Jump to content

Како смо оборили Ф-117-једно војничко сећање: „Иде `мафија` на положај, вечерас обарамо ’мираж’!“

Оцени ову тему


Препоручена порука

Вечерас обарамо „Мираж”...

f117-sa3.jpg

Одмарали смо на војничким душецима простртим по поду у просторијама економије у Шимановцима. Тог поподнева из Јакова су нам се придружили водник Мирослав Денчев и војник Владимир Милић. Требало је да кренемо на дежурство око 17.30 часова.

Око пола шест долази поручник Дарко Николић и наређује да се спремимо јер ћемо ускоро кренути на положај. Били смо млади, ничег се нисмо плашили. Звали смо себе „мафијом” и том речју се међусобно поздрављали.

l

Крећемо на положај Влада и ја. Пролазим поред свих који леже и уз поздрав дланом о длан кажем:

– Иде мафија на положај, вечерас обарамо ’мираж’.

Сви отпоздрављају, дајући себи и нама морала и снаге. Крећемо возилом ТАМ-110. Дарко вози, а ми смо на каросерији. Кажем Влади:

– Ако вечерас нешто не оборимо, ништа нисмо урадили.

Долазимо на положај. Дарко улази у кабину УНК, а Влада и ја се „смештамо” неких тридесетак метара од кабине и 50–60 метара од ЛР. Удубљење у којем смо личило је на ров, а у ствари је био колотраг великих трактора. Поред нас телефон за везу са УНК.

У 19.45 часова, на знак приправност број 1, одлазимо до лансирних рампи, прикључујемо електроприкључак (ОШ) на ракете и враћамо се (ракете још нису биле „крштене” – нисмо им дали пригодно женско име). Лежимо у трави. Рампе се уз шкрипу и цијукање покрећу лево-десно. У једном тренутку Влада диже слушалицу и слушајући разговор у кабини УНК, окреће се ка мени и каже:

– Кућо, ови ће да гађају.

– Шта да гађају!, кажем.

Само што сам то изговорио, чуо се кратак прасак, а онда тутњава и сјај пламена по целом положају. Земља се затресла, осећало се како вибрира тло испод нас. А онда, не зна се шта пада по нама, камење, земља, грање. Креће и друга, исте манифестације. Кад су се мало удаљиле и смањио се звук мотора, као да је настала тишина јер је бука агрегата много слабија од буке ракета при старту. Чујем из села грају, галаму и аплаузе. Људи се радују, навијају као на утакмици. Одушевљени су.

04_250RBR

На небу танка облачност. Видим одвајање стартног мотора прве ракете. Она онда улази у облак, који на том месту заблесне од пламена маршевског мотора. Потом је јако синуло, а онда је небо почело да пламти. Настаде карамбол. Црвенило се шири кроз облаке. Авион почиње да пада и појављује се испод облака. Пада доле, а ја имам утисак да иде право на мене. Најпре обојица лежемо на земљу, а онда устајемо и трчећи се скривамо у оближњи канал. Тражећи заклон упадамо у воду. А ето, авион је падао далеко од нас, више од 10 km. Док је падао ка земљи, по њему је осута паљба ПВО артиљерије.

Онако мокри долазимо до кабине. После десетак минута Дарко искаче из кабине и пита нас шта смо видели. Кажем му:

– Видели смо да је нешто пало, не знамо шта.

Након још неколико речи окренуо се и отишао назад.

После неког времена почињемо да се премештамо. Обарамо рекорд у превођењу. Велике металне клинове, који учвршћују прилазне мостиће, а које смо забијали у земљу помоћу прибора „баба и деда”, вадимо голим рукама, неком надљудском снагом! Позадинац долази до нас, даје нам по мало воде да попијемо јер су нам уста потпуно сува. Све смо спаковали и утоварили.

У једном тренутку долази потпуковник Дани и каже:

– Шта сте урадили, урадили сте. Брзо се са техником склоните одавде.

Na-danasnji-dan-je-oboren-nevidljivi-F-117-2

Био је то изузетан физички напор, који смо без иједног светла у потпуном мраку савладали. Кад смо дошли у Прхово потврђено нам је да је оборен F-117А.

Послужилац лансирне рампе, војник Мирко Љубојевић

Портал ЧОЈСТВО


Одломак из књиге „Пад ноћног сокола”, аутор пуковник Славиша Голубовић

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 4 weeks later...

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Драгана Милошевић,
      Колико је само текстова објављено у богословској или светоотачкој литератури у којима се говори о праштању као темељу духовног живота и путу који човека води у Царство небеско. И колико год они били утемељени, ни из далека не могу оставити утисак какав оставља само један пример истинског хришћанског праштања. Такво је сведочанство о праштању архимандрита Пајсија, некадашњег хиландарског игумана, онима који су му у грађанском рату 90-тих у селима Сребренице поклали више од 30 чланова породице.
      Горди људи нису кадри да приме и сведоче истину. Гордим људима отац гордости, непријатељ Божији од искони, лаж открива као истину и наводи их да постану сведоци лажи „у име истине“. Људи црне душе, нечисте савести, упрљаног образа, плитке памети и охладнелог срца, нису и не могу бити примери српског карактера, примери српског „самоослобођења“, путовође једног народа, објективни критичари. 
      Истина се открива људима Божијим, људима кротким, смиреним, побожним, честитим. Такав је, међу многима знаним и незнаним, у овом народу, у овом свету и веку, био и недавно упокојени архимандрит Пајсије, негдашњи протос Свете Горе Атонске, игуман манастира Хиландара, и на крају свога краткога земаљскога пута и живота – обновитељ православног монаштва на југу Србије, и игуман манастира Светог Прохора Пчињског.
      Иако сам га познавао и добро и дуго, иако сам са њим провео незаборавне дане и ноћи у разним приликама, у Хиландару, Кареји, Грчкој и Србији, нећу у овом тексту - који намењујем за покој његове душе, уместо свеће воштанице - писати о његовом подвижништву, љубави, трпељивости, кротости, богољубљу, братољубљу, духовништву, византијском појању, богослужењу. О томе ће, у времену које долази, сведочити и говорити његова многобројна духовна деца – монаси, монахиње, свештеници, хришћани из Грчке, Босне поносне, Македоније, Србије, и из многих других земаља.
      У овом тексту, заупокојеном сведочењу, исписаћу истину, Богу и многим православним хришћанима знану, о њему – Србину из Сребренице, Сребреници, и злочину. Ову истину исписујемо у времену када је народ архимандрита Пајсија стављен на стуб срама и распет; и пре тога, оклеветан због злочина у Сребреници.
      Неколико месеци након избијања рата у Босни и Херцеговини 1992. године, у манастир Хиландар су, као и свуда где Срби живе, стизале страшне и црне вести о новом поклању Срба у Босни и Херцеговини. Поново су се, као и 1941. године, повампириле усташко-муслиманске ханџар дивизије, оштрили су се ножеви и нови „србосјеци“, спремало ново поклање и изводило етничко чишћење Срба, кројили нови и остваривали стари планови о прогону босанско-херцеговачких Срба са својих вековних огњишта. Никли су нови концентрациони логори, пунила су се српска гробља, правиле нове, масовне и необележене гробнице, вијорили се црни барјаци, рушиле и сваковрсно скрнавиле древне српске цркве и манстири, добрим делом Босне господарили разни Изетбеговићи, Празине, Делимустафићи, Дудаковићи и слични исламски фанатици. Само Бог зна колико је Срба тада убијено, али би убијених било много више да Срби нису по злу упамтили Павелића, Степинца, Јасеновац и друга масовна српска стратишта из времена Другог светског рата.
      У том рату, за који Срби нису криви, било је жртава на све стране. И српских, и хрватских, и муслиманских. Те црне вести са краја двадесетог века никога нису остављале равнодушним, па ни хиландарске оце. Они су на то имали одговор. Хиландарци су се са својим игуманом Пајсијем молили да Господ свима подари понајпре унутрашњег, а потом и спољашњег мира, али и да у Царству Небеском упокоји све оне који пострадаше због православне вере и свог српског имена.
      У том суровом и крвавом рату, муслимански фанатици су у његовом родном селу Чичевци (20 километара од Сребренице) убили четрдесет братсвеника из фамилије хиландарског игумана. Од најближе родбине, на Ђурђевдан 1992. године, убили су му брата од стрица Симу Танасијевића, са којим се у младости највише дружио и војску служио. Неколико дана касније, 10. маја 1992. године, убили су му рођеног брата Миленка (р.1954. г.) и деду Манојла Танасијевића. Сви су побијени у атару свог села, а Симо је мучен најстрашнијим мукама у муслиманском затвору. Злочин су извршиле прве комшије и стари познаници, муслимани из суседног села Јадра.
      Једног каснијег поподнева, у смирају сунца, када Хиландар посебно мирише миром, у хиландарској канцеларији је зазвонио телефон. Јавио се, као и обично, монах Василије (Урошевић), тадашњи манастирски епитроп задужен за контакте са народом. Са друге стране зачуо се глас:
      – Овде команда јединице Војске републике Српске. Тражимо да чујемо хиландарског игумана Пајсија.
      Отац Василије је замолио официра да позове поново за десетак минута, док он позове игумана да дође из његове монашке келије. Отац Пајсије је дошао, а док телефон није поново позвонио, размишљао је да ће поново чути црни глас из свог родног краја. Премишљао је у себи ко је од његових најближих нова жртва исламског фундаментализма. Није дуго чекао. Телефон је поново позвонио. Када се официр представио, и уверио да разговара са хиландарским игуманом, кренуо је са својом причом:
      – Оче игумане, наше јединице су ухватиле једног познатог муслиманског зликовца, кољача из околине Сребренице. На ислеђивању је признао да је, поред многих других Срба, лично мучио и убио – како је рекао – брата првог попа са Свете Горе. Он је сада у нашим рукама, и тај нема осећај гриже савести због почињеног злочина. Одлучили смо да вас позовемо, и његов живот стављамо у Ваше руке. Како Ви кажете, ми ћемо тако урадити – војнички је завршио свој „рапорт“.
      Игуман је заћутао неколико тренутака, а онда, својим смиреним и тихим гласом, рекао:
      – Ја га нисам тражио. Ја сам му опростио. Нека му Бог суди по делу његовом. Што се мене тиче – слободан је, а ви радите како вас Бог учи. 
      Официр је, не верујући да то чује, питао да ли га је добро разумео. Отац Пајсије је поновио свој одговор. На крају разговора, официр је рекао:
      – Када сте тако одлучили, ми ћемо га пустити.
      Будући да сам био сведок ове јеванђелске приче, дуго сам размишљао о овом готово библијском и драматичном догађају: Шта би човек урадио да су га животне неприлике и воља других довеле у овакву ситуацију? Каквим би судом судио, и каквом би мером мерио?
      Знао је отац Пајсије да је коначни суд у рукама Божијим, да је крв људска – како Његош каже - „рана наопака, да је боље - како каже Јевросима мајка - изгубити главу него своју огрешити душу; да човек хришћанин не завршава у мртвачком сандуку, и у два метра гроба; да је ово на земљи само прво, измериво, краће полувреме у утакмици које овде људи воде са ограничене земље за бескрајно и вечно Небо Божије.
      Све је то знао, и то веома добро, отац Пајсије. Јер, да ту истину није знао, не би у овоме свету и веку сав био Човек, сав Хришћанин, сав Монах, сав Светогорац и Хиландарац, сав Србин. Знао је отац Пајсије да то није учинио због тога да би се људи дивили, да би о томе причали, да би неко о томе писао и приповедао. Знао је да је, по речима Светог Јустина Ћелијског, људска душа важнија од свега. Зато је тако и одговорио.
      Протојереј Велибор Џомић
      извор
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Човек је човеку постао непријатељ, а ми смо браћа, различити по безброј ствари, од идентитета, националних, државних, полних, много тога је различито међу нама, али много више је идентично, рекао је патријарх Порфирије у интервјуу за Радио Београд 2, који је водио главни и одговорни уредник Радоман Кањевац. Говорећи о Косову и Метохији, истакао је да дубоко верује да ће се пре или касније наћи нека додирна тачка и могућност за заједнички живот Албанаца и Срба, и других народа на КиМ.

      Звучни запис првог дела разговора
      Звучни запис другог дела разговора
       
      Извор: РТС
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 4. маја 2021. године, на Васкршњи уторак свету архијерејску Литургију у храму Световаведењске обитељи у Београду. 
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Пред читалачком публиком је нови мартовско-априлски 378. број „Православног мисионараˮ. Наведени број је посвећен 350-годишњици упокојења светог Василија чудотворца Острошког, а носи наслов „Свети Василије Острошки – сведок Васкрсењаˮ. Садржај новог броја званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе слушаоцима Радио-Беседе представио је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора овог мисионарског гласила.

       

       
       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Доносимо видео запис разговора протопрезвитера-ставрофора Гојка Перовића, пароха цетињског и ректора Богословије Светог Петра Цетињског. Овај интервју реализован је у оквиру пројекта Грађанско новинарство.
×
×
  • Креирај ново...