Jump to content
  1. "Tamo daleko"

    "Tamo daleko"

  2. PredragVId

    PredragVId

  3. александар живаљев
  4. Justin Waters

    Justin Waters

  5. Марина Савковић

    Марина Савковић

  6. Јован

    Јован

  7. ines

    ines

  8. Лапис Лазули

    Лапис Лазули

  9. RYLAH

    RYLAH

  10. Јелена011

    Јелена011

  11. Православни Србин
  12. Grizzly Adams

    Grizzly Adams

  13. Србендиловић

    Србендиловић

  14. JESSY

    JESSY

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Ако се сви и саблазне о тебе, ја се нећу никад саблазнити“ (Мт 26,33)     Овим речима је на смео и врло директан начин Свети апостол Петар желео Христу да стави до знања да неће никада одустати од Њега. Грчки глагол саблазнити – σκανδαλίζω означава заправо и активност човека који прима неку вест или учествује у неком моменту која га разочарава или обесхрабрује, али и активност онога који узрокује ту саблазан. Она значи дакле, разочарење, обесхрабрење, губљење поверења као и уништење неке вредности код друге особе. Зашто је Свети апостол Петар изрекао ове речи? Несумњиво из разлога што је желео да Христу, кога воли, покаже да не постоји појава или прилика која би га могла натерати да одступи од Њега. Његова љубав је била на провери и та провера је моменат његовог одрицања који су описала сва четворица јеванђелиста (Матеј, Марко, Лука и Јован) и сви су без изузетка са особитом намером то учинили. Јасно је да разлог томе није да би показали напросто Петрово одступништво, због, не дао Бог, љубоморе или зависти према њему, јер би иначе јеванђелски текст био у потпуности бесмислен, него пре чини се да прикажу управо супротно – Божанску љубав. Код Светог Јована Богослова још је описан и начин на који је Господ Христос поново призвао Петра у апостолство. Тако је показао да љубав према Њему не може никада бити узалудна или бесмислена. На љубав, Господ Христос је одговарао љубављу. Свети апостол Петар је на љубав, чини се у једном моменту одговорио страхом и одрицањем. Господ је и на страх и одрицање одговорио љубављу. Веза између љубави Божије и љубави људске је била и остала веза у покајању и чежњи за сусретом са Њим.   Уколико се загледамо у човека, у свој његовој сложености, осећањима, настројењима, слабостима и промашајима, можемо рећи да је човек заиста биће које има свој циљ и смисао и да није само акцидентална – случајна биолошка појава. До таквог закључка, морамо признати, и неће бити много тешко да дођемо, јер је за рађање другог човека потребна љубав и жеља. Овај став, наравно, биће разумљив само онима који верују у Бога, или се преиспитују, а можда и делом препознају љубав и жељу као два битна елемента људскога живота.   Да ли и зашто смемо то да кажемо? Уколико слушамо противнике, који се баве генетским и сваким другим видом инжењеринга, који броје радије мртве него живе, наши искази су тешко схватљиви. Ипак, после доласка Христовог у овај свет, откривена је истина да сваки човек, сваки појединац од 7,000,000,000.00 људи није случајна појава, него да је добио посебно назначење и правац будући да је рођен у једном одређеном простору и времену са одређеним људима и да као такав има посебан задатак и циљ. Ми који верујемо у Бога рећи ћемо да је циљ и задатак свакога од нас, свакако да учини овај свет бољим, или да кажемо, да учини овај свет бољим тако што ће свој живот живети са Богом истине, вере и љубави, са Оним који Једини може обрисати сваку сузу, сваки бесмисао преокренути, и најважније победити смрт.   Читајући синаксар, (краћи текст који даје опис празновања одређеног дана), за Велику Среду, среду Страсне седмице, чујемо следеће речи:   „…Исус рече: пре него што петао двапут запева, три пута ћеш ме се одрећи, као што је и било. А када Петра беше ухватио безграничан страх, показујући Богу немоћ природе, и уједно пошто њему уручи васељену, да од своје природе немоћ схвативши, милостив буде према онима који греше; јер трократно Петрово одрицање, представљало је Богу грех свих људи. Најпре, заповест коју погази Адам, друго, гажење писаног Закона, и треће, само оваплоћење Речи; које је на крају Спас трократним покајањем исцелио; јер га је трипут упитао: Петре, љубиш ли ме? А после свега овога говори ученицима (показујући по човечански, како је за све страшна смрт)…“   Овај кратак текст, врло јасно описује неколико појава које полако али сигурно преовладавају у срцима људи, па тако и код Светог апостола Петра, у мислима, у њиховом делању. СТРАХ…СТРАХ…СТРАХ… Појава и осећање које човек доживљава када осећа суштинску угроженост, када примети да му је наметнута нужност, дакле када све око њега води у правцу смрти. Пре три дана сам чуо за несретни случај стоматолога из Новог Сада, сина свештеника, који је свој животни крст овенчао, можемо слободно рећи мученичком смрћу. Исти дан ми је стигла вест да је преминуо пријатељ мојих пријатеља од, тако кажу, корона вируса, оставивши иза себе жену и двоје мале деце. Очито да је свака вест усмерена ка томе да и мене подсети да сам и сам смртан. Шта се може породити у срцу човека који слуша о смрти својих ближњих и ближњих његових ближњих? Прво туга, а онда страх… И опет страх. Ипак на једноставан начин, горе цитирани синаксар, јасно нам открива да када је у питању страх, и то можда и безграничан, изазван је због немоћи природе. Зар није и сам Христос „показао по човечански, колико је за све страшна смрт“? Зар није и њему текла зној као капље крви? Они који траже у Светом Јеванђељу доказ о бесмислености Христа(!?) и Његове жртве, најчешће се „хватају“ за овај детаљ. Нажалост, слаба им је работа, а посао унапред осуђен на пропаст. Овде се наиме, види само још једном, да је Христос у свему сличан нама, осим у греху. Видимо дакле, да је природа суочена са смрћу, па и људска у лику Светог апостола Петра, доживела безгранични страх. Такав страх да је апостол „прогутао“ сопствене речи и одрекао се Христа, и то не једном него три пута. СТРАХ…. СТРАХ…. СТРАХ… Изгони веру и удаљује људе од смисла, од Бога. Јасно је дакле да је природи људској својствено да страхује, да тужи и да пати. Посебно када се суочи са смрћу.   Међутим да ли страх може бити добар? Може ако је потребно некога преплашеног спремити на нешто или за нешто. Намерно или не, дешавају се злоупотребе, које се морају избећи. Зашто то кажем? Разлог је јасан, инсистирајући на информацији да људи непрестано умиру и да овај вирус односи животе, у људе усељавамо исти онај безгранични страх, који је доживео и Свети апостол Петар, исти онај страх који изгони веру, изгони смисао, тера људе у кулоаре свести и савести. Неко наравно може рећи: „Побогу, па морамо рећи како ствари стоје“! Нико ту врсту добронамерности не може оспорити, али када нешто радимо морамо знати који ће бити крајњи циљ нашега дела. Христос рецимо, како о томе говори Свети Атанасије Велики, можда и није морао да умре на Крсту, али се то десило из особитог разлога, а и крај умирања на крсту није СМРТ већ ВАСКРСЕЊЕ. Нестаће и ове пандемије, или можда и неће, али једно је сигурно људи већ ослабљене воље и ослабљеног духа, биће још подложнији не само манипулацијама како неки тврде, него управо истим тим болестима против којих се боримо. СТРАХ…СТРАХ…СТРАХ… ДОСТА!   Рецимо доста, окренимо се сви искуству Цркве, најпре ми који у њој представљамо свештенство (за неке „најзатуцанији део“ Цркве), и пробудимо се као оно када је Христос будио апостоле и осврнимо се на Његове речи: „Бдите и молите се да не паднете у искушење“! На нас ће тек бити повика… Хоћемо ли бити млаке вере или бити уз народ који страда, не више од КОВИД-а 19, него од СТРАХ-а верзија 2020, а онда и 2021 итд… Хоћемо ли бити напросто у ишчекивању времена када ћемо моћи мирно да обављамо обавезе на које смо навикнути, или ћемо данас више него икад обављати ону основну обавезу – молитвом јачати људе у вери и за веру. Овде се наравно не ради о жељи да ширимо веру прозелитизмом користећи се страхом. За то нас оптужују моћници овога света, па ваљда пошто им се чини да је „успешна“, покушавају и сами да користе ту методу! И велики и мали моћници света, па и онај из сенке, заборављају најважнију чињеницу, хришћанство тј. Црква никада није страхом ништа чинила него једино и искључиво ЉУБАВЉУ. Зато Цркви ни врата пакла не могу ништа. Зато тим истима не би било лоше да чују ону старозаветну: „чујте моћници и уразумите се, јер је с`нама Бог“ (песма из службе великог повечерја). Тај позив на уразумљење, али у љубави, упућен је свима. Свима, без изузетка. Имамо ли снаге? Имамо ли вере? Ако је до нас, тешко ће бити? Ако је до Бога све је већ речено.   И тако… У том чудесном 21. веку, двадесете године тог истог века, дешава се једна чудесна појава која чини се, незаустављиво мења слику света. И можда, поставићете питање себи на крају, какве везе има саблажњени Петар са корона вирусом КОВИД-19. Одговор је врло једноставан: хришћани су, чини се, пред овим вирусом осетили исти онај страх и спремни су да се одрекну Бога љубави како би избегли смрт, исто као и Петар пре и после Гетсиманије. Какве сличности има Петрово време са нашим? Само утолико што и једно и друго време траже човека – Петра после васкрсења – Петра пред Васкрслим Христом – који ће стамено, чврсто и непоколебљиво да сведочи своју веру, човека код ког ће љубав да изагна страх и стрепњу напоље, а да усели веру и наду! А Бог? Бог је васкрсао и ту је!     ХРИСТОС ВАСКРСЕ!     протојереј Јован Милановић, ректор Карловачке богословије   Извор: Епархија сремска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Према класичној дефиницији авве Евагрија “Ако си богослов, молићеш се исправно. А ако се молиш исправно, ти си богослов.“ Према традиционалном православном схватању, теологија није ни наука, ни ученост, ни академско проучавање. Бити теолог значи имати искуства личног сусрета са Богом кроз молитву и богослужење.     Теологију би требало да надахњује Бог; она не би требало да буде човечија реч, већ реч Духа изговорена људским уснама. Прави хришћански богослов је онај који може да ћути све док Свети Дух не дотакне струне његове душе. Право богословље се рађа само онда када људска реч утихне, а реч Духа навире из душе. Од тог тренутка се “љубитељ речи“ претвара у “љубитеља мудрости“, реторичар – у теолога.   По Светом Григорију Низијанзину, не може свако бити богослов, већ само онај који чисти себе зарад Бога. Не могу сви учествовати у богословским расправама него само они који то могу чинити на исправан начин. Коначно, не може се ни свако богословско питање разматрати јавно.   Теолошка расправа није за свакога. Говорим вам, није за свакога – то није баш јефтино и лако прегнуће… Она мора бити сачувана за одређене прилике, за одређену публику, и одређене границе се морају поштовати. Она није за све људе већ само за оне чије је знање проверено и поуздано, и, што је још важније, који су већ прошли, или, у најмању руку, пролазе кроз очишћење тела и душе.   Теологија, по Светом Григорију, није друго до успињање ка Богу. Григорије користи традиционалну представу Мојсија на Гори Синају да нагласи како је прави теолог само онај ко је кадар ући у облак и сусрести се с`Богом лице у лице. У овој вишезначној, алегоричној слици, Мојсије символише особу чије богословље проистиче из искуства сусрета са Богом. Аарон представља неког чије је богословље засновано на ономе што је чуо од других; Надаб и Абиху оличавају оне који тврде да су теолози јер заузимају високо место у црквеној хијерархији. Али ни познавање туђег искуства нити црквени чин никоме не дају право да себе проглашава богословом. Они хришћани који чисте себе у складу са Божјим заповестима могу узети учешће у богословским расправама; они који нису очишћени – не би требало.   Према томе, очишћење душе је неопходан предуслов за бављење богословљем. Његова је сврха садржана у изреци: “Зар није говорити о Богу предивна ствар? Али је још већа очистити себе зарад Бога.“ Овде, очишћење (катарза) није супротстављена богословљу; пре је теологија то усхођење до врха Синајске Горе које је неоствариво без очишћења.   Оно што је потребно за бављење теологијом није толико интелектуални напор, нити спољашње образовање или начитаност, већ најпре – смирење и скромност . Према Григорију, смирење није у нечијем спољашњем изгледу, који може често обманути, па чак и у нечијем односу према другима, већ у његовом опхођењу (ставу) према Богу. Свети Григорије сматра да није смирен онај ко говори мало о себи, или ко говори у присуству неколицине, али ретко, или онај ко „говори о Богу суздржано, ко зна шта да каже, а шта да прећути“.   Другим речима, свако може бити добар хришћанин, али није свако способан да истражује дубине учења, где многе ствари треба прекрити апофатичком тишином. Свако може размишљати о питањима богословља, али не може свако бити упућен у његове тајне. Сви хришћани морају очистити себе за Бога: што је човек очишћенији, то су јасније речи Духа из његових устију. Истинско богословље се пре рађа из тихог и скрушеног стајања пред Богом неголи из спекулативног умовања о теолошким питањима.   Можемо приметити да је овакво схватање битно другачије од онога што уобичнајено сматрамо „теологијом“. Једна од трагичних последица разилажења између хришћанске теорије и праксе, између вере и знања јесте та, да у данашње време знање о богословским стварима не подразумева нужно и постојање вере . Можете бити теолог а не припадати ни једној црквеној заједници; у принципу, ви чак и не морате веровати у Бога да бисте постали дипломирани богослов. Богословље је сведено на један од предмета људскога знања и стављено раме уз раме са хемијом, математиком или биологијом.   Још једно разилажење који би требало поменути јесте и оно између теологије и богослужења. За православног богослова, богослужбени текстови нису једноставно дела изванредних теолога и поета, већ такође и плодови молитвеног искуства оних који су задобили светост и обожење (теозу, ??????). Богословски ауторитет богослужбених текстова је, по мом мишљењу, већи од оних из дела Отаца Цркве, јер није све из њихових дела једнаке богословске вредности и није све усвојено од пуноте Цркве.   Богослужбени текстови, напротив, прихваћени су од целе Цркве као “правило вере“(kanon pisteos), они се читају и певају свуда у Православним Црквама већ вековима. За све ово време, свако погрешна и Православљу страна идеја која се могла увући, било због неразумевања или пропуста, бивала је уклањана самим црквеним Предањем, остављајући чисто и исправно учење, обучено у поетске форме црквених песама.   Пре неку годину сам наишао на краћи чланак у журналу Коптске цркве у којем се каже да је та црква одлучила да из служебника уклони молитве за оне који су заточени у паклу, јер су те молитве “у супротности са православним учењем“. Збуњен овим чланком, одлучио сам да упитам неког представника коптске цркве о разлозима за такав потез.    Када се указала прилика, поставио сам то питање једном коптском митрополиту, који је на то одговорио да је одлуку донео Синод јер, по њиховом учењу, ниједна молитва не може помоћи онима у паклу. Рекао сам митрополиту да у литургијској пракси Руске Православне Цркве и осталих помесних Православних Цркава постоје молитве за оне који су заточени у паклу, те да ми верујемо у њихову спасоносну снагу. Ово је изненадило митрополита и он је обећао да ће детаљније проучити тај проблем.   Током овог разговора са митрополитом ја сам изнео своја размишљања о томе како неко може отићи веома далеко, па чак и изгубити битна учења вере, због тежње да се исправљају богослужбени текстови текстова. Православни богослужбени текстови су значајни због своје способности да изнесу тачно мерило богословске истине, тако да човек мора увек потврђивати теологију користећи богослужбене текстове као водич, а не обрнуто. Правило вере (Lex credendi) произилази из правила мољења (lex orandi), а догме се сматрају божанским откровењем јер су произашле из молитве и јер су откривене Цркви у њеним божанственим службама. Тако, ако постоји неко неслагање у разумевању догме између извесног богословског ауторитета и богослужбеног текста, радије бих дао предност овом другом. И ако би нека уџбеник догматског богословља садржао гледишта различита од оних које имамо у богослужбеним текстовима, онда би требало исправити уџбеник, а не богослужбене текстове.   Још више је недопустиво, по мом гледању на ствар, преправљање богослужбених текстова по угледу на савремене норме. Релативно недавно је Римокатоличка црква одлучила да уклони такозване “антисемитске“ текстове из службе на Велики Петак. Неколико чланова Православне Цркве је почело са пропагирањем идеје ревизије Православних служби, са намером да их учини ближим савременим стандардима политичке коректности.    На пример, покојни протојереј Серџ Хакел из Енглеске, активни учесник јеврејско-хришћанског дијалога, предложио је уклањање свих текстова из служби током Страсне седмице који говоре о кривици Јевреја за смрт Христа (упореди његов чланак “Како западна теологија после Аушвица кореспондира са савешћу и службама Руске Православне Цркве“, у Теологији после Аушвица и њеним односом са Теологијом после Гулага:Последице и закључци, Санкт Петерсбург, 1999, на руском).    Он такође тврди да само “површно и селективно“ читање Новог Завета наводи читаоца на закључак да су Јевреји разапели Христа. У стварности, наглашава, то је учинио Понтије Пилат и римска администрација, који су највише одговорни за Исусово осуђивање и распеће.   Ово је само један од многобројних примера за то како извртање lex credendi (правила вере) неизбежно доводи до “исправки’ у lex orandi (правилу мољења), и обратно. Ово није само питање преправљања богослужбеног предања, него и преиспитивање хришћанске историје и учења. Главна тема сва четири Јеванђеља јесте сукоб између Христа и Јевреја, који на крају за њега захтевају смртну казну.    Конфликт између Христа и римске администрације није постојао, она је била умешана само зато што Јевреји нису имали права да извршавају смртну казну. Ово је све толико очигледно да не изискује даље објашњење. Тачно тако је и древна Црква разумела Јеванђелску причу и то се разумевање одразило у богослужбеним текстовима. Међутим, савремена правила “политичке коректности“ налажу другачију интерпретацију са жељи да не само црквене службе, већ и саму хришћанску веру ускладе са модерним трендовима.   Православно Предање поседује довољан број “одбрамбених механизама“ који спречавају стране елементе да продру у богослужбену праксу. Имам на уму оне механизме који су употребљавани када би се погрешна и јеретичка мишљења уводила у богослужбене текстове под изговором њиховог исправљања. Један пример за подсећање је тај, што је несторијанство почело са предлогом да се замени широко употребљаван термин Theotokos (Богородица) са Christotokos (Христородица), који се Несторију чинио прикладнијим.    Када је стављен тај предлог, активиран је један од одбрамбених механизама: православни народ је постао огорчен и протестовао је. Касније, други механизам је покренут, када су се теолози састали да расправљају о проблему. Коначно, сазван је Васељенски Сабор. Ту се испоставило да је то опасна христолошка јерес која је вребала прерушена у наизглед безопасну богослужбену иновацију, и као таква је и осуђена од Сабора.   Поновно откривање везе између богословља, богослужења и делања, између lex orandi (правило мољења), lex credendi (правило вере) и lex vivendi (правило живљења) јесте један од хитних задатака богословског образовања у 21. веку. Целовита представа о “теологији“ као искључиво књишком знању мора се довести под знак питања. Сама идеја “богословског факултета“ као једног од многих других на световном универзитету мора се поновно размотрити. Појмови као “не-конфесионална“, “непристрасна“, “објективна“ или “свеобухватна“ теологија као супротност “конфесионалне“ или “искључиве“ морају се преиспитати.   Извод из предавања Епископа Илариона (Алфејева) одржаног на Виклиф колеџу Универзитета у Торонту   (Wycliffe College, University of Toronto)     Извор: Светосавље
    • Од Поуке.орг - инфо,
      По благослову Његовог Блаженства митрополита кијевског и све Украјине Онуфрија, 6. и 7. фебруара 2020. године у Кијевској духовној академији (КДА) одржаће се међународна научна конференција на тему „Црква мученикâ: прогон вере и  Цркве у 20. веку“. Конференција је организована поводом прослављања светих новомученика и исповедника 20. века, а организују је КДА и Центар за изучавање наслеђа новомученика и исповедника 20. века.     Научна конференција ће се бавити излагањем и систематизацијом сведочанстава и историјских извора о прогону Православне Цркве, репресијом против православног свешенства у совјетско време, истраживањем архивских докумената о прогоњеном свештенству; бавиће се рехабилитацијом и овековечењем спомена жртви репресије, осмишљавањем исповедничког пута Православне Цркве у времену богоборства.   До сада су се пријавили учесници из 17  земаља, и то: Украјине, Немачке, Италије, Француске, САД, Велике Британије, Пољске, Румуније, Србије, Естоније, Литваније, Грузије, Русије, Белорусије, Молдавије, Израиља; примљено је 98 радова, од којих ће њих 60 бити прочитано на овом скупу.     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Православна Епархија бачка и Одељење за спољне црквене везе Московске Патријаршије организују Међународну научну конференцију под насловом „Руска емиграција у Србији у 20. веку“. Конференција ће бити одржана у Матици српској у Новом Саду, 20. децембра 2019. године.     Свечано отварање конференције, са поздравним словом, ће бити уприличено у 10 часова у свечаној дворани Матице српске. Конференција ће бити одржана у две сесије: преподневна, која ће трајати од 11 до 13,30 часова, и поподневна од 17 до 18,30 часова, када је предвиђено представљање закључака конференције.   Циљ конференције је да се поводом стогодишњице доласка руских избеглица у Краљевину СХС (1920. године) прикаже живот и рад руских избеглица, њихов допринос нашем друштву, узајамни односи наших народа, а посебно односи Српске Православне Цркве и Заграничне Руске Православне Цркве.   Учешће на конференцији ће узети:   Проф. др Алексеј Тимофејев, Философски факултет Универзитета у Београду   Проф. др Владислав Пузовић, Православни богословски факултет Универзитета у Београду   Др Милана Живановић, научни сарадник Института за новију историју Србије   Др Радован Пилиповић, директор Архива Српске Православне Цркве   Др Виктор Иванович Косик, професор Института за славистику Руске академије наука   Проф. Андреј Александрович Кострјуков, Православни Свето-Тихоновски хуманитарни универзитет   Проф. др Владислав Ивановић Голдин, Северни (Арктички) федерални универзитет   Господин Алексеј Арсењев, публициста   Историчар мср Петар Ђурђев, Историјски архив Града Новог Сада     Извор: Инфо-служба Епархије бачке
×
×
  • Креирај ново...