Jump to content

Ко си ти, Христе?

Оцени ову тему


Препоручена порука

Седим у полумраку у једном нашем средњевековном манастиру. Ово је, на срећу, један од оних манастира који је сачуван потпуности у коме се види и осећа историја у сваком милиметру. Манастир је осветљен у току вечерњег и јутарњег служења само са пар свећа што даје још већу лепоту и мистику овог места. Монаси читају, наизменично, више и не разазнајем шта, очигледно ми је пажња попустила као по обичају, а и... јако је тешко ући у траг свим тим канонима који се читају јако брзо и неразговетно. Помало сам чак и љут што не разумем и што не могу да разазнам речи већ само тон гласа који је исти, онако мајсторски усаглашен. Помишљам да је то чак и смешно, јер, опет се губи суштина зарад форме, али... погледам себе и видим да сам ту, а нисам.

Негде сам тамо. Одлутао у неким својим мислима и пространствима која ме вуку и задржавају негде изван овог видеокруга. Лепо је бити негде тамо увиђам, помало чак и зачуђен да то помишљам на овако посебном месту дискретно осветљеним воштаницама. Питам се, зар не бих био овде и сада да сам задовољан ониме шта видим и осећам баш ту где јесам и ко сам... Не, то нема везе са местом у коме сам се налазио већ са душевним расположењем и душом која је упорно решила да оде негде, било где, само да не стоји ту, огољена пред Творцем. У овом полумраку, чини ми се, све много јасније видим и уз гласове монаха чије речи не разазнајем, своје врло јасно чујем, што чини душу узнемиреном. Има право свакако. Ту се суочава са собом. Просто, лакше јој је побећи него се суочити са собом. Схватио сам већ тада колико је тешко бити монах, јер баш ту, наизглед у миру и самоћи ти се суочаваш за аждајом која из тебе извире и њу кротиш, ако успеш.

Размишљам о свему што ми помисли диктирају. О љубави, о породици, о људима који ми се нађу у видеокругу, о самоћи, о пропуштеним приликама... покушам да докучим где сам највише погрешио, и наравно, пронађем мноштво грешака, али више сам у потрази за неком која би била кључна за ово стање бекства у коме сам. Наизглед ми се чини да сам нешто пронашао. Немир креће још јаче да навире, чак и очи засузе. Крећем да испитујем, попут скенера целу ситуацију стављам на сиви сто и снимам, фотографишем из више угла, заузимам различите положаје, ставове, рашчлањавам целу причу на ситне делове, покушам да проникнем у сваки од њих и да бар разумем шта се догодило, зашто сам у том тренутку баш тако одреаговао и поступио. И баш када мислим да сам до нечега дошао и нашао нешто опипљиво наиђем на зид. И тако у круг, зид се испречи, ћорсокак.

Мој зид, бар у тим мислима, је моје срце. Не да се отворити. Немам кључ, а нисам га ни имао у тим моментима када је било неопходно откључати га. Било је немогуће применити силу. Силовање душе и срца не би донело ништа друго до горких плодова и тога постајем свестан, чак и разумем себе, али... зашто нисам истрајао? – почињем да постављам питање. Зашто се нисам сломио? Подижем поглед и обраћам Му се: зашто ме ниси сломио?! Зашто си ћутао и ниси ми дао чисто срце?! Како да знам шта је добро за мене, ако ми већ срце бива закључано и залеђено?!

Тргнем се, баш ту, и друге помисли крећу да навиру и размишљам о томе да је кључ свега моја залеђеност срца и да ми је потребан лекар, па чак и практичан, неко ко ће умети поред мене и Бога да загледа у моје срце и замоли га да се одмрзне. Као да предалеко одлазим у својим мислима, неки нови немир већ достиже свој врхунац. Згрчим се и кажем: помилуј... опрости... и тако некако се заврши. Бар тај моменат.

Вратио сам се, канон и даље траје, речи и даље не разазнајем, али почиње све полако да буде мање битно, јер стојим пред Њим и док гледам у Њега, све више видим себе као препреку. Подижем главу и поново Га погледам у очи и изговарам, тако да се и сам изненадим одакле ми те речи: Ко си ти, Христе? Опрости, али ја Те не познајем. Говорим да верујем у Тебе, да сам Твој, али ја Те нажалост још увек не познајем.

Изненађен изговореним, а опет и способношћу да изнесем ову своју истину, осетим да је цела унутрашњост пометена. Више ништа неће бити исто, оголио сам се употпуности. Осећања крећу да навиру попут вртлога, сећања попут филмског платна да се приказују, осећам бол и радост, тугу и мир, страх и немир... Све у једном. И стојим затечен... У моменту осетим, да ово није све, да ће овог пута одговорити, и ја не знам шта са тим. Уплашен сам. Ипак, као да се припремам за овај судбоносни тренутак и одједном, изговарам: Опрости, али не могу. Нисам спреман.

Изговарам и сам себе збуњујем изреченим. Попут немог посматрача, збуњен, узбуђен и зачуђен, стишавам се и просто ми није јасно шта се догодило. Ни како сам га призвао, а ни како је дошло до тога да се повучем пред Њим. Желео сам да задржим тај осећај, да се поново вратим, да поново покушам, али просто, није време. Нисам спреман.

Неки мир се појављује, готово ни од куда. Питања која су надолазила просто су се губила јер нису имала никакву више вредност ни тежину. Суштинска потреба човековог бића је разговор са Њим, увиђам, па тако све остало бива јефтино, бар у том моменту.

У једном разговору са игуманом, он ми говори: Да ли ти заиста верујеш да је ОН ту и сада? Да ли ти знаш да ОН јесте ту и да је свеприсутан? И потом потврђује. ОН ЈЕСТЕ. Као да је одзвонило у мојој унутрашњости. Он јесте... Он је заиста ту. Баш овде и баш сада. Бог.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Nidzo, jako si lijepo povezao otvorenost srca sa stvarnom, a ne formalnom, pripadnoscu Hristu. Tebi za utjehu, mnogi smo tako slomljeni svojim padovima, patnjama i strahovima, da se i Gospodnji, a i lik bliznjeg izoblicuje, zamagljuje, udaljuje, tj. u nasoj uobrazilji, ne u stvarnosti. Samo formalna i verbalna pripadnost Hristu se uvijek razoblici u djelima, rijecima, a na kraju i u mislima i opstem nastrojenju srca i duse. Da budem jasnija, ne govovrim o tebi,vec uopsteno, jer u mnogo cemu prepoznajem i sebe i ljude oko sebe, tako da, ne boj, se, u toj patnji i toj 'izdaji' nisi sam. Paradoksalno je da umom prihvatamo i mantramo, mantramo floskule o ljubavi, uljuljkujemo se u prijatnim osjecanjima vezano za sebe, svoju duhovnost, liturgijsku stvarnost, a kad dodje vjera na ispit u zivotu - cvrc, padamo pred bliznjima, pred samim sobom, pred Gospodom. Srce ne mozemo da otvorimo zato sto 1.ne vjerujemo Gospodu, i 2. Ne volimo sebe same pa onda ni bliznjeg. Vjera, nada i ljubav su povezani, isprepleteni, nisu tako nezavisni darovi. Nasuprot njih su sumnje, strahovi i sebicnost. Nazalost, oni preovladavaju. I ne, uzaludan je verbosum, posipanje pepelom, i onda ponavljanje istog, i to ne samo uzaludan i nekonstruktivan, vec i cinicno izdavanje Gospoda, sebe  i drugih... Metanoja se trazi, novi um, novo srce, nova vjera, nova djela... :drugarstvo:

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Иначе, постоји комична страна овог текста, само чекам да ми све слегне па да је испричам. :)

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      У житију светог Петра Александријског забиљежена је епизода с лажним покајањем јересијарха Арија, гдје му се у сну јавља  Христос као младић који покушава да сакрије своју нагост јер му је бијела хаљина поцијепана од врха до дна. На упит Светитеља: „Ко ти, Спасе, ризу раздра?“, Сâм Христос одговара: „Раздра ми је безумни Арије јер одваја људе моје од мене.“ Ова сцена је ушла у црквену иконографију, па се Арије приказује управо као онај који цијепа хаљину Христову, док је истовремено у химнографији Арије увијек означен као безумник. Наравно, Арије је био помрачен и безуман из перспективе вјечности и Цркве, док је многим својим савременицима био несумњиво драг и симпатичан, будући талентован, просвећен и елоквентан, велики мудрац, а имао је и групу од седамсто обожаватељки које су ишле Александријом и пјевале популарне пјесме које је он писао.     На сличан начин, данас, 1700 година послије аријанске кризе, нагост црквеног тијела и цијепање Христове ризе поново постаје актуелно. Наиме, свједоци смо агресивне медијске кампање против Српске Цркве у цјелини, а особито против Патријарха и Синода, у којој је Црква приказана као једини и намјерни ширитељ заразе коронавируса, а вјерници као самоубице. Без обзира на то што Патријарх и синодски старци сами већ недјељама молитвено тихују и живе у потпуној изолацији, како и налаже државни закон и њихова лична монашка вокација, без обзира на то што вјерници не учествују у богослужењима, сви заједно се свакодневно оптужују, вријеђају и блате. Кривице, наравно, нема, те она није исказана, осим уопштене, сад већ и уобичајене, оптужбе за мрачњаштво, затуцаност, прогон и инквизицију.   У доба када сама Свјетска здравствена организација и неприкосновена неопаганска лажна богиња Наука збуњено и свакодневно дају опречне информације и упутства, данас потирући оно у шта су се јуче заклињали, појединци од Српске Православне Цркве, првенствено од Синода и Патријарха, очекују да двомиленијумску црквену праксу прилагођавају на дневној бази у складу „са здравим разумом и научним резултатима“. Наравно, ти заговорници разума и науке прећуткују чињеницу да сама богиња Наука није рекла јасно да ли је, на примјер, добро градити такозвани колективни имунитет крда или се залагати за потпуни lock down.  Да ли маске штите од вируса или га, заправо, шире, као и рукавице? Да ли су бројеви који се објављују заиста тачни и истинити?  Но, то није ни битно, корона је само привремени изговор и средство, тема је много старија и већа, могло би се рећи чак „прежде вјеков и от свјета“, а то је цијепање ризе и нагост Цркве.   Управо због тога што корона уопште није тема, великобрижници за јавно здравље од државе не очекују да она не мијења своју политику и стратегију преко ноћи, иако Наука сваки дан има неко ново упутство. Међутим, они истовремено очекују и бескомпромисно захтијевају да Црква редовно и преко ноћи мијења не само своју праксу него и живу вјеру, а све с циљем не би ли била модерна и прогресивна. Мало је позната чињеница да се, на примјер, грчка држава одлучила за потпуну забрану богослужења, након сазнања да у самом Синоду Грчке Цркве постоје значајна неслагања око приступа и праксе у вези с проблематиком која је настала појавом и ширењем вируса. С друге стране, Синод Српске Православне Цркве једногласно је подржао и учинио све што је свака од државâ у којима странствује Српска Православна Црква затражила од вјерских заједница. Свештенству су дате јасне инструкције, а вјерни народ је на вријеме обавијештен. Управо због овог благоразумног става Синода, државе нису биле присиљене да намећу посебне забране. Стога у већини епархијâ Српске Православне Цркве богослужења нису прекинута, иако, у складу са државним прописима, нису масовна. Вјерном народу који је под великим притиском и стресом због саме изолације, којој се не види крај, и због економског цунамија, који је на видику, значајну утјеху и подршку представља управо чињеница да се његови предстојатељи, епископи, свештеници и монаси непрестано моле за све људе и сав свијет, у својим капелама, домовима и манастирима, те да сама Литургија није престала да се служи, будући да огромна већина није у могућности да на њој лично и физички учествује и тиме оприсутњује Тијело Христово.   Иако сви имамо тенденцију да мислимо да су свијет и памет настали тек од нас, Црква нас непрестано подсјећа да то није тако. Црква је, као Савез Бога и људи, опстала још од Старога Завјета управо јер се није свакодневно мијењала. Ово није први пут и није прва епидемија с којом се Црква срела и потпуно је сулудо мислити да Црква нема историјско искуство и начине како да се носи с епидемијом. Црква није несигурна и неодлучна; Српска Црква је потпуно свјесна свога Тијела, народа, и зна ко се причешћује, колико пута се причешћује, како се причешћује и, посебно, како је народ схватио упозорења везана за Причешће. Свети Синод је имао веома тежак задатак да пронађе баланс између јавног здравља, које је императив, и духовних опасности и саблазни, које могу да настану. Брзоплето позивање на праксу и искуства неких других помјесних Православних Цркава, које су у доба короне увеле извјесне обичаје и праксе које подсјећају на унијатске, попут кропљења, или умакања евхаристијског Хљеба, или сепаратне пластичне кашичице и тако даље, не одговарају духовним потребама и ритму Српске Цркве. Ти други народи, можда, нису имали у толикој мјери болна историјска искуства с римокатолицима и унијатством и немају толико велики психолошки отклон и духовни отпор латинствујућим обичајима као Срби.  У том смислу, сви нетражени савјети и хистерисања по овом питању која су дошла и споља и изнутра била су крајње контрапродуктивна, а представљала су дио једне антицрквене кампање.   Нажалост, у ту кампању укључили су се и неки угледни чланови Цркве, поједини свештеници и професори Богословског факултета и други, неки свјесно, а неки несвјесно. У пометњи која је настала појединци су покушали да реализују и своје приватне агенде и обрачуне. Шта је прави мотив свега, сазнаћемо онда кад нам то не буде битно. Ипак, црквено памћење нас подсјећа на то да је Арије желио да буде епископ послије свога епископа Петра или, како то наш народ каже, да буде везир послије везира. То је та аријанска логика, која је схватљива, разумска и људска, практична и питка, али која представља „умовања и мудровања изнад саборног ума Цркве“, како је лијепо недавно примјећено у једном документу.   С једне стране, по људској слабости, ови посљедњи унутарцрквени сукоби у доба короне многима дају ситно и подсмјешљиво задовољство. У принципу, међутим, ипак остаје несумњива чињеница да се Христова риза неповратно цијепа и да се саблазна нагост црквеног тијела открива пред свијетом, који у злу лежи.   Да ли се ико од актера посљедње кампање упитао како вјерни народ гледа на све ово? На квазитеолошка препирања око кашичица и цјеливања иконâ, на могућност заразе преко самог уласка у храм и тако даље? Да ли ће се нека наша слабија у вјери браћа икад више хтјети причестити? Да ли ће народ хтјети да цјелива и дарива свете иконе, да долази у храмове једном када све ово прође? Да ли ће ово сумануто разоткривање нагости Цркве и докона схоластичка препирања о природи евхаристијских дарова имати не само духовне и практичне него, рецимо, и економске посљедице по Цркву? Хоће ли, на крају свега, они који иду у храмове бити перципирани као лудаци и фанатици, мрачњаци и затуцани? Ко ће на крају ићи у цркву?   Осим тога, лично ми је потпуно блиско и разумљиво разочарење у крутост и хладноћу црквене администрације, неприлагођеност процедурâ правилима 21. вијека, те силу људског елемента и неријетко неправедност људског фактора у Цркви. Вјерујем да је то сваки вјерник искусио и с тим проблемом свако може лако да се идентификује. Међутим, потпуно ми је несхватљиво да је неком требало двадесет година да то увиди. Има ли ту лицемјерја, кога су иначе пуна уста и новине ових дана?   Уосталом, да ли је могуће Цркву посматрати само као систем, као несторијанску реалност, или нас халкидонски догмат обавезује да гледамо мало даље и дубље и да увиђамо несливено и нераздјељиво, непромјењиво и неразлучиво дејство Духа Светога у „систему“? Да ли је лицемјерно нападати „систем“ који ти је омогућио, управо зато што је такав какав је, напредак и каријеру какву никад и нигдје другдје не би могао да имаш? Какав је систем, како функционише, које су му предности и мане, обично схвате сви до прве Светосавске академије у богословији, а не у зрелом добу. Изузев ако су све знали, само су ћутали јер им је доносило корист? Оно што знамо јесте да се систем мијења изнутра, а не споља, и зато, ако волимо Цркву, мијењаћемо неке ствари у њој изнутра, прво мијењајући себе.   С друге стране, неоспорна је чињеница да је у Цркви увијек било прогона потпуно невиних и праведних људи. То је слабост и неминовност људског елемента унутар Цркве. Многи праведници који су прогоњени неријетко су бивали још за живота враћани на црквена звања и почаствовани. Многи су прослављени и као светитељи управо јер су стрпљиво и без роптања подносили људске прогоне. То је испуњење Божије правде и несумњиви дах Духа Светога у Цркви. Насупрот њима, већина оних који су одлазили уз попму и буку неријетко су завршавали као расколници и јеретици, па макар по некој логици наизглед били и у праву, али никада се нису враћали у јединство Цркве. Ово су основни постулати хришћанског живота и понашања. Они представљају сами темељ наше вјере, наше историјско памћење и хришћански етос. Ако нисмо у стању то да прихватимо, не можемо се звати хришћанима.   На концу свега, наше личне историје нису битне никоме осим нама самима. Чврсто вјерујемо да нас Бог наш неће оставити и да нико од нас пропасти неће. Осим тога, како Бог воли да се шали, кад нас људи одбаце, неријетко нам бива далеко и много боље него што смо сами себи мислили и жељели. Сваког чуда – три дана доста. Све ће проћи и све ће се заборавити и потпуно је небитно да ли нас је неко опањкао, осрамотио или понизио. Ако смо хришћани, ми ћемо опростити и надаћемо се да ће се наши непријатељи покајати.   Међутим, нагост Христова неће се заборавити, ни на овом ни на оном свијету, јер она изазива саблазан, неспокој и невјеру међу оним најмањима у Цркви. Нагост Христова, која је ових дана многе саблазнила, камен је воденични који неке вуче у амбис. Управо зато, Промислом и допуштењем Божијим, од злосретног аријанства нам је остао само један мозаик у Равени, који приказује нагога Христа, на нашу трајну саблазан и на вјечно упозорење да не раздиремо ризу Христову!   Дејан Мачковић   Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Драгана Милошевић,
      Протојереј-ставрофор др Милош Весин, парох јужночикашки и ленсиншки беседио је у великој дворани Коларчеве Задужбине у Београду 14. маја 2019. године. Уважени прота беседио је на тему „Праведни Јов и неправедни ја, ти, он, она...“, а предавање је забележио репортер Радија "Слово љубве" Марко Весић.
      17.05.19 ZBOR o. Milos Vesin, Pravedni Jov.mp3
      радио слово љубве
×
×
  • Креирај ново...