Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Оцени ову тему

Recommended Posts

пре 22 минута, Zoran Đurović рече

Реци Сави да ме не прозива ако већ не могу код њега да одговорим. Нека он зилотише колико му драго, али да не шири дезинформације о Калисту. Ја сам овде дао цитате из њега, па нек види са тиме шта хоће... 

Добри мој аво, сви ви који дајете себе толико да бисмо и ми нешто научили сте код нас привилеговани, свако на свој начин, и ту мислим да нема неких нејасноћа.

Концепција твојих тема је дијалог, док је концепција теме о. Саве одговарање на постављена питања чланова, не и теолошка расправа са било киме. Он више одговара као духовник, дотичући се и теологије, док ти више пишеш као теолог, не занемарујући ни духовну страну писанија. И поштујемо концепцију и једног и другог, због доприноса и једног и другог. 

Посебно мислим да грешиш кад о. Саву погрдно називаш зилотом или оним квасцима које си помињао. Ако га знаш, или ако ишта о њему знаш, знаш да томе код њега нема ни трагова, да не идемо даље у дубине. Можете да се не слажете у појединим теолошким аспектима, али називати га зилотом смао због тога, стварно мислим да је претерано.

Тако да нема потребе да се љутиш, добри аво, није ништа против тебе уперено (ваљда си до сад схватио колико си драг администрацији), само поштујемо и једног и другог, ништа више.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 7 минута, Zoran Đurović рече

Нисам разумео шта хоћеш да кажеш... 

Pa ja koliko sam razumio paradoksu, kamen spoticanja oko bezgresnog zaceca Bogorodice je sto ispada da Hristos nije uzeo na sebe ni sjenku praroditeljskog grijeha, i onda ako to nije uradio ljudska priroda nije u potpunosti obnovljena, ili sto bi se po pravoslavnom pala priroda nije uzdignuta. Medjutim, ja se samo glasno pitam, posto je Hristos jeo, bio zedan, mozda i bolestan umoran, spavao je...kako je on to uzdigao palu prirodu, ako nije mogao da se odupre svojstvima pale prirode. Ako je tako, u cemu je onda problematika bezgresnog zaceca? 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 4 минута, Volim_Sina_Bozjeg рече

Dakle nema dogme van vaseljene i ona ne može biti obavezujuća ali može da ostane u rimokatolika na poštovanje.

Stojim na tvojoj poziciji. Kad kazem nema problem sa bezgresnim zacecem, kazem da nema problema da to ostane katolicka stvar i ne bude obavezujuca za pravoslavne. Zatko kazem da u tom njihovom ljubavnom zanosu prema Bogorodici treba snishoditi, a stvar eventualno kasnije izgladiti ako treba i ako je moguce. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 минута, RYLAH рече

Посебно мислим да грешиш кад о. Саву погрдно називаш зилотом или оним квасцима које си помињао. Ако га знаш, или ако ишта о њему знаш, знаш да томе код њега нема ни трагова, да не идемо даље у дубине. Можете да се не слажете у појединим теолошким аспектима, али називати га зилотом смао због тога, стварно мислим да је претерано.

Slažem se samo mislim da je ovde o.Zoran koristio duh zilotizma. No slažem se jer i mi sve ovo čitamo.

No da dodam upravo zbog toga što su nam obojica draga, da i o.Sava zna da pretera u smislu da je o.Zoran u njegovoj poruci postao nepomjanik, jer mislim da je o.Sava zdravstveno dobro pa se dobro seća ko je spominjao Kalista i u kom kontekstu.

Eto čisto radi pravoslavnog čovekoljublja i pravde jer i moje oči čitaju i obojicu vole.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ја сам што се тиче верског стања у нашем народу стварно песимиста.Ја не верујем да има и 1000 Срба који верују например у оно што ап.Павле говори у првој глави посланице Ефесцима.Дакле у оно што би Клајв Степл Луис рекао просто хришћанство.То је све вера да има нешто, да има много светаца.Колико има стварно што би рекли протестант преобраћених Срба.Врло мало.То је схватио Игњатије и почео је добро али је онда утриповао да је неки велики теолог и мало се погубио.Атанасије Јевтић се претежно бавио историјско-канонском проблематиком.Јер шта је Патрологија него Историја.Испашће да се још највише верским просвећивањем бавио покојни Лаза Милин па нек ми каже шта ко хоће.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 минут, Volim_Sina_Bozjeg рече

No da dodam upravo zbog toga što su nam obojica draga, da i o.Sava zna da pretera u smislu da je o.Zoran u njegovoj poruci postao nepomjanik

Таман посла, брате. Нема ни говора о томе.

Не бих да причам у име о. Саве, може и сам да се огласи ако буде мислио да треба, али мислим да је то далеко од онога како о. Сава заиста доживљава о. Зорана. Једноставно су им другачије концепције теме, и то је то, и на нама је да их испоштујемо обојицу.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Na drugoj temi se pojavila pomisao da se ne treba toliko baviti apstraktnim temama poput odnosa sa katolicima, već misli usmeriti na one koji su nam fizički blizu, odnosno 'naše'.

I priznajem da me je to istovremeno zbunilo i pogodilo.

I sad, kad ih već pominjem, mogu da kažem i zašto. Imam izuzetno bliske i 'moje' koji su katolici.

Majka mi je bila katolkinja, i njen otac, i cela ta strana familije. Pokušali su da je ubede da primi pravoslavno miropomazanje i 'pređe' u pravoslavlje, ali je odbila, iako je volela odlazak baš u pravoslavne hramove.

I bitnije od krvnih veza za ovu temu je da mi je katolik i jedan od najboljih prijatelja, koji u mom životu vrši funkciju neformalnog duhovnika već 15 godina, i koji mi je pokazao da je moguće biti pesnik, i misliti svojom glavom, i čitati Šekspira, romantizam i modernizam, i itekako biti hrišćanin, onda kada su neki drugi u mojoj okolini tu pravili neke ograde i ultimatume. 

Meni je tu retko ko apstraktan.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 минута, Августин рече

Ја сам што се тиче верског стања у нашем народу стварно песимиста.Ја не верујем да има и 1000 Срба који верују например у оно што ап.Павле говори у првој глави посланице Ефесцима.Дакле у оно што би Клајв Степл Луис рекао просто хришћанство.То је све вера да има нешто, да има много светаца.Колико има стварно што би рекли протестант преобраћених Срба.Врло мало.То је схватио Игњатије и почео је добро али је онда утриповао да је неки велики теолог и мало се погубио.Атанасије Јевтић се претежно бавио историјско-канонском проблематиком.Јер шта је Патрологија него Историја.Испашће да се још највише верским просвећивањем бавио покојни Лаза Милин па нек ми каже шта ко хоће.

To nije samo Srbima svojstveno, vec uopste generalno sa ljudima. Nikad ljudi nisu bili prosveceni do tog nivoa da je velika vecina razumjela sta se raspavljalo na saborima i oko cega se generalno bogoslovi drve stoljecima. Iz toga je potpuno paradoksalna stvar da su nekad davno neki vrlo uceni ljudi odlucili da se anatemisu i proklinju u ime ostalih neobrazovanih. Danas u informatickom dobu jos uvijek tesko skupiti tu kriticnu masu, a kako je tek bilo prije 1500 godina kada je samo 0,000005% ljudi imalo razumjevanje o kompleksnim teoloskim pitanjima zbog cega su padale glave. 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 5 минута, RYLAH рече

Таман посла, брате. Нема ни говора о томе.

Не бих да причам у име о. Саве, може и сам да се огласи ако буде мислио да треба, али мислим да је то далеко од онога како о. Сава заиста доживљава о. Зорана. Једноставно су им другачије концепције теме, и то је то, и на нама је да их испоштујемо обојицу.

Kao što je taman posla da o.Zoran kaže o.Savi da je zilot i markovit.

o.Sava reče o.Zoranu: NEKI OVDE se pozivaju na Kalista.......

Neki nepomjanici :) 

No dobro da nastavimo u duhu apostola koji reče parafraziram: I kad si koske lomite gledajte da se ne istrebite :))

Share this post


Link to post
Share on other sites

Evo šta kažu katolici:

Bezgrešno Začeće

alt

Dana 8. prosinca po rimskom obredu Crkva slavi blagdan Bezgrešnog začeća Blažene Djevice Marije, izražavajući time svoju vjeru koja je konačnim činom utvrđena od pape bl. Pija IX., u sljedeću vjersku istinu: ,,da je blažena Djevica Marija, u prvom času svoga začeća, po posebnoj milosti i povlastici svemogućega Boga, predviđajući zasluge Isusa Krista Spasitelja ljudskoga roda, bila očuvana neokaljanom od svake ljage istočnog grijeha.’’[1]. U ovome tekstu prikazat ćemo po redu razloge, i utemeljenje ovog nauka u sv. Pismu, sv. Predaji kao i analogiji drugih članaka vjere i tako osvijetliti njegov značaj.

Sveto Pismo

Kad govorimo o svetopisamskim svjedočanstvima, valja odmah istaknuti da se ova vjerska istina, kao ni ona o Presvetom Trojstvu, nigdje izričito ne navodi. No ipak, ona se može sa sigurnošću izvesti kao sadržana u pojedinim mjestima, bilo na izravan način, bilo na temelju tipologije. Za prvo nalazimo dva biblijska svjedočanstva. Najprije imamo ono iz protoevanđelja – prvog navještaja Spasitelja, koji dolazi odmah nakon ljudskog pada. ,,Neprijateljstvo ja zamećem između tebe i žene, između roda tvojeg i roda njezina: on će ti glavu satirati, a ti ćeš mu vrebati petu.”[2](Post 3,15). Tu najprije valja otkriti identitet pojedinih likova. Prije svega, jasno prepoznajemo da je poruka upućena đavlu. Njegov rod jest grijeh, odnosno ljudski naraštaj koji uz grijeh prijanja i postaje njegovim zarobljenikom. Zatim sa sigurnošću prepoznajemo da je ženin rod obećani spasitelj – Isus Krist, koji će svojom smrću na križu satrti đavlu glavu, odnosno otkupiti ljudski rod iz ropstva grijeha. I naposljetku, dolazimo do lika obećane žene koja stoji iza obećanog spasitelja. Neki pokušavaju kazati da bi se tu radilo o jednoj kolektivnoj osobnosti – o Božjem narodu, no takvo tumačenje nije održivo iz nekoliko razloga[3]. Prvi je taj što istu titulu koristi Isus u Ivanovom evanđelju upravo za Mariju (Iv 2,4; 19,26), čime se nesumnjivo referira na ovaj odlomak[4]. Zatim, kako je obećani ženin rod konkretna osoba, a ne kolektiv, odgovarajuće je da to bude i sama žena, i naposljetku, u širem kontekstu ovog poglavlja, koje govori o grijehu praroditelja, možemo jasno razabrati paralelizam, između prvih ljudi – Adama i Eve, koji su sagriješili i upropastili ljudski rod, te nove žene i njezinog potomka, koji će donijeti oslobođenje ljudskom rodu. Odnosno, između prvog čovjeka – Adama i Isusa kao novog Adama (Rim 15, 22. 45-47), te prve žene – Eve, i nove Eve, Marije, koje su obje bile najuže povezane sa životnim djelom Adama i Isusa. I budući da se postavlja antiteza između đavla i njegovih potomaka, s jedne strane, te žene i njezinog potomka – Krista, s druge, da bi ona stajala, potrebno je da žena i njezin potomak nikako ne pripadaju taboru u kojem vlada grijeh. Isus je kao bogočovjek bio bez grijeha, to nam je poznato, a isto to mora vrijediti i za Mariju. Kada bi Marija samo na trenutak bila okaljana grijehom, više ne bi vladalo neprijateljstvo između nje i đavla i pripadala bi njegovom rodu, no da bi se to neprijateljstvo održalo, potrebno je da Marija bude čista od svakog, pa i istočnog grijeha. Ovo je značenje koje izravno proizlazi iz ovogo odlomka i kao takvo je autoritativno tumačenje Crkve, koje je iznio bl. Pio IX. u enciklici Ineffabilis Deus[5].

Drugi je odlomak koji izravno govori o Mariji, a nalazimo ga u anđeoskom pozdravu: ,,Zdravo, milosti puna! Gospodin s tobom!” (Lk 1,28). Pažnju nam zaokuplja izraz ‘milosti puna’, ili u izvorniku ‘keharitomene’, što je grčki particip aorista, koji nam u tom smislu odaje značenje prošle, već izvršene radnje. Odnosno, anđelove riječi ne odnose se na nešto što se zbiva ovog trenutka – da je Marija primila milost u tom susretu, nego na ono što je izvršeno u prošlosti, da je ona izobilovala Božjom milošću već od samog početka, tj., to nas vodi i do prvog trenutka, samog njezinog začeća. Iz konteksta čitavog poglavlja, gdje se Marija naziva blagoslovljenom od svih naraštaja (Lk 1,48), kao i osvrta na njezinu ulogu majke Sina Božjega, spoznajemo njezinu vrlo posebnu ulogu u Božjem planu spasenja te osobnu uzvišenost nad ostalim stvorenjima, što nas sve navodi na pojam njezine potpune oslobođenosti od svakog grijeha.

Osim tih svjedočanstava, nalazimo brojne pralikove u Starom zavjetu koji upućuju na Marijinu savršenu čistoću i svetost. Tu je prije svega kovčeg saveza, koji je u Starome zavjetu pohranjivao u sebi pisanu riječ Božju – Božje zapovijedi, nebesku manu i Aronov štap; dok je novozavjetni kovčeg saveza Marija, zato jer je u svojoj utrobi nosila živu riječ Božju – Isusa Krista, koji je nova i savršena nebeska mana, te novi i savršeni Veliki svećenik[6]. Osim ovog tipa koji je najznačajniji te lako i jasno spoznatljiv, nalazimo i druge koji imaju manju jasnoću ali su također kao takvi prepoznati u kršćanskoj tradiciji: to su Noina arka, koja je jedina preživjela potop, zatim kraljica Estera, Judita, zaručnica u Pjesmi nad pjesmama itd. No iako su ova tumačenja ispravna, ne ulaze u strogu domenu biblijske egzegeze promatrane u sebi, nego je njihovo tumačenje značajno ovisno o otačkoj predaji, o čemu ćemo govoriti u sljedećem poglavlju.

Sveta predaja

Crkva vjeruje da je objava završena smrću posljednjeg apostola, i štoviše, osuđuje protivnu tvrdnju kao zabludu[7]. Budući da je dogma o Marijinom bezgrešnom začeću proglašena tek u 19. st., postavlja se pitanje može li se i kako utvrditi da je Crkva tu istinu vjere držala od svog početka? Na to pitanje odgovara nam papa bl. Pio IX. sljedećim riječima: ,,Slavni dokumenti iz časne prošlosti, kako istočne tako i zapadne Crkve, vrlo odlučno svjedoče da je taj nauk o bezgrešnom začeću Blažene Djevice, koji je svakim danom sve sjajnije razjašnjavan, utvrđivan i potvrđivan od najvišeg autoriteta, naučavanja, znanja i mudrost Crkve, i koji je širen među sve ljude i narode katoličkog svijeta na čudesan način – uvijek postojao u Crkvi kao nauk koji je bio primljen od naših predaka, i bio označen znakom objavljenog nauka. Jer Crkva Kristova, koja je brižljiva čuvarica i braniteljica dogmi koje su joj predane, nikad ništa ne mijenja, nikad ne umanjuje, nikad im ništa ne dodaje; nego sa svom marljivošću brine vjerno i razborito o drevnim spisima; ako oni uistinu jesu drevnog porijekla i ako ih je prenijela vjera otaca, nastoji ih istražiti i prenijeti na taj način da drevne dogme nebeskog nauka postanu očite i jasne, ali zadrže svoje punu, cjelovitu i vlastitu narav, i rastu samo unutar vlastite vrsnosti – tj., u okviru iste dogme, istog smisla i istog značenja’’[8]. Zato ćemo pružiti povijesni pregled razvoja ovog nauka i uputiti se u svjedočanstva crkvenih otaca, pisaca i vrhovnih svećenika kako bismo utvrdili njegovu konstantnost.

Papa bl. Pio IX. izlaže nam nauk Crkve o homogenom razvoju dogme – istina vjere koja je predana od apostola Crkvi te se uvijek držala, ipak nije bila jednooblična kroz čitavu povijest, nego je doživjela određeni razvoj od implicitne vjere, prema eksplicitnoj, jasnijoj i razrađenijoj vjeri. Tako povijest razvoja ovog nauka možemo podijeliti na tri faze[9]. Prvo je faza implicitne vjere gdje je nauk o bezgrešnom začeću bio sadržan i promatran kroz vjeru o Marijinom božanskom materinstvu i savršenoj moralnoj čistoći i svetosti. Druga faza obuhvaća razdoblje kontroverzija o predmetu, a treća jasnijeg očitovanja ovog nauka i naposljetku njegove svečane definicije.

U prvom razdoblju implicitna vjera u bezgrešno začeće očituje se najprije kroz shvaćanje Marije kao nove Eve. Tako sv. Justin piše da je Marija popravila svojom poslušnošću, ono što je Eva skrivila svojom neposlušnošću[10], zatim sv. Irenej govori da kao što je ljudski rod po djevici (Evi) zapleten u zamke smrti, tako je odatle izbavljen po Djevici (Mariji), jer je djevičanski posluh ispravio djevičanski neposluh[11], Tertulijan da je u Evu ušla riječ smrti, a u Mariju riječ Božja, da ono što je po tom spolu otišlo u propast, bude po istome spolu vraćeno spasenju – ono što je Eva sagriješila po vjeri, Marija je po vjeri okajala[12], a sv. Efrem Sirski, piše da kao što je Eva izvor naše smrti, tako je Marija izvor našeg spasenja[13]. Crkveni oci nadalje govore o Mariji kao onoj koja je prečista, presveta – potpuna sveta i čista. Ta svjedočanstva nalazimo u istočnim liturgijama, gdje liturgija sv. Ivana Zlatoustog slavi Mariju kao najsvetiju, neokaljanu, neoskvrnjenu, nada sve blagoslovljenu, liturgija sv. Marka kao presvetu i nepovrijeđenu, sv. Bazilija kao presvetu, neoskvrnjenu i prepunu blagoslova, zatim Dionizije Areopagit naziva je najsvetijom, iznad svih duhova anđeoskih, sv. Epifanije je naziva čistim ljiljanom, ovcom neokaljanom, sv. Fulgencije Ruspijski govori da je Mariji vraćena puna milost blagoslova, milost koju je Eva, stvorena bez grijeha, grijehom izgubila, sv. Petar Krizolog da je sva od glave do pete blagoslovljena[14]. Nadalje, oci ne samo da Mariju nazivaju presvetom, neokaljanom i nevinom, nego izriču i da je očuvana čitavom i netaknuta od svakog grijeha. Tako Origen govori da Marija nije okaljana zmijinim otrovnim dahom, sv. Amfilohije Ikonijski piše da Bog, kao što je stvorio prvu djevicu bez mane, tako je učinio i drugu bez mane i grijeha, sv. Ambrozije kaže da je Mariju milost stvorila nepovrijeđenom, slobodnom od svake ljage grijeha[15], Sofronije Jeruzalemski piše da je Krist ušao u utrobu svete Marije, koja je oslobođena od svake zaraze tijela i duše, Nikefor Carigradski za Mariju kaže da je u dušu i tijelu bila prečista, izvještaj o mučeništvu sv. Andrije iz ahajske Crkve govori da kao što je prvi čovjek rođen iz neoskvrnjene zemlje, tako je trebalo da se iz neosvrnjene Djevice rodi savršen čovjek,  a Andrija Kretski svjedoči da se blagdan bezgrešnog začeće svetkovao u grčkoj crkvi prije 6. st[16]. Nadalje ponovno spominjemo sv. Efrema Sirskog koji je spjevao mnoge stihove Mariji u čast, među kojima se ističe: ,,Neoskvrnjena i nepovrijeđena, neiskvarena i posve čedna, Djevica od svake mrlje i ljage daleko, daleko… svetija od Serafina i besprimjerno slavnija od svih nebeskih vojska… posve neoskvrnjena, Gospođa vazda blagoslovljena, prijestolje Božje čisto, koja si satrla glavu opakoga zmaja, koja si bila vazda na duši i tijelu čitava i neoskvrnjena’’[17]. Za ovo razdoblje posebno značajno mjesto zauzima sv. Augustin, koji, najprije, govori da pozdrav: zdravo milosti puna, kazuje da je Marija posve izuzeta od srdžbe prve kazne, i da joj je povraćena puna milost blagoslova[18], a zatim je tu njegova glasovita izreka: ,,Izuzevši Svetu Djevicu Mariju, o kojoj, zbog časti Gospodinove, kada se radi o grijesima, ne želim da se raspravlja. Jer otuda znamo, da je dobila više milosti, da svlada svaki grijeh, koja je zavrijedila, da začne i rodi onoga, za koga nedvojbeno držimo, da nije imao nikakva grijeha’’[19].

Dosad smo iz brojnih otačkih svjedočanstava utvrdili da je vjera Crkve nedvojbeno bila da je Marija slobodna od svakog grijeha općenito. No moglo bi se postaviti pitanje, ima li kojeg izričitog svjedočanstva o vjeri da je Marija bila izuzeta od istočnog grijeha, što je izričit predmet ovog nauka? Ovo pitanje moramo postaviti u odnos sa samim shvaćanjem istočnog grijeha u Crkvi. Valja uzeti u obzir da se sam izričit nauk o istočnom grijehu razvio i dobio svoju aktualnost (tek) u 5. st., pojavom pelagijanskog krivovjerja koji je izazvao reakciju jasnijeg i potpunijeg izlaganja objavljenog nauka o istočnom grijehu i milosti. U toj kontroverzi najeminentnije mjesto zauzima upravo sv. Augustin, te ćemo promotriti jedno osobito mjesto gdje govori o istočnom grijehu s obzirom na Blaženu Djevicu Mariju. Dogodilo se da je Julijan, Pelagijev sudrug, predbacivao Augustinu da je zbog nauka o istočnom grijehu, u njega uključio i Mariju. Na to Augustin odgovara: ,,Ne pribrajamo Mariju đavlu zbog uvjeta rađanja, i to zato jer se taj uvjet razrješuje milošću preporođenja’’[20]. Iako Augustinove riječi ovdje nisu do kraja jasne te među katoličkim teolozima nije postojala suglasnost kako treba tumačiti izraz ‘gratia renascendi’, ipak sam Julijanov prigovor svjedoči da se u to vrijeme općenito vjerovalo da je Marija bila izuzeta od svakog, pa i istočnog grijeha, inače ne bi imao smisla. Naposljetku, navodimo svjedočanstvo sv. Ivana Damaščanskog, koji za Mariju kaže: ,,priroda se nije usudila poharati cvijet milosti’, te je naziva djevicom neoskvrnjenom, i naučava za nju, da se na nju nije navezala nijedna zemaljska želja, i da u tom raju ne bijahu vrata otvorena zmiji[21]. Ovdje je očita aluzija i kontrast na pad praroditelja odnosno istočni grijeh, od kojeg je Marija morala biti očuvana.

Time završavamo prvu fazu – patrističko doba i ulazimo u Srednji vijek. Prvo značajno svjedočanstvo, koje izričito govori o bezgrešnom začeću dolazi od Pashazija Ratberta iz 8. Ili početka 9. st., a posebno je značajno po tome što se ovdje prvi puta poziva na autoritet Crkve kao mjerilo u tom vjerskom pitanju[22]. Zatim sv. Anzelmo govori o Mariji kao prečistoj majci, od čije se svetosti veća ne može pojmiti[23], sv. Albert Veliki kaže da se Marija izuzima od općeg pravila da su svi u Adamu sagriješili, i da je slobodna od svih triju vrsta grijeha – lakog, smrtnog i istočnog, a sv. Bernardin Sijenski da u Mariji nije bila sila pohote istočnog grijeha, jer je začeta bez njega[24]. Naposljetku, dolazimo do središnjeg pitanje čitavog ovog razdoblja, a to je kontroverza oko nauka u bezgrešno začeće. Poznato je naime da je u kasnijem Srednjem vijeku (12. i 13. st.) bilo suprotnih mišljenja među pojedinim crkvenim naučiteljima, koji su osporavali ovaj nauk. Prvi je od njih sv. Bernard iz Clairvouxa, kod kojeg je spor vezan uz događaj uvođenja blagdana kod kanonika crkve u Lyonu. On tada diže prosvjed jer po njegovom mišljenju narav svetkovine ne odgovara istini vjere. Dok odlučno ispovijeda da je Marija posvećena prije rođenja, odbacuje mogućnosti da bi bila posvećena prije začeća jer bi to bilo apsurdno, kao i u samom začeću jer je ono posljedica naravnog spolnog čina odnosno požude roditelja, što stavlja u kontrast Isusovom čudesnom začeću po Duhu Svetom[25]. Stoga je Marija trebala biti posvećena nakon začeća, u majčinoj utrobi. No sv. Bernard ne uzima u obzir i četvrtu mogućnost za objašnjenje vjere u Marijinu savršenu svetost jer govori samo o aktivnom začeću – tj. objašnjava ga kao naravni čin roditelja, ali ne poznaje mogućnost pasivnog začeća – promatranog kao čin ulijevanja duše i sjedinjenja s ljudskim tijelom, koje je Božje djelo, i bezgrešnost u začeću ograničava samo na čudesno začeću po Duhu Svetom kao kod Isusovog utjelovljenja[26]. Stoga možemo reći da iako naučava nauk koji je strogo gledano suprotan kasnijoj definiciji, sv. Bernard ipak ima nepotpuni pogled na cijelu problematiku i ne poznaje onaj točan način izlaganja ovog nauka koji će kasnije postati službeni pa ga u tom smislu treba promatrati u svjetlu procesa teološkog traženja adekvatnog pojma.

Drugi je kritični autoritet sv. Toma Akvinski. Dok anđeoski učitelj na jednom mjestu izričito naučava da je Blažena Djevica Marija očuvana od istočnog grijeha[27], s druge strane, izričito tvrdi da Marija nije začeta bez istočnog grijeha[28], jer nije dolikovalo da bude očuvana od njega budući da je trebala otkupljenja, odnosno da povlastica bezgrešnog začeća pripada jedino Gospodinu[29]. No nasuprot tome drugi srednjevjekovni teolozi razvijaju teološki koncept, da je kod bezgrešnog začeća Krist doista otkupio Mariju, ali na drukčiji, savršeniji način nego ostale ljude. To će kardinal Nikola Kuzanski izraziti riječima: ,,Alii liberatorem, Virgo sancta praeliberatorem habuit’’[30], i tom jasnom izlaganju nauka, koji će postati teološki mjerodavan i temelj kasnijoj definiciji, osobito je doprinio bl. Duns Scot, uvodeći razliku između ordo naturae i ordo temporis. U redu naravi Marija je bila kći Adamova kao svi ljudi, tj. podložna istočnom grijehu, no u vremenskom redu ona je posvećena prije nego ostali, kod samog sjedinjenja njezine duše s tijelom; i taj način otkupljenja ilustrira osobito zgodno usporedbom. Ostali ljudi bivaju oslobođeni od grijeha pošto upadnu u provaliju, tako da ih se iz te provalije izvuče, no Marija je od nje oslobođena prije nego bi u provaliju upala[31].

Tako dolazimo do treće i konačne faze, u kojoj razrađen i točan pojam ovog nauka sve više dobiva na snazi i bio potvrđivan, do njegove konačne definicije kao objavljene istine vjere. Spomenuli smo već da je na istoku ovaj blagdan svetkovan od najranijih vremena i seže sve do 5. st[32]. Na zapadu se počeo širiti kasnije – najprije se svetkovao od 9. st. u Italiji i Ugarskoj, pa u Irskoj od 10. st., a u Engleskoj od 11. st., a valja navesti da sv. Norbert osniva redovničku zajednicu posvećenu neokaljanoj Djevici[33]. U Rimskoj crkvi dobiva službenu potvrdu 1476. od pape Siksta IV.. Tu odluku potvrđuje i Tridentski sabor u Dekretu o istočnom grijehu, gdje izrijekom govori da u nauk o istočnom grijehu ne namjerava uključiti Bležanu Djevicu Mariju. Papa Pio V. (1570.) uvrštava svetkovinu ga u kalendar za misu i brevijar, pape Pavao V. (1616.) i Aleksandar VII. (1661.) uvode dodatne, stroge sankcije za propovijedanje suprotnog nauka koji uključuje suspenziju od svećeničke službe, i nakon njih, drugi pape dodaju nove povlastice blagdanu; sve do Pija IX. koji 1854. god. bulom Ineffabilis Deus nauk o bezgrešnom začeću Blažene Djevice Marije proglašava objavljenim naukom vjere ili dogmom u koji je svaki katolik dužan vjerovati radi vlastitog spasenja.

Razlozi prikladnosti i teološke implikacije

,,Potuit Deus, decuit, ergo fecit’’– Bog je to mogao učiniti, dolikovalo je da sačuva Blaženu Djevicu Mariju od istočnog grijeha, te je to i učinio. Tako glasi krilatica koju je uveo bl. Duns Scot a upućuje na razloge koji se u teologiji navode za prikladnost bezgrešnog začeća, odnosno kao logička veza s drugim člancima vjere i njihovim teološkim implikacijama[34]. Najprije, to iziskuje štovanje koje smo dužni iskazivati Kristovoj ljudskoj naravi. Kao što je Eva uzela zabranjen plod, okusila ga i dala mužu, koji ga je također okusio te nas svojim neposluhom upropastio, dolikovalo je da Marija, kao nova Eva, ima nasuprot tome jednaku čistoću i svetost naravi kao i novi Adam, Isus Krist. Drugi je razlog, štovanje koje dugujemo Kristovu božanstvu – kako je Marija postala Bogu slična u rađanju, dolikovalo je da to bude i u svetosti, i jer je bila određena da postane majka Sina Božjeg na zemlji, trebalo je da ima i nebesku bezgrešnost. I treći je čast koja dugujemo osobi Riječi koja je tijelom postala. Tako ne dolikuje planu čitavog Presvetog Trojstva da Marijino tijelo bude okaljano grijehom – ne dolikuje Bogu Ocu, koji je odredio da njegov Sin dobije ljudsko tijelo od Marije, ne dolikuje Sinu koji je tijelo uzeto od Djevice žrtvovao na križu, kao ni Duhu Svetom koji je iz Marijine krvi na čudesan način učinio tijelo Bogočovjeka.

Ovdje valja dodati i teološke implikacije koje proizlaze iz nauka o bezgrešnom začeću, te su na svoj način sadržane u svim pretpostavkama koje smo dosad iznijeli[35]. Prvo je to da je Blažena Djevica Marija bila čista od svake grešne požude. To se izvodi iz stanja izvorne pravednosti u kojoj su živjeli praroditelji te su bili čisti od požude, odakle proizlazi da, kao najmanje, isto mora vrijedi i za Mariju, koja je bila čista od svakog grijeha, jer požuda od grijeha dolazi i njemu vodu. To je jednodušni nauk svih teologa i crkvenih otaca, te u tom smislu siguran i obvezatan nauk, dok je jedina razlika u tumačenju, je li Blažena Djevica Marija bila sasvim bez požude ili pak je u njoj bila tako umrtvljena da se nije mogla očitovati na neuredan način. Drugo je to da je ona bila čista od svakog lakog osobnog grijeha. To je nauk koji je članak vjere, utvrđen Tridentskim saborom[36] i kasnije osudom Bajove izreke od sv. Pija V[37]. Tome u prilog ulaze sva navedena svjedočanstva iz otačke predaje koja govore da je Marija bila čista od svake ljage grijeha, kao i implikacija nauka o bezgrešnom začeću, odakle proizlazi da je Marijina posvemašnja svetost, kao i njezina veća uzvišenost od anđela (kako nam svjedoči otačka predaja), nespojiva s ikakvim, pa i najlakšim osobnim grijehom. I treći je nauk, da je Marija u toj mjeri ispunjena milošću, da svetošću nadmašuje sve stvorove. Kao što se redovno kod opravdanja čovjek s jedne strane čisti od grijeha, a s druge mu se u dušu ulijeva posvetna milost te kreposti i darovi Duha Svetoga, tako je potrebno da se Marija, čista od istočnog i svakog osobnog grijeha, odlikuje neinadmašnom svetošću, kojom nadilazi sve anđele i svete.

I zaključujemo ovu kratku studiju riječima antifone iz matutina Rimskog brevijara: ,,Immaculatam Conceptionem Virginis Mariae celebremus: Christum eius Filium adoremus Dominum’’ – slavimo Bezgrešno Začeće Djevice Marije, klanjajmo se njezinom Sinu, Kristu Gospodinu. Marijina neizmjerna čast dolazi od njezinog Sina i k njemu se vraća – ona je njegovo najsjajnije ogledalo, te se zato i odlikuje potpunom bezgrešnošću i savršenom svetošću.

Marko Tilošanec

http://www.katolik.hr/krscanstvomnu/marijaisvecimnu/626-bezgreno-zaee/

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 21 минута, Zoran Đurović рече

 

Hvala na odgovoru, jako dobro odslikava Vas stav, minimiziranje razlika. Augustinus je dopunio u tom smislu, a naravno o.Sava je dao iscrpan odgovor stavivsi sve u perspektivu. Politiku i teologiju bi bilo dobro jasno razdvojiti, jer ima jedan/neki dio gdje su povezani, a ima neki dio koji se mora ostro razgraniciti i od njega ne odstupati. To u cemu ne treba odstupati su naknadne jeresi, ne sam filioque i naravno jasna politicka uslovljenost velike sizme.. Dakle zbog naknadnih odstupanja u pravcu jeresi od strane RKC, nije prevazidjen raskol. Duboko se ne slazem sa stavom 'nek otpadnu talibani'. Radije nek se isprave jeresi na drugoj strani pa nece biti povoda za talibanstvo. Relativizovanje i zamagljivanje pojmova i njihova sentimentalizacija, svodjenje razlika na sentimentalne porive ljubavi, mira, sjedinjenja, nasih percepcija Hristove zelje i volje, moze dovesti u zabludu mnoge koji citaju. Hristos sigurno voli i katolike, ali i nase i njihove 'talibane'... ljubav se ne moze ograniciti. Tako i ogranicena ljubav i ograniceni mir (s nase strane, za jedne da, za druge ne) nisu od Gospoda, zar ne...

Licno mi je jako zao zbog svih licnih elemenata u Vasim diskusijama, (naravno negativnih), ne sluze na cast nikome od nas, pa ni Vama... Strasti ne bi bas trebale da budu uzavrele oko ovih stvari, prije bi trebalo da donose mir, prihvatanje bliznjeg i radost... Ili sam pretjerano idealista...

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 минута, Кратос рече

I zaključujemo ovu kratku studiju riječima antifone iz matutina Rimskog brevijara: ,,Immaculatam Conceptionem Virginis Mariae celebremus: Christum eius Filium adoremus Dominum’’ – slavimo Bezgrešno Začeće Djevice Marije, klanjajmo se njezinom Sinu, Kristu Gospodinu. Marijina neizmjerna čast dolazi od njezinog Sina i k njemu se vraća – ona je njegovo najsjajnije ogledalo, te se zato i odlikuje potpunom bezgrešnošću i savršenom svetošću.

Marko Tilošanec

Kratose da napravimo zbirku tvojim pogrešnih učenja ne bi stalo u 100 strana ove teme.

Ponavljam ovo nije dogma na vaseljenskom nivou i to svi znaju, ona neće biti obavezujuća, jer ako ne bude obavezujuća za istok onda ne može biti obavezujuća ni za zapad ali zapad to može poštovati kao što ti poštuješ razna tvoja naklapanja.

A jeres ima biti osuđena samo na vaseljenskom saboru a ti pre toga možeš da imaš lično mišljene ili stav do te obavezujuće odluke koja bi bila donešena na vaseljeni.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 9 минута, Августин рече

Ја уопште нисам говорио о комплексним теолошким темама него о основним истинама вере.

Isto mislim i kada su u pitanju prosta pitanja vjere. Mislis da su ranije ljudi bili nesto masovnije prosveceni? Uvijek su razna sujeverena postapanja, obredi i rituali bili vazniji od osnovnih postulata vjere. To je ono sto je razumljivo bilo neoobrazovanom seljaku agrarnog doba. Malo se toga sta promjenulo i u indsutrijskom dobu, a isto i u informatickom. Mada danas je kao nikad ranije prilika da se ta prosvecenost zaista poveca, samo sto nema volje ni autoriteta koji bi se time bavili. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 8 минута, Дијана. рече

Hvala na odgovoru, jako dobro odslikava Vas stav, minimiziranje razlika.

Jo da dodam, da je stav O.Zorana potkrepljen u tome da rimokatolici jesu Crkva. Tako da je dobro minimizirati razlike unutar Crkve.

O.Sava se poziva na Kritski sabor gde nije došlo više od pola pravoslavnog življa a oni koji su došli nisu svi potpisali završni tekst sabora.

Dakle imamo papizam na delu a ne sabornost.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Zoran Đurović,
      Зоран Ђуровић: Како сањамо светост
       
      Палермо је Ави место чуда. Више пута забележих догађаје, а сада бих испричао за о. Андреја и мог кумића Јефрема, кога сам венчао. Јефрем је био чтец при цркви Св. Марка Ефеског у Палерму, али је био и код Руса, па је у овом смутном времену и дефинитивно тамо прешао. Руски парох је био о. Андреј, који је поболео од рака. Знао сам га годинама. Но, кад је оболео, нисам видео у молитви да ће остати овде. Скоро ме позва и Гаетано[1] и замоли да се помолим за њега, али сам се обратио Господу да га у миру пресели.
       

      У Палерму, Андеј први с' десна.
       
      Јефрем објави да се упокојио Андреј. Позовем га, и он ми исприча: Падре, дан пре сам га сањао како смо сви скупљени у цркви, обучени у бело, ту си и ти, падре Еуђенио, сви... Андреј је предводио службу, сви смо били весели. А та црква на стени у мору! Ја се пробудим и зовем да питам за Андреја. Кажу да је добро.
      Следећу ноћ га сањам, он насмејан, каже: Види, Јефреме, спаковао сам кофер, идем па се видимо. Лепо се поздравимо, срећни...  Ујутро ми јавише да је умро.

      Јефрем Андреју: Grazie per tutto caro padre! Riposa sereno nella Pace del Signore! Eterna sia la tua memoria!
       
      Наравоученије или морал: Постоји неко лепо и тајанствено ткање између људи који се воле. И Дух Свети је тај који нас повезује и држи у неком светом простору. Као што оприсутњује Христа на литургији, тако и нас ван ње повезује. Само треба да ослушкујемо...
       
      Рим, 14. март 2019
        [1] Salve padre Zoran ... una preghiera forte per Padre Andrei , che in questi giorni sta poco bene; grazie mille anticipatamente da Silvano!
    • Од Логос,
      У бјелопољском Центру за културу синоћ је одржана свечана академија поводом Великог васкршњег поста. Академију је благословио Преосвећени Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије а предавање на тему Васкршњег поста је одржао протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије.
      “Нека је на здравље ово сабрање уочи Часног поста. Уобичајили смо да се прије почетка Великог васкршњег поста саберемо, да сваке године чујемо лијепу ријеч наших свештеника, духовника и професора. И то спада у ону духовну припрему за велику пучину Часног поста, која је као морска пучина. Иако на њој има доста искушења и таласа тај пут, то пловљење је интересантно, драгоцјено и спасоносно. И што је најважније на том путу стичемо важно духовно искуство. Увијек треба да гледамо према свјетлости, према слави Васкрсења Христовог и онда нам је све лако. Свакако да је најважнија ствар да се поред тјелесног, учимо у духовном посту. Тјелесни пост је неопходан и не можео га занемарити, али нам је потребан и духовни пост”, бесједио је владика Јоаникије.
      Благосиљајући собрање он је поздравио оца Гојка са жељом да његово предавање свима буде на здравље и спасење.
      Протојереј-ставрофор Гојко Перовић је похвалио идеју да се академија посвећена Васкрсу одржава прије почетка поста.
      “Озбиљнога посла нема без темељне припреме. Не можемо живјети у кући ако је не изградимо по пројекту. Постоје три фазе да би се дошло до тога да у тој кући може да се живи. Да би се двоје људи вјенчали морају да постоје припреме, од барјака на кући младожење, одласка код младе, преко преговарања за младу, па до општине и свештеника. А све то што води самом вјенчању двоје људи, договоре прије и барјака и сватова свега тога. Тако и код нас Хришћана, основни разлог зашто се зовемо хришћани, зашто је саграђена ова лијепа Црква Светих Апостола Петра и Павла – је Христово Васкрсење и његова побједа над смрћу.“
      Говорио је прота Гојко да се у народу може чути како више воле да славе Божић од Васкрса и по његовом мишљењу то је традиција. Наиме празновање Божића у кућној атмосфери је садржајније и задржало се пошто смо дуго били без Цркве, често без свештеника и редовног богослужења, и као што каже Његош “нема веће славе од Божића”:
      „Васрс је највећи празник, већи и од Божића. А немамо превише садржајну традицију народних обичаја везано за Васкрс, која је толико слојевита као Божић, зато што је прије свега, тај празник везан за догађаје у Цркви. Црква цијела православна је тако пројектована, од најмање сеоске до великих храмова какве имамо у Црној Гори, на једној основној истини – прво Олтар, а Олтар је празан Христов гроб у којем је требало да буде мртав човјек, али га нема. Нити има мртваца, трулежи, распадања и смрти. И сада тај гроб који је требало да буде мјесто за плакање и тугу, је мјесто основне радости. И нисмо радосни што тамо нема мртвога, што наш Господ није мртав, него што је то мјесто врело живота. Тамо су била прво два Анђела, један од оних Бијелих анђела о којима говори Христово Јеванђеље, који казују Апостолима: Што сте дошли да тражите мртвога овдје, њега нема, идите тамо гдје вам је рекао да ће бити. То је онај Милешевски Анђео, једна од најљепших фресака наше црквене уметности. То је мјесто посебно, не само због тога што су ту били весели Анђели – младићи у бијелим хаљинама, који поручују да је Христос Васкрсао, него је то мјесто гдје се служи Сета литургија, то је она Часна трпеза, Жртвеник, гдје стоји иконостас. “
      Отац Гојко је истакао да је некад, због наше душе која хоће све одједном да повеже, похвата, проба рукама, поздрави, узме у руке, причести се, да запјева, потребна методологија постепеног упознавања са светињом.
      „Не можеш право у Олтар. Кад уђеш у Цркву прекрсти се, пољуби икону, стани мало у припрату, стани мало да видиш гдје си ушао, па онда идеш да цјеливаш икону која је на сред храма. Ако си ушао у манастир гдје су Свете мошти, онда идеш да цјеливаш Свете мошти. Навјећа светиња над светињама, мјесто гдје се служи Света литургија је обично иза иконостаса, мада у раним Црквама, каквих има и данас, тога иконостаса нема. Али тамо гдје се могло направљена је традација да би се људски ум припремао из једне завјесе и другу, из друге у трећу. Тако је са свим стварима у животу. Све треба радити поступно. “
      Објаснио је да је Васкрс центар тога зашто постоји Црква, свештеници, владике, празници, што се зовемо хришћани. Да нема Васкрса, да није Христос Васкрсао, ни Божић, ни Свети Јован Крститељ, ни Свети Петар и Павле не би имали никакав значај, нити бисмо их могли звати светима, нити би било моштију:
      „Ако је толико важна та тема за живот Цркве онда се заиста треба припремити. А то радимо седмонедјељним постом, који почиње у понедјељак и траје 40 дана, плус недјељу дана Страсне седмице. А да би тај пост разумјели, да би смо га уносили како треба и владали се у њему, јер је пост дуг а ми слаби, треба се припремити. Лијепо је залетјети се на нешто, али отегне се, дуго траје а ти онај исти стојиш са навикама и страстима. Дао си ријеч да ћеш постити а трећи дан почнеш да осјећаш неку нервозу, нешто те сврби. Неко не може без цигара, неко без млијека, неко без сланине, телевизије, кладионице.. . Да би нам тај пост стварно донио неку корист, и ова академија је била потребна да се припремимо за њега. Пост је припрема за Васкрс. Ове академије су важне да схватимо због чега бих ја сад јео посну храну, због чега би ја себе испитивао, због чега би се више молио, зашто свештеници кажу да би ваљало током поста исповиједити се. Ако се икад током године исповиједамо, ваљало би да то учинимо у Васкршњем посту.“
      Нагласио је да је у посту потребно умирити све што се може умирити, свести мисли, бриге.. . на најмању могућу мјеру, како би човјек чуо шта то Бог поручује.
      „А гдје то Бог поручује, гдје се Он то мени обраћа? Па на богослужењима Великог поста. То је једна велика филозофија, о томе су написане тоне књига. Пола фрескописа у свим Црквама посвећено је темама из Васкршњег поста, посебно из оне Страсне недјеље, Уласка Христа у Јерусалим, Издаје, Страдања, боравка Христовог у гробу и Васкрсења. Дакле за ту припрему се треба припремити”, бесједио је о. Гојко.
      Он је подсјетио да смо прије Бијеле недјеље имали припремне седмице:
      “Имали смо припремне теме које су нам сугерисале и училе да ако ћемо, што би рекли Цетињани да улажемо у тај посао Васкршњег поста, ми морамо прије свега да знамо неке елементарне ствари. А то је да смо морали чути ону причу Хананејке која долази код Христа и моли Га а јој излијечи кћер. А он јој каже да нема кад око ње да ради јер је дошао само због Јевреја. А не прича што мисли, него намјерно ради других људи који слушају. А на њене ријечи да она то зна, али Га ипак моли да јој помогне, Он каже: Није добро од дјеце бацати храну псима. Другим ријечима некако је упоредио са псетом. Пола нас би се окренуло и отишло и рекло не требаш ни ти мени а она каже нека сам и као псето помози ми јер знам да си ти Бог. Е, онда Господ каже апостолима за ту жену да ни код једног од њих није видио такву вјеру.“
      Додао је прота Гојко да она која је била последња, најгора у једном трену постаје најбоља и испричао причу “О Закеју”, омаленом царинику чије је занимање било омражено код народа.
      „Њему није било тешко да тражи и нађе дрво на које ће да се попне да види Господа. И тај који је био најгори, постао је најбољи! И приче О митару и фарисеју и О блудноме сину носе поруку- ако ћеш са Богом да се дружиш, ако ћеш Бога да тражиш немој да гледаш шта ти све фали и које су ти границе, јер томе краја нема – него тражи Бога и наћи ћеш га. Тражи га упорно и искрено. И немој да гледаш ни како се ти осјећаш понекад, ни шта људи причају, немој да гледаш ни шта каже метеролошка прогноза, хороскоп, длан, шоља. Ако вјерујеш наћи ћеш Бога! Дакле, нема изгубљене ситуације, нема капитулације за наш лични живот и за преживљавање. То је порука коју треба упити да би се човјек упустио у ову битку, у велику тајну поста, да добро у себи прикочимо неке ствари, да испитамо, да се Богу помолимо. И тако ће онда Бог да те види. Нађи то дрво на које ћеш да се попнеш као Закеј, и онда ће Бог да те види”,поручио је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Свету Литургију на задушнице у храму Светог Јована Владимира служио је протојереј Јован Пламенац. Након што је прочитао Свето Јеванђеље, отац Јован обратио се бесједом присутном народу рекавши како нас Господ упозорава како ће доћи у онај дан и у онај час у којем ће нестати свега онога што ми сада видимо, да ће нестати овога свијета у којем ми сада оботавамо.     Он је нагласио да је на нама да водимо рачуна о стању наше душе. „Јер је стање наше душе оно са чиме ћемо ми отићи са овога свијета. То ми носимо на онај свијет. А то стање наше душе може бити свакако“, казао је он. „Данас су задушнице. Ми ћемо данас Богу да се помолимо за своје покојнике. И то је оно што смо дужни, што ми треба да чинимо. Да се молимо за своје покојнике. Јер оно што ми учинимо на себи на својој души у овом животу, то је то. Ми после нећемо бити у прилици да можемо да исправимо оно што смо понијели из овог земаљског живота у тај непролазни, вјечни живот. И зато ако се ми будемо молили за наше покојнике, а исто тако смо дужни да се молимо и једни за друге, онда заиста са правом можемо да очекујемо да онога дана кад ми не будемо више овдје, када наша душа не буде у тијелу, да ће бити људи који ће такође да се замоле за нас као што се и ми данас молимо за наше покојнике“, казао је отац Јован Пламенац. Након завршетка Свете Литургије отац Јован је одржао парастос за преминуле.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг инфо,
      У новом издању емисије „Личност и Заједница" доц.др Зоран Деврња са катедре за канонско право на православно богословском факултету и господин Миша Ђурковић, уредник зборника „Између киборга и химере" говоре о савременом човеку и биотици. Аутор и водитељ: Дејан Стојадиновић
      ТВ ХРАМ

      View full Странице
×
×
  • Create New...