Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Оцени ову тему

Recommended Posts

пре 1 минут, Finrod Felagund рече

То не каже. Каже да њихово крштење није крштење, и тако редом за све остале тајне. Јеси ли ти артемит?

Pa kako ne kaže kad si rekao da Marko više nema nijednu Hristovu blagodat?

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 минут, Volim_Sina_Bozjeg рече

Pa kako ne kaže kad si rekao da Marko više nema nijednu Hristovu blagodat?

Његова група нема. Нема он као свештеник. Не може да крсти. Нема благодати. То сам рекао. Зашто изврћеш оно што сам рекао. Чему толика мржња?

Share this post


Link to post
Share on other sites
Управо сада, Finrod Felagund рече

Његова група нема. Нема он као свештеник. Не може да крсти. Нема благодати. То сам рекао. Зашто изврћеш оно што сам рекао. Чему толика мржња?

Mržnja se razvela od mene, kasnije mi javili da sam ostao udavac.

Share this post


Link to post
Share on other sites

 "Држите" се теме. Иначе, иста иде под кључ, али и неки учесници у њој. Хвала

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 8.4.2017. at 10:59, kopitar рече

Dali je moguće da nepismen narod i neka narodna mudrost ovo bolje kuži od nas?

   Имам утисак да заправо не питаш, у овоме питању, већ упозораваш. Данас сам разумео да је раздор 1054. настао због презира према Предању, и да га није могуће превазићи из истог разлога, презира према Предању. Данашњи теолози, заговорници помирења, познанство са Предањем доживљавају као једну од почетних фаза у своме напредовању, нешто као основну школу. За разлику од њих народ беспоговорно слуша Предање, до гроба, и не тежи да сазна нешто више од тога. Ниједна јерес, ниједан раскол, није кренуо из народног мудровања, народ је послушан Предању, а Бог послушне воли. Ево примера, гледао сам то јуче, пред црквом, о Врбици.

   По завршетку службе, народ се почео разилазити, био сам у групи код улазног степеништа. Окружени својима, који су их бодрили да се загрле и пољубе, стајали су Вера и Павле, двогодишњаци. Он званичан, са врбовим венчићем на глави, она насмејана, као небо, и загрлише се, сви смо се истопили од радости, заглише се кумови. Тада је Верина мајка, на очиглед свих, пришла куму, Павловом деди, сагну се и пољуби му руку. Боже, потпуно неуобичајено, кум је мирјанин, једва двадесет година старији од куме, зашто, како то, шта то би.? Пре десетак дана, кума се пожалила куму, нешто у вези немоћи да изађе на крај са децом. Осећајући се позван да помогне кум јој је дао пар предлога, и указао на њену одговорност за децу. Када је кренуо то, о њеној одговорности, она се зацрвенела и кренула са одбраном, једва су се растали у миру. До овог куминог геста, целивања руке, осећала се напетост међу њима. Кум се, потпуно затечен, правио као да и није њему указала такво поштовање, већ неком поред њега. На растанку, кума му добаци: "Куме, хвала за савете, и подршку!". Сироти кум, сумњам да ће скоро схватити шта се десило. Па њега деца зову именом, као вршњака, целив поштовања је остао далеко негде у његовом детињству, и веровао је да тога више неће бити.

   Ето, Копитару, ако си се стварно питао одговорих ти, да, а ако си слао упозорење, да те подржим.

Share this post


Link to post
Share on other sites

За неке православне, па и за извесне у јерархијским врховима, Римокатолицизам представља „древну Западну Цркву", са њеним „посебним обичајима и догматима" који важе само за Запад и који су као такви постојали и пре 1054. године.

Расцеп је, сматрају они, дошао само због „губљења љубави", и зато су сада они ти који долазе после „девет векова мржње" да „љубављу" превазиђу раскол.

Они притом сматрају да проблем поновног сједињења хришћанског Истока и Запада није, и не треба да буде, ствар теологије, ствар праве, Истините вере, него ствар „дијалога љубави", само треба „узајамно скинути међусобне анатеме" Рима и Цариграда, и тако ће се „васпоставити јединство".

Овако упрошћујуће, небогословско и у великој мери агностичко, игнорантско постављање проблема односа између Православне Католичанске Цркве и Римске Цркве, не само што показује непознавање историје Цркве и стварне богословске проблематике, као и различитих сотириолошких перспектива које стоје иза догматских разлика Православља и Рима, него и потпомаже да се продужује и овековечује унионистички менталитет, лионско-флорентински менталитет који и данас постоји у Папској Цркви, нарочито у Ватикану.

Унионистички менаталитет папоцентричног римског Екуменизма не може бити промењен и превазиђен оваквим извитоперењем истинског Православног Икуменизма, тј. бежањем од сучељавања са стварним богословским, сотириолошким и еклисиолошким проблемима који деле Римску Цркву од древне Православне Цркве Светих Отаца и Васељенских Сабора.

 

Еп. Атанасије Јевтић

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Zoran Đurović,
      Зоран Ђуровић: Како сањамо светост
       
      Палермо је Ави место чуда. Више пута забележих догађаје, а сада бих испричао за о. Андреја и мог кумића Јефрема, кога сам венчао. Јефрем је био чтец при цркви Св. Марка Ефеског у Палерму, али је био и код Руса, па је у овом смутном времену и дефинитивно тамо прешао. Руски парох је био о. Андреј, који је поболео од рака. Знао сам га годинама. Но, кад је оболео, нисам видео у молитви да ће остати овде. Скоро ме позва и Гаетано[1] и замоли да се помолим за њега, али сам се обратио Господу да га у миру пресели.
       

      У Палерму, Андеј први с' десна.
       
      Јефрем објави да се упокојио Андреј. Позовем га, и он ми исприча: Падре, дан пре сам га сањао како смо сви скупљени у цркви, обучени у бело, ту си и ти, падре Еуђенио, сви... Андреј је предводио службу, сви смо били весели. А та црква на стени у мору! Ја се пробудим и зовем да питам за Андреја. Кажу да је добро.
      Следећу ноћ га сањам, он насмејан, каже: Види, Јефреме, спаковао сам кофер, идем па се видимо. Лепо се поздравимо, срећни...  Ујутро ми јавише да је умро.

      Јефрем Андреју: Grazie per tutto caro padre! Riposa sereno nella Pace del Signore! Eterna sia la tua memoria!
       
      Наравоученије или морал: Постоји неко лепо и тајанствено ткање између људи који се воле. И Дух Свети је тај који нас повезује и држи у неком светом простору. Као што оприсутњује Христа на литургији, тако и нас ван ње повезује. Само треба да ослушкујемо...
       
      Рим, 14. март 2019
        [1] Salve padre Zoran ... una preghiera forte per Padre Andrei , che in questi giorni sta poco bene; grazie mille anticipatamente da Silvano!
    • Од Логос,
      У бјелопољском Центру за културу синоћ је одржана свечана академија поводом Великог васкршњег поста. Академију је благословио Преосвећени Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије а предавање на тему Васкршњег поста је одржао протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије.
      “Нека је на здравље ово сабрање уочи Часног поста. Уобичајили смо да се прије почетка Великог васкршњег поста саберемо, да сваке године чујемо лијепу ријеч наших свештеника, духовника и професора. И то спада у ону духовну припрему за велику пучину Часног поста, која је као морска пучина. Иако на њој има доста искушења и таласа тај пут, то пловљење је интересантно, драгоцјено и спасоносно. И што је најважније на том путу стичемо важно духовно искуство. Увијек треба да гледамо према свјетлости, према слави Васкрсења Христовог и онда нам је све лако. Свакако да је најважнија ствар да се поред тјелесног, учимо у духовном посту. Тјелесни пост је неопходан и не можео га занемарити, али нам је потребан и духовни пост”, бесједио је владика Јоаникије.
      Благосиљајући собрање он је поздравио оца Гојка са жељом да његово предавање свима буде на здравље и спасење.
      Протојереј-ставрофор Гојко Перовић је похвалио идеју да се академија посвећена Васкрсу одржава прије почетка поста.
      “Озбиљнога посла нема без темељне припреме. Не можемо живјети у кући ако је не изградимо по пројекту. Постоје три фазе да би се дошло до тога да у тој кући може да се живи. Да би се двоје људи вјенчали морају да постоје припреме, од барјака на кући младожење, одласка код младе, преко преговарања за младу, па до општине и свештеника. А све то што води самом вјенчању двоје људи, договоре прије и барјака и сватова свега тога. Тако и код нас Хришћана, основни разлог зашто се зовемо хришћани, зашто је саграђена ова лијепа Црква Светих Апостола Петра и Павла – је Христово Васкрсење и његова побједа над смрћу.“
      Говорио је прота Гојко да се у народу може чути како више воле да славе Божић од Васкрса и по његовом мишљењу то је традиција. Наиме празновање Божића у кућној атмосфери је садржајније и задржало се пошто смо дуго били без Цркве, често без свештеника и редовног богослужења, и као што каже Његош “нема веће славе од Божића”:
      „Васрс је највећи празник, већи и од Божића. А немамо превише садржајну традицију народних обичаја везано за Васкрс, која је толико слојевита као Божић, зато што је прије свега, тај празник везан за догађаје у Цркви. Црква цијела православна је тако пројектована, од најмање сеоске до великих храмова какве имамо у Црној Гори, на једној основној истини – прво Олтар, а Олтар је празан Христов гроб у којем је требало да буде мртав човјек, али га нема. Нити има мртваца, трулежи, распадања и смрти. И сада тај гроб који је требало да буде мјесто за плакање и тугу, је мјесто основне радости. И нисмо радосни што тамо нема мртвога, што наш Господ није мртав, него што је то мјесто врело живота. Тамо су била прво два Анђела, један од оних Бијелих анђела о којима говори Христово Јеванђеље, који казују Апостолима: Што сте дошли да тражите мртвога овдје, њега нема, идите тамо гдје вам је рекао да ће бити. То је онај Милешевски Анђео, једна од најљепших фресака наше црквене уметности. То је мјесто посебно, не само због тога што су ту били весели Анђели – младићи у бијелим хаљинама, који поручују да је Христос Васкрсао, него је то мјесто гдје се служи Сета литургија, то је она Часна трпеза, Жртвеник, гдје стоји иконостас. “
      Отац Гојко је истакао да је некад, због наше душе која хоће све одједном да повеже, похвата, проба рукама, поздрави, узме у руке, причести се, да запјева, потребна методологија постепеног упознавања са светињом.
      „Не можеш право у Олтар. Кад уђеш у Цркву прекрсти се, пољуби икону, стани мало у припрату, стани мало да видиш гдје си ушао, па онда идеш да цјеливаш икону која је на сред храма. Ако си ушао у манастир гдје су Свете мошти, онда идеш да цјеливаш Свете мошти. Навјећа светиња над светињама, мјесто гдје се служи Света литургија је обично иза иконостаса, мада у раним Црквама, каквих има и данас, тога иконостаса нема. Али тамо гдје се могло направљена је традација да би се људски ум припремао из једне завјесе и другу, из друге у трећу. Тако је са свим стварима у животу. Све треба радити поступно. “
      Објаснио је да је Васкрс центар тога зашто постоји Црква, свештеници, владике, празници, што се зовемо хришћани. Да нема Васкрса, да није Христос Васкрсао, ни Божић, ни Свети Јован Крститељ, ни Свети Петар и Павле не би имали никакав значај, нити бисмо их могли звати светима, нити би било моштију:
      „Ако је толико важна та тема за живот Цркве онда се заиста треба припремити. А то радимо седмонедјељним постом, који почиње у понедјељак и траје 40 дана, плус недјељу дана Страсне седмице. А да би тај пост разумјели, да би смо га уносили како треба и владали се у њему, јер је пост дуг а ми слаби, треба се припремити. Лијепо је залетјети се на нешто, али отегне се, дуго траје а ти онај исти стојиш са навикама и страстима. Дао си ријеч да ћеш постити а трећи дан почнеш да осјећаш неку нервозу, нешто те сврби. Неко не може без цигара, неко без млијека, неко без сланине, телевизије, кладионице.. . Да би нам тај пост стварно донио неку корист, и ова академија је била потребна да се припремимо за њега. Пост је припрема за Васкрс. Ове академије су важне да схватимо због чега бих ја сад јео посну храну, због чега би ја себе испитивао, због чега би се више молио, зашто свештеници кажу да би ваљало током поста исповиједити се. Ако се икад током године исповиједамо, ваљало би да то учинимо у Васкршњем посту.“
      Нагласио је да је у посту потребно умирити све што се може умирити, свести мисли, бриге.. . на најмању могућу мјеру, како би човјек чуо шта то Бог поручује.
      „А гдје то Бог поручује, гдје се Он то мени обраћа? Па на богослужењима Великог поста. То је једна велика филозофија, о томе су написане тоне књига. Пола фрескописа у свим Црквама посвећено је темама из Васкршњег поста, посебно из оне Страсне недјеље, Уласка Христа у Јерусалим, Издаје, Страдања, боравка Христовог у гробу и Васкрсења. Дакле за ту припрему се треба припремити”, бесједио је о. Гојко.
      Он је подсјетио да смо прије Бијеле недјеље имали припремне седмице:
      “Имали смо припремне теме које су нам сугерисале и училе да ако ћемо, што би рекли Цетињани да улажемо у тај посао Васкршњег поста, ми морамо прије свега да знамо неке елементарне ствари. А то је да смо морали чути ону причу Хананејке која долази код Христа и моли Га а јој излијечи кћер. А он јој каже да нема кад око ње да ради јер је дошао само због Јевреја. А не прича што мисли, него намјерно ради других људи који слушају. А на њене ријечи да она то зна, али Га ипак моли да јој помогне, Он каже: Није добро од дјеце бацати храну псима. Другим ријечима некако је упоредио са псетом. Пола нас би се окренуло и отишло и рекло не требаш ни ти мени а она каже нека сам и као псето помози ми јер знам да си ти Бог. Е, онда Господ каже апостолима за ту жену да ни код једног од њих није видио такву вјеру.“
      Додао је прота Гојко да она која је била последња, најгора у једном трену постаје најбоља и испричао причу “О Закеју”, омаленом царинику чије је занимање било омражено код народа.
      „Њему није било тешко да тражи и нађе дрво на које ће да се попне да види Господа. И тај који је био најгори, постао је најбољи! И приче О митару и фарисеју и О блудноме сину носе поруку- ако ћеш са Богом да се дружиш, ако ћеш Бога да тражиш немој да гледаш шта ти све фали и које су ти границе, јер томе краја нема – него тражи Бога и наћи ћеш га. Тражи га упорно и искрено. И немој да гледаш ни како се ти осјећаш понекад, ни шта људи причају, немој да гледаш ни шта каже метеролошка прогноза, хороскоп, длан, шоља. Ако вјерујеш наћи ћеш Бога! Дакле, нема изгубљене ситуације, нема капитулације за наш лични живот и за преживљавање. То је порука коју треба упити да би се човјек упустио у ову битку, у велику тајну поста, да добро у себи прикочимо неке ствари, да испитамо, да се Богу помолимо. И тако ће онда Бог да те види. Нађи то дрво на које ћеш да се попнеш као Закеј, и онда ће Бог да те види”,поручио је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Свету Литургију на задушнице у храму Светог Јована Владимира служио је протојереј Јован Пламенац. Након што је прочитао Свето Јеванђеље, отац Јован обратио се бесједом присутном народу рекавши како нас Господ упозорава како ће доћи у онај дан и у онај час у којем ће нестати свега онога што ми сада видимо, да ће нестати овога свијета у којем ми сада оботавамо.     Он је нагласио да је на нама да водимо рачуна о стању наше душе. „Јер је стање наше душе оно са чиме ћемо ми отићи са овога свијета. То ми носимо на онај свијет. А то стање наше душе може бити свакако“, казао је он. „Данас су задушнице. Ми ћемо данас Богу да се помолимо за своје покојнике. И то је оно што смо дужни, што ми треба да чинимо. Да се молимо за своје покојнике. Јер оно што ми учинимо на себи на својој души у овом животу, то је то. Ми после нећемо бити у прилици да можемо да исправимо оно што смо понијели из овог земаљског живота у тај непролазни, вјечни живот. И зато ако се ми будемо молили за наше покојнике, а исто тако смо дужни да се молимо и једни за друге, онда заиста са правом можемо да очекујемо да онога дана кад ми не будемо више овдје, када наша душа не буде у тијелу, да ће бити људи који ће такође да се замоле за нас као што се и ми данас молимо за наше покојнике“, казао је отац Јован Пламенац. Након завршетка Свете Литургије отац Јован је одржао парастос за преминуле.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг инфо,
      У новом издању емисије „Личност и Заједница" доц.др Зоран Деврња са катедре за канонско право на православно богословском факултету и господин Миша Ђурковић, уредник зборника „Између киборга и химере" говоре о савременом човеку и биотици. Аутор и водитељ: Дејан Стојадиновић
      ТВ ХРАМ

      View full Странице
×
×
  • Create New...