Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Оцени ову тему

Recommended Posts

пре 12 минута, Августин рече

Чини ми се да они признају наше сакраменте а да траже признање папског примата.Ако је тако а не знам да се променило онда је то већ јерес јер је папа изнад евхаристије.

Они нама признају све сакраменте, све Тајне.

Ми њима признајемо тајну Крштења и тајну свештенства.

Признавајући ове две тајне ми констатујемо да су они део Тела а ако јесу онда је наша дужност да се тако понашамо не због њих, него због Христовог Тела.

Ми можемо бити посвађани није проблем, моћемо ти и ја бити посвађани али смо У Једном Христовом Телу. И наша одговорност према Христу јесте да се ми помиримо и превазиђемо нашу свађу а не да говоримо чија је кривица већа и да је меримо тако да одлучујеш засебно ти или засебно ја ко је у Телу а ко није. То није у нашој власти.

Што се тиче папског примата, он је дуго већ присутан у западној Црквеној мистици и он као такав би могао бити за источне Хришћане необавезујућ а да запад задржи ту своју праксу.

Што се осталих проблематичних догмата запада тиче такође могу бити за источне само теологумени, тако би се добио квалитетан простор да теолози одрађују оно што је до њих, јер у теологији ни из далека није све завршено.

Отвара се могућност једног великог васељенског сабора где би требало да се сва ствар постави на ноге и уз Божју помоћ свет спасе од немоћи наше унутар нас самих.

Ми смо светлост свету и ми смо со ако нам со обљутави а светлост замре ми смо одговорни и пред Богом и пред људима.

Share this post


Link to post
Share on other sites

А Јован одговарајући рече: Наставниче, видјесмо једнога гдје именом твојим изгони демоне, и забранисмо му, јер не иде с нама за тобом.

 

50

И рече му Исус: Не забрањујте, јер није против вас; а ко није против вас, с вама је.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 часа, Volim_Sina_Bozjeg рече

Што се осталих проблематичних догмата запада тиче такође могу бити за источне само теологумени, тако би се добио квалитетан простор да теолози одрађују оно што је до њих, јер у теологији ни из далека није све завршено.

Pa ništa onda  ako ćemo svaku jeres tako da tretiramo kao teologumen onda mogu i jehovini svedoci da budu deo tela i to bi bio odličan prostor da teolozi kule u Bruklinu sa ovim našima odrađuju ono što je do njih jer ionako u teologiji ništa nije završeno.Možda je Isus samo uzvišeno stvorenje a Bog je JHVH.Ne treba to isključiti nego ostaviti prostora za teološku raspravu jer teologija nije završena stvar.:0212_rolleyes:

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 минут, Grizzly Adams рече

Немају они ту теологе, само рачуновође... ;)

Imaju arijanske teologe,računovodstvo je posledica jer je Crkva iskrivila istinsko učenje o Jehovi i njegovom prvom svedoku Avelju.Mislim da bi to trebalo ozbiljno teološki raspraviti,nigde u Svetom Pismu ne piše da je Bog Sveta Trojica,to je paganizam,Jehova je jedan i tu  viševekovnu istinu otkrivenu po amerikama u poslednja vremena treba naplatiti.:D

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

У праву си Кратосе не треба ствари релативизовати јер стварно може доћи до разних девијација.Али да пробамо чиста срца да поставимо ствар експеримента ради друкчије.Ја верујем и нико ме не може осудити да невидљивој Христовој Цркви припадају сви они који верују у Свету Тројицу у крштење и причешће.А догматски у девствено зачеће Господа Исуса Христа Отеловљење,Крст,Васкрсење и вазнесење као и други долазак.Поред тога да би неко био стварно хришћанин и имао шансу да се спасе треба да чврсто верује да је за њега лично Спаситељ умро на крсту.Пошто није за све јер каже у Писму:Ово је крв моја Новога Завјета која се за вас и иза многе пролива(не каже за све).....Е сад ми ти у себи реци има ли више таквих који имају личну веру са основима догматске вере међу православнима или протестантима.Православни некако више верују да је од вере у искупитеља као делатног и живог важнија вера у догматске дефиниције које не знају.Или у неке старце,руског цара који ће доћи,Путина,Дражу и не знам шта све не.Али сада и то што је ипак нешто нестаје .важно је као Артемије као да правилно исповедају веру.Никада нисам схватио шта је то.Ево читам на Поукама неки кажу старац,са 40 година отишао у манастир и за 20 постао старац.Учествовао у рату.свака част када убијање и у рату не би била канонска препрека за свештенство.Али човек има пчелињак и он је старац.Пали су критеријуми много.Свети Серафим саровски је прошао сва манастриска послушања од младости,па је 16 година живео у шуми,па је 16 година ћутао у мамастиру и две године пред смрт је поучавао народ.И каже овај старац-узгајивач пчела -Ето јављале се неке жене којима се као у сну јавила св.Петка све је то лаж.Тај ни не верује у јављања светаца.Која догматика.Знам неколико жена којима се у сну јавила св.Петка и које су од тада веома побожне.Једној Злати се јавила на јави извела је из шуме кад је залутала.А овај не верује ни у то.Па где смо ми православни да свима делимо лекције.У шта ми верујемо?

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 6 часа, Августин рече

 

Пошто није за све јер каже у Писму:Ово је крв моја Новога Завјета која се за вас и иза многе пролива(не каже за све).....Е сад ми ти у 

"Uzmite i pijte iz njega svi: ovo je kalež moje krvi novoga i vječnoga saveza, koja će se proliti za vas i za sve ljude na otpuštenje grijeha. Ovo činite meni na spomen." Vjernici odgovaraju: "Tvoju smrt Gospodine naviještamo, Tvoje uskrsnuće slavimo, Tvoj slavni dolazak iščekujemo."

Ovdje vidimo da se priliva za  sve ljude , Krist je umro za sve ljude.

Kako je došlo do ovog tumačenja , da nije za sve ?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Razjedinjenje sa RKC bilo je politicke prirode, tako da ce do uspostavljanja ponovnog jedinstva doci opet radi politickih razloga. 

Ja dumajem da kad se Rusima prohjte da se ujedine sa RKC da je to onda vec gotova stvar. SPC ce igrati skokom kako MOSPAT okom, a Grke ce se lako obraditi nekom finansijskom injekcijom. Dakle ostaje samo da se ponovi istorija, pa onda kako bese Konstantin natjerao vladike da sjednu za sto i pregovaraju, tako ce Putinko ili neki njegov nasljednik da uradi isto kada Rusi procjene da ce im jedinstvo sa RKC biti od koristi na geopolitickoj sceni. 

Dakle to jedinstvo je neminovno i pitanje je vremena. Zato bi sto kaze ava @Zoran Đurović trebalo vise raditi na prosvjecivanju pravoslavnih da budu spremni za taj momenat i da se broj talibana koji ce otpasti minimizira.

Kad malo pogledamo sta se dosad postiglo u odnosu sa RKC ne bi zaista nijedan iskreni pravoslavac trebao biti nesto zabrinut. Proslo je vrijeme kada je RKC bila toliko mocna da su mogli uslovljavati posrnula pravoslavna carstva da potpisu uniju,a za uzvrat ce dobiti neku satro zastitu. Situacija se skoro obrnula, i sada je vise Rusija ta koja bi mogla uslovljavati Vatikan po mnogim pitanjima. U tom svjetlu mislim da je i Vatikanu jasno da od prozeletizma u ruskoj zoni uticaja nemju vise nikakve vajde.

Sto se tice nekih dogmatski i teoloskih razlika. Tu treba biti posten i reci da su krucijalne stvari prevazidjene. Filiokve vise nije stvar spoticanja, jer katolici su spremni da ga ispovjedaju u pravoslanom modusu. A i taj famozni filiokve je postojao 500 godina dok nije doslo do raskola pa nije nikom smetao, dok se stvari nisu zakuhale na politickoj sceni onda je uzet kao razlog za medjusobno anatemisanje. 

Purgatorijum je jedna banalna i bezvezna stvar isto kao i mitrastva. A i purgatorijom je takodjer bio prisutan na zapadu kao vjerovanje u prvom mileijumu. Najznamenitiji proponent purgatorijuma je papa Grigorije Veliki koga pravoslavni postuju kao svetitelja. 

Papska nepogresivost je formalno skoro isto sto i saborska nepogresivost, s tom razlikom da se obracanje pape sa eks katedra desava jako rijetko i prema tome pravoslavnima zaista ne bi trebalo predstavljati problem. Duh je prisutan tamo gdje su dvoje ili troje skupljeni u Hristovo ime, ali to ne znaci da Duha nema tamo gdje je i jedan skupljen u njegovo ime, a narocito ako imamo u vidu da papa kada govori eks katedra nije sve sam smislio nego odrzava interni sabor sa svojim savjetnicima. A s druge strane pravoslavni su neformalno ponasaju sto puta gore kada se cupaju za kosu ako neko pokusa da se ne slozi sa nekim ocem ili drugim za koga oni smatraju gotovo nepogresivim autoritetom. 

Papski primat bi bio ono sto i jeste. Za katolike papa bi bio prvi, za pravoslavne samo prvi prema casti. Pa cak i da se rimskom pontifeksu vrati ona cast koju su mnogi oci prvog milenijuma dali, kada je trebalo raspravljati o nekim pitanjima vjere uvijek su trazili konacmu potvrdu, savjet i misljenje iz Rima. 

Bezgresno zacece Joakima i Ane...s tim sta? Koga to vrijedja i kome to smeta i kako to nekome utice na njegovu vjeru? 

Proglasavanje Stepinca za sveca...to je nesto sto mislim da je Vatikan spreman da popusti kako bi se Srbalji malo smirili. Medjutim treba imati u vidu da recimo RKC nikad nije postovala Konstantina za sveca ni sve ostale careve koji su postali kanonizovani prije 1054 godine. Ono sto je Konstantin uradio, prebacio je sjediste Rima u Konsantinopolj i na neki nacin prevukao sve resurse sa zapada na istok i ostavio zapad ranjivim na germanske upade, i RKC je bila ogorcena sigurno zbog toga, ali ipak su ostajali u jedinstvu. Nadam se da Stepinac nece biti kanonizovan, ali ako bi kamen spoticanja bili Franjo Asiski, Ignjacio Lojola i drugi vidimo na primjeru Konstantina i drugih da to ne mora biti kamen spoticanja. Oni imaju svoje svetitelje, neki su nam zajednicki, pravoslavni imaju neke samo svoje. 

Pitanje kalendara takodjer poptuno jasno i sve odluke 1 Vaseljenskog Saobra stoje u prilog tome da pravoislanvi nemaju nikakav problem da sve svoje praznike ukljucujuci Pashu slave po Milankovicevom kalendaru.

Beskvasni hljeb, svestenicki celibat...to je toliko trivijalno da nije razlog nejedinstva. 

Pravoslavni u Evropi, a narocito Srbi treba da razumiju jednu stvar, a to je da nisu svi Katolici hrvatski katolici i da sirom svijeta pravoslavni nemaju nikakav problem sa njima. Ja poznajem pravoslavne Sirijce koji mi kazu da su u Siriji odnosi katolika i pravoslavnih na tako dobrom nivou da su skoro u neformalnom jedinstvu. Isto je gdje god se srecu i jedni drugi sirom Afrike, J.Amerike, Azije, SAD itd....

Ujedinjenje svih hriscanskih crkava koje su u raskolu, a imaju apostolsko prejemstvo krucijalno je za buducnost hriscanstva. Hriscanstvo ce opstati prema Hristovom obecanju, to je jasno, ali sto vrijeme bude odmicalo ako ne dodje do tog jedinstva postajace sve beznacajnije i na kraju ce okostati u tradicionalnim i nacionalnim okvirima i biti potpuno slijepo za izazove koje donosi buducnost. Porast islama, naucni progres i mijenjanje ljudskih navika, te ce mnoga pitanja ostati nerjesena za pravoslavni zivalj. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 15 часа, Тања1 рече

Da li se secate meni je receno na drugoj temi Nepristojno je umetati se u razgovore drugih ljudi, gdje ti se niko nije obratio. Ovde citamo da je u razgovor dvoje ljudi  Pitanje u kontekstu zadnje vase rasprave. Nisam dobila ni izvinjenje.

Pitanja su otvorena onoliko koliko tematika dozvoljava. Mehanizam ucitavanja namjere je projekcija sopstvenosti. Svaki pasus je odvojeno pitanje i moze se lako citirati. Rasclanjeno je upravo zato da odgovor ne bude esej o niti vodilji vec konkretan. Nisam se umetnula ni u ciju raspravu, jos manje da bih analizirala neciju licnost i nekriticki ga napadala, nego postavila, s  postovanjem, svestenicima na temi pitajte svestenika, konkretno pitanje, koje se odnosi na cinjenice, neki intelektualni sadrzaj, bez analiza icije licnosti, sentimentalnih primjesa, bilo pozitivnih, bilo negativnih, ni u vezi sa sadrzajem a kamoli sa bilo kojim sagovornikom.

Izvinjenje ne zasluzujes, jer nastavljas s agresivnim i veoma nedobronamjernim seciranjem moje licnosti, mojih pisanja tamo i ovamo, vadjenjem iz konteksta, ucitavanjem kojekakvih namjera. Pridoslo ti tako... Komunikacija je uvijek cirkularna tj. dvosmjerna, tako da na tvoje izvinjenje i pokazivanje dobre namjere hocu odgovoriti istim. Prvi korak, tj. koraci upravo proganjanja po temama poticu od tebe. Moje strpljenje ima granicu. Slobodna si da nekriticki zastupas koga god zelis i sta god se tebi u tvom umu pricini. Forum za to i sluzi. Malo je zanimljivo, ali sasvim ocekivano, da si se opet ubacila u ozbiljan razgovor ljudi da bi sebi dopustila da jednu stranu ponizila. Kao kad bi dobacivala razgovoru za jednim stolom sa drugog stola, sto jeste malo neprilicno, cak i u ovom virtuelnom obliku. Onog ko je dobronamjeran odmah pozivamo za svoj sto. Evo ja ustajem, a ti zauzmi moje mjesto... Uzivaj/te... 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 14 часа, RYLAH рече

@Zoran Đurović @Тања1 @Дијана.

Одговори пребачени у нову тему, да се не ремети тема О. Саве Јањића, која је за одговоре о. Саве, не за дискусије.

 

Bilo bi bolje da si i pitanje ostavio tamo, jer je upuceno ocu Savi a i ocu Zoranu kao sagovorniku koji je tad bio tu prisutan. Ovde si mogao da ga prekopiras, ili postavis link. Ona tema je izgubila koherentnost, a ono je primarna tema, ova je izdanak. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Колико год се слагали са текстом Justin Waters ipak postoje neki dogmatski problemi.Наиме шта им је требало да зачеће Пресвете Богородице или чин зачећа прогласе безгрешним.Тиме су не само нормалан начин рађања људи прогласили грешним него и поставили тезу да нешто може бити безгрешно пре рођења и дела Господа.То је је једина догматска препрека.Треба радити на основном просвећивању народа али не у смислу приче о римокатолицима, него шта је битно ,а шта небитно у вери.Зато Руси апологетику на руски преводе као основно богословље.Значи о вери,о Писму,О Светој Тројици ,о Исусу Христу.Па и тамо су поједини чудаци и фрикови нападали патријарха Кирила због сусрета на Куби са папом.Тај сусрет означава највећу победу која се десила МП након давања слободе Цркви 1988.И еклисиолошки и геополитички.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Сава је очигледно привилегован аутор, па ми избрисаше коментар код њега, али испари и овде код мене. Срећом да сам га сачувао у ворду.

Сава: «Видим неки се олако позивају на Калиста Вера као човека који по њиховом тумачењу прихвата инославље у потпуности као Цркву... све у стилу "ја и Калист Вер под руку" ни мање ни више».

 

Ја и ти оче Саво, имамо једну заједничку ствар: почели смо полако да лапимо. Ти не можеш да ми се сетиш имена, али ни да си писао како је Калистово прихватање католичких сакрамената последица тога што се родио на Западу, па је зато подлегао сентиментализму, коме сам очигледно и ја платио данак, јер се дружим са католицима. Нажалост, ако избациш иронију, исправно си рекао „Ава Зоран и Калист Вер под руку“. Дакле, да те подсетим само на 2 момента из Калиста, а сигурно не захтевају неко „пажљиво“ читање, зато што је текст једноставан:

Metropolitan Kallistos of Diokleia recently remarked: “Some of [the more strict Orthodox, као о. Сава] would say that, outside of the visible limits of the Orthodox Church, there do not exist true Sacraments and grace of the Holy Spirit. Now, I, as an Orthodox, find it impossible to believe that. I am convinced, by the presence of the Holy Spirit in other Christian communities, and I certainly believe that there is true grace of baptism, wherever baptism is performed in the name of the Holy Trinity with the use of water. Certainly, in regard to the Roman Catholics, I believe in the true reality of the Sacrament, that indeed this is a true Eucharist.” (ancientfaith.com/specials/kallistos_lectures/what_can_evangelicals_and_orthodox_learn_from_one_another)

У тебе нема овог Калистовог опреза:  “Many people may be members of the Church who are not visibly so; invisible bonds may exist despite outward separation. The Spirit of God blows where it will, and, as Irenaeus said, where the Spirit is, there is the Church. We know where the Church is but we cannot be sure where it is not; and so we must refrain from passing judgment. . . .” Timothy Ware [Metropolitan Kallistos of Diokleia], The Orthodox Church (London: Penguin, 1997), 308.

Ја потписујем све ове изјаве, нарочито ово у црвеном, а ти нам кажи да ли потписујеш, па да се ухватиш под руку са нама тројицом, али ако не потписујеш, немој да дезинформишеш људе како ја и Калист не мислимо исто. Са овим бих окончао ову дебату, али би било лепо да ти кажеш да ли стављаш параф или не.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 минута, Августин рече

Колико год се слагали са текстом Justin Waters ipak postoje neki dogmatski problemi.Наиме шта им је требало да зачеће Пресвете Богородице или чин зачећа прогласе безгрешним.Тиме су не само нормалан начин рађања људи прогласили грешним него и поставили тезу да нешто може бити безгрешно пре рођења и дела Господа.

Meni je ovo omiljena tema preganjanja sa katolicima :D

Za sve ostalo se slažem sa Justinom, ali neki od nas će nastaviti da se ćeraju po pitanju bezgrešnog začeća Bogorodice, koje je uvedeno da bi Isus bio rođen bez ikakve senke praroditeljskog greha. A mi kažemo da ono što Isus nije uzeo na sebe, nije sa Njim vaskrslo. Ako nije uzeo našu ljudsku prirodu, nije je ni preobrazio, i još smo odvojeni ambisom. Na stranu da to pokazuje različita viđenja 'otačkog greha'.

Ali opet, ovo je nešto o čemu se možemo svađati i preganjati, kao što radimo s pravoslavnima na razne teme. Ne mora nas držati u međusobnom raskolu.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 14 часа, RYLAH рече

Ово је та тема :) 

Реци Сави да ме не прозива ако већ не могу код њега да одговорим. Нека он зилотише колико му драго, али да не шири дезинформације о Калисту. Ја сам овде дао цитате из њега, па нек види са тиме шта хоће... 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Драга браћо и сестре, драге колеге, захваљујем се на љубазном позиву организатора и домаћина да узмем учешћа у данашњем нашем скупу, а у оквирима молитвене осмине за јединство хришћана. Част ми је и задовољство да се, заједно са својим колегама, показујемо као људи који негују дијалог. Само искреним дијалогом се може превазићи осећај самодовољности који се, као једна од суштинских манифестација људског пада, изражава кроз став да ми други, који је различит од мене по било ком основу, није потребан. У неговању и подржавању осећаја самодовољности верујући људи не би требало да учествују. У временима када и свет промовише дијалог као суштинску вредност наше културе верујући људи не смеју да заостају. Сувише често смо у историји били саблазан свету у својим искључивостима и самодовољностима.     Као што сте могли да уочите из наслова мога излагања вашој ћу љубави изложити неколико речи о светости из перспективе Православља, а на основу 1. Петрове посланице да су хришћани род изабрани, народ свети који је позван да објављује τας αρετάς, дела или врлине, како стоји у српском преводу, Онога који нас дозва из таме, a са основним циљем да подсетим да је светост коначна афирмација вечног постојања човека као непоновљиве личности, па самим тим и коначна потврда његове другачијности што би могао и требало да буде важан елемент у екуменском дијалогу.   Реч о светости је неисцрпна и непресушна и ја се нећу трудити да обухватим све аспекте овог појма. Задржаћу се на само одређеним њеним карактеристикама, како су оне разумеване у прошлости, а како данас, са жељом да потражим одговор на дилему изражену у наслову једног скорашњег зборника о светости, који гласи Светост, једна заборављена визија. Овако интригантан наслов изазива читав низ питања, попут: Шта је светост? Ко су свети? Да ли су, и ако да, како је могуће да сами хришћани забораве на светост? Да ли се менталитети постмодерне културе и религиозности директно супротстављају визији и тежњи ка светости?   Значење и развој појма светости   Светост се у хришћанском предању разумева као теоцентричан или, уже, као христоцентричан појам. Она не подразумева људско достигнуће, ма колико да је оно велико већ је искључиво дар Божији у степену личног односа са Личним Богом. У том односу једино што човек може да приложи је слободно отварање ка Богу и слободно прихватање воље Божији, без чега Бог не делује. Ап. Павле каже у 2Тим 1,9 Бог који нас спасе и призва призвањем светим, не по делима нашим, него по својој вољи и благодати датој нам у Христу Исусу пре вечних времена.   Први корак, дакле, који треба да начинимо ка разумевању светости је Светост Божија. Семитску реч кадош Седамдесеторица преводе са άγιος желећи да сачувају њено изворно значење раздвајања, изузимања. Бог је апсолутно различит, апсолутно Други у односу на све створено и чијем постојању се не може наћи паралела у створеном свету. Али, светост Божија није само својство Његове природе јер то онда не би много значило за нас. „Идентитет светости се не налази у супстанцији као таквој, него у Бићу које је слободно од граница сопства – у љубећој и екстатичној Личности“[1], коју ми препознајемо, не на основу Његове моћи и силе која нас потчињава већ на основу кенотичке љубави према човеку.   Хришћанско предање као врхунац ове љубави види установљење Цркве којој је глава сам оваплоћени и васкрсли Син Божији из кога и она црпи своју светост. Тај епитет срећемо у најстаријим крштењским исповедањима вере, да би у Никео-Цариградском символу њему следовали и епитети апостолска, католичанска и једна.   Да се не бисмо сувише бавили општим местима, прећи ћу одмах на прву чињеницу коју желим да истакнем разматрајући питање извора светости, како Цркве тако и њених чланова. Православна теологија 20. века је од стране многих окарактерисана као евхаристијска јер је у Светој Евхаристији поново пронашла онај древни динамизам после неколико векова теолошког преиспитивања, па понекад и лутања. Тако, под Црквом не подразумевамо никакав апстрактни појам већ је то конкретна евхаристијска заједница коју чине конкретни људи са различитим службама у њој и тако сабрани око свог предстојатеља тј. епископа и црпећи свој идентитет од Христа, чине Његово Тело. Тако је свака евхаристијска заједница видљиво Тело Христово[2]. И ово је сада акценат: евхаристијска заједница је есхатолошка заједница. „Есхатолошки идентитет Цркве указује на то да ће последњи догађај свеопштег васкрсења у Христу дати истинито постојање Цркви“[3] , а које ми сада предокушамо у загонетци тј. у икони. Тако се и светост Цркве поистовећује са вечним постојањем, а бити свет, следствено томе, значи „вечно постојати у заједници са Христом“[4].     Речју, оно што желим да нагласим у вези са светошћу је њен есхатолошки карактер који се у историји манифестује учешћем у Светој евхаристији која и јесте сам извор светости. Само тако можемо да разумемо речи светиње светима непосредно пред свето причешће у Литургијама Св. Јована Златоуста и Св. Василија Великог, а затим из, на пр. Дидахија (2. век?) „ако је ко свет, нека приступи, а ко није нека се покаје“[5]. Овакав садржај светост има у новозаветној литератури, а посебно код ап. Павла.    Нови садржаји у схватању светости   Историја није стала на овом почетном разумевању мерила светости кроз учешће у Св. евхаристији. У даљој историји можемо пратити својеврсни развој схватања тог појма. Он је, генерално, имао тенденцију сужавања од свих ка некима али и просторног померања из света у пустињу, из парохијске цркве у манастир, из лађе цркве у олтар и на чему бих желео, у наставку, да се више задржим.   После епохе гоњења је тај назив приписиван мученицима и исповедницима, а још касније и после гоњења, другим упокојеним хришћанима који су на различите начине, а нарочито подвигом пројавили евхаристијско-агапијски хришћански етос. Овакво сужавање појма још увек није спорно, али када црквено тело у некој тачки историјског кретања почиње да заборавља евхаристијски тј. есхатолошки свој идентитет онда се неизбежно окреће ка историји, ка моралном животу и натприродним поступцима. И то је, мање више, и данас већинско разумевање светости. Свети су над-људи, изузетно чистог моралног живота најчешће праћеног и натприродним даровима. Међутим, како сам већ рекао, поред овог садржинског померања десило се током историје и просторно померање појма светости од наоса ка олтару или боље речено, од лаоса према клиру.   Превласт свештеничког сталежа у религијском животу је уобичајена карактеристика свих религија – од анимистичких до сложених монотеистичких религија. Посреднички положај, улога посредника између „неба и земље“, ма у ком религијском кључу тумачили ове појмове, дају свештенству посебан положај унутар религијске заједнице. Овакве тенденције у Хришћанство улазе посредством теорије о посвећењу коју је, сматрамо, потребно подробније, и историјски и теолошки анализирати.   9. канон Неокесаријског сабора одржаног 315. године каже следеће:   Презвитер произведен (у чин) који је телом сагрешио пре тога и исповеди да је пре рукоположења сагрешио, нека не приноси (Литургији) остајући у чину због остале ревности. Јер кажу многи да рукоположење изглађује остале грехе …[6]   Као што видимо, врло рано, већ почетком 4. века имамо наговештај паралеле између крштења и рукоположења – да и света тајна рукоположења мења природу рукоположеног те као и крштење спира пређашње грехе, сем телесних, тј. блуда, како овај канон тумачи Алексије Аристин у 12. веку[7]. Последица оваквог теолошког става, што и чини суштину теорије посвећења је да се сада само црквено тело раздваја на оне који су рукоположени тј. посвећени и на остале, непосвећене чланове Цркве. Коначна афирмација те теорије се десила онда када су дарови на рукоположењу почели да се схватају као индивидуални посед рукоположеног и нису више, превасходно, ствар заједнице.   Крајње последице ове теорије никада нису, а засигурно никада и неће бити прихваћене у Православној Цркви. Она је остала у оквирима израза горепоменутог канона да „неки кажу“ али, са друге стране, то не значи да ово схватање није оставило озбиљне последице на црквени живот.   Прва последица је терминолошке природе. Чланове Цркве који нису рукоположени се најчешће у словенским црквама називају мирјанима тј. световњацима. Они би, дакле, били људи који припадају свету што у теолошкој терминологији подразумева одсуство Духа Светог. Светско је оно што је непосвећено, ван Цркве и што се противи Духу. Како су онда, запитаћемо се, крштени и миропомазани људи, хришћани - световњаци? На основу чињенице крштења овакав став је немогућ, али на основу чињенице рукоположења сасвим могућ. Ако бисмо још даље да идемо, могли бисмо рећи на основу ове терминологије да се на крштењу и миропомазању и не задобијају дарови Духа Светог као што се то дешава на рукоположењу. Овакво схватање се противи искуству Цркве али, и непрекинутој вековној пракси крштавања било деце, било одраслих. Крштени је постао члан народа Божијег, лаик и задобио дарове Духа Светог, што ће рећи рукоположен је за обављање службе лаика у Телу Цркве.   Даље последице теорије посвећења које можемо назначити су различита дисциплина и учесталост причешћивања и сл. што генерално значи мању или већу пасивизацију лаика у области богослужења. Иако у Православној Цркви епископ или презвитер не може сам да служи Св. евхаристију, тј. евхаристије нема без сабрања народа Божијег, ипак лаици у Цркви постају најчешће само корисници сакралних добара које „производе“ свештеници. Мора се признати да професионализација и подела занимања коју доноси модерност иде на руку оваквом виђењу односа клира и лаика. Клирици су експерти за свето. Лаик, сада у значењу неупућеног, незналице, непрофесионалца, уколико му је потребна нека услуга из области светог одлази и тражи помоћ професионалца, баш као и у свим другим областима. Теолози 20. века су и на Истоку и на Западу много мастила потрошили и труда уложили не би ли повратили достојанство и харизматску природу лаичке службе. Резултати тих напора нису занемарљиви.   Да се вратимо сада саморазумевању Цркве, односно како Она сама види сопствено добро функционисање. Црква представља заједницу служења. Она се састоји од оних који су се слободно определили да служе Господу и ближњима али, не искључиво на основу својих знања и способности, иако се она не искључују, већ, превасходно, на основу воље Божије која се манифестује даровима Духа Светог. Дарови се дају на активност, за „сазидање Тела Христова“ (Еф 4,12), а не за пасивност. У Цркви су пасивни само катихумени и покајници. Служба и дар се поистовећују те је тако немогуће раздвојити, бар теоретски, институционалну од харизматске структуре Цркве. А пошто је структура Цркве органска то подразумева различитост дарова: „И Он даде једне као апостоле, а друге као пророке, једне као јеванђелисте, а друге као пастире и учитеље за усавршавање светих у делу служења…“ (Еф 4,11-12). Целокупна структура Цркве[8] се заснива и проистиче из структуре евхаристијске заједнице која је икона есхатона. Лаици, презвитери и ђакони сабрани око епископа, тј. све службе заједно сачињавају Народ Божији који служи свом Господу. Различитост служби не нарушава јединство Цркве[9], напротив. Разликовање народа од предстојатеља такође не нарушава јединство Цркве. Ни једна од служби нису саме по себи Црква. Оне се не могу рангирати ни по значају, а поготову не по „количини“ благодети које претпостављају. Различите службе не стварају онтолошке разлике између њихових носилаца. Логика теорије посвећења да је превасходна последица рукоположења промена природе рукоположеног, а тек другостепена служење[10], не одговара искуству Православне Цркве. Онтолошка разлика постоји само у односу крштени – некрштени, а не у оквирима Тела Христовог. У њему су сви свети и свештеници, односно служитељи Господу своме.   Сумирајући овај еклисиолошко - историјски део излагања желим да поновим две чињенице које сам пошао да акцентирам у вези са светошћу. Прва је да она има есхатолошки карактер и друга, да је светост догађај заједнице одн. евхаристијске заједнице, а не индивидуални посед.     У наставку бих желео да поново кроз ове две карактеристике размотримо савремену религиозност у оквирима Православне цркве у Србији као традиционалне цркве на тим просторима, а што није невезано са ситуацијом у осталим традиционалним европским црквама. Потражићу одговор на питање да ли савремени религијски менталитети доприносе утемељењу хришћанског живота и јеванђелске вере, а посебно како се односе према светости.   Светост и савремени религијски менталитети   Сва социолошка истраживања спроведена у Србији од деведеситих година па надаље показују изузетно повећање процента самодекларисане религиозности. Да бих показао размере те промене искористићу резултате како последњег емпиријског истраживања из 2013. године које је спровела група истраживача на челу са др Мирком Благојевићем, а на репрезентативном узорку од 1056 студената треће године и то 854 са државних и 202 са приватних универзитета у Србији тако и она најранија проф. Драгољуба Ђорђевића из Ниша.   Проф. Драгољуб Ђорђевић је 1982. године спровео у доминантно православном, нишком региону истраживање религиозности становништва и закључио да је процес секуларизације на православно хомогеном простору пустио дубоке корене и узео највише маха у односу на све остале конфесионалне просторе. Неки видови религиозне свести и религиозне праксе су, према Ђорђевићевим истраживањима, дошли до ишчезнућа[11]. До сличних резултата је поменути професор дошао и 1985. године овог пута истражујући религиозност нишких студената. Упоредимо сада резултате до којих је дошао Благојевић 2013. са резултатима Ђорђевића из 1985. године. Подсећамо да су и једно и друго истраживање рађени на специфичном узорку студентске популације. Изнећемо само оне податке који су потребни за нашу анализу.   Према индикатору конфесионалне идентификације студенти се као православни изјашњавају 2013. у проценту од 79,1, а 1985. – 65,6%. Према личној религијској самодекларацији, дакле као религиозни и припадници традиционалне верске заједнице 2013. – 55,8%; 1985. – 2,9%; као религиозан и не припада ни једној верској заједници 2013. – 11,4%, за 1985. немамо податак; као нерелигиозни 2013. – 6,9%; 1985. – 51,2%; као убеђени атеиста 2013. – 5,6%; 1985. – 29,7%. Дакле, 2013. је 69,2% религиозних студената наспрам 2,9% 1985. и 18% нерелигиозних 2013. наспрам 80,9% 1985. године[12]. Резултати истраживања Хришћанског културног центра из 2010. године на узорку опште популације од 1219 испитаника су показали сличне проценте: 67, 3% верује да Бог постоји и 20,4% да постоји нека врста силе која може бити Бог[13].   И само на основу ових података може се, чини ми се, с правом подржати десекуларизацијска теорија јер су људи не само у српском друштву, већ и широм Европе, а нарочито широм света, религиозни у врло високом проценту.   За српско друштво се, такође, може закључити да се „данас православно хомогено српско подручје више не може препознати као подручје у коме су обреди актуелне религијске природе изузетно еродирани а становници у „бегу“ од религије и цркве“[14].   Међутим, уколико се погледају и други индикатори, попут религијске праксе, познавања основа вере и сл. слика се драстично мења а што нам и сопствено искусно говори. Поменућу само један резултат истраживања религијске праксе испитаника. Студенти у истраживању из 2013. године бар једном месечно учествују у литургији у проценту од 9,2, неколико пута годишње 35,7% и никада 51% [15]; општа популација 2010. године 17,1% бар једном месечно, неколико пута годишње 40,9% и никада 42%[16].   Овако велика разлика у процентима између самодекларисано религиозних испитаника и оних који редовно учествују у литургијском животу је очигледан знак да треба да будемо врло опрезни у сопственом оптимизму. Он је оправдан уколико као параметар узмемо стање из 1985. кад истраживања показују проценат од 0,3% учествовања студентске популације у литургијском животу бар једном месечно[17], али не и генерално. Ово нас подсећа да треба да се вратимо анализи религијске ренесансе са хришћанске тачке гледишта.   Као полазна тачка треба да нам послужи констатација да самодекларисана религиозност и хришћанска вера нису исто. Та се чињеница често занемарује у црквеним круговима када из најразличитијих друштвених, обично не и из еклисиолошких разлога покушавамо да због сопственог друштвеног потврђивања а понекад и самозадовољства, тријумфалистички истакнемо овај аргумент високог процента религијске и конфесионалне самодекларације. Данашња постмодернистичка религиозност у својој ренесанси не значи повратак на традиционално, у Цркви утемељено и живљено хришћанство. Она „nosi u sebi svašta, a katkada baš ništa zajedničkoga s autentičnim kršćanskim iskustvom stvarnosti“[18].   Основне теме и веровања постмодерне религиозности „готово нечујно и несвесно умеју да се споје и са хришћанским веровањима и са научним дискурсом тако да Ново доба, по много чему, постаје невидљива религија коју појединци суочени са тегобом и тескобом живота у технолошкој ери, нехотице интериоризују као врсту могућег спасења у беспућу у коме се налазе. Нехотице, јер многи постулати Новог доба могу да се открију код оних који верују да су правоверни хришћани, као и код оних који су уверени да уопште не верују“[19]     Нова религиозност је стање свести, менталитет савременог човека који се формира и шири, пре свега, средствима масовне комуникације градећи и ширећи једну глобалну мрежу и то кроз омиљене теме попут личне среће, индивидуалног успеха, здравља подигнутог на ниво светости, младости, лепоте и много весеља и уживања у животу. Једном речју „čovek postmoderne je erotično neutaživ u svojoj narcističkoj žeđi za vlastitom ispunjenošću i ostvarenjem“[20]. Тако се, на крају, намеће закључак да је религиозност постмодерне у својој главној струји, заправо религијски индивидуализам у коме лични елемент искуства нарцисоидног типа односи превагу над свим осталим без икаквог додатног критеријума у процени тог искуства. Кад говоримо о личној срећи као врховном идеалу онда је јасно да се она мора остварити hic et nunc, а не одложено, а посебно не у есхатону. Тако бисмо, на крају, могли да закључимо да менталитет савремене религиозности не доприноси реафирмацији светости као животног циља и идеала већ је, напротив, својом утемељеношћу на историји и биолошкој човековој ипостаси заправо противник јеванђелске визије светости што додатно компликује пастирску делатност традиционалних цркава у којима није потпуно јасна граница између Цркве и света и у којима носиоци савремених религијских менталитета нису људи споља већ они који себе најчешће сматрају члановима Цркве.   Закључна разматрања   Преовлађујуће схватање светости већ дуго времена почива на одређеној врсти елитизма, да Свети Дух преображава и посвећује само одређене појединце због њихових изузетних заслуга. Да је светитељ онај који има „моћ“ и беспрекорну моралну чистоћу. Тако се формира један светитељски стереотип у виду усамљеног подвижника који комуницира са Господом у неком пустињском окружењу. Као што можемо да приметимо ни овакво схватање се не ослања на есхатологију, а поготову не на евхаристијску заједницу.     Закључујући, могу још једном да истакнем да сам овим излагањем желео да подсетим да светост никако не сме да буде заборављена визија, али са својим новозаветним карактеристикама - да је она есхатолошке природе и да „подразумева стварност заједнице, и то communion sanctorum. „Светитељ је односни (релациони) појам“[21]. Светост се у свом новозаветном значењу пројављује као испуњење крштењских завета кроз активно и потпуно учешће у Светој евхаристији где су хришћани род изабрани, народ свети и тек онда ми који смо по природи створени и несвети, „земљани судови“, објављујемо врлине Божије тј. Његову Светост.     Извор: Епархија шумадијска
    • Од Логос,
      Уснуо у Господу проф. Зоран Михајловић, декан Академијe Српске Православне Цркве за уметности и консервацију.     Проф. Зоран Михајловић је рођен 16. октобра 1955. године. Факултет ликовних уметности у Београду завршио је 1984. године у класи проф. Младена Србиновића. Звање магистра сликарства добија 1986. године. Био је редовни професор на предмету Мозаик на Академији Српске Православне Цркве за уметности и консервацију од 1995. године. На дужности декана те високе црквено-просветне установе налазио се од 2014. године. Своје слике и радове излагао је на многобројним излжбама у земљи и иностранству. Аутор је преко 150 мозаика који красе највеће светиње Српске Цркве: Острог, Витовницу, капелу Свете Петке на Калемегдану... Био је члан Удуржења ликовних уметника Србије од 1984. године. Бавио се израдом дрвених музичких инструмената и склуптура.   Опело ће бити служено у цркви Светог Трифуна на Топчидерском гробљу у понедељак, 12. августа 2019. године, са почетком у 13 часова.     Извор: Српска Православна Црква
    • Од Логос,
      Аутор у раду анализира претераности у разумевању садржаја црквених служби које су се кроз историју најчешће манифестовале као клерикализам као један пол и лаицизам као његова супротност. Почињући од клерикализма указује се на различите облике које је он задобијао током историје, попут политичког, друштвеног и културалног клерикализма. Акценат у анализи аутор ставља на разматрање клерикализма у црквеној заједници видећи његове почетке и узроке у ткз. теорији о посвећењу која се на различите начине испољавала у црквеном животу Западне и Источне Цркве. Прва последица ове теорије је промена термина лаик у смислу члана народа Божијег у мирјанин у смислу онога који је од света. Друга последица је мања или већа пасивизација лаика у црквеном животу. Разрешење проблема аутор види у реактуализацији предањске еклисиологије која поистовећује службу и дарове Духа Светог те тако не раздваја институционалну од харизматске структуре Цркве. У последњем делу се разматрају последице лаицизмана црквени живот као реакције на претерани клерикализам.     У западној теологији се од Реформације до данас, више пута дешавало „откриће“ лаика. Најпре је сама Реформација оштро увела тај проблем у жижу интересовања, а после више векова је нешто слично учинио и Други Ватикански концил, да нагласим само ове две тачке кулминирања поменутог проблема у оквирима западне теологије, иако је он у различитим облицима и различитом интензитету присутан више векова све до данас.   Православна теологија тој теми није придавала толики значај. Међутим, оно што се није десило у теологији, десило се у црквеној пракси, а посебно у области црквене управе. Новија законодавства помесних православних цркава додељују, као својеврсну реакцију и одговор на проблематику западне теологије, прилично места лаицима и тако је „било неминовно да се појави несклад између црквене праксе и богословског учења. Црквена пракса се нашла без богословске заснованости, а богословско учење не одговара црквеној пракси.“ (Афанасјев, 2001, стр. 5).   Циљ овог рада је да указивањем и анализом претераности у разумевању служби у Цркви, а коју репрезентују појмови клерикализам и лаицизам као два супротна пола, дођемо до уравнотеженог, еклисиолошки оправданог садржаја и смисла појма служби.   1. КЛЕРИКАЛИЗАМ   Сам појам клерикализам као и његова супротност антиклерикализам су често у употреби али не увек са истим садржајем, а који опет, није тако лако одредити у свом историјском, друштвеном и теолошком контексту, уз свест о разликама између Истока и Запада такође у историјској, друштвеној и црквеној реалности. Као и сваки „изам“ он означава одређену идеолошку апсолутизацију, најчешће и девијацију, те тако поприма негативну конотацију.   Најопштије говорећи под клерикализмом подразумевамо превласт клира у Цркви и друштву. Противлерикализам је релативно лакше одредити јер он представља суштинску карактеристику првобитног грађанског либерализма и епохе просвећености, и тако је, у неку руку, уграђен у саме темеље модерности. Пошто он, међутим, није предмет наше анализе враћам се клерикализму и његовим појавним облицима.   2. КЛЕРИКАЛИЗАМ У ДРУШТВУ   Утицај клира у друштву се у много јаснијим формама и репрезентативније јавља на Западу него на Истоку, тако да на хришћанском Западу можемо да говоримо историјски о три облика клерикализма: привредном, политичком и културном (Mardešić, 2003).   Привредни се развио у периоду феудализма који је клирике учинио поседницима великих имања од којих су они добијали приходе. На Истоку су у овом периоду манастири, а не појединци, имали велике поседе, али којима су, свакако, управљали клирици па је у обе варијанте клир био један од стубова феудалне привреде. Са нестанком феудалног поретка нестао је и овај облик средњовековног клерикализма.   Политички клерикализам одређујемо као велику световну моћ свештенства у предмодерним друштвима. Црква је у њима заузимала централно место формирајући светоназоре појединаца и пресудно утичући на све сфере како личног тако и државног живота. Давањем легитимитета и сакрализацијом друштвене моћи она је обезбеђивала себи политичност и конкретну световну моћ, било директно што је био чешћи случај на Западу, било индиректно, блискошћу, а у новијој историји чак и потпуном потчињеношћу носиоцима власти, што је био чешћи случај на Истоку. Овај облик је нестао или управо нестаје са нестанком традиционалних друштава, а раздвајањем Цркве и државе, демократизацијом друштва, а пре свега престанком потребе да политичка моћ има сакрални извор и легитимитет. На власт се у модерним друштвима долази вољом народа израженом на демократским изборима, а не милошћу Божијом.   Под културним клерикализмом подразумевамо културну и образовну надмоћ клира која је вековима била уобичајена појава свих друштава. Најобразованији, а у појединим периодима и једини писмени слој друштва су били клирици. Овај облик клерикализма нестаје увођење општег и обавезног образовања. Знање постаје приступачно свима, а елитизам је строго лично, а не више сталешко достигнуће (Mardešić, 2003, стр. 129).   Како су у историји настајали, тако су са временом и развојем модерности сви ови друштвени облици клерикализма и нестајали да бисмо данас, тешко могли говорити о било каквој превласти клира у јавној сфери. Модерност је разградила све друштвене механизме који су у прошлости клиру обезбеђивали превласт у друштву и зато је апсолутно неутемељен став о на пр. новој клерикализацији српског друштва који се понекад чује у јавности.   Закључујући тему о облицима друштвене клерикализације, погледајмо како је изгледао током друге половине 19. и прве 20. века последњи покушај Римокатоличке цркве да се избори са модерношћу и сачува утицај клира на друштвени живот. Како Црква више није могла да се поистовети са светом који ју је окруживао и који је бивао све више секуларизован, а понекад и непријатељски расположен, сама Црква је покушала да формира идеално друштво (societasperfecta) које је унутар себе „удвостручавало“ свет. Како каже Altermatt могло се онда догодити да се неки католик:   … роди у католичкој болници, да од дечијег вртића до универзитета похађа католичке школе, да поред тога чита католичке часописе и новине, да касније изабира кандидате католичке странке и да у бројним католичким удружењима учествује као активан члан. Исто тако није било необично да се исти тај католик истовремено осигура у неком католичком социјалном уреду за случај несреће и болести и да свој новац чува у католичкој штедионици… Тиме је католичко под-друштво појединцу католику пружало нешто попут резервне домовине. (Greshake, 2010, стр. 210)   Друга половина 20. века је распршила све наде да је тако нешто могуће али и пожељно.   3. КЛЕРИКАЛИЗАМ У ЦРКВИ   Превласт свештеничког сталежа у религијском животу је уобичајена карактеристика свих религија — од анимистичких до сложених монотеистичких религија. Посреднички положај, улога посредника између „неба и земље“, ма у ком религијском кључу тумачили ове појмове, дају свештенству посебан положај унутар религијске заједнице. Овакве тенденције у Хришћанство улазе посредством теорије о посвећењу коју је, сматрамо, потребно подробније, и историјски и теолошки анализирати.   9. канон Неокесаријског сабора одржаног 315. године каже следеће:   Презвитер произведен (у чин) који је телом сагрешио пре тога и исповеди да је пре рукоположења сагрешио, нека не приноси (Литургији) остајући у чину због остале ревности. Јер кажу многи да рукоположење изглађује остале грехе … (Свештени канони Цркве, 2005, стр. 235)   Као што видимо, врло рано, већ почетком 4. века имамо наговештај паралеле између крштења и рукоположења — да и света тајна рукоположења мења природу рукоположеног и као и крштење спира пређашње грехе, сем телесних, тј. блуда, како овај канон тумачи Алексије Аристин у 12. веку (Свештени канони Цркве, 2005, стр. 236). Последица оваквог теолошког става, што и чини суштину теорије посвећења, је да се сада само црквено тело раздваја на оне који су рукоположени тј. посвећени и на остале, непосвећене чланове Цркве.   На Западу је ово схватање кулминирало одлукама Тридентског сабора у 16. веку о немогућности рашчињења клирика. Као олакшавајућу околност треба да имамо на уму историјске околности, антиреформацијски дух овог сабора и покушај поновног успостављања пољуљаног ауторитета клира пред реформацијским лаицизмом. Овим се одлукама потпуно успоставља паралела између крштења и рукоположења — као што нико не може бити „раскрштен“ тако се и једном рукоположени више не може вратити у ред лаика.   Већ на први поглед је јасно да овакав став никада није, а засигурно никада и неће бити прихваћен у Православној Цркви. Свештени канони за веће преступе клирика и те како предвиђају рашчињење и повратак у службу лаика, и то без изузетка и увек истим редом — епископ, презвитер, ђакон. Из овога можемо да закључимо да, за разлику од Запада, на Истоку теорија о посвећењу никада није постала преовлађујуће, да не кажемо званично, теолошко учење. Она је остала у оквирима израза горепоменутог канона да „неки кажу“ али, са друге стране, то не значи да ово схватање није оставило озбиљне последице на црквени живот.   Прва последица је терминологија. Чланове Цркве који нису рукоположени најчешће називамо мирјанима тј. световњацима. Они би, дакле, били људи који припадају свету што у теолошкој терминологији подразумева одсуство Духа Светог. Светско је оно што је непосвећено, ван Цркве и што се противи Духу. Како су онда, запитаћемо се, крштени и миропомазани људи, хришћани — световњаци? На основу чињенице крштења овакав став је немогућ али на основу чињенице рукоположења сасвим могућ. Ако бисмо још даље желели да карикирамо ствари, могли бисмо рећи на основу терминологије да се на крштењу и миропомазању и не задобијају дарови Духа Светог као што се то дешава на рукоположењу. Овакво схватање се противи искуству Цркве али и непрекинутој вековној пракси крштавања било деце, било одраслих. Крштени је постао члан народа Божијег, лаик и задобио дарове Духа Светог, што ће рећи рукоположен је за обављање службе лаика у Телу Цркве.   Даље последице теорије посвећења које можемо назначити су различита дисциплина и учесталост причешћивањаисл. што генерално значи мању или већу пасивизацију лаика у области богослужења. Занимљива је још једна разлика између Западног и Источног искуства. На Истоку епископ или презвитер не може сам да служи евхаристију, она подразумева сабрање Народа Божијег, што на Западу није случај. Правно валидну литургију може сам самцит да служи канонски свештеник. Па ипак, и на Истоку лаици у Цркви постају само корисници сакралних добара које производе свештеници. Мора се признати да професионализација и подела занимања коју доноси модерност иде на руку оваквом виђењу односа клира и лаика. Клирици су експерти за свето. Лаик, сада у значењу неупућеног, незналице, непрофесионалца, уколико му је потребна нека услуга из области светог одлази и тражи помоћ професионалца, баш као и у свим другим областима.   Да се вратимо сада саморазумевању Цркве, односно како Она сама види сопствено добро функционисање. Црква представља заједницу служења. Она се састоји од оних који су се слободно определили да служе Господу и ближњима али не искључиво на основу својих знања и способности, иако се она не искључују, већ, превасходно, на основу воље Божије која се манифестује даровима Духа Светог. Дарови се дају на активност, за „сазидање Тела Христова“ (Еф 4, 12), а не за пасивност. У Цркви су пасивни само оглашени и покајници. Служба и дар се поистовећују те је тако немогуће раздвојити институционалну од харизматске структуре Цркве. А пошто је структура Цркве органска то подразумева различитост дарова: „И Он даде једне као апостоле, а друге као пророке, једне као јеванђелисте, а друге као пастире и учитеље за усавршавање светих у делу служења…“ (Еф 4, 11–12). Целокупна структура Цркве2 се заснива и проистиче из структуре евхаристијске заједнице која је икона есхатона. Лаици, презвитери и ђакони сабрани око епископа, тј. све службе заједно сачињавају Народ Божији који служи свом Господу. Различитост служби не нарушава јединство Цркве (Афанасјев, 2001, стр. 17 и даље), напротив. Разликовање народа од предстојатеља такође не нарушава јединство Цркве. Ни једна од служби нису саме по себи Црква. Оне се не могу рангирати ни по значају, а поготову не по „количини“ благодети које претпостављају. Различите службе не стварају онтолошке разлике између њихових носилаца. Логика теорије посвећења да је превасходна последица рукоположења промена природе рукоположеног, а тек другостепена служење (Афанасјев, 2001, стр. 26), не одговара искуству Православне Цркве. Онтолошка разлика постоји само у односу крштени – некрштени, а не у оквирима Тела Христовог. У њему су сви свети и свештеници, односно служитељи Господу своме. Последице оваквог предањског става је да се служба лаика, за коју су они рукоположени крштењем, испољава у области свештенодејства где они саслужују својим предстојатељима.   4. ЛАИЦИЗАМ У ЦРКВИ   И поред мање или веће пасивизације лаика током историје, свест о потреби њиховог активног учешћа у животу Цркве никада није нестала из свести Цркве. Тако је пасивизација у једној области наметнула активирање лаика у другој области, а то је црквена управа. Већина каноничара традиционалног усмерења сматра да је то област у којој ангажовање лаика треба да буде максимално. Људска логика, а свакако и дух времена и тенденције демократизације друштва које утичу на Цркву, су овде доследне и јасне. Сакрално је за непосвећене недоступно, а профаним не треба да се баве посвећени. Сваком своје — посвећенима сакрално, световњацима профано. Овом логиком су се водила и многа новија црквена законодавства помесних Православних Цркава и широм отворила врата управе лаицимаи то не само да учествују у управи, што је свакако добро и пожељно, већ и да сами управљају. Устав СПЦ из 1931. године који је још на снази, на нивоу парохије подразумева два ентитета — парохију као богослужбену заједницуна чијем је челу парох и црквену општину као административну заједницу на чијем је челу лаик, директно долазећи тако у контрадикцију са канонским предањем које не познаје овај дуализам и који у пракси зна да изазове оштре сукобе. Овакав лаицизам који личи на протестантско разумевање Цркве је реакција на претерани клерикализам који обично приписујемо Римокатоличкој цркви. Питамо се има ли ту места за Православље или смо ми православни осуђени да лавирамо између ова два пола заступајући час једно, а час друго становиште?   Решење проблема се не може наћи у људској логици. Људска логика каже да и у Цркви као и у свим другим колективима, постоје различити интереси. Службе управо изражавају те различите сталешке интересе за које свако треба да се бори, по могућству цивилизовано у демократској процедури. Та се логика манифестовала у многим свештеничким или лаичким удружењима током 20. века.   Решење проблема се налази у поновном откривању воље Божије. Ми у Цркву нисмо ушли да бисмо спроводили своју вољу или задовољавали сопствене интересе. У Цркви може да постоји само „интерес“ Божији којем смо ми активни сарадници и не смеју да постоје супротстављени сталешки интереси. Свако у Цркви дела на основу и у оквиру своје службе јер је то воља Божија и баш за ту појединачну службу је сваки од нас добио дарове Духа Светога као дар а не на основу сопствених заслуга. Проблем да лаици управљају Црквом или лаицизација црквеног живота се састоји у томе што лаици не поседују дарове Духа Светог за управљање Црквом. Служба управе тј. пастирска служба је део епископске службе зашта он рукоположењем задобија дарове, а зашта, опет, лаици немају дарове. Следовање вољи Божијој израженој кроз различите службе представља услов доброг функционисања Тела Христовог.     Као закључак, могу да кажем да ако као верујући људи који исповедају веру у Цркву, заиста желимо Њен напредак, онда се наш први и одлучујући корак састоји у поновном откривању значења, а пре свега садржаја појединих служби да бисмо могли у пракси да избегнемо обе крајности у њиховом разумевању како клерикализам тако и лаицизам.     Извор: Епархија шумадијска
    • Од Логос,
      Нова Влада и њен министар за Образовање Ники Керамеа одлучни су да се не прекида са лијепом традициом да свака Школска година почиње са молитвом „за добар почетак школске године“ као и молитвом за сваки нови школски дан. На почетку школске године, у кругу школе, сабирају се Наставничко особље, ученици, родитељи, представници општинских власти и полиције.
      Наравно, подразумијева се, по начелима демократије, од стране наставничког особља, родитеља и ученика, присуствују они који желе. Свакодневна молитва (Свети Боже, Пресвета Тројице и Оче наш) почиње са првим звоном. Нова Министарка је одмах промијенила одлуку претходног министра, тиме што ће школски дан почињати као и увијек у 8:15 а не у 9.00 часова.
      Такође, враћа се лијепа педагошка пракса да на празнике заставу носи најбољи ученик, и тиме се укида одлука претходног министра који је ту традицију укинуо уводећи извлачење имена на папиру.
      Нова Министарка у Влади, иначе науни радник, ставила је за циљ унапређивање учења страних језика и информатике. Постепено увођење нових добрих метода учења и преношења знања.
      У свему томе циљ је да се препознају способности сваког ученика и да се образује у праву слободну стваралачку личност, способан да сагледава са критичком и сложеном мишљу, и спреман за заједничке подухвате.
       
      Извор: ekklisiaonline.gr 

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...