac kojim se plaćao porez Hramu i kojim je najverovatnije prvosveštenik Kajafa obmanuo Judu. Novac, kovan u gradu Tiru, sa svojih 14 i nešto grama u odnosu srebra bio je čistiji (94% i više) od rimskog srebrnika (80% srebra). 

Dakle, Juda je izdao Hrista za jednu radničku platu, ili najverovatnije za četri ako je primio tirske šekele. Današnja vrednost[1] te količine srebra (30 x 3,85 g) je 61,2 EUR (1 g = 0,53 EUR)! U tirskim šekelima okolo 181,2 EUR. (Primetite da je nardov miris (mira), kojim je jedna žena – niko ne zna ko je ona? – u Vitaniji, u kući Simona gubavog pomazala Hrista, bio skupocen. Kaštao je trista i više dinara (Mk. 14:3-9) ili deset puta više!

Budući da ta suma novca nije ništa posebno, teško je moguće pretpostaviti da su isključivo finansijski razlozi bili od presudnog značaja za Judin postupak. Ovde je potrebno obratiti pažnju i na to, ko je platio ovu operaciju. To je bio Sinedrion ili zvanična crkvena administracija u teokratskom Izraelu. Reč je dakle o najvišoj vlasti, o »staroj Crkvi« ili »Sinagozi« što je u stvari jedno i isto, jer obe grčke reči ekklesía i synagogê imaju praktički isto značenje.

Juda je u stvari morao za jedan ne tako veliki iznos Sinedrionu da otkrije jedan banalni obaveštajni podatak[2]: Kad će se Hristos pojaviti u vrtu Getsimani, u osami, bez naroda, jer u prisutstvu mase koja je pratila ovog neobičnog Rabina moglo je Njegovo hapšenje da se zakomplikuje. To se moralo uraditi noću, tiho i brzo.

NfFlkEY.jpg

Z. Đurović: Judino izdajstvo

Ko je bio Juda i zašto se je odlučio na jedan takav čin, budući da ta suma novca od trideset kovanica i nije bila bogzna šta?

Po Jevanđelju ljudi su u ono doba imali mesijanska očekivanja. Predosećali su da se nešto važno dešava: Jesi li ti Onaj što će doći, ili drugoga da čekamo? (Lk. 7:19) U uslovima rimljanskog ropstva, često i neizdrživog, tema „spasenja“ nije mogla biti aktualnija. Zato ako Mesija dođe, On mora da bude spretan i jak vojskovođa, koji mora da oslobodi okupirane teritorije, i vladar visoke klase, koji će Jevrejima da osigura vladavinu nad drugim narodima i donese blagostanje na ovoj zemlji. Ovde oslobođenje nema neke konotacije u smislu oslobađanja od grehova, oslobađanja iz ropstva smrti i đavola ili nekog večnog, zagrobnog života – kako danas gledamo i razumemo, više ili manje, reč „spasenje“! Stvar je jako ovozemaljska, ekonomska i (geo)politička, upakirana u neku religioznost. Na jednog takvog mesiju Jevreji i danas čekaju (Šta Rusi očekuju od prorokovanog ruskog cara?).

Međutim, Rimljana je bilo sve više, a oslobođenje (spasenje) izgledalo je nikad dalje. Što je Ravuni politički promašaj, što isprevrće trgovcima tezge u Hramu. Ovi menjači novca[3] i kreditori – kao i danas – imali su neku finansijsku moć i mogli su da utiču na zvaničnu politiku koju su određivali popovi (nekada su se zvali fariseji i oni i Hristos nisu bili u najboljim odnosima). Zato nikako nije slučaj da je odluka da se Ješua ukloni nastupila posle isterivanja „moćnika“ iz Hrama. Dakle ovaj Nazarećanin ne može biti Mesija, već pre neki prevarant i uzurpator, novotarac koji nije poslušan „Crkvi“.

I64IiJN.jpg

Z. Đurović: Izgon trgovaca

Tako doturiti informaciju, o Jevanđelju se to naziva izdajom, zvaničnom teokratskom establišmentu za omanju sumu novca gde će se (sa svojom grupicom sledbenika) nalaziti ovaj neobični Rabin – koji bukvalno ni iz čega može da nahrani nekoliko hiljada ljudi –  i nije bilo neko posebno poduzeće. Za bilo koju drugu informaciju ove vrste kroz istoriju moglo se uzeti kuda bolje novca. Mnogi mi izdajemo i prodajemo, svesno i nesvesno, Hrista za mnoge manje stvari. To je i razlog, da možemo da kažemo da je Juda iz Karijota u stvari lik koga možemo razumeti. Jer u čemu sam ja bolji od njega?

Bez nekog dodatnog patosa koji mu se kasnije kroz srednji vek pripisuje, jer se morala ova priča oko izdajstva dramatološki naduvati, jer inače nema senzacije ni spektakla – a to ljudi vole – , tipa Juda je gori od đavola, pre će biti da je on bio neki „sitni kriminalac“, kojih danas među klirom ovim i onim ima ne tako mali broj. Ovi poslednji „naslednici apostola“, koji potkradaju Crkvu, verovatno su gori i po tome, jer Juda je bio „poslušan zvaničnoj Sinagogi“ kao što i nije mogao da zna da li će Spasitelj stvarno vaskrsnuti, dok ovi znaju da je Pomazanik vaskrsao i nisu poslušni Crkvi.

Računica Sinedriona bila je verovatno dvojaka – 1) u odnosu politike: Bolјe da jedan čovjek umre za narod, a ne da sav narod propadne, ako se desi buna i dođu Rimljani, tj. Kajafina logika (Jov. 11:49-50) i 2) u odnosu finansija, tj. do trgovaca ili imućnih ljudi onog doba, od kojih su mnogi bili i članovi klira, – jer nedopustivo je tolerisati da ti se neko petlja u „biznis“. Dirati u nečije finansije gore je nego objaviti rat! Dakle, imamo barem dva motiva krivičnog dela koji proizlazi iz sprege politike i kapitala. 

Međutim, Juda shvativši koja je stvarna namera ovog hapšenja i da je stvar izmakla kontroli oseti se prevarenim[4] – ovo pokazuje najbolje njegov revolt prema Sinedrionu i bacanje u Hramu krvlju uprljanog srebra. Usled ubistva Hrista prolivena je nevina krv. Juda oseti grižu savesti i kako prenosi Jevanđelje „pokaja se“ (gr. μεταμελούμαι).

Da li se on obesio što nije izdržao – a ko bi mogao da „izdrži“ krivicu za ubistvo Boga? – što se danas (NZ) smatra kao greh, ili se obesio da životom plati za život, što je u duhu Starog Zaveta u kojem je živeo, ne možemo znati, ali najverovatnije bila su prisutna oba motiva.

Da li je onda ovaj mladi čovek zaista bio tako loš ili đavoiman, ako se kajao? Jer đavo se nikad ne kaje. I kako je moguće da se neko kaje ako nema ljubavi? Ili pitajmo se obrnuto: Kako nekome, ako mu je srce hladno kao tartar, može biti žao što je njegov neprijatelj doživeo krah? Zato su pokajanje – a ono je stradanje – i ljubav uvek neraskidivo povezani ...[5]

Mišljenja o tome koliko je bilo bitno za Sinedrion da se problematični Ješua smakne su različita. Na svakom crkvenom saboru ima više tačaka dnevnog reda za razmatranje. Verovatno bi i pitanje o smaknuću Hrista, ako ne zbog svoje specifičnosti (hvatanje noću), bila samo jedna od više tačaka uobičajenog dnevnog reda. Sigurno je specifičnost vanrednog zasedanja bila i u tome, jer Sinod nije baš svaki dan donosio odluku o pogubljenju na kao bajagi javnom suđenju. I ništa više. Jedna fudbalska utakmica treće lige danas može da privuče na stadion više zainteresovanih posmatrača i gledaoca. Da ne pominjemo kako je lako jednu ovakvu rulju uz pomoć ubačenih provokatora „zapaliti“ (Raspni Ga, Raspni ...).

I ne samo što nam to postaje nekako jasno što je „količina srebrenika“, da se ovaj problem oko Isusa reši, bila gotovo beznačajna, već i što je Hristos bio razapet sa još dvojicom sebi po značaju „ravnim“ banditima kojima je „pao grah“ na taj dan da se nad njima izvrši smrtna kazna (Čak je Juda morao da Ga identifikuje poljupcem, da ne bi vojnici uhapsili nekog drugog! Toliko o Njegovoj popularnosti. Barabu su pak sigurno ranije imali priliku da upoznaju).

Ili je Hristos bio likvidiran usput sa još dvojicom lopova, ili su lopovi bili kažnjeni usput sa Pravednikom, nebitno je. Kako za jedne tako i druge svima njima pripisana je ista kazna i isti tretman ... Najnepravednija procedura od postojanja sveta obavlja se onako sporedno, užurbano, jer dolazi šabat, onako ovlaš, onako usput i kobajagi „po propisima“.

Kao što je neprimetno, ponizno i tiho došao u vreme i prostor, rodivši se u jednoj beznačajnoj pećini, Hristos i napušta, sa Golgote, ovaj hrono-top. Napušta ga sa nekog sporednog koloseka, bez neke pompe i počasti, u društvu sa dvojicom izopštenika iz društva – tiho, bez najave i slobodno! (Primetićete da tako deluje i blagodat Božija).

Jovan vrlo šturo opisuje taj događaj: Znajući Isus da se već sve svršilo, da se sasvim ispuni Pismo, reče: Žedan sam! Stajaše pak sud pun octa; a oni napuniše sunđer octa, i nataknuvši na trsku, prinesoše ustima njegovim. A kad Isus okusi ocat reče: Svrši se! I preklonivši glavu, predade duh ... (Jov. 19:28-30).

Luka opisuje da su poslenje Spasiteljeve reči bile: Oče, u ruke Tvoje predajem svoj duh, (23:44), a Marko (15:34) i Matej (27:46): Eloí, Eloí, lemá sabahtáni? (Bože, Bože zašto si me ostavio). Kod sve trojice spominje se cepanje hramovne zavese – simvolika je okončanje Starog Zaveta – i da je od šestog do devetog časa, to je od 15h do 18h, u Palestini nastupio neobičan mrak, budući da u dane pashalnog punog meseca ne može da dođe do pomračenja sunca (Kod rođenja Mesije priroda učestvuje sa neobičnom Zvezdom koju su pratili mudraci!).

Matej pominje i potres i otvaranje grobova i vaskrsenje pravednika koji su došli u Grad i pokazali se mnogima. U Antici bilo je uobičajeno pričati o neobičnim prirodnim događajima koji su pratili smrt velikih muževa (npr. Vergilij, Georgica 1.457sl., o smrti Cezara) i viđenja mrtvih bili su znana književna tema (srav. Dio Kasij, Rimska istorija 51.17.5), radi čega brojni egzegeti smatraju da ove reči imaju prvenstveno simvoličko značenje. Već crkveni Oci su ove reči tumačili kao priliku za Hristov silazak u Ad. Crkvene knjige govore da je Hristos „oplenio (opljačkao) carstvo Ada“, i da je svakog ko je hteo da krene za njim izbavio i uveo u Nebeski Jerusalim. Svakako je ruku pomirenja pružio i svom nevaspitanom i maloumnom apostolu Judi, koji je, ironično, mogao da bude prvi od Dvanaestorice apostola ušavši u Raj.

EgjbmGT.jpg

Z. Đurović: Silazak u Had

Kod sve ove priče koja se izdešavala u nekoliko poslednjih zemaljskih dana Isusa Hrista teško je da je bilo šta normalno ili onako kako se čini: Judin biznis koji nije neki biznis, jer je on rđav ekonomista, popovi koji razapinju Boga u ime Boga, a ta briga im je sporedna, neshvatljiva poniznost Mesije koji dolazi i odilazi u naše vreme i prostor gotovo potpuno neprimetno, a najpre spasava (u pravom smislu reči!) one najgore – razbojnika koji ga je vređao (i pokajao se) i Judu koji se pokajao (i mogao je ako je hteo da izađe sa Njim iz Ada) ...

Sumnja li, dakle, još ko, da prvi neće biti poslednji i poslednji prvi? (Lk. 13:29)

 

[1] Mart, 2017 g. Pretpostavljamo da su novčići od čistog srebra.

[2] Verovatno su ciljevi Sinedriona bili i da se preko novca kompromitira i razbije ova grupica ljudi.

[3] Najverovatnije su menjali običnu rimsku valutu za tirske šekele i obratno. Neku su pak drugog mišljenja, jer su i tirski šakeli kao i rimski novci bili »nekanonski«, budući da su i na glavi i pismu ovih novčića bili iskovani likovi, strogo zabranjeni za izobražavanje po Zakonu (2. Mojs. 20:3-4).

 

 

[4] Juda je nosio kesicu i bio je blagajnik. Već ranije je pomalo kraduckao (bješe lopov, i imaše kesu, i uzimaše što se mećaše u nju ... Jov. 12:6). Međutim, prevariti ili pokrasti lopova je mnogo teže nego običnog čoveka, jer on zna kako lopovi razmišljaju. Očito su moralni standardi, naročito kada je reč o pojmovima kao što su iskrenosti i poštenje, u Starom Zavetu bili daleko niži.

[5] Ukoliko je veća ljubav, utoliko je veće stradanje duše (Sv. Siluan Atonski).

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 47 минута, Zoran Đurović рече

Toliko o Njegovoj popularnosti.

Sve je koncizno i lijepo objasnjeno u tekstu, nema se sta dodati. 

Nego ovo sto sam izdvojio namece jedno razmisljanje kome naizgled nema nekog posebnog objasnjenja. Bog ulazi u tvorevinu tiho u pecini daleko od pompe i mnogih ociju...odrasta u tihoci i mirnoci. U potpunoj mirnoci pocinje misiju, privlaci neke ribare tamo, onda pocinje propovjed privlaci on paznju ljudima, cuje se njegova propovjed, ali opet daleko od neke pompeznosti kada je Juda morao poljupcem da ga oznaci. Na kraju opet u tihoci odlazi na krstu. 

Onda sta dalje, apostoli koji su ga slusali nastoje da prosire ucenje. I onda slijedi paradoks, da vecina apsotola koja su ga slusala zadrzava svoje misionarenje ne bas daleko od Judeje, jedino se apostol Toma otisnuo do Malabarske obale a Pavle koji Hrista u zivotu nije cuo i vidjeo, postaje glavni apostol i apostol neznabozaca onaj koji siri Jevandjelje kroz rimsku imperiju i cije pisanje sacinjava najveci dio NZ pri tome nijednom ne spomenuvsi Bogorodicu ni u kakvom kontekstu. Hajde dobro ima neko objasnjenje, on je imao rimsko drzavljanstvo navodno pa mu je bilo lakse da se krece po carstvu. Ali apostolska propovjed zadrzava se na tome da su se sirom carstva formirali dzepovi hriscanstva koji bi tako vjerovatno i ostali do danas da se nije Konstantin dosjetio da hriscanstvo uzme kao kvasac s kojim ce umjesti jedinstvo carstva. U Konstantinovoj eri dolazi do masovnog prilazenja hriscanstvu, tj pojavom one duhovnosti koja je poznata i danas, tradicionalno-formalna, a ne sustinski preobrazenjska.

Nakon sto se hriscanstvo formalno ustabililo njegovo sirenje se nastavlja jako sporo. Sjeverni dio Evrope i Sloveni susrecu se konverzijom u hriscanstvo tek u 8 i 9 vijeku. Prije toga, izgani nestorijanci su napravili veci podvig i od samih apostola prosirivsi Jevandjelje i u Persiju, centralnu Aziju, sjever Indije i Kinu, ali nije bilo nazalost poolitickog entieta koji bi tu vjeru prigrlio tako da je ona izumrla u Aziji. Ostali dio svijeta, podsaharska Afrika, Americki kontinent i Australija nisu vidjeli Jevandjelje sve do kolonijalizma, ali sirenje jevandjelja kolonijalizmom nije zapravo sirenje vec nametanje i u ucjenjivanje. 

Bog je tajanstven i cuti, mogao bi onako grubo da opalim dok je rijec Bozija doprla do necijeg srca jednom do tad je umrlo njih 150 do kojih nije ili nije bilo vremena da je razumiju. Kao sto je neobjasnjivo zasto postoji ovoliki univerzum, toliko mi je i neobjasnjivo ovo manjakvo jevandjelizovanje svijeta. Kao da Sv.Duh nema snage i trebaju mu Konstantni da bi ucvstili vjeru u narodu. Jedino sto razumijem jeste da ce mnogi prvi biti posljedni i obratno kako to Sasa navodi u svom tekstu na kraju, a to se zaista odnosi i na sve one koji ne samo da nisu krsteni vec ni za Hrista nisu culi. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 33 минута, Justin Waters рече

Bog je tajanstven i cuti, mogao bi onako grubo da opalim dok je rijec Bozija doprla do necijeg srca jednom do tad je umrlo njih 150 do kojih nije ili nije bilo vremena da je razumiju. Kao sto je neobjasnjivo zasto postoji ovoliki univerzum, toliko mi je i neobjasnjivo ovo manjakvo jevandjelizovanje svijeta. Kao da Sv.Duh nema snage i trebaju mu Konstantni da bi ucvstili vjeru u narodu. Jedino sto razumijem jeste da ce mnogi prvi biti posljedni i obratno kako to Sasa navodi u svom tekstu na kraju, a to se zaista odnosi i na sve one koji ne samo da nisu krsteni vec ni za Hrista nisu culi. 

Отац Сава данас у шали помену Путина и Трампа који ће да нам реше питање првенства. На шта сам се надовезао:

пре 12 часа, Vedran рече

То што у шали помињете Путина и Трампа, мени се чини да Дух Свети и тако може да делује. Јер нас Он непрестано изненађује, и тако нас ваљда учи смирењу, да не мислимо да сами решавамо ствари. 

И овде ми изгледа да је у питању слична ствар. Ко зна шта би ми себи умислили да смо евангелизирали цео свет сопственим силама, и шта би од нас било. Дух нас васпитава и спашава нас од нас самих!

Share this post


Link to post
Share on other sites

Искрено, ко од нас не воли помпу? Да све сјаји, фанфаре, трубе и остало. Кад се погледају фотографије ( "завидим" онима који су тамо били) мјеста гдје је Јован крстио Господа, види се да је у питању омања ријека, скоро поток, а свједоци смо да се често представља као да је Дунав! Раздвајање мора куда су Јевреји киднули фараону десило се помоћу "источног вјетра". Далеко од тога да негирам чудеса Божија, јер је тај вјетар оруђе у рукама Творца ( ко има очи да види, нека види). Некако превише идемо, понекад, да " иштемо знаке и чудеса". А текст је заиста охрабрујући.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 38 минута, Vedran рече

И овде ми изгледа да је у питању слична ствар. Ко зна шта би ми себи умислили да смо евангелизирали цео свет сопственим силама, и шта би од нас било. Дух нас васпитава и спашава нас од нас самих!

Moze bit. Ali recimo ne idu mi u glavu, jel bjese ono apsotole iz Efesa "oblak" prenio u Jerusalim, ili obratno, da se pozdrave sa Bogorodicom na samrtnom odru. 

Mislim mogao je tako jedan oblak da nekog apostola odnese do americkog kontinenta, pa onda bi kolonijalisti imali sta da vidie, bio bi to sah mat...ali cudni su putevi Gospodnji. Zbog ovog i mnogih drugih primjera, poprilicno sam slijep i ne volim generalno objektivna cuda. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest

Може ли неко да ми каже ко је Саша Кнежевић?

Текст је, иначе, веома занимљив, али бих волео да знам ко је аутор и да ли има још текстова?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Интересантан текст. Једно мало питање које није везано за смисао текста. Ако је била у питању тако мала сума, како су успели да купе њиву за тај новац? Колика је била уопште та лончарева(крвна) њива? Мало ми је чудно да си могао да је купиш за неколико дневница, радници би се онда лакше богатили у то време и имали своје поседе. Можда је у питању нека специфична прича у коју нисам упућен.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 12 часа, Матусал рече

Интересантан текст. Једно мало питање које није везано за смисао текста. Ако је била у питању тако мала сума, како су успели да купе њиву за тај новац?

Врло леп текст, са подробним обавештењима, у "Тумачењима", па бих сходно томе да нешто додам. Тридесет сребреника за мене првенствено значе мизерну накнаду за издају Бога, исто би било и са тридесет тона сребра. Нешто друго ми је важније, Бог Дух Свети никога не оставља до самога краја, тако је било и са Јудом, сликом већине нас. Ако обратимо пажњу уочићемо да је он три пута позиван, као и Петар само на други начин. Јуда се колебао, није, за разлику од Петра, родио род кајања, безрезервно предавање себе Богу, и вољи Божијој, а зван је три, или више, пута. На први позив је одговорио вративши се у Синедрион и покушавајући да се отараси новца, сведочанства издаје, не би био одбијен да је мисао која га је морила "Издадох крв праву" употпунио речима : "Исус јесте Христос, Син Бога Живога!". Бог му снисходи, и даје другу прилику, да се исповеди Апостолима, они га не би расчеречили, не, он одустаје и од тога и сада гласно изговара недоречену мисао. Бог не одустаје, "Шта ћеш ти пријатељу овде?", "Зар целивом издајеш...?", и гране се, по Предању, савијаху, ал не рече Јуда "Опрости ми Боже!", све прилике је бацио под ноге.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Милан Ракић,
      Uoči dana kad je pre 20 godina počeo rat, čije posledice i danas svi osećamo, opisao sam moj početak rata, iako mislim da moja ratna priča i nije nešto interesantna. Važnije je da svako od nas ostavi trag budućim generacijama, da se ne zaboravi.

      Rat 1999.godine nije prvi rat koji me je zadesio. Moj rat počeo je jednog juna daleke 91-ve godine. Kasno uveče, jedan telefonski poziv prekinuo je dotadašnji miran i lep život. Za mene, moju porodicu i hiljade porodice svih naših naroda na ovom prostoru.
      Negde, daleko na zapadu, poziv u kasne sate. Nazvao me je na telefon “lično” komandir odeljenja. Inače, bio sam na prvom godišnjem i kao najmlađi mogao sam samo da dobijem jun mesec za odmor. Jul i avgust rezervisani su za starije.
      Ukratko, saopštio mi je u jednom dahu: "Dođi sutra na posao, prekidamo ti odmor, ima nekog letenja, paaaa nam trebaš. I da! Ponesi peškir i četkicu za zube, možda će se ostajati duže?!"
      Pitam naivno: ”Da li se to sprema neka gužva?” Gledam na televiziji vesti i ništa na dobro ne sluti.
      Kakvo pitanje, takav odgovor:”Ćuti mali i ne pametuj preko telefona, tvoje je da izvršavaš naređenja. Pametniji od tebe komanduju!”
      Sutradan, sa tamnim slutnjama javih se u jedinicu.
      Izašao sam iz tog rata mnogo dana i godina kasnije!? 
      Ostali deo, pričaćemo drugom prilikom...
      Pred rat 99-e, imao sam čast da vidim na delu sve obimne pripreme i vojne gluposti iz prvog reda.
      Na jednom sastanku jedinice, komandant koji sve zna, objašnjava nam sve po redu, samo ne govori najvažnije. Pomislim na trenutak da je zaboravio!? Iz zadnjih redova, gde smo sedeli mi najmlađi, digao sam ruku tražeći odobrenje da kažem neku reč, a sve u iskrenoj želji da dobrim savetom pomognem. Životne greške su me naučile, pa sam želeo da dam iskren savet. Da nam se ne ponove greške sa početka devedesetih. Ipak su ljudski životi u pitanju.
      Dobio sam ekspresni odgovor lično od komandanta eskadrile.
      "Nije tvoje da tu daješ neke savete. Ovo je vojska i zna se ko kosi, a ko vodu nosi. Nije tvoje da razmišljaš i tu deliš savete, ima ko razmišlja i ko naređuje, a ti slušaj. Sedi!"
      U učionici muk. Kolege znaju da sam ovo već video i preživeo, a zna i komandant.
      Još mi je posle sastanka prijateljski dodao u prolazu:
      "Ovaj rat vode profesionalci, a vi ste se ionako pokazali?!"
      Pretpostavljim da je mislio na moje komandire iz 91-ve. “One pametne koji sve znaju i naređuju!?” 
      U prvom momentu bilo mi je krivo, stegla me u srcu nepravda, omalovažavanje okoline i glupost komande u najavi. 
      Ipak se valjda i ja nešto pitam jer i moj život je u pitanju. Ili se ne pitam i treba da me potroše zbog njihovih karijera. Valjda se od nas očekuje da svi izginemo… Zašto niko neće da sasluša podoficira koji je kroz sve ovo prošao. Zašto ne cene oficire koji su već vodili jedinice u ratu. Zašto penzionišemo generale koji su se dokazali na delu. Sujeta ili šta drugo!?
      Odlučih u sebi da se ne nerviram i da pustim da se sve desi kako je planirano. 
      Tako sam ovaj rat 99-te dočekao opušten. Kad navikneš da te tuku po glavi, posle nekog vremena pređe ti u naviku i ne boli. Oko mene gledao sam pripreme i planiranje komande. Zabrinutost starijih kolega. Sumnje većine u planove i bes prema besmislenim promenama uoči samog rata. Smeškao sam se naivnosti pojedinaca. Jedno vreme. Posle mi je bilo muka.
      Na kraju nisam mogao da gledam gluposti.
      Nekako, nedelju dana pred bombardovanje, krenuo zdravstveni problem. Od svih mogućih bolesti, poče nokat na nozi da mi pravi problem. Nateklo stopalo. Odem kod doktorke i dobijem bolovanje. Pošto sam bio momak. Nikog u BGD, spakujem se i pravac Šabac kod mojih.
      Tih nekoliko dana TV ne gledam, novine me ne interesuju, ionako mi sve komšije prepričavaju preko ograde dok pijemo kafu.
      A komšiluk? 
      Miran, svi u ulici raspoloženi. Ne poznaju nikog iz vojske osim mene i kažu “Kad je on ovde, nema rata sigurno?!” Kao da sam nekakav general u najmanju ruku. 
      "Ubio sam se" tih dana od kafe i ručkova po komšiluku. Svi zovu i ljute se ako nećeš da navratiš. I uvek isto pitanje. “Hoće li biti rata?”
      Kad im kažem da sigurno hoće i da će nas razbiti, samo se nasmiju jer misle da se sprdam sa ozbiljnim pitanjem. Znaju oni da smo mi vojna sila i da nam ništa ne mogu. Tako kažu na televiziji!
      I dođe taj dan…
      Uveče lepo vreme. Vedro. Moj stari Zastavnik avijacije u penziji i ja, sedimo u dvorištu i komentarišemo važne svetske teme. Šta to planira NATO sa nama, kako je komšija Mile orezao višnje, današnje cene na šabačkoj pijaci, dugogodišnja kriza naše vojske, da li da farbamo ogradu ili ne...
      Kaže moj stari Zastavnik: ”Ja sam video i preživeo bombardovanje Beograda 41-ve. Kuću mi srušiše pored Zemunskog aerodroma. Ubiše mi oca, tvog dedu. Kako su švabe tada bile silne i besne. I 44-te kad su odlazili nisu se niti izvinuli, niti smo im naplatili. Zato opet, ove švabe bi da ruše. Da smo im prošli put pošteno naplatili, ne bi im više palo na pamet.”
      Odjednom, uleće u dvorište više komšija i viču: "Počelo bombardovanje!!!"
      U Šapcu tišina, nigde ne grmi, iako su velike kasarne u gradu. Pa dobro, počelo je.
      Pogledam mog Zastavnika. Vidim krenuo bi sa mnom. U pogledu podrška, savet, ponos. Samo kaže: ”Čuvaj se.”
      Pogledom smo sve rekli jedan drugom.
      Majka spustila glavu. Ćuti… Znam da bi rekla: ”Dokle više ti sine? Ima li neko drugi?” 
      Ne govori ništa. Zna da bi se naljutio i ja, a i Zastavnik. Sva se zbunila i šeta po kući. Sprema mi nešto za uz put, dok se ne snađem. Zabrinuta je kao i svaka majka na ovom svetu, kad joj sin kreće u rat. Majka je majka. Ne razlikuje se niti po naciji, veri ili boji kože. 
      Polako se spremim i obrijem, spremam ranac polako, pedantno, ionako znam da rat neće pobeći. Noga mi nije ozdravila, pa na desnu nogu obuvam čizmu, a na levu nogu papuču. Pa dokle stignem. Pošto sam uz glavni put u Šapcu, izađem sve sa kafom u ruci da stopiram. Mislim načekaću se. Na ulici sav komšiluk pored mojih. Kratak zagrljaj. Kažem im da idu kući, da ne brinu, vidimo se za par dana.
      Ostadoh sam u mraku. Zamračenje grada u potpunosti. Kakva glupost. Treba neko da slomi vrat u mraku. Ovi na nebu ionako sve vide što ih zaima.
      I gle čuda!!
      Prvi auto što je naišao, počinje da koči i stade čovek. Do tada, kad god sam stopirao u uniformi, čekao sam sat-dva. Vojnik u miru nikom ne treba. Čovek žuri u Beograd, žena mu u porodilištu u Beogradu . Na sve to samo mu kažem, vozi slobodno brzo i policija noćas želi da se vozi brzo. Auto-put prazan do Beograda. Razmišljam gde da idem? Eskadrili je ratni raspored daleko odavde, ali oni sigurno i nisu tamo. Odlučujem da se javim u Komandu u Zemunu, pa ću onda dalje. Preletismo put do Beograda. Stigosmo za pola sata. Izlazim iz kola kod studenjaka, dignem ruku za pozdrav.
      Stade drugi auto!? Ne mogu da poverujem. Kakva ljudska dobrota. Pita čovek gde idem!?
      Možda ova Srbija još ima šansu da postane dobra zemlja, za sve nas obične građane?!
      Javljam se u Komandu. Mislio sam da nikoga nema, kad ono, svi tamo. Gomila vojnika i starešina stoji u hodniku komande u mraku. Šlemovi i zaštite maske na svima. Oružje na ramenu. Cela komanda stoji u mraku hodnika i čeka... Osluškuju!? Tišina u noći. Teška zapara u vazduhu, pomešana sa ljudskim znojem, mirisom uniformi i masti za konzervaciju oružja. Većina sa zebnjom u očima, očekuju udar bombe u hodniku komande. Vidim poneki strašljiv pogled mladih, ali i ovih matorijih, ovih što ne videše ništa osim Beograda onih teških ratnih 90-tih.
      Ovi matoriji, što dođoše sa zapada gde se ratovalo, opušteni. Pozdravljaju se sa mnom. Pitaju me za starog Zastavnika, pitamo za familiju, zajedničke prijatelje, gde su sad podstanari kao izbeglice? Neki smešteni po kasarnama već osmu godinu, neki u Bristolu, neki kod rodbine. Tim poslednjim je najteže. Začas napravismo galamu u tom mraku. Svi malo živnuli. Upališe se cigarete. Popušta grč strepnje od udara bombe. Pitam gde su moji? Prvi udar po aerodromu je prošao, veliki napad je prešao preko Batajnice. Nemaju vesti o gubicima, šta je pogođeno. Ništa.
      Svu živost u hodniku, razbi naredbodavni ton nekog potpukovnika koji se javio iz dubine tamnog hodnika. Tražio je tišinu. ”Vi tamo mir! Mi smo u ratu, a ne na pijaci.”
      Otkrio čovek svo znanje ovoga sveta. Vidim da je neki vojni talenat, sačuvan u kancelariji u onim teškim vremenima 90-tih. Komanda ga čuvala za ovaj veliki rat. Spopade me uvek muka od takvih, naročito kad mi on odgovori za moju jedinicu.
      "Kako gde su, pa na aerodromu, gde bi bili." 
      Ne mogu da verujem šta čujem!? Izgleda, ništa nismo naučili od aprila 41-ve, a tolike vojne škole svi zajedno završismo.
      Slušam ga u čudu i ne verujem. Ulazim u prvu kancelariju, uzimam telefonsku slušalicu i polako vrtim poznati broj dežurnog eskadrile. Telefoniram, iako ne verujem. Zvoni. Nije ni dvaput zazvonio, kad, javlja se dežurni, samo što nisam seo na dupe od besa i tuge u isto vreme. Ukratko mi kaže, da je jedinica malo pred udar napustila aerodrom, ali da je on ostao sa delom posade i helikopterom za STS i da je baš dobro što sam se javio, jer im trebam.
      “Dođi odmah!”
      Ma daaa, evo sve trčim po ovom mraku. Gledam potpukovnika, a on sretan što je imao pravu informaciju u ovom haosu. To što su ljudi ostavljeni na aerodromu koji je pod udarom NATO avijacije, nije mu predstavljalo problem. Ništa mu nisam rekao. Nekad čovek treba da ćuti. To je jedino pametno. Izađem iz “sigurnosti” komande i polako odšetam prekoputa u zemunski park. Sedoh na klupu pored crkve. 
      E, ovde sam siguran! Polako pristigoše i drugi. Svi ćutimo i čekamo jutro
      Dočekam svitanje u Zemunskom parku sa svima iz komande. Čuli smo iz daljine još dva velika napada na Batajnicu. Mahnuh svima, možda i poslednji put, pa krenuh peške - pravac Batajnica. 
      Izađoh na Glavnu zemunsku ulicu. Prazna, kao da je napušten grad. Odjednom, koči autobus na sred ulice. Otvaraju se vrata, stade čovek na sred ulice zbog jednog vojnika. Srećom, ide za Batajnicu. Vozi čovek kao da je normalan radni dan. U autobusu troje ljudi. Niko ne progovara. Svako u svojim mislima.
      Nešto mislim o onoj našoj navici na loše. Da smo u nekoj zapadnoj zemlji, sve bi stalo prvi dan i otišlo u... A naši ljudi, opušteni kao da grmi pred oluju, a ne da je počeo rat.
      Ovde na ovim prostorima je normalno živeti loše i da svakih par godina neko bombarduje po našim glavama.
      Zato ovi naši prostori i imaju toliko heroja.
      Kao mali čovek, učiniš veliko herojsko delo i posle se vratiš kući. Dočekaju te na vratima problemi. Žena kuka da ti je mala plata, deca da ih izvedeš u park i kupiš patike koje su skuplje od tvoje plate, a ovi iz elektrodistribucije prete da će da ti iseku struju, jer nisi platio račune. A nisi platio jer nemaš...
      I sutra opet odeš na posao i učiniš novo veliko junačko delo.
      Da se vratim na priču.
      Stignem do sela Batajnica. Do aerodroma ima peške još koji kilometer. Polako nastavih. Na kapiji, vojni policajci ne dozvoljavaju ulazak. Kažu bombardovanje je i možete da stradate!? Pitam ih, zar je samo krug aerodroma ograničen za bombe?! Stvarno i od vojnih policajaca, pa je previše. Znam da im je tako naređeno i znam da im je neko naredio da budu na tom mestu, iako je velika verovatnoća da će poginuti u nekom sledećem napadu. Znam i da tog naredbodavca nema tu u blizini, već je u nekom sigurnom bunkeru.
      Krene ubeđivanje, mahanje rukama, pozivanje na ljude i naređenja. Na kraju nekako uđem na aerodrom i pravac ka objektu. Uz put - slike opšteg uništenja.
      Komanda aerodroma pogođena, toplana pogođena, veliki rezervoari uništeni, benzinska pumpa gori od noćas. Polomljeno drveće isčupano iz korena. Od hangara ostali samo skeleti, da nas podsećaju da su tu godinama stajali. Po putu kojim idem, noćas su bačene kasetne bombe. Puno ih je eksplodiralo, ali brojne stoje prosute na sve strane i čekaju svoju žrtvu.
      Ulazim u zgradu koja nema krov. U svojoj kancelarijli, pronalazim dva zastavnika iz sasvim desete jedinice.
      Pitaju me : ”Šta radiš ovde?”
      Onako sa visine. Zastavnički! Pitanjem sam im odgovorio.
      "Šta radite vas dvojica u MOJOJ kancelariji?"
      "Mi obilazimo aerodrom i gledamo koja je zgrada pogođena, da spasavamo opremu."
      "Pa ste našli da spasavate moju kožnu jaknu, letački kombinezon i makete koje godinama skupljam. Od čitavog aerodroma vas dvojica spasavate naše letačke jakne!" 
      Pocrveneše od stida, matori ljudi uhvaćeni u krađi. Ratnoj krađi. Zar su počeli zastavnici da kradu?
      Smrklo mi se, ako izvadim magnum, neću na tome stati, a i ove bitange imaju decu. Sramota za uniformu i čin koji nose. Mahnem rukom i isteram ih napolje.
      Imena im neću spominjati, ali oni znaju da znam i pamtim. Sada su u zasluženoj penziji.
      Brzo pogledah šta je ostalo od opreme i krenuh sa pakovanjem. Naravno prvo gaće, pa ostalo... Zaboravih da može da krene novi napad. Računam, valjda se i neprijatelj nekad odmara. Ranac na leđa i pravac komanda eskadrile.
      Dolazim do komande. Ispred zgrade iskopana rupa za bunker koji nije završen. Pored stoji gazela. Čitava, nije ogrebana, a aerodrom srušen. Dočekuju me dvojica majora pilota. Ostavljeni su uz telefon sa helikopterom za STS. Ostavljeni u iskopanoj rupi u nedovršenom bunkeru ispred komande. I ne samo ostavljeni.
      Njih dvojica su noćas poleteli, kada su ih posle prvog udara po aerodromu zvali sa OC-a. Naše 29-ke poletele da dočekaju prvi udar i oboriše jednu u Vojvodini kod Titela. Sa OC-a zovu i naređuju da gazela poleti i pronađe pilota koji je iskočio. Ljudi bez reči poleteli, idu da traže kolegu, možda klasića, a to nije malo.
      Tražili su kolegu u mraku ratne noći za vreme opšteg haosa na terenu i pronašli su ga. Pokupili sa terena i vratili se zajedno na aerodrom!? Tako su im naredili. Isti oni što su sve isplanirali. Isti oni koji su držali situaciju pod kontrolom. Isti oni koji te noći sede u sigurnosti Straževice.
      Gledam to martovsko jutro, te ljude, moje kolege; znamo se više od decenije, ali te noći su nekako pocrneli, ostarili. Ne vidim sjaj života u očima. Oni su, a opet više nisu oni. Potrošili su se noćas, vršeći svoju dužnost. Dužnost prema svom narodu, svojoj zemlji, jedinici, drugu. Ne znam da li da ih zagrlim kao najrođenije ili da im svašta kažem. Gledam dvojicu heroja. Ja im se divim i dan danas posle dvadeset godina i poštujem tu žrtvu.
      Da li je i Srbija!? 
      Poletesmo zajedno sa aerodroma i prepustismo ga teškoj sudbini. Bacali su po njemu, bombe velike i male narednih 70 i nešto dana.
      Moje kolege posle par dana, dobiše medalju za hrabrost. Zasluženo. Pravedno je kad je dobiju medalju časni ljudi. Heroji.
      Posle dobiše medalje razni likovi, tu istu medalju.
      Obezvrediše medalju, poniziše sve časne ljude.
      Generali sebi podeliše Karađorđeve zvezde i još veće činove. Poniziše generalske činove. 
      Političari podeliše sebi nove stanove, vile i privilegije. Opet poniziše sve ljude ove zemlje.
      Tako je počeo moj rat 99-e...
      https://www.facebook.com/sasa.jovanovic.3572846/posts/2123784821049594
    • Од Снежана,
      Protojerej Saša Umićević paroh u Petrinji, omiljen kod vjernog naroda
       
      Otvoreno nebo najčešće nam je crkvena kupola
      PETRINJA - Gdje god čovek pošao neophodno je da se prilagodi mentalitetu i da razume potrebe ljudi sa kojima živi, iz tog razloga u svim humanitarnim akcijama, obnovama hramova i crkveno-narodnim sabranjima naizostavno učestvujem zajedno sa suprugom Natašom i sinom Arsenijem, koji su mi ujedno i najveća podrška, kaže mladi sveštenik, humanista, entuzijasta i graditelj. 

      *Osim Petrinje nadležni ste paroh i u još nekoliko mjesta. Koliko je pravoslavnih domaćinstava i vjernika pod Vašom nadležnošću?

      – Tako je. Parohiju petrinjsku pored grada Petrinje čini još 55 naseljenih mjesta, i to na području 4 opštine (Petrinja, Sisak, Sunja i Majur),
      a prostire se na preko 120 kilometara. Na tom području danas živi oko 2.200 vjernika u 800 domova koji primaju sveštenika. Do Drugog svjetskog rata na području koje danas pokriva naša parohija bilo je čak 19 funkcionalnih hramova, te su se u svakom od njih vršila bogosluženja, što će reći da je svaki hram imao svog stalnog sveštenika. Na žalost, danas čitavo to područje opslužuje jedan sveštenik iz Petrinje. Parohiju čini mahom starije stanovništvo, dok ovo malo preostalog mlađeg stanovništva odlazi „trbuhom za kruvom“, i to pretežno u zemlje zapadne Evrope.

      *Problemi pravoslavne zajednice su poznati od nazaposlenosti, komunalne loše infrastrukture, još prisutne nesigurnosti. Manje je poznato široj javnosti da Vi pokrećete niz akcija humanitarnog karaktera. Uz ostale sa vjernicima uređujete zgarišta i ostatke nekadašnjih hramova i u njima obavljate službe?


      – Crkva se, od apostolskih vremena, kao neodvojivi dio svoje misije na zemlji, stara o siromašnima i svima koji su na bilo koji način egzistencijalno ugroženi, a takvih je na našoj parohiji zaista mnogo. Bez obzira što se Crkvena opština u Petrinji i sama nalazi u teškoj situaciji, mi ipak dajemo sve od sebe kako bismo pomogli onima kojima je ruka pomoći i milosrđa bližnjeg potrebna. Nekoliko puta godišnje obilazimo potrebite porodice i pojedince, Dom za stara i nemoćna lica, Dom za duševno bolesne odrasle osobe, Opštu bolnicu i svima uručujemo pomoć. U sve akcije uključujem i učenike vjeronauke, jer im se na taj način pruža mogućnost da razvijaju i praktikuju čovjekoljublje na djelu, što sprečava emocionalnu hladnoću i otuđenost od drugog čovjeka. Pored toga, roditeljima pomažemo pri kupovini školskog pribora za djecu, organizujemo sajmove polovne garderobe i obuće, prikupljamo novac za lječenje bolesnih parohijana. Uz sve ove planirane akcije često smo prinuđeni organizovati i dodatne, kako bismo rješili trenutne probleme pred kojima se parohijani nađu. Ako me pitate kako uspjevamo osigurati sredstva za sve ove akcije obzirom da na parohiji živi mahom starije i materijalno ugroženo stanovništvo, koje nije u mogućnosti pomoći naše akcije, moj odgovor je da se sam Gospod po Svom milosrđu i čovekoljublju preko dobrih ljudi stara o tome da makar na tren unesemo malo radosti u sumornu svakodnevnicu ovih ljudi.

      ČEKAMO DAN DA SV. SPIRIDON OPET ZVONI

      *Prijeratna Petrinja je poznata po pravoslavnom hramu Svetog Spiridona. Srušen u ratu, do danas nije obnovljen?

      – Zbog ratnih razaranja mi smo danas prinuđeni da se zajedno sa vernim narodom sabiramo i bogoslužimo pod vedrim nebom, te nam je najčešće otvoreno nebo crkvena kupola. O ratnim razaranjima najbolje može da posvjedoči petrinjski hram Sv. Spiridona koji smo prozvali „hram mučenik“, budući da je taj hram kroz svoju istoriju čak tri puta građen i sva tri puta uništen. Uz ovaj hram, parohija je u svom vlasništvu imala strogi centar grada Petrinje, a u to je uz hram spadala zgrada parohijskog doma, škola, današnji gradski trg, kao i hotel. Većinu te crkvene imovine (osim parohijskog doma) država je oduzela, i danas kada je na snazi zakon o denacionalizaciji imovine slobodno možemo reći da se ništa nije pomjerilo sa mrtve tačke. Međutim, ne gubimo nadu, već se uzdamo u Božiju pravdu, kako po pitanju povrata oduzete imovine, tako i po pitanju hrama, iščekujući dan kada će se crkveno zvono ponovo oglasiti i pozvati vjerni narod na Svetu Liturgiju.

      RUMA, PUTINCI, INĐIJA, PETRINjA…

      *Podižete pravoslavne krstove. Poslednji su u Starom Selu i Brđanima. Pogotovo je interesantan krst u porti crkve Svetog Georgija u Brđanima. Manji broj ljudi zna da ste za ovaj krst imali sve dozvole ali hrvatski ultradesničari su sprečili njegovu izgradnju. Ipak je podignut?!


      – Kao što sam rekao na početku, na području petrinjske parohije nekada je bilo čak 19 hramova. Međutim, najveći broj hramova uništen je u toku Drugog svjetskog rata, dok su preostali uništeni u toku poslednjih ratnih zbivanja. Tako je od nekadašnjih 19 hramova čak 10 uništeno do temelja, dok su od još 4 hrama ostali samo zidovi. Na mestima hramova uništenih do temelja danas nije ostao ni „kamen na kamenu“ koji bi vjerno svedočio o postojanju i mučeničkoj sudbini ovih svetinja. Kako bi se ova mjesta, osvećena molitvama i pokajničkim suzama generacija vjernika sačuvala od zaborava i označila, pokrenuli smo inicijativu za izradu i postavljanje Časnih Krstova. U toku 2017. godine, na ovaj način smo uspeli da označimo tri lokacije, i to: hram Svetih apostola Petra i Pavla u Tremušnjaku, hram Svetog velikomučenika kneza Lazara u Drljačama i hram Svetog oca Nikolaja u Starom Selu, dok nastavak ove akcije planiramo za 2018. godinu. Isto tako, zahvaljujući donacijama Vijeća srpske nacionalne manjine opštine Sunja i naših parohijana, izradili smo, postavili i obložili mermernim kamenom Krst podignut za sve nevino postradale od Drugog svjetskog rata do današnjih dana. Upravo zbog ovog Krsta se podigla velika „prašina“ u hrvatskoj javnosti, te smo čak dobijali pretnje rušenjem i miniranjem, ali Bogu hvala, na kraju je sve ispalo dobro.

      *Iako ste godinama i duhom veoma mlad sveštenik za Vas se slobodno može reći da ste pravi neimar jer u ranijoj parohiji u kojoj ste službovali takođe ste počeli graditi hram?


      – Trudim se koliko mi Gospod daje snage da budem na korist Svete Crkve i vjernog naroda. Tokom vršenja dužnosti paroha drugog karlovačkog, odnosno trebinjsko-utinjskog, zajedno sa članovima Inicijativnog odbora na čijem čelu je Njegovo Preosveštenstvo Episkop gornjokarlovački g. Gerasim, pokrenuli smo nastavak izgradnje hrama Svete Petke u Sjeničaku. Čitavu akciju prikupljanja priloga osmislili smo na jedan vrlo transparentan način, te je rezultat bio neminovan. Ubrzo nakon izgradnje zvonika i stavljanja hrama pod krov (2013. godine) prešao sam na parohiju petrinjsku, gdje sam po dolasku pristupio obnovi kapele Sv. Spiridona, u kojoj se trenutno vrše bogosluženja, budući da je parohijski hram uništen u toku poslednjih ratnih razaranja. Nakon radova na obnovi kapele, pristupili smo obnovi parohijskog doma, koji se nalazio u veoma teškom stanju. I evo, upravo ovih dana smo okončali pomenute radove, te je Crkvena opština Petrinja konačno dobila ne samo potpuno funkcionalan, već i reprezentativan objekat.

      *Službom u Gornjokarlovačkoj eparhiji vratili ste se geografski bliže starim porodičnim korjenima. Od rodnog Srijema u Vojvodini do Banije. Parohijani posebno veseli što na službe dolazite sa suprugom i malim djetetom.

      – Rodio sam se u Rumi, odrastao u Putincima, Bogosloviju završio u Nišu, predavao vjeronauku u OŠ „B.P. Pinki“ u Staroj Pazovi i u STŠ „Mihajlo Pupin“ u Inđiji. Volja Božija me je dovela 2009. godine u Eparhiju gornjokarlovačku gdje sam rukom Preosvećenog Episkopa Gerasima rukopoložen za sveštenika. Dolaskom na parohiju petrinjsku približio sam se starim porodičnim korijenima, kao što ste rekli, obzirom da se moj otac rodio u Johovici, nadomak Novog Grada. Međutim, gdje god čovek pošao neophodno je da se prilagodi mentalitetu i da razumije potrebe ljudi sa kojima živi. Iz tog razloga u svim humanitarnim akcijama, obnovama hramova i crkveno-narodnim sabranjima naizostavno učestvujem zajedno sa suprugom Natašom i sinom Arsenijem, koji su mi ujedno i najveća podrška.
      Srpsko Kolo
    • Guest
    • Од Zoran Đurović,
      Godine 1979. Barry Setterfield dobio je knjigu „Anomalije u astronomiji“. Anamalija je podatak koji se ne uklapa ili ruši postojeću teoriju. Ako na primer tvrdimo da su svi psi crni a vidimo psa koji je druge boje, imamo nekoliko mogućnosti: 1.) ignorisanje i očuvanje teorije; 2.) tvdnja da to, što smo videli, nije pas, jer nije crn; 3.) promena teorije u skladu sa novim podacima.

      Knjiga je na kraju sadržavala tabele merenja v trajanju tri stotine godina pokazujući kako se brzina svetlosti smanjivala. Ovo je bilo u neposrednoj suprotnosti sa onim što smo učili u školama – da je brzina svetlosti konstanta. B. Setterfield je pogledao podatke i iz radoznalosti počeo da istražuje shvativši da ovo smanjenje prevazilazi granice statističke ili ljudske (tehničke) greške. U suštini ova merenja su bila povod za brojne rasprave u naučnim žurnalima do 1941. g. kada je neki eminentni naučnik brzinu svetlosti proglasio za konstantu. Njegova pozicija i ugled bili su takvi da su sve rasprave o brzini svetlosti utihnule.[1]

      Ono što je nužno ispostaviti su implikacije vezane sa brzinu svetlosti i neka druga područja istraživanja kojih se to ticalo. Brzina svetlosti ili njena inverzija zvana Plankova konstanta, nalaze se u svakoj jednačini radioaktivnog raspada (kojima se određuje starost). Brzina svetlosti je numerator ili je Plankova kontanta denumerator. Ako je brzina svetlosti bila brža u prošlosti ili ako je Plankova konstanta bila manja, brzine raspada bile su brže. Ovo nije dopustivo u standardnoj nauci današnjice jednostavno zbog toga jer je evolucija [slučajan i spontan nastanak života i živih bića kroz mutacije] prihvaćena paradigma a evoluciji očajnički treba svo vreme što ga radiometričko datiranje može dati. Zato je ubrzanje vremena poluraspada potpuno neprihvatljivo jer ugrožava vladajuću paradigmu.[2]

      Ali šta govore podaci? Najpre, najranija merenja brzine svetlosti zasnivala su se na vizualnom posmatranju jedne lune Jupitra koja je prolazila iza ogromnog planeta i ponovno se pojavljivala. Pošto su ova merenja zavisila od pogleda i atmosferskih prilika ovde na Zemlji ona nisu bila baš precizna. Ali ipak se pokazalo da brzina svetlosti nije beskonačna, kako se ranije mislilo. Kasnije će eksperimenti postati sve rafiniraniji i pokazati konsistentno i monotono (kako reče neki fizičar) opadanje brzine svetlosti.

      Ali da bi znali šta se dešavalo mnogo ranije od par stotina godina bila su potrebna neka druga merenja, povezana sa brzinom svetlosti. U 80-tim godinama ništa nije bilo dostupno istraživanju B. Setterfielda, jer se on tada morao da brine o svojoj invalidnoj majci i sestri, nakon što mu je preminuo otac. Ovaj »prekid« bio je užasavajuće frustrirajući ali je on bio i potreban kako bi novi podaci postali dostupni. Zapravo podaci su dolazili sa dva druga područja: crveni pomak svetlosti dalekih galaksija, i nešto što se zove „energija nulte tačke“ ENT (eng. Zero point energy).

      Oboje traži objašnjenje. Najpre crveni pomak. Foton svetla emitira se iz atoma kada je jedan od njegovih elektrona prinuđen da napusti svoj položaj i kasnije se vrati natrag. Količina energije koja ga je isterala, oslobađa se kao foton svetla kada se elektron vraća na svoju poziciju. Svaki element je drugačiji, zašto su i fotoni svetla za svaki elemenat (atoma) drugačiji. Kao „bar kode“ različitih proizvoda koje kupujemo u radnji svaki elemenat ima svoju „kodu“ svetlosti koje emituje. Na ovaj način i možemo da kažemo koji elementi sastavljaju različite zvezde, na primer, ili različite plinske oblake u vanjskom kosmosu.

      Ovde na Zemlji postoji standard za svaki elemenat. Crte koji identifikuju svaki elemenat nalaze se na određenim mestima spektra duge. Međutim, kada napustimo našu lokalnu grupu galaksija, vidimo iste obrasce koji određuju specifične elemente. Ali oni pak nisu više na istim mestima spektra – što dalje idemo, više su ove „bar kode“ pomaknute prema crvenom delu spektra. Zato se ovo zove „crveni pomak“.




      http://www.astro.rug.nl/~ndouglas/teaching/IMAGES/achilles.elements.gif

       




      http://lcogt.net/files/styles/fourcol-image/public/Screen%20shot%202011-12-08%20at%209.46.21%20AM.png

       


      Godine 1920. Hubbler videći crveni pomak smatrao je da je on posledica Dopplerovog učinka. Šta je to? Zamislimo policijsku sirenu. Kad nas ona prođe mi čujemo kako se njen zvuk iznenada „utiša“. Ali ovde nije sirena promenila svoj zvuk, već su zvučni valovi koji su se „nabijali“, dok su nam se policijska kola približavala, iznenada počeli da se „razvlače“, u momentu kada su nas kola prošla. Zvučni talasi su se izdužili. Zato taj zvuk čujemo kao zvuk koji opada.

      Ako bi se vasiona širila ovo bi mogao da bude razlog za nastanak crvenog pomaka. Ovaj se pak što dalje gledamo u svemir povećava. Iako je već tada Hubble sumnjao u ovu interpretaciju ona je prihvaćena kao standardno objašnjenje za crveni pomak.

      Ali problemi sa podacima nisu uklonjeni. Godine 1976. astronom William Tifft sa opservatorije Steward iz Arizone proučavao je crveni pomak i zapisivao merenja – upoređivao je razlike u crvenom pomaku među galaksijama. Primetio je nešto što nije očekivao. Najpre je kao i svi ostali očekivao da će crveni pomak da se uvećava tečno kako se bude odmicao od lokalne grupe (ove nama najbliže) galaksija. Očekivao je da će merenja pokazivati postepeno uvećanje crvenog pomaka kao vozilo koje postepeno ubrzava svoju brzinu na autoputu. Ali to nije bilo ono što je Tifft pronašao. On je otkrio da su brojevi, koje je dobijao merenjima, dolazili „u grupama“. Bile su serije koje su bile gotovo identične a onda bi se iznenada pojavio pomak naviše kod druge skupine galaksija. Ovaj bi onda ostajao nepromenjen, kako se dalje odmicao u dubinu kosmosa, dok se ponovo ne bi desio pomak. To je bilo kao kada bi se vozilo kretalo 5 km/h a onda iznenada promenilo brzinu na 10 km/h, 15 itd. a između ništa.

      Tifftov izveštaj su jako kritikovali i osporavali. Jer, naravno, to se nije dešavalo! U Škotskoj Guthrie i Napier, druga dva čuvena astronoma sa opservatorije u Edinburgu, odlučili su da pobiju Tiffta jednom i zauvek. Počevši od 1980. godine obojica su deset godina prikupljali podatke sa stotina galaksija. Kada su posao okončali shvatili su da je Tifft bio u pravu što su i objavili u studiji. Crveni pomak bio je „stepenast“ ili kvantiziran.

      Očigledno je bilo da crveni pomak nije proizvod udaljavanja ili ekspanzije svemira, jer se ono ne bi moglo dešavati u skokovima. Ovaj zaključak je saglasan sa podacima ali i dalje ostaje neprihvaćen od strane brojnih savremenih astronoma i astrofizičara. Ali podaci su tu i svako može sam da ih proveri – ako želi.

      Ali ako se svemir ne širi, da li je onda statičan? Dokazi potvrđuju statičnost ili tačnije blagu oscilaciju na način kao kada vidimo balon pun vode koji smo ostavili na plati. Ovo je u skladu sa zaključcima Narlikera i Arpa, astronomi i kosmolozi, iz 1993. godine. Svemir ne mora da se širi i ne može da se iznenada skupi (kolapsira) ako u njemu postoji materija (ova postoji) i ako je prisutna blaga oscilacija (kao što podaci govore da se to i dešava).

      Zanimljivo je da je Pismo ponovo hiljade godine ispred nauke. Dvanaest puta u Bibliji Bog izjavljuje „da je raširio nebo“. U većini slučajeva izjava ove radnje je u gramatičkoj prošlosti u okviru sedmice stvaranja.

      Dakle, šta je to što prouzrokuje crveni pomak ako on nije posledica Dopplerovog efekta, to jest ako se svemir ne širi? To nije bio jedini problem. Nije samo crveni pomak bio anomalija. Plankova konstanta saglasno merenjima uvećavala se (što takođe ne bi smelo da se dešava), masa subatomskih čestica se uvećavala, a brzina svetlosti opadala. Opservatorije su primetile još nešto što nije bilo „u redu“. Dok događaji mogu tačno biti predviđeni u našem, orbitalnom, kalendaru, činilo se da atomski satovi „zaostaju“ ili polako „kasne“. Još više, sve ove promene, izgledalo je, da se dešavaju jednovremeno što je navodilo na zaključak da one mora da imaju zajednički uzrok.

      Međutim, šta je prouzrokovalo ove promene? Postoji nešto što uniformno utiče na sve ove kategorije ili elektromagnetne osobine svemira. Da bi se shvatilo šta u stvari određuje ove kategorije moramo najpre predočiti sliku onog što je otkriveno. Zamislite sada jednu hermetički zapečaćenu flašu iz koje su ispumpani svi atomi i subatomske čestice – sva materija. Ovako mi zapravo shvatamo vakuum. Ali toplotna radijacija je još uvek prisutna i ona se može izmeriti. Istraživači su zato ohladili ovu posudu što više su mogli – praktički do apsolutne nule. Ali taj vakuum nije bio vakuum. On je kipeo elektromagnetnom energijom koja je bila neovisna kako od materije tako i temperature. Iz tog razloga ovu elektromagnetnu energiju prozvali su „energija nulte tačke“ ili ENT (ili eng. ZPE od Zero point energy).

      Ovo je bio dokaz da ZPE postoji. Već 1911. godine teoriju o njoj izneo je Max Plank u svom „drugom istraživanju“. Fizičari svuda u svetu pokušali su da pojasne drugu situaciju. Plank je pokazao da ovi podaci koji su „odudarali“ mogu da se pojasne ako bi postojala neka energija koja bi bila pervazivna (prodiruća) u celom svemiru ili prostoru. Jačina te energije tada u jednačinama bila je definisana kao „h“ što će i postati Plankova konstanta. Njegova teorija bila je da u vakuumu postoji neka energija koja nije ovisna bilo od temperature ili mase.

      Ali sama priča o otkriću ENT ili ZPE počinje još ranije. Godine 1890. Rydberg započeo je istraživanje u želji da pojasni spektralne linije u „bar kodama“ ili spektru svakog elementa dok emituje svetlo. Pronašao je jednačinu koja je jako precizno opisivala položaje ovih crta. Nauka je počela da traži razlog zašto su Rydbergove jednačine funkcionisale. Uspeli su refinisati jednačine tako da je dobijen gotovo savršeni spoj za spektar svakog elementa. Ali 1925. godine Robert Mulliken primetio je da dužine valova spektralnih crta nisu bile savršeno uklopljene. Kada je proverio ove linije primetio je blagi pomak u odnosu na teoretske položaje koje bi ove crte morale da imaju.

      Pre Mullikenovog rada, Plank je već napisao svoj drugi rad pretpostavljajući postojanje pervazivne energije u čitavom svemiru. Einstein i Stern pokupili su predlog, kao i Nernst, i postalo je jasno da je ova energija morala biti unutrašnja i univerzalna pojava svemira. Kada je Mulliken video varijacije spektralnih crta od onoga što se teoretski očekivalo, on je ovo povezao sa energijom u prostoru koja je udarala o atome utičući na njihovo kretanje. Ova energija prozvana je energija nulte tačke ili ENT.

      Kroz rad Heisenberga i ostalih postajalo je jasno da je Plankova konstanta u stvari mera za neodredljivost položaja subatomskih čestica. Godine 1962. ustanovljeno je da je ova neodredljivost položaja prouzrokovana udaranjem elektromagnetnih valova ENT. I to je bio ključ. U stvari, g. 1987, Hal Puthoff pokazao je da su elektroni ostajali u svojim orbitalama i nisu se ni izvrtali ni uvrtali (zbog potrošene energije) upravo radi energije koju su primali od ENT.

      U jednačinama koje opisuju ponašanje elektrona u orbitali oko nukleusa (jezgra), „h“ je takođe mera njegovog ugaonog momenta (moment impulsa). U vezi sa tim pokazalo se da „h“ raste sa vremenom – a to je značilo da je i ENT morala da raste sa vremenom. Ali kako jačina ENT raste tako raste i orbitalni kutni momenat. Tako raste i energija orbitale. To znači da je sada potrebno više energije da bi se elektron pomerio sa svog položaja u odnosu na jezgro nego u prošlosti, kao i to da će biti sada oslobođeno više energije kada se ovaj vrati natrag. To je značilo da će bar koda, identifikujući foton svetlosti koji dolazi iz određenog elementa, biti pomerena u pravcu više energetskog ili plavijeg kraja spektra kako teče vreme. Zato vidimo svetlost prošlosti (koja nam dolazi od galaksija) pomerenu ka crvenom delu.


       



      http://i38.servimg.com/u/f38/19/01/64/13/sp110.jpg


       
      Ako je ovo mogući razlog za crveni pomak, zašto rezultati merenja izgledaju „stepenasto“ ili „kvantizirano“?

      Razlog za ovo vrlo je u stvari prost: materija se odupire promenama. Neko koji gura težak sto, ovo će moći da izvede jedino trzajima. Sto se odupire pomeranju dok snaga koja pomera nije veća od upora. Istu stvar čine i atomi u odnosu na ENT – odupiru se promeni sve dok narastajuća energija ne učini njihovo suprostavljanje nemogućim. Nakon toga sve jedan atom u svemiru skače na viši energetski nivo u isto vreme. Kao posledica i svetlost se pomera ka plavom kraju spektra.

      Zato kada posmatramo svemir mi zapravo gledamo nazad u vreme i možemo da vidimo kako se energija nulte tačke uvećavala kroz vreme. Razlozi zašto se ona uvećavala nalaze se u drugim radovima na stranici koju smo pomenuli. (Sada se nećemo upuštati u to). Međutim, konačni učinak je to da možemo gledajući u kosmos, sve do njegovih granica, videti šta se dešavalo u njegovim počecima.

      Čini se, na ovoj tačci, da će veća energija koju je atomima dobavljala rastuća ENT značiti i uvećanja brzine atomskih procesa. Ali dešava se baš suprotno. To je radi toga jer su mase elektrona i drugih atomskih čestica porasle rastom ENT. Ali pošto se kinetička energija očuvava u ovom procesu, ovo znači da se brzina kretanja čestica morala smanjiti. Zato uvećanjem ENT dolazi do usporavanja atomskih procesa.

      Merenja crvenog pomaka najdalje koliko smo mogli sa najjačim instrumentima da dopremo govore da je početna vrednost ENT bila blizu nule ili jako mala, da je porasla jako brzo u početku i da se njena rast kasnije usporavala. Dobar prikaz toga je naduvan balon koji odvežemo i pustimo. On svoju energiju u početku oslobađa jako brzo, a kasnije sve sporije kako se količina vazduha u balonu smanjuje. Ova „kriva dejstva“ jednaka je krivi crvenog pomaka kada zagledamo u početak vremena. Ekstremno brz početak koji se brzo usporava i kasnije prelazi u oscilaciju. Oscilacija je godine 1970. pokazala obrat kada su merenja svih konstanti sinhrono okrenule svoje trendove.

      Pošto je crveni pomak proizvod promene energije nulte tačke i pošto ova energija određuje brzinu atomskih procesa, ovo znači da možemo pogledati na krivu crvenog pomaka i odrediti kako brzo su se odvijali atomski procesi u ranom kosmosu. Odgovor je „ekstremno brzo“. Ovo takođe znači da se je radioaktivni raspad odvijao neverovatno brzo u početku i onda se izravnao vremenom. Ovo je razlog zbog kojeg stalno primećujemo stare datume u kristalima cirkonija u Adskim slojevima, na primer, koji pokazuju više od četiri milijarde godina. Kada se atomsko vreme ispravi na orbitalno vreme uz pomoć jedne od dviju formula (jednu izvedemo iz krive crvenog pomaka a drugu neovisno od nje), možemo shvatiti kad se zapravo geološko doba zvano Ad (ili Had) desilo.

      Merenja crvenog pomaka počevši sa kraja odakle dopire naše oko formiraju ovu krivu: 

      http://www.setterfield.org/ZPE-Plasma_model_clip_image004.gif
       
      Merenja u početku padaju jako brzo uravnavajući se kasnije i stajući upravo na granici naše lokalne skupine galaksija. Ova kriva takođe odražava pad brzine svetlosti i brzine mnogih atomskh procesa uključujući i stupnje radioaktivnog raspada.

      Upravo koristeći ovaj metod, ne tako davno, B. Setterfield se šokirao otkrivši da atomsko datirane katastrofe u zemljanom geološkom stubu tačno odgovaraju trima katastrofama koje se pominju u knjizi Postanja: Noev potop, Vavilonska kula i Pelegovo doba.

      Sledi tabela koja pokazuje ove ispravke (A.C. znači „posle stvaranja“ ili eng. „After Creation“)

      Godine nisu uzete iz Masoretskog teksta (redakcije Pisma) nego iz starije Aleksandrijske Septuaginte. Mazoretski tekst preveden je oko godine 100 A.D. (Anno Domini ili posle Hrista). Zbog nekog razloga prevodioci su opustili znak za „100“ u brojevima za starost ljudi u Postanju 5 i 11 kada su ovi imali sinove koji su pomenuti u spisku. Crkveni dokumenti iz vremena od pre 100 A.D. pominju da je od stvaranja prošlo 6.000 godina, što govori da smo danas u 8.000 godinama od stvaranja. Stariji datumi korišteni su u tabeli.

      Konverzija geoloških doba i atomskog vremena u orbitalno vreme.


       
      ATOMSKE GODINE

      GEOLOŠKO DOBA

      GODINE PRE HRISTA B.C.

      GODINE OD STVARANJA A.C.


       
      ARHEOZOIK


       

       
      14 - 8 mia.

      sedmica stvaranja

      5810

      0

      8 - 4.57 mia.

      neimenovan

      5810 - 5344

      0 - 466

      4.57 - 3.8 mia.

      Had

      5344 - 5114

      466 - 696

      3.8 - 2.5 mia.

      Arhaik

      5114 - 4594

      696 - 1216

      2.5 mia.- 900 mio.

      rani Proterozoik

      4594 - 3677

      1216 - 2133

      900 - 600 mio.

      Kriogenij

      3677 - 3460

      2133 - 2350

      KATASTROFA 1
      730 mio.

      "Zemlja grudve snega"
      Noev potop

      3554

      2256

      600 - 542 mio.

      Ediakarij

      3460 - 3418

      2350 - 2392


       
      PALEOZOIK


       

       
      542 - 488 mio.

      Kambrij

      3418 - 3377

      2392 - 2433

      488 - 443 mio.

      Ordovicij

      3377 - 3342

      2433 - 2468

      443 - 416 mio.

      Silurij

      3342 - 3321

      2468 - 2489

      416 - 359 mio.

      Devonij

      3321 - 3277

      2489 - 2533

      359 - 299 mio.

      Karbon

      3277 - 3231

      2533 - 2579

      299 - 251 mio.

      Permij

      3231 - 3182

      2579 - 2628

      KATASTROFA 2
      251 mio.

      Permsko izumiranje
      Vavilonska katastrofa

      3182

      2628


       
      MEZOZOIK


       

       
      251 - 200 mio.

      Trias

      3182 - 3139

      2628 - 2671

      200 - 146 mio.

      Jura

      3139 - 3092

      2671 - 2718

      146 - 65.5 mio.

      Kreda

      3092 - 3023

      2718 - 2787

      KATASTROFA 3
      65.5 mio.

      K/T izumiranje
      počinje delenje kontinenata Peleg

      3023 početak

      2787 početak


       
      KENOZOIK


       

       
      65.5 - 23 mio.

      Terciar – Paleogen

      3023 - 2988

      2787 - 2822

      23 - 1.81 mio.

      Terciar - Meogen

      2988 - 2864

      2822 - 2946

      2.6 mio.

      Početak ledenog doba

      Vreme Jova

      okolo 2900

      okolo 2910

      1.81 mio. - 2345 B.C.

      Kvartarij

      2864 - 2345

      2946 - 3465


       

       
      Barry and Helen Setterfield: THE BIBLE AND GEOLOGY, Genesis Science Research letting data lead to theory, sept. 2009, 2011





      [1] Na ovoj stranici www.setterfield.org ima gomila članaka koji istražuju ovo područje.

      [2] Nauka trvdi da je Zemlja stara milijarde godina, koje su „izmerene“ sa pretpostavkom, da je u prošlosti kao i u sadašnjosti brzina radiaktivnog raspada bila ista. Dakle, orbitalne godine jednako su atomske godine. One su nužne, jer je „slučaju“ pored svega ostalog potrebno i puno vremena, ne bi li se nešto samo od sebe „iskombinovalo“.  Ovde ne ulazimo u to „šta se to kombinovalo“ i „kako“, jer nikom na svetu nije jasan ovaj mehanizam.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...