Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Оцени ову тему

Recommended Posts

On 21/3/2017 at 22:33, Архимандрит Сава Јањић рече

За оне који разумеју енглески, предлажем да послушају ову беседу Митрополита Калиста Диоклијског, једног од највећих мајстора беседе у нашој Цркви и живог сведока Православља, посебно исихастичке традиције на Западу... Ово је један од сјајних примера из кога можемо много да научимо јер сведочење вере није и не сме да буде декларативно исповедање вере уз надмено наглашавање да други немају истину и живе у заблуди, већ мора да буде у искреној љубави којом смо дужни да друге приведемо у тајну и лепоту наше вере и предања. Наши псевдо-зилоти много морају да науче да би заиста били истински ревнитељи (зилоти) Христове истине и љубави:

Најпобожнији у Христу Господу, оче Саво!

Лепо је што хвалиш Калиста, јер заиста то и заслужујеш, и примећујеш да зилоти не ревнују по памети, али не примећујеш да Калист и моја несмиреност причамо исту причу, док ти и даље, како се мени чини, зилотишеш. Јер Калист прихвата све католичке сакраменте као валидне, како се и вели у Споразуму из Баламанда: "Обе стране признају да је оно што је Христос поверио Својој Цркви исповедање апостолске вере, учествовање у истим тајнама, првенствено у јединственом Свештенству којега савршава јединствена жртва Христова, апостолско прејемство Епископа није могуће да се сматра поседом само једне од наших Цркава. У овим оквирима очигледно је да се сваки вид поновног крштења искључује" (13). 

Е, то Калист исповеда, као и ја! Исто мислимо и о Равени, на основу које се признаје и на васељенском нивоу првенство једног, а то је увек био Папа. Чини ми се да ти "квасац артемитски" још не даје да дођеш на ове православне позиције, али када дођеш на њих, онда да поучиш Васијана, Ивана, Боксита и многе друге који те сада следе, само се надам да ћеш за њих остати ауторитет, а да не кажу сутра као анатемисани Максим: Сава је био скроз православан, али је онда одједанпут полудео :D.

Некако није лепо да се износи Калист као пример православног сведочења, а онда ти исти не прихваташ његово православно сведочење! Калист и ја нисмо прозелити. Не позивамо католике у ПЦ, јер признајемо њихове сакраменте. Једну психотерапеуткињу из Париза нисам могао да спречим да постане православна ("обратила" се преко мене:))), али сам јој запретио вечним огњем ако би помислила да се крсти! :D Само исповест, ништа друго и на причешће. Нисам узео да је спречим, јер није преверила него се само пробудила у Источној цркви; њој овај модел више прија - не верујем да би се ико од мојих пријатеља католика бунио, као да сам украо неку душу. То само ограничене памети неко може да помисли, али и тамо има ревнитеља... 

Велики поздрав из Вечног Града!

 

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Pitanje u kontekstu zadnje vase rasprave, oce Savo i oce Zorane, u pogledu ekumenizma, jedinstva Crkve sa drugim hriscanskim zajednicama, konkretno sa RKC koja je najbliza PC.  Bilo bi jako korisno kad bi citaoci mogli dobiti jasan, sazet, jednostavnim jezikom koliko je moguce iznesen pregled ovog (svuda, pa i na forumu :) )  teskog i spornog pitanja. Znam da ste mnogo pisali o ovome, ali bila bih vam zahvalna, a vjerujem i mnogi drugi, za sto konciznije objasnjenje pristupacno laicima.

 Izvinjavam se na nepreciznoj formulaciji, nadam se da sam u stanju da bar pojednostavljeno prenesem sustinu ekstenzivnih i intenzivnih rasprava na forumu po ovom pitanju: 

- Da li postoji jedinstven i nedvosmislen stav u cijeloj PC da je filioque i papin polozaj (primat, nezabludivost) jeres? (Ima i drugih spornih ucenja, ali ova dva su najvaznija i najspornija)

- Da li jeres, u smislu dogmatskog odstupanja od apostolskog ucenja Crkve od vremena prije sizme, tj. od izvornog predanja Crkve znaci i automatsku prepreku ujedinjenju sa takvom hriscanskom zajednicom? Da li moze biti crkvenog jedinstva sa jereticima, tj. da one hriscanske zajednice koje ispovjedaju ono sto je za PC jeres, budu smatrane Crkvom? (Znaci nije u pitanju raskol, vec jeres, raskol je recimo posljedica jeresi, posljedica je lako/lakse izgladiva razresenjem uzroka). Da li je takvih primjera bilo u proslosti, posto su mnogi raskoli izgladjeni, a mnogi ce, nadajmo se, jos i biti, i medju pravoslavnima, a i sa inoslavnima? 

- Da li je evharistijsko opstenje taj puni zalog jedinstva? Da li je siguran i jednistven stav u cijeloj PC da je ono nemoguce dok se ne ukloni jereticko ucenje, pogresne dogme, koje se onda prevode i na plan eklisioloskog ustrojstva (papini prerogativi)? Da li je nemogucnost evh.opstenja u ovom slucaju aksiom, ili je ono nesto o cemu se pregovara od slucaja do slucaja u pogledu razlicitih drugih zajednica u raskolu s nama?

- Priznavanje krstenja - da li cijela PC zahtijeva miropomazanje prilikom pojedinacnog prelaska u pravoslavlje, konkretno za RK hriscane recimo? Ili su dozvoljeni razliciti pristupi, od jedne pomjesne crkve do druge, episkopa do episkopa...?

- Da li je moguce, u skladu sa odlukama Velikog sabora, 'kozmeticko spajanje', jedinstvo uz zadrzavanje spornih razlika, i uzajamne kompromise (oblici i sadrzaji bogosluzenja ostaju isti, papa formalno poglavar za istocne hriscane u smislu primum inter pares, s nepromjenjenim prerogativima za zapadne, a ovo sto se smatra za jeres postaje teologumen na obe strane, tj. bude kao takvo prihvaceno i od strane pravoslavnih)? Da li ovo zadnje znaci da ono sto je uzrok raskola u smislu pogresnih ucenja takodje bude na taj nacin prihvaceno, da je to taj kompromis? Da li bi taj kompromis znacio de facto uniju, ono sto je vijekovima odbijano, samo preformulisano u moderni teoloski jezik 'ekumenskog dijaloga u istini i ljubavi'?

- Hipoteticki gledano, da li bi ono sto PC smatra spornim kod RKC, ukoliko bi  moglo da se promijeni na takav nacin koji bi doprinio iscjeljenju raskola unutar same RKC (sa starokatolicima recimo), zatim unutar PC (sa nasim raznim anti-ekumenistima), dok bi, naravno, tako se priblizili i PC i RKC medjusobno, na prirodan nacin, obuhvatajuci ekumenizmom SVE, a ne parcijalno, zvanicne crkvene zajednice? Da li bi to tek bilo opredmecenje u punom smislu onog 'da svi budu jedno'? RAskol kao kidanje tijela Crkve se moze razlicito tumaciti, (raskol unutar nas, njih, raskol izmedju nas i njih), ali priblizavanje hiljadugodisnjoj nepodijeljenoj Hristovoj Crkvi bi mozda prirodno bilo ideal za sve?

- S obzirom na starokalendarski raskol, te sadasnje raskole u PC direktno izazvane ekumenizmom, da li u PC uopste postoji jedinstven stav da se dalje ne narusava jedinstvo Crkve, tj. da se jedinstvo Crkve ne prinese na zrtvu ekumenskom dijalogu? Da li postoji svijest o tome, rad na iscjeljivanju raskola prvo unutar PC, pa potom velikog raskola sa RKC? Da li je Veliki sabor izrodio ikakav pomak na tom pitanju? Moze li se savladati razdor i podjela unutar nas, na 'zilote i papiste-ekumeniste', moze li se postici bratska saglasnost unutar nase crkve (tj.cijele PC) koja jeste Crkva? Smije li se dopustiti dalje cijepanje, zarad bilo cega? 

 

-  

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 35 минута, Дијана. рече

da li bi ono sto PC smatra spornim kod RKC, ukoliko bi  moglo da se promijeni na takav nacin koji bi doprinio iscjeljenju raskola unutar same RKC (sa starokatolicima recimo),

На цео део твојих горе постављених питања одговарам сажето и као Калист Вер: КЦ и ПЦ су цркве у пуном смислу те речи, само што су у расколу, не у јереси, признају им се узајамно сакраменти. Старокатолици су неприхватљиви јер они управо инсистирају на свим оним заблудама које је ПЦ називала јересима (јуридички примат; незаблудивост папе у јакој форми; цео корпус тридентинских и доконцилских одредби). Ефески је препреку видео само у филиокве, али је то сада превазиђена ствар, тако да католички теолози (у већини) то учење виде у православној перспективи.

Сједињење није унија. Управо Баламандски споразум одбацује тај модел.

Сједињење би изазвало расколе, али то је неминовно и добро. Тако се Црква чисти од талибана. Зарад јединства Црква није толерисала аријанце, иако су били у оквиру цркве. Дешавали су се локални расколи, ситуација је била муљање, ретко црно-бела, али је Никеја донела одлуку и тиме је ствар кренула да се решава, иако џепове аријанаца имамо у 5-6 веку, и то у оквиру, анахронистички и нетачно речено, етничких цркава (нпр. Готи). Одвојиће се талибани, као што су се одвојили старокалендарци, али се нису отцепиле нормалне старокалендарске цркве. Из талибана је проговорила јерес, јер Црква је католичка по природи, а не секташка.

Екуменске споразуме су потписале ПЦ, мада Равену нису РПЦ, али ин примис због борбе у православном свету за примат између Цариграда и Москве. Зато и критски фијаско, који је био православни сабор... Зато Калист Вер и моја недостојност сведочимо православну свест о овим питањима, али је нереалистички очекивати да сви исто мисле.

Ми се надамо чуду Божијем да ће Дух Свети исцелити овај саблажњиви раскол, јер си и сама пре приметила да је он дело нечастивог, а не Духа Светог. Зато се морамо барем молити, јер су блажени миротворци.    

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 54 минута, Zoran Đurović рече

На цео део твојих горе постављених питања одговарам сажето и као Калист Вер

Postoje razliciti tipovi pitanja koja se mogu koristiti za dobijanje relevantnih i detaljnih podataka. Oce, vrstu pitanja, definise njihova namera. Tako namera istog pitanja moze biti razlicita i zato se kategorizuje u nekoliko razlicitih vrsta pitanja. Neki  postavljaju otvorena pitanja kako bi odgovor mogao ici u vise ili vise pravaca. Dakle, prilika da razgovor vode u pravcu koji zele, dok ih ja, na primer, doziveh stresno, jer ih je ukupno 14 (ako ne vise). Ovde se pokusava da se deluje pametno i veoma komplikovano i zamrseno. Moguce da to dobro funkcionise, ali je 14 pitanja odjednom zapravo glupo. Takodje se koriste udaljavanja od reci u pitanja, ta da li je bolje ovo nego ono, hocete li objasniti koji je dan u nedelji utorak. Iza svakog pitanja je namera. Ko god da pita, ima svoje namere. Tesko je ne misliti unapred u razgovoru, ali ovde se ima nekakav plan. I licemerje naravno. Da li se secate meni je receno na drugoj temi Nepristojno je umetati se u razgovore drugih ljudi, gdje ti se niko nije obratio. Ovde citamo da je u razgovor dvoje ljudi  Pitanje u kontekstu zadnje vase rasprave. Nisam dobila ni izvinjenje.

Kada se postavi 14 pitanja odjednom, obicno se dobije odgovor samo na ono sto je najlakse ili sazeto (komunikologija).

Prastajte oce Savo sto ovako upadam, morala sam.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 28 минута, Тања1 рече

Ovde se pokusava da se deluje pametno i veoma komplikovano i zamrseno. Moguce da to dobro funkcionise, ali je 14 pitanja odjednom zapravo glupo.

Da se nasalim, ako se odgovara na pitanjce po' pitanjce , u par postova, nije komplikovano :945729:......moze se lepo i fino objasniti.

Ili, mozemo i postaviti jedno vrlo prosto pitanje ( ako ce odgovarati :)), recimo........zasto je tokom istorije odnosa Zapadne i Istocne crkve, pravoslavna crkva primenjivala praksu ponovnog miropomazanja rimokatolika, kada se zna da je po kanonskom pravu, ovakva praksa primenjivana samo kada su jeresi u pitanju ?

Bilo bi zanimljivo cuti odgovor na ovo pitanje. Necu vise da zloupotrebljavam temu, samo sam hteo ovo da pitam, vec smo pricali o ovim stvarima na drugim temama.
 

Share this post


Link to post
Share on other sites

@Zoran Đurović @Тања1 @Дијана.

Одговори пребачени у нову тему, да се не ремети тема О. Саве Јањића, која је за одговоре о. Саве, не за дискусије.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 11 минута, RYLAH рече

@Zoran Đurović @Тања1 @Дијана.

Одговори пребачени у нову тему, да се не ремети тема О. Саве Јањића, која је за одговоре о. Саве, не за дискусије.

 

Ја отписах због помињања Калиста, али и тема које су биле код мене. А неки дођу овде код о. Саве да плачу на рамену...

Погледаћу ту нову тему... 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 минут, Zoran Đurović рече

Ја отписах због помињања Калиста, али и тема које су биле код мене. А неки дођу овде код о. Саве да плачу на рамену...

Погледаћу ту нову тему... 

Ово је та тема :) 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 17 минута, RYLAH рече

Ово је та тема :) 

Да, нађох! Слободно може Сава и овде да одговори... :D. Кад већ толико цени Калиста... Као из оне приче из Јеванђеља о сину који каже нећу, а уради и другом који вели хоћу, а не уради. :D 

А иначе, расписао се наш отац доста о католицима, али је мени та интерпретација, коју нуди новим ревнитељима, више него неприхватљива. ... Кад већ представљаш Калиста као сведока православља, прихвати га и у његовом сведочењу да је КЦ црква. А не да будеш без става, као они су карикатура Христа, сигурно ће се неки спасити... Први пут чујем да се људи не спашавају кроз Христа. Та наука ми је нова...

Ако се католици спашавају, зашто се брани православним верницима да се моле католичким свецима? Која је то логика? 

Калист и ја имамо јасан став: католици су црква Христова јер им признајемо сакраменте. Довиђења! Теолози нека дрве колико хоће, ми треба само да преговарамо о моделу уједињења. Не да окамењујемо раскол.    

Измењено од RYLAH
Нема потребе за овим.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Сматрам ако се иде на сједињење са Римом да би ипак и пре свега требало да се ради на свести унутар Православне Цркве да РКЦ није јеретичка него расколничка заједница.Али пре свега требало би решавати расколе унутар саме православне Цркве јер ни Артемије није јеретик ни ИПХ ни многи други.Чини ми се да Москва то једина озбиљно ради.Превазишли су раскол са заграничном Црквом сада су врло активни у разговорима са старообрадјцима.Али ипак треба схватити да то са РКЦ није неки дисциплинарни раскол око неке канонске ствари него дубоки историјско цивилизацијски раскол настао например освајањем Цариграда,Москве злочинима римокатолика па и крсташа над православнима и да се не може рећи талибани би отпали.Отпало би више од пола.Од мањег зла би се направило много веће.Дакле када се каже раскол треба се имати свест о каквом се расколу ради.Не знам да ли је неко ко је православан кажњен што се молио католичким свецима.Али опет да кажем раскол превазилази црквене оквире и много је дубљи и ко тога није свестан мислим да је мало брз у закључивању.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 4 минута, Августин рече

Отпало би више од пола.

Зато се мора радити на просвећивању православаца. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Па да све се своди на то да ли им признајемо сакраменте или не.

Ако им признајемо а признајемо им онда су они Црква и ту нема спора.

Каква је пракса Руске Православне Цркве при примању римокатолика у своју Цркву?

Колико знам верни се прима само исповедањем одрицањем од проблематичних учења и ништа друго. Ни миропомазање ни не дај Боже дупло Крштење, ништа од тога.

Теолошки и Црквено то би значило да се било ко од нас ако залута у исповедању и проповеда проблематична учења има то објавити на исповести покајати се и прићи Чаши. Дакле тако раде сви чланови Цркве Тела Христовог, колико видимо тако је и римокатолицима наложено у РПЦ.

Дакле ни говора да они нису били део истинског Христовог Тела, Крштењем.

Да ли је Руска Православна Црква уједно и Једна Црква? Јесте.

Тренутно је ствар јасна.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 14 минута, Августин рече

Али ипак треба схватити да то са РКЦ није неки дисциплинарни раскол око неке канонске ствари него дубоки историјско цивилизацијски раскол настао например освајањем Цариграда,Москве злочинима римокатолика па и крсташа над православнима

Да јесте дубок јесте историјски.

Али дефинитивно је овде једна врста проблема и приступа у самом Телу Христовом, јер и ако су Цркве у расколу то не значи да је Тело подељено на два дела.

Приступ помирењу је НУЖАН ако Тело није на два дела а Тело никада не може бити такво јер је Једно.

Дакле историјско цивилизацијски раскол је управо то али ми смо дужни да се према Телу односимо онако какво јесте а не ко је коме учинио злочин или ко хоће над ким да у одређеном историјско цивилизацијском времену влада.

Дакле овде је искључиво у питању Тело. Ми цепамо Тело говорећи да римокатолици нису Црква а то више није само раскол.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Чини ми се да они признају наше сакраменте а да траже признање папског примата.Ако је тако а не знам да се променило онда је то већ јерес јер је папа изнад евхаристије.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 17 минута, Августин рече

није јеретичка него расколничка заједница.

Dakle katolici nemaju nikakva pogrešna učenja oni su se samo otcepili od Crkve?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Zoran Đurović,
      Зоран Ђуровић: Како сањамо светост
       
      Палермо је Ави место чуда. Више пута забележих догађаје, а сада бих испричао за о. Андреја и мог кумића Јефрема, кога сам венчао. Јефрем је био чтец при цркви Св. Марка Ефеског у Палерму, али је био и код Руса, па је у овом смутном времену и дефинитивно тамо прешао. Руски парох је био о. Андреј, који је поболео од рака. Знао сам га годинама. Но, кад је оболео, нисам видео у молитви да ће остати овде. Скоро ме позва и Гаетано[1] и замоли да се помолим за њега, али сам се обратио Господу да га у миру пресели.
       

      У Палерму, Андеј први с' десна.
       
      Јефрем објави да се упокојио Андреј. Позовем га, и он ми исприча: Падре, дан пре сам га сањао како смо сви скупљени у цркви, обучени у бело, ту си и ти, падре Еуђенио, сви... Андреј је предводио службу, сви смо били весели. А та црква на стени у мору! Ја се пробудим и зовем да питам за Андреја. Кажу да је добро.
      Следећу ноћ га сањам, он насмејан, каже: Види, Јефреме, спаковао сам кофер, идем па се видимо. Лепо се поздравимо, срећни...  Ујутро ми јавише да је умро.

      Јефрем Андреју: Grazie per tutto caro padre! Riposa sereno nella Pace del Signore! Eterna sia la tua memoria!
       
      Наравоученије или морал: Постоји неко лепо и тајанствено ткање између људи који се воле. И Дух Свети је тај који нас повезује и држи у неком светом простору. Као што оприсутњује Христа на литургији, тако и нас ван ње повезује. Само треба да ослушкујемо...
       
      Рим, 14. март 2019
        [1] Salve padre Zoran ... una preghiera forte per Padre Andrei , che in questi giorni sta poco bene; grazie mille anticipatamente da Silvano!
    • Од Логос,
      У бјелопољском Центру за културу синоћ је одржана свечана академија поводом Великог васкршњег поста. Академију је благословио Преосвећени Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије а предавање на тему Васкршњег поста је одржао протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије.
      “Нека је на здравље ово сабрање уочи Часног поста. Уобичајили смо да се прије почетка Великог васкршњег поста саберемо, да сваке године чујемо лијепу ријеч наших свештеника, духовника и професора. И то спада у ону духовну припрему за велику пучину Часног поста, која је као морска пучина. Иако на њој има доста искушења и таласа тај пут, то пловљење је интересантно, драгоцјено и спасоносно. И што је најважније на том путу стичемо важно духовно искуство. Увијек треба да гледамо према свјетлости, према слави Васкрсења Христовог и онда нам је све лако. Свакако да је најважнија ствар да се поред тјелесног, учимо у духовном посту. Тјелесни пост је неопходан и не можео га занемарити, али нам је потребан и духовни пост”, бесједио је владика Јоаникије.
      Благосиљајући собрање он је поздравио оца Гојка са жељом да његово предавање свима буде на здравље и спасење.
      Протојереј-ставрофор Гојко Перовић је похвалио идеју да се академија посвећена Васкрсу одржава прије почетка поста.
      “Озбиљнога посла нема без темељне припреме. Не можемо живјети у кући ако је не изградимо по пројекту. Постоје три фазе да би се дошло до тога да у тој кући може да се живи. Да би се двоје људи вјенчали морају да постоје припреме, од барјака на кући младожење, одласка код младе, преко преговарања за младу, па до општине и свештеника. А све то што води самом вјенчању двоје људи, договоре прије и барјака и сватова свега тога. Тако и код нас Хришћана, основни разлог зашто се зовемо хришћани, зашто је саграђена ова лијепа Црква Светих Апостола Петра и Павла – је Христово Васкрсење и његова побједа над смрћу.“
      Говорио је прота Гојко да се у народу може чути како више воле да славе Божић од Васкрса и по његовом мишљењу то је традиција. Наиме празновање Божића у кућној атмосфери је садржајније и задржало се пошто смо дуго били без Цркве, често без свештеника и редовног богослужења, и као што каже Његош “нема веће славе од Божића”:
      „Васрс је највећи празник, већи и од Божића. А немамо превише садржајну традицију народних обичаја везано за Васкрс, која је толико слојевита као Божић, зато што је прије свега, тај празник везан за догађаје у Цркви. Црква цијела православна је тако пројектована, од најмање сеоске до великих храмова какве имамо у Црној Гори, на једној основној истини – прво Олтар, а Олтар је празан Христов гроб у којем је требало да буде мртав човјек, али га нема. Нити има мртваца, трулежи, распадања и смрти. И сада тај гроб који је требало да буде мјесто за плакање и тугу, је мјесто основне радости. И нисмо радосни што тамо нема мртвога, што наш Господ није мртав, него што је то мјесто врело живота. Тамо су била прво два Анђела, један од оних Бијелих анђела о којима говори Христово Јеванђеље, који казују Апостолима: Што сте дошли да тражите мртвога овдје, њега нема, идите тамо гдје вам је рекао да ће бити. То је онај Милешевски Анђео, једна од најљепших фресака наше црквене уметности. То је мјесто посебно, не само због тога што су ту били весели Анђели – младићи у бијелим хаљинама, који поручују да је Христос Васкрсао, него је то мјесто гдје се служи Сета литургија, то је она Часна трпеза, Жртвеник, гдје стоји иконостас. “
      Отац Гојко је истакао да је некад, због наше душе која хоће све одједном да повеже, похвата, проба рукама, поздрави, узме у руке, причести се, да запјева, потребна методологија постепеног упознавања са светињом.
      „Не можеш право у Олтар. Кад уђеш у Цркву прекрсти се, пољуби икону, стани мало у припрату, стани мало да видиш гдје си ушао, па онда идеш да цјеливаш икону која је на сред храма. Ако си ушао у манастир гдје су Свете мошти, онда идеш да цјеливаш Свете мошти. Навјећа светиња над светињама, мјесто гдје се служи Света литургија је обично иза иконостаса, мада у раним Црквама, каквих има и данас, тога иконостаса нема. Али тамо гдје се могло направљена је традација да би се људски ум припремао из једне завјесе и другу, из друге у трећу. Тако је са свим стварима у животу. Све треба радити поступно. “
      Објаснио је да је Васкрс центар тога зашто постоји Црква, свештеници, владике, празници, што се зовемо хришћани. Да нема Васкрса, да није Христос Васкрсао, ни Божић, ни Свети Јован Крститељ, ни Свети Петар и Павле не би имали никакав значај, нити бисмо их могли звати светима, нити би било моштију:
      „Ако је толико важна та тема за живот Цркве онда се заиста треба припремити. А то радимо седмонедјељним постом, који почиње у понедјељак и траје 40 дана, плус недјељу дана Страсне седмице. А да би тај пост разумјели, да би смо га уносили како треба и владали се у њему, јер је пост дуг а ми слаби, треба се припремити. Лијепо је залетјети се на нешто, али отегне се, дуго траје а ти онај исти стојиш са навикама и страстима. Дао си ријеч да ћеш постити а трећи дан почнеш да осјећаш неку нервозу, нешто те сврби. Неко не може без цигара, неко без млијека, неко без сланине, телевизије, кладионице.. . Да би нам тај пост стварно донио неку корист, и ова академија је била потребна да се припремимо за њега. Пост је припрема за Васкрс. Ове академије су важне да схватимо због чега бих ја сад јео посну храну, због чега би ја себе испитивао, због чега би се више молио, зашто свештеници кажу да би ваљало током поста исповиједити се. Ако се икад током године исповиједамо, ваљало би да то учинимо у Васкршњем посту.“
      Нагласио је да је у посту потребно умирити све што се може умирити, свести мисли, бриге.. . на најмању могућу мјеру, како би човјек чуо шта то Бог поручује.
      „А гдје то Бог поручује, гдје се Он то мени обраћа? Па на богослужењима Великог поста. То је једна велика филозофија, о томе су написане тоне књига. Пола фрескописа у свим Црквама посвећено је темама из Васкршњег поста, посебно из оне Страсне недјеље, Уласка Христа у Јерусалим, Издаје, Страдања, боравка Христовог у гробу и Васкрсења. Дакле за ту припрему се треба припремити”, бесједио је о. Гојко.
      Он је подсјетио да смо прије Бијеле недјеље имали припремне седмице:
      “Имали смо припремне теме које су нам сугерисале и училе да ако ћемо, што би рекли Цетињани да улажемо у тај посао Васкршњег поста, ми морамо прије свега да знамо неке елементарне ствари. А то је да смо морали чути ону причу Хананејке која долази код Христа и моли Га а јој излијечи кћер. А он јој каже да нема кад око ње да ради јер је дошао само због Јевреја. А не прича што мисли, него намјерно ради других људи који слушају. А на њене ријечи да она то зна, али Га ипак моли да јој помогне, Он каже: Није добро од дјеце бацати храну псима. Другим ријечима некако је упоредио са псетом. Пола нас би се окренуло и отишло и рекло не требаш ни ти мени а она каже нека сам и као псето помози ми јер знам да си ти Бог. Е, онда Господ каже апостолима за ту жену да ни код једног од њих није видио такву вјеру.“
      Додао је прота Гојко да она која је била последња, најгора у једном трену постаје најбоља и испричао причу “О Закеју”, омаленом царинику чије је занимање било омражено код народа.
      „Њему није било тешко да тражи и нађе дрво на које ће да се попне да види Господа. И тај који је био најгори, постао је најбољи! И приче О митару и фарисеју и О блудноме сину носе поруку- ако ћеш са Богом да се дружиш, ако ћеш Бога да тражиш немој да гледаш шта ти све фали и које су ти границе, јер томе краја нема – него тражи Бога и наћи ћеш га. Тражи га упорно и искрено. И немој да гледаш ни како се ти осјећаш понекад, ни шта људи причају, немој да гледаш ни шта каже метеролошка прогноза, хороскоп, длан, шоља. Ако вјерујеш наћи ћеш Бога! Дакле, нема изгубљене ситуације, нема капитулације за наш лични живот и за преживљавање. То је порука коју треба упити да би се човјек упустио у ову битку, у велику тајну поста, да добро у себи прикочимо неке ствари, да испитамо, да се Богу помолимо. И тако ће онда Бог да те види. Нађи то дрво на које ћеш да се попнеш као Закеј, и онда ће Бог да те види”,поручио је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Свету Литургију на задушнице у храму Светог Јована Владимира служио је протојереј Јован Пламенац. Након што је прочитао Свето Јеванђеље, отац Јован обратио се бесједом присутном народу рекавши како нас Господ упозорава како ће доћи у онај дан и у онај час у којем ће нестати свега онога што ми сада видимо, да ће нестати овога свијета у којем ми сада оботавамо.     Он је нагласио да је на нама да водимо рачуна о стању наше душе. „Јер је стање наше душе оно са чиме ћемо ми отићи са овога свијета. То ми носимо на онај свијет. А то стање наше душе може бити свакако“, казао је он. „Данас су задушнице. Ми ћемо данас Богу да се помолимо за своје покојнике. И то је оно што смо дужни, што ми треба да чинимо. Да се молимо за своје покојнике. Јер оно што ми учинимо на себи на својој души у овом животу, то је то. Ми после нећемо бити у прилици да можемо да исправимо оно што смо понијели из овог земаљског живота у тај непролазни, вјечни живот. И зато ако се ми будемо молили за наше покојнике, а исто тако смо дужни да се молимо и једни за друге, онда заиста са правом можемо да очекујемо да онога дана кад ми не будемо више овдје, када наша душа не буде у тијелу, да ће бити људи који ће такође да се замоле за нас као што се и ми данас молимо за наше покојнике“, казао је отац Јован Пламенац. Након завршетка Свете Литургије отац Јован је одржао парастос за преминуле.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг инфо,
      У новом издању емисије „Личност и Заједница" доц.др Зоран Деврња са катедре за канонско право на православно богословском факултету и господин Миша Ђурковић, уредник зборника „Између киборга и химере" говоре о савременом човеку и биотици. Аутор и водитељ: Дејан Стојадиновић
      ТВ ХРАМ

      View full Странице
×
×
  • Create New...