Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black

Оцени ову тему

Recommended Posts

пре 22 минута, Zoran Đurović рече

Реци Сави да ме не прозива ако већ не могу код њега да одговорим. Нека он зилотише колико му драго, али да не шири дезинформације о Калисту. Ја сам овде дао цитате из њега, па нек види са тиме шта хоће... 

Добри мој аво, сви ви који дајете себе толико да бисмо и ми нешто научили сте код нас привилеговани, свако на свој начин, и ту мислим да нема неких нејасноћа.

Концепција твојих тема је дијалог, док је концепција теме о. Саве одговарање на постављена питања чланова, не и теолошка расправа са било киме. Он више одговара као духовник, дотичући се и теологије, док ти више пишеш као теолог, не занемарујући ни духовну страну писанија. И поштујемо концепцију и једног и другог, због доприноса и једног и другог. 

Посебно мислим да грешиш кад о. Саву погрдно називаш зилотом или оним квасцима које си помињао. Ако га знаш, или ако ишта о њему знаш, знаш да томе код њега нема ни трагова, да не идемо даље у дубине. Можете да се не слажете у појединим теолошким аспектима, али називати га зилотом смао због тога, стварно мислим да је претерано.

Тако да нема потребе да се љутиш, добри аво, није ништа против тебе уперено (ваљда си до сад схватио колико си драг администрацији), само поштујемо и једног и другог, ништа више.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 7 минута, Zoran Đurović рече

Нисам разумео шта хоћеш да кажеш... 

Pa ja koliko sam razumio paradoksu, kamen spoticanja oko bezgresnog zaceca Bogorodice je sto ispada da Hristos nije uzeo na sebe ni sjenku praroditeljskog grijeha, i onda ako to nije uradio ljudska priroda nije u potpunosti obnovljena, ili sto bi se po pravoslavnom pala priroda nije uzdignuta. Medjutim, ja se samo glasno pitam, posto je Hristos jeo, bio zedan, mozda i bolestan umoran, spavao je...kako je on to uzdigao palu prirodu, ako nije mogao da se odupre svojstvima pale prirode. Ako je tako, u cemu je onda problematika bezgresnog zaceca? 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 4 минута, Volim_Sina_Bozjeg рече

Dakle nema dogme van vaseljene i ona ne može biti obavezujuća ali može da ostane u rimokatolika na poštovanje.

Stojim na tvojoj poziciji. Kad kazem nema problem sa bezgresnim zacecem, kazem da nema problema da to ostane katolicka stvar i ne bude obavezujuca za pravoslavne. Zatko kazem da u tom njihovom ljubavnom zanosu prema Bogorodici treba snishoditi, a stvar eventualno kasnije izgladiti ako treba i ako je moguce. 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 2 минута, RYLAH рече

Посебно мислим да грешиш кад о. Саву погрдно називаш зилотом или оним квасцима које си помињао. Ако га знаш, или ако ишта о њему знаш, знаш да томе код њега нема ни трагова, да не идемо даље у дубине. Можете да се не слажете у појединим теолошким аспектима, али називати га зилотом смао због тога, стварно мислим да је претерано.

Slažem se samo mislim da je ovde o.Zoran koristio duh zilotizma. No slažem se jer i mi sve ovo čitamo.

No da dodam upravo zbog toga što su nam obojica draga, da i o.Sava zna da pretera u smislu da je o.Zoran u njegovoj poruci postao nepomjanik, jer mislim da je o.Sava zdravstveno dobro pa se dobro seća ko je spominjao Kalista i u kom kontekstu.

Eto čisto radi pravoslavnog čovekoljublja i pravde jer i moje oči čitaju i obojicu vole.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Ја сам што се тиче верског стања у нашем народу стварно песимиста.Ја не верујем да има и 1000 Срба који верују например у оно што ап.Павле говори у првој глави посланице Ефесцима.Дакле у оно што би Клајв Степл Луис рекао просто хришћанство.То је све вера да има нешто, да има много светаца.Колико има стварно што би рекли протестант преобраћених Срба.Врло мало.То је схватио Игњатије и почео је добро али је онда утриповао да је неки велики теолог и мало се погубио.Атанасије Јевтић се претежно бавио историјско-канонском проблематиком.Јер шта је Патрологија него Историја.Испашће да се још највише верским просвећивањем бавио покојни Лаза Милин па нек ми каже шта ко хоће.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 1 минут, Volim_Sina_Bozjeg рече

No da dodam upravo zbog toga što su nam obojica draga, da i o.Sava zna da pretera u smislu da je o.Zoran u njegovoj poruci postao nepomjanik

Таман посла, брате. Нема ни говора о томе.

Не бих да причам у име о. Саве, може и сам да се огласи ако буде мислио да треба, али мислим да је то далеко од онога како о. Сава заиста доживљава о. Зорана. Једноставно су им другачије концепције теме, и то је то, и на нама је да их испоштујемо обојицу.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Na drugoj temi se pojavila pomisao da se ne treba toliko baviti apstraktnim temama poput odnosa sa katolicima, već misli usmeriti na one koji su nam fizički blizu, odnosno 'naše'.

I priznajem da me je to istovremeno zbunilo i pogodilo.

I sad, kad ih već pominjem, mogu da kažem i zašto. Imam izuzetno bliske i 'moje' koji su katolici.

Majka mi je bila katolkinja, i njen otac, i cela ta strana familije. Pokušali su da je ubede da primi pravoslavno miropomazanje i 'pređe' u pravoslavlje, ali je odbila, iako je volela odlazak baš u pravoslavne hramove.

I bitnije od krvnih veza za ovu temu je da mi je katolik i jedan od najboljih prijatelja, koji u mom životu vrši funkciju neformalnog duhovnika već 15 godina, i koji mi je pokazao da je moguće biti pesnik, i misliti svojom glavom, i čitati Šekspira, romantizam i modernizam, i itekako biti hrišćanin, onda kada su neki drugi u mojoj okolini tu pravili neke ograde i ultimatume. 

Meni je tu retko ko apstraktan.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 2 минута, Августин рече

Ја сам што се тиче верског стања у нашем народу стварно песимиста.Ја не верујем да има и 1000 Срба који верују например у оно што ап.Павле говори у првој глави посланице Ефесцима.Дакле у оно што би Клајв Степл Луис рекао просто хришћанство.То је све вера да има нешто, да има много светаца.Колико има стварно што би рекли протестант преобраћених Срба.Врло мало.То је схватио Игњатије и почео је добро али је онда утриповао да је неки велики теолог и мало се погубио.Атанасије Јевтић се претежно бавио историјско-канонском проблематиком.Јер шта је Патрологија него Историја.Испашће да се још највише верским просвећивањем бавио покојни Лаза Милин па нек ми каже шта ко хоће.

To nije samo Srbima svojstveno, vec uopste generalno sa ljudima. Nikad ljudi nisu bili prosveceni do tog nivoa da je velika vecina razumjela sta se raspavljalo na saborima i oko cega se generalno bogoslovi drve stoljecima. Iz toga je potpuno paradoksalna stvar da su nekad davno neki vrlo uceni ljudi odlucili da se anatemisu i proklinju u ime ostalih neobrazovanih. Danas u informatickom dobu jos uvijek tesko skupiti tu kriticnu masu, a kako je tek bilo prije 1500 godina kada je samo 0,000005% ljudi imalo razumjevanje o kompleksnim teoloskim pitanjima zbog cega su padale glave. 

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Ја уопште нисам говорио о комплексним теолошким темама него о основним истинама вере.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 5 минута, RYLAH рече

Таман посла, брате. Нема ни говора о томе.

Не бих да причам у име о. Саве, може и сам да се огласи ако буде мислио да треба, али мислим да је то далеко од онога како о. Сава заиста доживљава о. Зорана. Једноставно су им другачије концепције теме, и то је то, и на нама је да их испоштујемо обојицу.

Kao što je taman posla da o.Zoran kaže o.Savi da je zilot i markovit.

o.Sava reče o.Zoranu: NEKI OVDE se pozivaju na Kalista.......

Neki nepomjanici :) 

No dobro da nastavimo u duhu apostola koji reče parafraziram: I kad si koske lomite gledajte da se ne istrebite :))

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Evo šta kažu katolici:

Bezgrešno Začeće

alt

Dana 8. prosinca po rimskom obredu Crkva slavi blagdan Bezgrešnog začeća Blažene Djevice Marije, izražavajući time svoju vjeru koja je konačnim činom utvrđena od pape bl. Pija IX., u sljedeću vjersku istinu: ,,da je blažena Djevica Marija, u prvom času svoga začeća, po posebnoj milosti i povlastici svemogućega Boga, predviđajući zasluge Isusa Krista Spasitelja ljudskoga roda, bila očuvana neokaljanom od svake ljage istočnog grijeha.’’[1]. U ovome tekstu prikazat ćemo po redu razloge, i utemeljenje ovog nauka u sv. Pismu, sv. Predaji kao i analogiji drugih članaka vjere i tako osvijetliti njegov značaj.

Sveto Pismo

Kad govorimo o svetopisamskim svjedočanstvima, valja odmah istaknuti da se ova vjerska istina, kao ni ona o Presvetom Trojstvu, nigdje izričito ne navodi. No ipak, ona se može sa sigurnošću izvesti kao sadržana u pojedinim mjestima, bilo na izravan način, bilo na temelju tipologije. Za prvo nalazimo dva biblijska svjedočanstva. Najprije imamo ono iz protoevanđelja – prvog navještaja Spasitelja, koji dolazi odmah nakon ljudskog pada. ,,Neprijateljstvo ja zamećem između tebe i žene, između roda tvojeg i roda njezina: on će ti glavu satirati, a ti ćeš mu vrebati petu.”[2](Post 3,15). Tu najprije valja otkriti identitet pojedinih likova. Prije svega, jasno prepoznajemo da je poruka upućena đavlu. Njegov rod jest grijeh, odnosno ljudski naraštaj koji uz grijeh prijanja i postaje njegovim zarobljenikom. Zatim sa sigurnošću prepoznajemo da je ženin rod obećani spasitelj – Isus Krist, koji će svojom smrću na križu satrti đavlu glavu, odnosno otkupiti ljudski rod iz ropstva grijeha. I naposljetku, dolazimo do lika obećane žene koja stoji iza obećanog spasitelja. Neki pokušavaju kazati da bi se tu radilo o jednoj kolektivnoj osobnosti – o Božjem narodu, no takvo tumačenje nije održivo iz nekoliko razloga[3]. Prvi je taj što istu titulu koristi Isus u Ivanovom evanđelju upravo za Mariju (Iv 2,4; 19,26), čime se nesumnjivo referira na ovaj odlomak[4]. Zatim, kako je obećani ženin rod konkretna osoba, a ne kolektiv, odgovarajuće je da to bude i sama žena, i naposljetku, u širem kontekstu ovog poglavlja, koje govori o grijehu praroditelja, možemo jasno razabrati paralelizam, između prvih ljudi – Adama i Eve, koji su sagriješili i upropastili ljudski rod, te nove žene i njezinog potomka, koji će donijeti oslobođenje ljudskom rodu. Odnosno, između prvog čovjeka – Adama i Isusa kao novog Adama (Rim 15, 22. 45-47), te prve žene – Eve, i nove Eve, Marije, koje su obje bile najuže povezane sa životnim djelom Adama i Isusa. I budući da se postavlja antiteza između đavla i njegovih potomaka, s jedne strane, te žene i njezinog potomka – Krista, s druge, da bi ona stajala, potrebno je da žena i njezin potomak nikako ne pripadaju taboru u kojem vlada grijeh. Isus je kao bogočovjek bio bez grijeha, to nam je poznato, a isto to mora vrijediti i za Mariju. Kada bi Marija samo na trenutak bila okaljana grijehom, više ne bi vladalo neprijateljstvo između nje i đavla i pripadala bi njegovom rodu, no da bi se to neprijateljstvo održalo, potrebno je da Marija bude čista od svakog, pa i istočnog grijeha. Ovo je značenje koje izravno proizlazi iz ovogo odlomka i kao takvo je autoritativno tumačenje Crkve, koje je iznio bl. Pio IX. u enciklici Ineffabilis Deus[5].

Drugi je odlomak koji izravno govori o Mariji, a nalazimo ga u anđeoskom pozdravu: ,,Zdravo, milosti puna! Gospodin s tobom!” (Lk 1,28). Pažnju nam zaokuplja izraz ‘milosti puna’, ili u izvorniku ‘keharitomene’, što je grčki particip aorista, koji nam u tom smislu odaje značenje prošle, već izvršene radnje. Odnosno, anđelove riječi ne odnose se na nešto što se zbiva ovog trenutka – da je Marija primila milost u tom susretu, nego na ono što je izvršeno u prošlosti, da je ona izobilovala Božjom milošću već od samog početka, tj., to nas vodi i do prvog trenutka, samog njezinog začeća. Iz konteksta čitavog poglavlja, gdje se Marija naziva blagoslovljenom od svih naraštaja (Lk 1,48), kao i osvrta na njezinu ulogu majke Sina Božjega, spoznajemo njezinu vrlo posebnu ulogu u Božjem planu spasenja te osobnu uzvišenost nad ostalim stvorenjima, što nas sve navodi na pojam njezine potpune oslobođenosti od svakog grijeha.

Osim tih svjedočanstava, nalazimo brojne pralikove u Starom zavjetu koji upućuju na Marijinu savršenu čistoću i svetost. Tu je prije svega kovčeg saveza, koji je u Starome zavjetu pohranjivao u sebi pisanu riječ Božju – Božje zapovijedi, nebesku manu i Aronov štap; dok je novozavjetni kovčeg saveza Marija, zato jer je u svojoj utrobi nosila živu riječ Božju – Isusa Krista, koji je nova i savršena nebeska mana, te novi i savršeni Veliki svećenik[6]. Osim ovog tipa koji je najznačajniji te lako i jasno spoznatljiv, nalazimo i druge koji imaju manju jasnoću ali su također kao takvi prepoznati u kršćanskoj tradiciji: to su Noina arka, koja je jedina preživjela potop, zatim kraljica Estera, Judita, zaručnica u Pjesmi nad pjesmama itd. No iako su ova tumačenja ispravna, ne ulaze u strogu domenu biblijske egzegeze promatrane u sebi, nego je njihovo tumačenje značajno ovisno o otačkoj predaji, o čemu ćemo govoriti u sljedećem poglavlju.

Sveta predaja

Crkva vjeruje da je objava završena smrću posljednjeg apostola, i štoviše, osuđuje protivnu tvrdnju kao zabludu[7]. Budući da je dogma o Marijinom bezgrešnom začeću proglašena tek u 19. st., postavlja se pitanje može li se i kako utvrditi da je Crkva tu istinu vjere držala od svog početka? Na to pitanje odgovara nam papa bl. Pio IX. sljedećim riječima: ,,Slavni dokumenti iz časne prošlosti, kako istočne tako i zapadne Crkve, vrlo odlučno svjedoče da je taj nauk o bezgrešnom začeću Blažene Djevice, koji je svakim danom sve sjajnije razjašnjavan, utvrđivan i potvrđivan od najvišeg autoriteta, naučavanja, znanja i mudrost Crkve, i koji je širen među sve ljude i narode katoličkog svijeta na čudesan način – uvijek postojao u Crkvi kao nauk koji je bio primljen od naših predaka, i bio označen znakom objavljenog nauka. Jer Crkva Kristova, koja je brižljiva čuvarica i braniteljica dogmi koje su joj predane, nikad ništa ne mijenja, nikad ne umanjuje, nikad im ništa ne dodaje; nego sa svom marljivošću brine vjerno i razborito o drevnim spisima; ako oni uistinu jesu drevnog porijekla i ako ih je prenijela vjera otaca, nastoji ih istražiti i prenijeti na taj način da drevne dogme nebeskog nauka postanu očite i jasne, ali zadrže svoje punu, cjelovitu i vlastitu narav, i rastu samo unutar vlastite vrsnosti – tj., u okviru iste dogme, istog smisla i istog značenja’’[8]. Zato ćemo pružiti povijesni pregled razvoja ovog nauka i uputiti se u svjedočanstva crkvenih otaca, pisaca i vrhovnih svećenika kako bismo utvrdili njegovu konstantnost.

Papa bl. Pio IX. izlaže nam nauk Crkve o homogenom razvoju dogme – istina vjere koja je predana od apostola Crkvi te se uvijek držala, ipak nije bila jednooblična kroz čitavu povijest, nego je doživjela određeni razvoj od implicitne vjere, prema eksplicitnoj, jasnijoj i razrađenijoj vjeri. Tako povijest razvoja ovog nauka možemo podijeliti na tri faze[9]. Prvo je faza implicitne vjere gdje je nauk o bezgrešnom začeću bio sadržan i promatran kroz vjeru o Marijinom božanskom materinstvu i savršenoj moralnoj čistoći i svetosti. Druga faza obuhvaća razdoblje kontroverzija o predmetu, a treća jasnijeg očitovanja ovog nauka i naposljetku njegove svečane definicije.

U prvom razdoblju implicitna vjera u bezgrešno začeće očituje se najprije kroz shvaćanje Marije kao nove Eve. Tako sv. Justin piše da je Marija popravila svojom poslušnošću, ono što je Eva skrivila svojom neposlušnošću[10], zatim sv. Irenej govori da kao što je ljudski rod po djevici (Evi) zapleten u zamke smrti, tako je odatle izbavljen po Djevici (Mariji), jer je djevičanski posluh ispravio djevičanski neposluh[11], Tertulijan da je u Evu ušla riječ smrti, a u Mariju riječ Božja, da ono što je po tom spolu otišlo u propast, bude po istome spolu vraćeno spasenju – ono što je Eva sagriješila po vjeri, Marija je po vjeri okajala[12], a sv. Efrem Sirski, piše da kao što je Eva izvor naše smrti, tako je Marija izvor našeg spasenja[13]. Crkveni oci nadalje govore o Mariji kao onoj koja je prečista, presveta – potpuna sveta i čista. Ta svjedočanstva nalazimo u istočnim liturgijama, gdje liturgija sv. Ivana Zlatoustog slavi Mariju kao najsvetiju, neokaljanu, neoskvrnjenu, nada sve blagoslovljenu, liturgija sv. Marka kao presvetu i nepovrijeđenu, sv. Bazilija kao presvetu, neoskvrnjenu i prepunu blagoslova, zatim Dionizije Areopagit naziva je najsvetijom, iznad svih duhova anđeoskih, sv. Epifanije je naziva čistim ljiljanom, ovcom neokaljanom, sv. Fulgencije Ruspijski govori da je Mariji vraćena puna milost blagoslova, milost koju je Eva, stvorena bez grijeha, grijehom izgubila, sv. Petar Krizolog da je sva od glave do pete blagoslovljena[14]. Nadalje, oci ne samo da Mariju nazivaju presvetom, neokaljanom i nevinom, nego izriču i da je očuvana čitavom i netaknuta od svakog grijeha. Tako Origen govori da Marija nije okaljana zmijinim otrovnim dahom, sv. Amfilohije Ikonijski piše da Bog, kao što je stvorio prvu djevicu bez mane, tako je učinio i drugu bez mane i grijeha, sv. Ambrozije kaže da je Mariju milost stvorila nepovrijeđenom, slobodnom od svake ljage grijeha[15], Sofronije Jeruzalemski piše da je Krist ušao u utrobu svete Marije, koja je oslobođena od svake zaraze tijela i duše, Nikefor Carigradski za Mariju kaže da je u dušu i tijelu bila prečista, izvještaj o mučeništvu sv. Andrije iz ahajske Crkve govori da kao što je prvi čovjek rođen iz neoskvrnjene zemlje, tako je trebalo da se iz neosvrnjene Djevice rodi savršen čovjek,  a Andrija Kretski svjedoči da se blagdan bezgrešnog začeće svetkovao u grčkoj crkvi prije 6. st[16]. Nadalje ponovno spominjemo sv. Efrema Sirskog koji je spjevao mnoge stihove Mariji u čast, među kojima se ističe: ,,Neoskvrnjena i nepovrijeđena, neiskvarena i posve čedna, Djevica od svake mrlje i ljage daleko, daleko… svetija od Serafina i besprimjerno slavnija od svih nebeskih vojska… posve neoskvrnjena, Gospođa vazda blagoslovljena, prijestolje Božje čisto, koja si satrla glavu opakoga zmaja, koja si bila vazda na duši i tijelu čitava i neoskvrnjena’’[17]. Za ovo razdoblje posebno značajno mjesto zauzima sv. Augustin, koji, najprije, govori da pozdrav: zdravo milosti puna, kazuje da je Marija posve izuzeta od srdžbe prve kazne, i da joj je povraćena puna milost blagoslova[18], a zatim je tu njegova glasovita izreka: ,,Izuzevši Svetu Djevicu Mariju, o kojoj, zbog časti Gospodinove, kada se radi o grijesima, ne želim da se raspravlja. Jer otuda znamo, da je dobila više milosti, da svlada svaki grijeh, koja je zavrijedila, da začne i rodi onoga, za koga nedvojbeno držimo, da nije imao nikakva grijeha’’[19].

Dosad smo iz brojnih otačkih svjedočanstava utvrdili da je vjera Crkve nedvojbeno bila da je Marija slobodna od svakog grijeha općenito. No moglo bi se postaviti pitanje, ima li kojeg izričitog svjedočanstva o vjeri da je Marija bila izuzeta od istočnog grijeha, što je izričit predmet ovog nauka? Ovo pitanje moramo postaviti u odnos sa samim shvaćanjem istočnog grijeha u Crkvi. Valja uzeti u obzir da se sam izričit nauk o istočnom grijehu razvio i dobio svoju aktualnost (tek) u 5. st., pojavom pelagijanskog krivovjerja koji je izazvao reakciju jasnijeg i potpunijeg izlaganja objavljenog nauka o istočnom grijehu i milosti. U toj kontroverzi najeminentnije mjesto zauzima upravo sv. Augustin, te ćemo promotriti jedno osobito mjesto gdje govori o istočnom grijehu s obzirom na Blaženu Djevicu Mariju. Dogodilo se da je Julijan, Pelagijev sudrug, predbacivao Augustinu da je zbog nauka o istočnom grijehu, u njega uključio i Mariju. Na to Augustin odgovara: ,,Ne pribrajamo Mariju đavlu zbog uvjeta rađanja, i to zato jer se taj uvjet razrješuje milošću preporođenja’’[20]. Iako Augustinove riječi ovdje nisu do kraja jasne te među katoličkim teolozima nije postojala suglasnost kako treba tumačiti izraz ‘gratia renascendi’, ipak sam Julijanov prigovor svjedoči da se u to vrijeme općenito vjerovalo da je Marija bila izuzeta od svakog, pa i istočnog grijeha, inače ne bi imao smisla. Naposljetku, navodimo svjedočanstvo sv. Ivana Damaščanskog, koji za Mariju kaže: ,,priroda se nije usudila poharati cvijet milosti’, te je naziva djevicom neoskvrnjenom, i naučava za nju, da se na nju nije navezala nijedna zemaljska želja, i da u tom raju ne bijahu vrata otvorena zmiji[21]. Ovdje je očita aluzija i kontrast na pad praroditelja odnosno istočni grijeh, od kojeg je Marija morala biti očuvana.

Time završavamo prvu fazu – patrističko doba i ulazimo u Srednji vijek. Prvo značajno svjedočanstvo, koje izričito govori o bezgrešnom začeću dolazi od Pashazija Ratberta iz 8. Ili početka 9. st., a posebno je značajno po tome što se ovdje prvi puta poziva na autoritet Crkve kao mjerilo u tom vjerskom pitanju[22]. Zatim sv. Anzelmo govori o Mariji kao prečistoj majci, od čije se svetosti veća ne može pojmiti[23], sv. Albert Veliki kaže da se Marija izuzima od općeg pravila da su svi u Adamu sagriješili, i da je slobodna od svih triju vrsta grijeha – lakog, smrtnog i istočnog, a sv. Bernardin Sijenski da u Mariji nije bila sila pohote istočnog grijeha, jer je začeta bez njega[24]. Naposljetku, dolazimo do središnjeg pitanje čitavog ovog razdoblja, a to je kontroverza oko nauka u bezgrešno začeće. Poznato je naime da je u kasnijem Srednjem vijeku (12. i 13. st.) bilo suprotnih mišljenja među pojedinim crkvenim naučiteljima, koji su osporavali ovaj nauk. Prvi je od njih sv. Bernard iz Clairvouxa, kod kojeg je spor vezan uz događaj uvođenja blagdana kod kanonika crkve u Lyonu. On tada diže prosvjed jer po njegovom mišljenju narav svetkovine ne odgovara istini vjere. Dok odlučno ispovijeda da je Marija posvećena prije rođenja, odbacuje mogućnosti da bi bila posvećena prije začeća jer bi to bilo apsurdno, kao i u samom začeću jer je ono posljedica naravnog spolnog čina odnosno požude roditelja, što stavlja u kontrast Isusovom čudesnom začeću po Duhu Svetom[25]. Stoga je Marija trebala biti posvećena nakon začeća, u majčinoj utrobi. No sv. Bernard ne uzima u obzir i četvrtu mogućnost za objašnjenje vjere u Marijinu savršenu svetost jer govori samo o aktivnom začeću – tj. objašnjava ga kao naravni čin roditelja, ali ne poznaje mogućnost pasivnog začeća – promatranog kao čin ulijevanja duše i sjedinjenja s ljudskim tijelom, koje je Božje djelo, i bezgrešnost u začeću ograničava samo na čudesno začeću po Duhu Svetom kao kod Isusovog utjelovljenja[26]. Stoga možemo reći da iako naučava nauk koji je strogo gledano suprotan kasnijoj definiciji, sv. Bernard ipak ima nepotpuni pogled na cijelu problematiku i ne poznaje onaj točan način izlaganja ovog nauka koji će kasnije postati službeni pa ga u tom smislu treba promatrati u svjetlu procesa teološkog traženja adekvatnog pojma.

Drugi je kritični autoritet sv. Toma Akvinski. Dok anđeoski učitelj na jednom mjestu izričito naučava da je Blažena Djevica Marija očuvana od istočnog grijeha[27], s druge strane, izričito tvrdi da Marija nije začeta bez istočnog grijeha[28], jer nije dolikovalo da bude očuvana od njega budući da je trebala otkupljenja, odnosno da povlastica bezgrešnog začeća pripada jedino Gospodinu[29]. No nasuprot tome drugi srednjevjekovni teolozi razvijaju teološki koncept, da je kod bezgrešnog začeća Krist doista otkupio Mariju, ali na drukčiji, savršeniji način nego ostale ljude. To će kardinal Nikola Kuzanski izraziti riječima: ,,Alii liberatorem, Virgo sancta praeliberatorem habuit’’[30], i tom jasnom izlaganju nauka, koji će postati teološki mjerodavan i temelj kasnijoj definiciji, osobito je doprinio bl. Duns Scot, uvodeći razliku između ordo naturae i ordo temporis. U redu naravi Marija je bila kći Adamova kao svi ljudi, tj. podložna istočnom grijehu, no u vremenskom redu ona je posvećena prije nego ostali, kod samog sjedinjenja njezine duše s tijelom; i taj način otkupljenja ilustrira osobito zgodno usporedbom. Ostali ljudi bivaju oslobođeni od grijeha pošto upadnu u provaliju, tako da ih se iz te provalije izvuče, no Marija je od nje oslobođena prije nego bi u provaliju upala[31].

Tako dolazimo do treće i konačne faze, u kojoj razrađen i točan pojam ovog nauka sve više dobiva na snazi i bio potvrđivan, do njegove konačne definicije kao objavljene istine vjere. Spomenuli smo već da je na istoku ovaj blagdan svetkovan od najranijih vremena i seže sve do 5. st[32]. Na zapadu se počeo širiti kasnije – najprije se svetkovao od 9. st. u Italiji i Ugarskoj, pa u Irskoj od 10. st., a u Engleskoj od 11. st., a valja navesti da sv. Norbert osniva redovničku zajednicu posvećenu neokaljanoj Djevici[33]. U Rimskoj crkvi dobiva službenu potvrdu 1476. od pape Siksta IV.. Tu odluku potvrđuje i Tridentski sabor u Dekretu o istočnom grijehu, gdje izrijekom govori da u nauk o istočnom grijehu ne namjerava uključiti Bležanu Djevicu Mariju. Papa Pio V. (1570.) uvrštava svetkovinu ga u kalendar za misu i brevijar, pape Pavao V. (1616.) i Aleksandar VII. (1661.) uvode dodatne, stroge sankcije za propovijedanje suprotnog nauka koji uključuje suspenziju od svećeničke službe, i nakon njih, drugi pape dodaju nove povlastice blagdanu; sve do Pija IX. koji 1854. god. bulom Ineffabilis Deus nauk o bezgrešnom začeću Blažene Djevice Marije proglašava objavljenim naukom vjere ili dogmom u koji je svaki katolik dužan vjerovati radi vlastitog spasenja.

Razlozi prikladnosti i teološke implikacije

,,Potuit Deus, decuit, ergo fecit’’– Bog je to mogao učiniti, dolikovalo je da sačuva Blaženu Djevicu Mariju od istočnog grijeha, te je to i učinio. Tako glasi krilatica koju je uveo bl. Duns Scot a upućuje na razloge koji se u teologiji navode za prikladnost bezgrešnog začeća, odnosno kao logička veza s drugim člancima vjere i njihovim teološkim implikacijama[34]. Najprije, to iziskuje štovanje koje smo dužni iskazivati Kristovoj ljudskoj naravi. Kao što je Eva uzela zabranjen plod, okusila ga i dala mužu, koji ga je također okusio te nas svojim neposluhom upropastio, dolikovalo je da Marija, kao nova Eva, ima nasuprot tome jednaku čistoću i svetost naravi kao i novi Adam, Isus Krist. Drugi je razlog, štovanje koje dugujemo Kristovu božanstvu – kako je Marija postala Bogu slična u rađanju, dolikovalo je da to bude i u svetosti, i jer je bila određena da postane majka Sina Božjeg na zemlji, trebalo je da ima i nebesku bezgrešnost. I treći je čast koja dugujemo osobi Riječi koja je tijelom postala. Tako ne dolikuje planu čitavog Presvetog Trojstva da Marijino tijelo bude okaljano grijehom – ne dolikuje Bogu Ocu, koji je odredio da njegov Sin dobije ljudsko tijelo od Marije, ne dolikuje Sinu koji je tijelo uzeto od Djevice žrtvovao na križu, kao ni Duhu Svetom koji je iz Marijine krvi na čudesan način učinio tijelo Bogočovjeka.

Ovdje valja dodati i teološke implikacije koje proizlaze iz nauka o bezgrešnom začeću, te su na svoj način sadržane u svim pretpostavkama koje smo dosad iznijeli[35]. Prvo je to da je Blažena Djevica Marija bila čista od svake grešne požude. To se izvodi iz stanja izvorne pravednosti u kojoj su živjeli praroditelji te su bili čisti od požude, odakle proizlazi da, kao najmanje, isto mora vrijedi i za Mariju, koja je bila čista od svakog grijeha, jer požuda od grijeha dolazi i njemu vodu. To je jednodušni nauk svih teologa i crkvenih otaca, te u tom smislu siguran i obvezatan nauk, dok je jedina razlika u tumačenju, je li Blažena Djevica Marija bila sasvim bez požude ili pak je u njoj bila tako umrtvljena da se nije mogla očitovati na neuredan način. Drugo je to da je ona bila čista od svakog lakog osobnog grijeha. To je nauk koji je članak vjere, utvrđen Tridentskim saborom[36] i kasnije osudom Bajove izreke od sv. Pija V[37]. Tome u prilog ulaze sva navedena svjedočanstva iz otačke predaje koja govore da je Marija bila čista od svake ljage grijeha, kao i implikacija nauka o bezgrešnom začeću, odakle proizlazi da je Marijina posvemašnja svetost, kao i njezina veća uzvišenost od anđela (kako nam svjedoči otačka predaja), nespojiva s ikakvim, pa i najlakšim osobnim grijehom. I treći je nauk, da je Marija u toj mjeri ispunjena milošću, da svetošću nadmašuje sve stvorove. Kao što se redovno kod opravdanja čovjek s jedne strane čisti od grijeha, a s druge mu se u dušu ulijeva posvetna milost te kreposti i darovi Duha Svetoga, tako je potrebno da se Marija, čista od istočnog i svakog osobnog grijeha, odlikuje neinadmašnom svetošću, kojom nadilazi sve anđele i svete.

I zaključujemo ovu kratku studiju riječima antifone iz matutina Rimskog brevijara: ,,Immaculatam Conceptionem Virginis Mariae celebremus: Christum eius Filium adoremus Dominum’’ – slavimo Bezgrešno Začeće Djevice Marije, klanjajmo se njezinom Sinu, Kristu Gospodinu. Marijina neizmjerna čast dolazi od njezinog Sina i k njemu se vraća – ona je njegovo najsjajnije ogledalo, te se zato i odlikuje potpunom bezgrešnošću i savršenom svetošću.

Marko Tilošanec

http://www.katolik.hr/krscanstvomnu/marijaisvecimnu/626-bezgreno-zaee/

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 21 минута, Zoran Đurović рече

 

Hvala na odgovoru, jako dobro odslikava Vas stav, minimiziranje razlika. Augustinus je dopunio u tom smislu, a naravno o.Sava je dao iscrpan odgovor stavivsi sve u perspektivu. Politiku i teologiju bi bilo dobro jasno razdvojiti, jer ima jedan/neki dio gdje su povezani, a ima neki dio koji se mora ostro razgraniciti i od njega ne odstupati. To u cemu ne treba odstupati su naknadne jeresi, ne sam filioque i naravno jasna politicka uslovljenost velike sizme.. Dakle zbog naknadnih odstupanja u pravcu jeresi od strane RKC, nije prevazidjen raskol. Duboko se ne slazem sa stavom 'nek otpadnu talibani'. Radije nek se isprave jeresi na drugoj strani pa nece biti povoda za talibanstvo. Relativizovanje i zamagljivanje pojmova i njihova sentimentalizacija, svodjenje razlika na sentimentalne porive ljubavi, mira, sjedinjenja, nasih percepcija Hristove zelje i volje, moze dovesti u zabludu mnoge koji citaju. Hristos sigurno voli i katolike, ali i nase i njihove 'talibane'... ljubav se ne moze ograniciti. Tako i ogranicena ljubav i ograniceni mir (s nase strane, za jedne da, za druge ne) nisu od Gospoda, zar ne...

Licno mi je jako zao zbog svih licnih elemenata u Vasim diskusijama, (naravno negativnih), ne sluze na cast nikome od nas, pa ni Vama... Strasti ne bi bas trebale da budu uzavrele oko ovih stvari, prije bi trebalo da donose mir, prihvatanje bliznjeg i radost... Ili sam pretjerano idealista...

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 2 минута, Кратос рече

I zaključujemo ovu kratku studiju riječima antifone iz matutina Rimskog brevijara: ,,Immaculatam Conceptionem Virginis Mariae celebremus: Christum eius Filium adoremus Dominum’’ – slavimo Bezgrešno Začeće Djevice Marije, klanjajmo se njezinom Sinu, Kristu Gospodinu. Marijina neizmjerna čast dolazi od njezinog Sina i k njemu se vraća – ona je njegovo najsjajnije ogledalo, te se zato i odlikuje potpunom bezgrešnošću i savršenom svetošću.

Marko Tilošanec

Kratose da napravimo zbirku tvojim pogrešnih učenja ne bi stalo u 100 strana ove teme.

Ponavljam ovo nije dogma na vaseljenskom nivou i to svi znaju, ona neće biti obavezujuća, jer ako ne bude obavezujuća za istok onda ne može biti obavezujuća ni za zapad ali zapad to može poštovati kao što ti poštuješ razna tvoja naklapanja.

A jeres ima biti osuđena samo na vaseljenskom saboru a ti pre toga možeš da imaš lično mišljene ili stav do te obavezujuće odluke koja bi bila donešena na vaseljeni.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 9 минута, Августин рече

Ја уопште нисам говорио о комплексним теолошким темама него о основним истинама вере.

Isto mislim i kada su u pitanju prosta pitanja vjere. Mislis da su ranije ljudi bili nesto masovnije prosveceni? Uvijek su razna sujeverena postapanja, obredi i rituali bili vazniji od osnovnih postulata vjere. To je ono sto je razumljivo bilo neoobrazovanom seljaku agrarnog doba. Malo se toga sta promjenulo i u indsutrijskom dobu, a isto i u informatickom. Mada danas je kao nikad ranije prilika da se ta prosvecenost zaista poveca, samo sto nema volje ni autoriteta koji bi se time bavili. 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 8 минута, Дијана. рече

Hvala na odgovoru, jako dobro odslikava Vas stav, minimiziranje razlika.

Jo da dodam, da je stav O.Zorana potkrepljen u tome da rimokatolici jesu Crkva. Tako da je dobro minimizirati razlike unutar Crkve.

O.Sava se poziva na Kritski sabor gde nije došlo više od pola pravoslavnog življa a oni koji su došli nisu svi potpisali završni tekst sabora.

Dakle imamo papizam na delu a ne sabornost.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Гост аутора и водитеља емисије "Људи смо" г. Милоша В. Рајковића, на Радио-телевизији Војводине био је протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије светог Петра Цетињског.    Видео запис емисије   У првом делу емисије отац Гојко је говорио о Богословији светог Петра Цетињског на чијем се челу налази. "Ово је, у сваком смислу, несвакидашња школа. У јеку нововјековног европског дистанцирања од Цркве и религије, у периоду кад су наука и просвећеност дефинисани као нешто супротстављено вјери, у другој половини 19. вијека, књаз Никола оснива прву средњу школу у својој држави – баш као богословију! Касније је та школа постојала и као богословско-учитељска школа, а из њеног дјеловања и кадровског потенцијала изродила се и Цетињска гимназија. Можемо слободно рећи да је ова школа настала из потребе и настојања Двора Петровића да Црна Гора има сопствено високо школство, па многи Цетињску богословију сматрају претечом савременог Универзитета у Подгорици", истакао је ректор Цетињске богословије.    У даљем току емисије парох цетињски се осврнуо на недавно одражно предавање у Матици српској у Новом Саду, на вече које ће златним словима бити записано у историји ове знамените установе.    У наведеној емисији речи је било и о пастирском раду оца Гојка, као и о болним питањима великих искушења са којима је суочена Црква Божија у Црној Гори.    Вашој пажњи топло препоручујемо ову емисију. 
    • Од Логос,
      У петак 28. фебруара, у посјету Црној Гори долази поглавар Украјинске Православне Цркве Блажењејши Митрополит Кијевски и цијеле Украјине г. Онуфрије. Он ће, сјутрадан, у пратњи неколико украјинских архијереја, заједно са вјерним народом, свештентсвом и монаштвом СПЦ у Црној Гори предводити Светосимеоновску литију подгоричким улицама, од Храма Васкрсења до Немањиног града.      Литија се, већ деценијама уназад, врши у спомен на Светог Симеона Миротичивог (Стефана Немање) једног од ријетких људи рођених на обалама Рибнице – који је канонизован као светац у Православној Цркви, и као такав поштован у свим помјесним црквама. Као такав, поштован у Црној Гори, још од средњовјековне Зете и оснивања Цетињског манастира, па без прекида – до дана данашњег.   Долазак Онуфрија у Подгорицу има вишеструки значај. Најприје потврђује јединство канонске и васељенске Цркве, и то баш у граду и држави гдје то јединство трпи удар овдашњих политичких власти. Јер, и међународни изасланици, и домаћа јавност, као и ”птице на грани” (из чувене пословице) одавно знају да новоизгласани црногорски Закон о слободи вјероисповијести није донијет са циљем да уређује област из сопственог наслова, већ да ”утјерује” духовни идентитет слободним грађанима, и да врши притисак у правцу реорганизације црквеног устројства. У том смислу, долазак црквених великодостојника из Украјине, представља подршку сестринске Цркве – Цркви у Црној Гори.   Други значај Онуфријеве посјете Црној Гори је свједочанство непобједивости благословеног Божијег поретка, у односу на све земаљске политичке сплетке. Православна Црква у Украјини, насљедница древне Кијевске митрополије, а потом и тзв. Кијевског егзархата РПЦ, постоји, као саставни дио Московске патријаршије – под овим именом Украјинска Православна Црква – ево већ три деценије. Аутономија коју она има у односу на Москву, спада у примјере најшире могуће аутономије у цијелом православљу. УПЦ има свој Синод, свога поглавара кога сама бира и та Црква дјелује искључиво унутар граница државе Украјине. Њене везе са Руском Православном Црквом јесу чврсте и јасне, али су, у административном смислу, малобројне.   Па ипак, ни таква аутономија није била по вољи политичкој власти Украјине, него је, уз необјашњиву подршку Цариградске патријаршије, прије пар година, створена тзв. Православна Црква Украјине – која се само након годину дана расцијепила на двије фракције, и коју данас не подржава већински број православних помјесних цркава. Та је ”ПЦУ” састављена од бивших расколника, и као таква нема углед у православљу. Зато, и међународну православну подршку, и оданост већинског православног живља у Украјини и даље ужива Украјинска Православна Црква Московског патријархата, чији нам предстојатељ Блажењејши г. Онуфрије, кроз два дана долази у госте.   Мени је врло интересантно да су бесплодно дјело украјинског државног врха, и грешка коју је починио Цариградски патријарх, настали упркос мисионарској ширини постојања и дјеловања Украјинске Православне Цркве. Јер – у њеном раду је све било саобразно државним границама; све обучено у украјинске државне симболе (максимално поштовање заставе, химне и сл.); све врло сведено на домицилно свештенство и употребу украјинског језика; све испуњено благословима и честиткама украјинским репрезентативцима… Није помагало! Политичари су тражили потпуни прекид односа са Московом и прављење једне организације која дјелује и постоји само као нека државна ствар! А то су тражили политичари и ”државници” чија се политика сводила на искључиво ослушкивање ”политичких савјета” са Запада, и чије су се државне границе, управо у том смислу, свеле на симболику. Оно што нијесу дозвољавали Цркви, увелико су примјењивали на себе. Трансфер суверенитета изван сопстевних граница. Познато?   Било како било – Порошенков црквени експеримент није изашао даље од лабораторије. Канонска, и од свих других призната, Украјинска Православна Црква, сачувала је, до данас, своје унутрашње јединство са преко 50 епархија, преко 10.000 парохија и преко 200 манастира. Да парадокс буде већи, она, таква каква је, има већу самосталност у односу на Москву (и самим тим и на остатак православног свијета), него што има ”Порошенкова црква” у односу на Цариград. А да буде још већи – Црква којој је на челу митрополит Онуфрије задржала је национални назив ”Украјинска”, док је новоформирана и новопоцијепана ”ПЦУ” изгубила такав назив, јер је, Боже мој, требала да ”помири православно биће Украјине”. Познато? Нико нормалан неће рећи да идеја не звучи племенито, али се очиглено, начин извођења радова, као и списак политичких извођача, своди на ону Њагошеву – ”трн у здраву ногу забадате”. И све – ”поплочано добрим намјерама” из једне друге пословице.   Отуда, долазак Митрополита Онуфрија у Црну Гору, представља добар подсјетник овдашњим властима да се окану ћорава посла ”прављења и обнављања државних цркава” у 21. вијеку. Божији Дух дише гдје Он хоће и кад Он хоће. Тим Духом Светим је наша Црна Гора вјековима благосиљана. Са свих страна свијета, па и из ”Светог Кијева”. У тој Цркви и њеним школама образовање су стицали архијереји и свештеници Православне Цркве у Црној Гори – током 19. вијека. Усмјерење и уређење тога Духа Божијег, Устав Црне Горе, препушта Цркви а одузима такве ингеренције од државе. Па ето, ко не вјерује у Божији Дух, нека вјерује Уставу. Није добро, за нашу земљу, да има оних, који не вјерују ни у једно ни у друго.   Убијеђен сам да није касно преиспитати пут којим је кренуо црногорски државни врх и, у складу са већ поменутим Уставом, тражити начин да се учимо на туђим грешкама. Јер, немамо другу земљу, да бисмо се играли са законима ове, нити имамо времена да бисмо чекали бољу прилику од ове – да ствари ставимо на своје мјесто, и окренемо се једни другима.   Добро дошао Блажењејши Митрополите Светога Кијева!     Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије Светог Петра Цетињског     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Божанственом благодашћу просветливши се, и по смрти показујеш светлост живљења свога и истачеш миро благоухања онима што притичу ка гробници моштију твојих, и народ свој упутио и к светлости Богопознања, Симеоне оче наш, Христа Бога моли да нам дарује велику милост.   У празничном прилогу прочитајте:   Житије преподобног Симеона Мироточивог и о лози преподобног   Беседа Патријарха српског Иринеја на празник преподоног Симеона Мироточивог, 2016. лета Господњег   Беседа Митрополита црногорско-приморског Амфилохија на празник преподобног Симеона мироточивог, 2017. лета Господњег   Беседа блаженопочившег Епископа јегарског Јеронима на празник преподобног Симеона Мироточивог, 2016.лета Господњег у ветерничком храму   Беседа протојереја-ставрофора др Радомира Поповића изговорена 26. фебруара 2014. године на Светосимеоновској академији на Коларцу       Велики владалац српског народа, ујединитељ српских земаља, творац независне српске државе, бранитељ Православља, истребитељ јереси.     Када је утврдио државу, и веру православну у држави, тада, по примеру свога сина Саве, прими монашки чин у манастиру Студеници 1195. године и добије име Симеон. Жена његова Ана такође прими монашки чин, добије име Анастасија и повуче се у женски манастир. После две године иночества у Студеници Симеон оде у Свету Гору. Ту се настани најпре у манастиру Ватопеду, заједно са Савом. Отац и син проводили су дане и ноћи у молитви. Ту су саградили шест параклиса: Спаситељу, Бесребреницима, светом Георгију, светом Теодору, Претечи и светом Николају. Купе рушевине Хиландара и саграде диван манастир, у коме Симеон поживи само осам месеци па сконча. Кад је био на издисају, Сава га, по његовој жељи, положи на просту рогозину. Са очима управљеним у икону Богоматере и Спаситеља блажени старац изусти ове речи: "Всјакоје диханије да хвалит Господа!" И пресели се ка Господу 13. фебруара 1200.   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Ромејац,
      Радијски водитељ Зоран Модли умро је у 71. години у Београду после краће и тешке болести. Био је дугогодишњи водитељ и аутор бројних емисија на три програма "Радио Београда". Први је водио емисију из авиона, док пилотира. Аутор је "Пилотске књиге".
      Зоран Модли је био један од најпознатијих српских радио-новинара и диск-џокеја.
      Рођен је 1948. године у Земуну, где је ишао у гимназију. Завршио је Вишу ваздухопловну пилотску школу, био је пилот и пилотски инструктор.
      Почео је каријеру диск-џокеја почетком седамдесетих година 20. века у београдским дискотекама.
      Издао је плочу "Зоран Модли и летећа дискотека" и био је уредник једне рубрике у музичком магазину Џубокс.
      Модли је са Бором Ђорђевићем почетком 1975. године основао групу "Хајдук Станко и јатаци", у којој је био певач, али су имали само два сингла, "На путу за Стамбол" и "Анђелија, чувај се Турака".
      Био је веома популаран радио-водитељ током осамдесетих када је имао емисију "Вентилатор 202", у којој је кроз тада чувену "Демо топ 10 листу" на "Двестадвојци" скоро целу деценију активно промовисао младе домаће рок групе.
      "Вентилатор 202" био је уједно и прва радијска емисија посвећена рачунарима и првим комјутерским програмима.
      Модли је преко радија пуштао нешто што је личило на шуштање и крчање. То су, заправо, били нови компјутерски програми које су код својих кућа снимали на касете они слушаоци који су тада имали ране моделе првих рачунара у Србији ("Спектрум", "Комодор 64", "Галаксија").
      Оставио је неизбрисив траг својим чувеним шпицама и џингловима који су у то време били заштитни знак "Двестадвојке".
      Емисију "Модулације" Модли почиње на Радио Пингвину у мају 1993. године. Емитује "Модул топ-тен" врх листу МОД датотека, рудиментарне рачунарски створене музике.
      Ова емисија се 1995. године сели на Радио Београд 202, а 1996. године добија награду "Дискоболос" за најбољу радио и ТВ емисију о рачунарима.
      Убрзо се опет враћа на Радио Пингвин уз нови назив "Модулације – The Next Generation", а потом прелази на "МИП радио", где остаје до 1999. године, када се емисија гаси.
      Од 2000. покреће емисију "ЗАИР" (Закон акције и реакције) која је годину дана емитована на Радио Београду 202, а потом на београдској Радио Лагуни и на више независних радио-станица у Србији и региону.
      Од 2002. године прави технолошки искорак јер се емисија спрема унапред у кућним условима и на рачунару, а прослеђује се мрежи локалних радио-станица путем интернета, а може се преузети са Модлијевог сајта. 
      Модли се трудио да буде иновативан и први је водио емисију из авиона, док пилотира.
      После више од 20 година проведених у "Јату", где је управљао "боингом 727", наставио је пилотску каријеру као капетан у приватној авио-компанији "Принц авијејшн", све до 15. јула 2010. године, када је доживео удес на аеродрому Брач склизнувши са писте млазним пословним авионом. Авион је изгорео, али су посада и путници изашли неповређени.
      После тог удеса, Модли је напустио каријеру пилота. До детаља је описао свој последњи лет у првом поглављу "Пилотске књиге".
      Модли је писао и књиге намењене популаризацији пилотског позива. Објавио је седам књига о пилотској професији, летењу и авионима.
      Информација о времену и месту сахране Зорана Модлија биће накнадно објављена.
      Сарадња са "Радио Београдом"
      Модли је сарадњу са Радио Београдом започео као гимназијалац 1965. у емисији "Састанак у 9 и 5" на Другом програму.
      Радио је као сарадник у емисијама Првог програма – "Вече уз радио" и "Ново, актуелно, занимљиво", када је написао низ текстова за песме Лоле Новаковић, Драгана Антића, Дијега Варагића и друге звезде шлагерске музике.
      Најдуже је сарађивао са Радио Београдом 202. Писао је текстове за водитеље вечерњег програма, а касније је, као већ познат диск-џокеј, 1979. године покренуо авангардну емисију "Вентилатор 202".
      Био је активан на више приватних радио-станица, да би се вратио Радио Београду 202 са емисијама "Модулације" и "ЗАИР". Заслужан је и за неке од иновативних и пионирских подухвата "Двестадвојке", од којих је најчувенија емисија "из ваздуха" коју је, летећи изнад Београда, водио из авиона.
       
      Преминуо Зоран Модли
      WWW.RTS.RS Радијски водитељ Зоран Модли умро је у 71. години у Београду после краће и тешке болести. Био је дугогодишњи водитељ и аутор бројних емисија на три програма "Радио Београда". Први...  
    • Од Логос,
      Протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије био је вечерас гост Матице српске у Новом Саду где је бурно поздрављен од више од хиљаду људи одржао предавање насловљено „Савремени човек, савремени свет“, а које се односило на актуелне догаћаје у Црној Гори.   ДЕТАЉАН ИЗВЕШТАЈ И ВИДЕО ЗАПИС ПРЕДАВАЊА:     - Ја се и вечерас, мада нисам у Црној Гори, осећам овде у Новом Саду као да сам део литије, јер је Свети Петар Цетињски хиротонисан у Сремским карловцима, а Његош и књаз Никола дружили су се са знаменитим Србима из Војводине. У недељу ћу предводити литију у Сремској каменици и ако ме они моји буду питали зашто баш тамо, подсетићу их да сви они када их срце заболи иду у Каменицу, а ово што се догађа у црној гори, ту се баш о срцу ради –поручио је отац Перовић.     Одушевљена публика у којој је било представника свих генерација, преплавила је степеништа, ходнике и свечану салу Матице српске да би поздравили, чули и стиснули руку једном од предводника литија у Црној Гори.       - Оволико нас могао би да окупи још само Новак Ђоковић, прокоментарисао је један Новосађанин пробијајући се кроз згуснуту масу људи.     Поздрављајући драгог госта, председник Матице српске проф. др Драган Станић, управник Матичине библиотеке Селимир Радуловић и књижевник Мирослав Алексић казали су да оволику посету народа Матица српска не памти у својој историји дугој 194 године.     Пре посете Матици српској, отац Перовић се сусрео у владичанском двору са Његовим Преосвештенством Епископом бачким др Иринејем. Сутра (петак) биће гост председника Покрајинске владе Игора Мировића, док ће у недељу ће предводити литију у Сремској Каменици.     Извор: Новости
×
×
  • Креирај ново...