Jump to content
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt

Оцени ову тему

Recommended Posts

On 21/3/2017 at 22:33, Архимандрит Сава Јањић рече

За оне који разумеју енглески, предлажем да послушају ову беседу Митрополита Калиста Диоклијског, једног од највећих мајстора беседе у нашој Цркви и живог сведока Православља, посебно исихастичке традиције на Западу... Ово је један од сјајних примера из кога можемо много да научимо јер сведочење вере није и не сме да буде декларативно исповедање вере уз надмено наглашавање да други немају истину и живе у заблуди, већ мора да буде у искреној љубави којом смо дужни да друге приведемо у тајну и лепоту наше вере и предања. Наши псевдо-зилоти много морају да науче да би заиста били истински ревнитељи (зилоти) Христове истине и љубави:

Најпобожнији у Христу Господу, оче Саво!

Лепо је што хвалиш Калиста, јер заиста то и заслужујеш, и примећујеш да зилоти не ревнују по памети, али не примећујеш да Калист и моја несмиреност причамо исту причу, док ти и даље, како се мени чини, зилотишеш. Јер Калист прихвата све католичке сакраменте као валидне, како се и вели у Споразуму из Баламанда: "Обе стране признају да је оно што је Христос поверио Својој Цркви исповедање апостолске вере, учествовање у истим тајнама, првенствено у јединственом Свештенству којега савршава јединствена жртва Христова, апостолско прејемство Епископа није могуће да се сматра поседом само једне од наших Цркава. У овим оквирима очигледно је да се сваки вид поновног крштења искључује" (13). 

Е, то Калист исповеда, као и ја! Исто мислимо и о Равени, на основу које се признаје и на васељенском нивоу првенство једног, а то је увек био Папа. Чини ми се да ти "квасац артемитски" још не даје да дођеш на ове православне позиције, али када дођеш на њих, онда да поучиш Васијана, Ивана, Боксита и многе друге који те сада следе, само се надам да ћеш за њих остати ауторитет, а да не кажу сутра као анатемисани Максим: Сава је био скроз православан, али је онда одједанпут полудео :D.

Некако није лепо да се износи Калист као пример православног сведочења, а онда ти исти не прихваташ његово православно сведочење! Калист и ја нисмо прозелити. Не позивамо католике у ПЦ, јер признајемо њихове сакраменте. Једну психотерапеуткињу из Париза нисам могао да спречим да постане православна ("обратила" се преко мене:))), али сам јој запретио вечним огњем ако би помислила да се крсти! :D Само исповест, ништа друго и на причешће. Нисам узео да је спречим, јер није преверила него се само пробудила у Источној цркви; њој овај модел више прија - не верујем да би се ико од мојих пријатеља католика бунио, као да сам украо неку душу. То само ограничене памети неко може да помисли, али и тамо има ревнитеља... 

Велики поздрав из Вечног Града!

 

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Pitanje u kontekstu zadnje vase rasprave, oce Savo i oce Zorane, u pogledu ekumenizma, jedinstva Crkve sa drugim hriscanskim zajednicama, konkretno sa RKC koja je najbliza PC.  Bilo bi jako korisno kad bi citaoci mogli dobiti jasan, sazet, jednostavnim jezikom koliko je moguce iznesen pregled ovog (svuda, pa i na forumu :) )  teskog i spornog pitanja. Znam da ste mnogo pisali o ovome, ali bila bih vam zahvalna, a vjerujem i mnogi drugi, za sto konciznije objasnjenje pristupacno laicima.

 Izvinjavam se na nepreciznoj formulaciji, nadam se da sam u stanju da bar pojednostavljeno prenesem sustinu ekstenzivnih i intenzivnih rasprava na forumu po ovom pitanju: 

- Da li postoji jedinstven i nedvosmislen stav u cijeloj PC da je filioque i papin polozaj (primat, nezabludivost) jeres? (Ima i drugih spornih ucenja, ali ova dva su najvaznija i najspornija)

- Da li jeres, u smislu dogmatskog odstupanja od apostolskog ucenja Crkve od vremena prije sizme, tj. od izvornog predanja Crkve znaci i automatsku prepreku ujedinjenju sa takvom hriscanskom zajednicom? Da li moze biti crkvenog jedinstva sa jereticima, tj. da one hriscanske zajednice koje ispovjedaju ono sto je za PC jeres, budu smatrane Crkvom? (Znaci nije u pitanju raskol, vec jeres, raskol je recimo posljedica jeresi, posljedica je lako/lakse izgladiva razresenjem uzroka). Da li je takvih primjera bilo u proslosti, posto su mnogi raskoli izgladjeni, a mnogi ce, nadajmo se, jos i biti, i medju pravoslavnima, a i sa inoslavnima? 

- Da li je evharistijsko opstenje taj puni zalog jedinstva? Da li je siguran i jednistven stav u cijeloj PC da je ono nemoguce dok se ne ukloni jereticko ucenje, pogresne dogme, koje se onda prevode i na plan eklisioloskog ustrojstva (papini prerogativi)? Da li je nemogucnost evh.opstenja u ovom slucaju aksiom, ili je ono nesto o cemu se pregovara od slucaja do slucaja u pogledu razlicitih drugih zajednica u raskolu s nama?

- Priznavanje krstenja - da li cijela PC zahtijeva miropomazanje prilikom pojedinacnog prelaska u pravoslavlje, konkretno za RK hriscane recimo? Ili su dozvoljeni razliciti pristupi, od jedne pomjesne crkve do druge, episkopa do episkopa...?

- Da li je moguce, u skladu sa odlukama Velikog sabora, 'kozmeticko spajanje', jedinstvo uz zadrzavanje spornih razlika, i uzajamne kompromise (oblici i sadrzaji bogosluzenja ostaju isti, papa formalno poglavar za istocne hriscane u smislu primum inter pares, s nepromjenjenim prerogativima za zapadne, a ovo sto se smatra za jeres postaje teologumen na obe strane, tj. bude kao takvo prihvaceno i od strane pravoslavnih)? Da li ovo zadnje znaci da ono sto je uzrok raskola u smislu pogresnih ucenja takodje bude na taj nacin prihvaceno, da je to taj kompromis? Da li bi taj kompromis znacio de facto uniju, ono sto je vijekovima odbijano, samo preformulisano u moderni teoloski jezik 'ekumenskog dijaloga u istini i ljubavi'?

- Hipoteticki gledano, da li bi ono sto PC smatra spornim kod RKC, ukoliko bi  moglo da se promijeni na takav nacin koji bi doprinio iscjeljenju raskola unutar same RKC (sa starokatolicima recimo), zatim unutar PC (sa nasim raznim anti-ekumenistima), dok bi, naravno, tako se priblizili i PC i RKC medjusobno, na prirodan nacin, obuhvatajuci ekumenizmom SVE, a ne parcijalno, zvanicne crkvene zajednice? Da li bi to tek bilo opredmecenje u punom smislu onog 'da svi budu jedno'? RAskol kao kidanje tijela Crkve se moze razlicito tumaciti, (raskol unutar nas, njih, raskol izmedju nas i njih), ali priblizavanje hiljadugodisnjoj nepodijeljenoj Hristovoj Crkvi bi mozda prirodno bilo ideal za sve?

- S obzirom na starokalendarski raskol, te sadasnje raskole u PC direktno izazvane ekumenizmom, da li u PC uopste postoji jedinstven stav da se dalje ne narusava jedinstvo Crkve, tj. da se jedinstvo Crkve ne prinese na zrtvu ekumenskom dijalogu? Da li postoji svijest o tome, rad na iscjeljivanju raskola prvo unutar PC, pa potom velikog raskola sa RKC? Da li je Veliki sabor izrodio ikakav pomak na tom pitanju? Moze li se savladati razdor i podjela unutar nas, na 'zilote i papiste-ekumeniste', moze li se postici bratska saglasnost unutar nase crkve (tj.cijele PC) koja jeste Crkva? Smije li se dopustiti dalje cijepanje, zarad bilo cega? 

 

-  

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 35 минута, Дијана. рече

da li bi ono sto PC smatra spornim kod RKC, ukoliko bi  moglo da se promijeni na takav nacin koji bi doprinio iscjeljenju raskola unutar same RKC (sa starokatolicima recimo),

На цео део твојих горе постављених питања одговарам сажето и као Калист Вер: КЦ и ПЦ су цркве у пуном смислу те речи, само што су у расколу, не у јереси, признају им се узајамно сакраменти. Старокатолици су неприхватљиви јер они управо инсистирају на свим оним заблудама које је ПЦ називала јересима (јуридички примат; незаблудивост папе у јакој форми; цео корпус тридентинских и доконцилских одредби). Ефески је препреку видео само у филиокве, али је то сада превазиђена ствар, тако да католички теолози (у већини) то учење виде у православној перспективи.

Сједињење није унија. Управо Баламандски споразум одбацује тај модел.

Сједињење би изазвало расколе, али то је неминовно и добро. Тако се Црква чисти од талибана. Зарад јединства Црква није толерисала аријанце, иако су били у оквиру цркве. Дешавали су се локални расколи, ситуација је била муљање, ретко црно-бела, али је Никеја донела одлуку и тиме је ствар кренула да се решава, иако џепове аријанаца имамо у 5-6 веку, и то у оквиру, анахронистички и нетачно речено, етничких цркава (нпр. Готи). Одвојиће се талибани, као што су се одвојили старокалендарци, али се нису отцепиле нормалне старокалендарске цркве. Из талибана је проговорила јерес, јер Црква је католичка по природи, а не секташка.

Екуменске споразуме су потписале ПЦ, мада Равену нису РПЦ, али ин примис због борбе у православном свету за примат између Цариграда и Москве. Зато и критски фијаско, који је био православни сабор... Зато Калист Вер и моја недостојност сведочимо православну свест о овим питањима, али је нереалистички очекивати да сви исто мисле.

Ми се надамо чуду Божијем да ће Дух Свети исцелити овај саблажњиви раскол, јер си и сама пре приметила да је он дело нечастивог, а не Духа Светог. Зато се морамо барем молити, јер су блажени миротворци.    

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 54 минута, Zoran Đurović рече

На цео део твојих горе постављених питања одговарам сажето и као Калист Вер

Postoje razliciti tipovi pitanja koja se mogu koristiti za dobijanje relevantnih i detaljnih podataka. Oce, vrstu pitanja, definise njihova namera. Tako namera istog pitanja moze biti razlicita i zato se kategorizuje u nekoliko razlicitih vrsta pitanja. Neki  postavljaju otvorena pitanja kako bi odgovor mogao ici u vise ili vise pravaca. Dakle, prilika da razgovor vode u pravcu koji zele, dok ih ja, na primer, doziveh stresno, jer ih je ukupno 14 (ako ne vise). Ovde se pokusava da se deluje pametno i veoma komplikovano i zamrseno. Moguce da to dobro funkcionise, ali je 14 pitanja odjednom zapravo glupo. Takodje se koriste udaljavanja od reci u pitanja, ta da li je bolje ovo nego ono, hocete li objasniti koji je dan u nedelji utorak. Iza svakog pitanja je namera. Ko god da pita, ima svoje namere. Tesko je ne misliti unapred u razgovoru, ali ovde se ima nekakav plan. I licemerje naravno. Da li se secate meni je receno na drugoj temi Nepristojno je umetati se u razgovore drugih ljudi, gdje ti se niko nije obratio. Ovde citamo da je u razgovor dvoje ljudi  Pitanje u kontekstu zadnje vase rasprave. Nisam dobila ni izvinjenje.

Kada se postavi 14 pitanja odjednom, obicno se dobije odgovor samo na ono sto je najlakse ili sazeto (komunikologija).

Prastajte oce Savo sto ovako upadam, morala sam.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 28 минута, Тања1 рече

Ovde se pokusava da se deluje pametno i veoma komplikovano i zamrseno. Moguce da to dobro funkcionise, ali je 14 pitanja odjednom zapravo glupo.

Da se nasalim, ako se odgovara na pitanjce po' pitanjce , u par postova, nije komplikovano :945729:......moze se lepo i fino objasniti.

Ili, mozemo i postaviti jedno vrlo prosto pitanje ( ako ce odgovarati :)), recimo........zasto je tokom istorije odnosa Zapadne i Istocne crkve, pravoslavna crkva primenjivala praksu ponovnog miropomazanja rimokatolika, kada se zna da je po kanonskom pravu, ovakva praksa primenjivana samo kada su jeresi u pitanju ?

Bilo bi zanimljivo cuti odgovor na ovo pitanje. Necu vise da zloupotrebljavam temu, samo sam hteo ovo da pitam, vec smo pricali o ovim stvarima na drugim temama.
 

Share this post


Link to post
Share on other sites

@Zoran Đurović @Тања1 @Дијана.

Одговори пребачени у нову тему, да се не ремети тема О. Саве Јањића, која је за одговоре о. Саве, не за дискусије.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 11 минута, RYLAH рече

@Zoran Đurović @Тања1 @Дијана.

Одговори пребачени у нову тему, да се не ремети тема О. Саве Јањића, која је за одговоре о. Саве, не за дискусије.

 

Ја отписах због помињања Калиста, али и тема које су биле код мене. А неки дођу овде код о. Саве да плачу на рамену...

Погледаћу ту нову тему... 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 минут, Zoran Đurović рече

Ја отписах због помињања Калиста, али и тема које су биле код мене. А неки дођу овде код о. Саве да плачу на рамену...

Погледаћу ту нову тему... 

Ово је та тема :) 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 17 минута, RYLAH рече

Ово је та тема :) 

Да, нађох! Слободно може Сава и овде да одговори... :D. Кад већ толико цени Калиста... Као из оне приче из Јеванђеља о сину који каже нећу, а уради и другом који вели хоћу, а не уради. :D 

А иначе, расписао се наш отац доста о католицима, али је мени та интерпретација, коју нуди новим ревнитељима, више него неприхватљива. ... Кад већ представљаш Калиста као сведока православља, прихвати га и у његовом сведочењу да је КЦ црква. А не да будеш без става, као они су карикатура Христа, сигурно ће се неки спасити... Први пут чујем да се људи не спашавају кроз Христа. Та наука ми је нова...

Ако се католици спашавају, зашто се брани православним верницима да се моле католичким свецима? Која је то логика? 

Калист и ја имамо јасан став: католици су црква Христова јер им признајемо сакраменте. Довиђења! Теолози нека дрве колико хоће, ми треба само да преговарамо о моделу уједињења. Не да окамењујемо раскол.    

Измењено од RYLAH
Нема потребе за овим.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Сматрам ако се иде на сједињење са Римом да би ипак и пре свега требало да се ради на свести унутар Православне Цркве да РКЦ није јеретичка него расколничка заједница.Али пре свега требало би решавати расколе унутар саме православне Цркве јер ни Артемије није јеретик ни ИПХ ни многи други.Чини ми се да Москва то једина озбиљно ради.Превазишли су раскол са заграничном Црквом сада су врло активни у разговорима са старообрадјцима.Али ипак треба схватити да то са РКЦ није неки дисциплинарни раскол око неке канонске ствари него дубоки историјско цивилизацијски раскол настао например освајањем Цариграда,Москве злочинима римокатолика па и крсташа над православнима и да се не може рећи талибани би отпали.Отпало би више од пола.Од мањег зла би се направило много веће.Дакле када се каже раскол треба се имати свест о каквом се расколу ради.Не знам да ли је неко ко је православан кажњен што се молио католичким свецима.Али опет да кажем раскол превазилази црквене оквире и много је дубљи и ко тога није свестан мислим да је мало брз у закључивању.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 4 минута, Августин рече

Отпало би више од пола.

Зато се мора радити на просвећивању православаца. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Па да све се своди на то да ли им признајемо сакраменте или не.

Ако им признајемо а признајемо им онда су они Црква и ту нема спора.

Каква је пракса Руске Православне Цркве при примању римокатолика у своју Цркву?

Колико знам верни се прима само исповедањем одрицањем од проблематичних учења и ништа друго. Ни миропомазање ни не дај Боже дупло Крштење, ништа од тога.

Теолошки и Црквено то би значило да се било ко од нас ако залута у исповедању и проповеда проблематична учења има то објавити на исповести покајати се и прићи Чаши. Дакле тако раде сви чланови Цркве Тела Христовог, колико видимо тако је и римокатолицима наложено у РПЦ.

Дакле ни говора да они нису били део истинског Христовог Тела, Крштењем.

Да ли је Руска Православна Црква уједно и Једна Црква? Јесте.

Тренутно је ствар јасна.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 14 минута, Августин рече

Али ипак треба схватити да то са РКЦ није неки дисциплинарни раскол око неке канонске ствари него дубоки историјско цивилизацијски раскол настао например освајањем Цариграда,Москве злочинима римокатолика па и крсташа над православнима

Да јесте дубок јесте историјски.

Али дефинитивно је овде једна врста проблема и приступа у самом Телу Христовом, јер и ако су Цркве у расколу то не значи да је Тело подељено на два дела.

Приступ помирењу је НУЖАН ако Тело није на два дела а Тело никада не може бити такво јер је Једно.

Дакле историјско цивилизацијски раскол је управо то али ми смо дужни да се према Телу односимо онако какво јесте а не ко је коме учинио злочин или ко хоће над ким да у одређеном историјско цивилизацијском времену влада.

Дакле овде је искључиво у питању Тело. Ми цепамо Тело говорећи да римокатолици нису Црква а то више није само раскол.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Чини ми се да они признају наше сакраменте а да траже признање папског примата.Ако је тако а не знам да се променило онда је то већ јерес јер је папа изнад евхаристије.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 17 минута, Августин рече

није јеретичка него расколничка заједница.

Dakle katolici nemaju nikakva pogrešna učenja oni su se samo otcepili od Crkve?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Отац Бранко: „Сачувајмо молитвени дух литија. Литија није утакмица већ миран, молитвени вход“.   Звучни запис беседе   „Држимо се вјере Христове, како нас је учио Свети отац наш Сава“, поручио је на почетку емисије Протојереј-ставрофор Бранко Тапушковић парох подгорички говорећи о Светом оцу нашем Сави првом српском архиепископу и просветитељу.   Отац Бранко је тумачио Свето Јеванђеље на 32. недјељу по празнику Педесетнице, у којој Црква доноси причу о царинику Закхеју, нагласивши да се у овој причи показује Христова љубав према Ссвом створењу- човјеку.   „Литија није утакмица. Сачувајмо молитвени дух литија. Литија је миран, достојанствен, молитвени вход“ рекао ј отац Бранко говорећи о литијама које се одржавају у црногорским градовима у знак мирног отпора против спорног Закона о слободи вјероисповијести.     Отац Бранко је у наставку одговарао на постављена питања наших слушалаца међу којима су се нашла питања да ли су Свети апостоли биили крштени, о крштењу, црквеном вјенчању а на молбу наших слушалаца тумачио је и поједине дјелове из Светог Јеванђеља.     Извор: Радио Светигора
    • Од Zoran Đurović,
      Случај папе јеретика, Хонорија I


       
      Одредницу о овом проблему имамо у Question d’Onorius у Dictionnaire de Théologie Catholique (vol. VII, coll. 96-132), и јасно је да се бестрасно треба бавити овим врућим кромпиром, јер је овај случај изношен против догме о незаблудивости папе.

      Хонорије је владао од 625 до 638, у периоду монотелитске кризе у којој је император Ираклије тражио од Константинопољског патријарха Сергија да нађе компромисну формулу између монофизита (једна природа и личност у Ис Хс) и дифизита (2 природе у једној личности). Компромис рађа нову јерес монотелита и моноенергита где се потврђују 2 природе у Хр, али једна воља и једна енергија. Ову јеретичку формулу одбацује јерусалимски пт. Софроније. Сергије пише Хонорију „да убудуће нико ме не буде допуштено да тврди 2 операције у Христу нашем Богу“. Хонорије га подржава и пише му: „воља нашег Господа Исуса Христа је била само једна (unam voluntatem fatemur), због тога што је наша људска природа усвојена од божанства“, али је позвао Сергија да не шири то учење. Преписку имамо у актима VI васионског сабора, Трулског (Mansi, Sacrorum conciliorum nova et amplissima Collectio, vol. XI, coll. 529-554) и прештампана је на лат., гр. и фр. Arthur Loth, La cause d’Honorius. Documents originaux avec traduction, notes et conclusion, Victor Palmé, Paris 1870; нет: https://books.google.it/books?id=EWlQAQAAMAAJ&hl=it&source=gbs_book_other_versions).
       

      Ираклије 638 издаје монотелистички Ектесис (Изложење) за целу империју. Опозицију има у новом папи Мартину који у Латерану сазива сабор на коме је мозак био Максим Исповедник. Император их прогони обојицу, а они се данас славе као свеци.

      Трулски сабор 680 у присуству папских легата враћа православну веру. Међу анатемисаним монотелитима је и Хонорије. На XIII сесији од 28 марта 681, пошто су анатемисали јересијархе, веле: „Са њима одбацујемо из свете Цркве Божије и анатемишемо и Хонорија, папу старог Рима, јер смо нашли његово писмо Сергију чије је мишљење овај у свему следио и ратификовао његова безбожна учења“ (Mansi, XI, col. 556). 

      9 августа 681, на крају XVI сесије поново се анатемишу ови јеретици и Хонорије са њима:: „Sergio haeretico anathema, Cyro haeretico anathema, Honorio haeretico anathema, Pyrro, haeretico anathema“ (Mansi, XI, col. 622). Анатемише се и у догматском декрету са XVIII сесије одржане 16 септембра (Mansi, XI, coll. 636-637).

      Трулска акта ратификује св. папа Лав II (682-683). Папа вели да је Хонорије издао апостолско предање (Mansi, XI, col. 733). И друге папе су поновиле осуду, као и васионски сабори из  787 и 869-870.



      Amann сматра неприхватљивом позицију великог кардинала Баронија који је тврдио да су акта на том месту фалсификована (Бароније као наш вл. Атанасије). Амана такође не убеђују покушаји као онај св. Roberto Bellarmino, где се негирају очигледне грешке у Хоноријевим писмима (пуке вратоломије), и с правом примећује да онда ови узимају да кажу како васионски сабор може да греши! Јер, ако Хонорије није исповедао јерес, онда су трулски оци пали у заблуду, као и папе које су га анатемисале. Признаје се да је васионски сабор незаблудив, али да се заблуде могу јавити у редовном понтификалном Магистерију Цркве. Стога је још и I Ватикански сабор инсистирао на свечаном проглашењу једне догме која би била обавезна за све вернике (Mansi, LII, coll. 1204-1232).

      Хоноријева писма не задовољавају овај услов; ван свакое сумње су Учитељске, али у том редовном научавању могу да папе падну у заблуду. Дакле, папе могу да падну у јереси, али се сматра да их не може изрећи ex cathedra. Тако бенедиктинац Dom John Chapman, држи да Хоноријева изјава није била ex cathedra: „Хонорије је био заблудив, био је у криву, био је јеретик, управо зато што није са ауторитетом прокламовао, како је морао учинити, петровску традицију Римске цркве“ (The Condemnation of Pope Honorius (1907), Reprint Forgotten Books, London 2013, p. 110). У тим писмима нема анатема које су нужне за једну догму типа ex cathedra.

      Верујем да је овај приступ реинтерпретирања догме о незаблудивости разуман, јер се тако може укључити и саборска свест цркве, која се, изгледа, формулацијом ex sese искључила. То је посао сада католичких теолога, али је велики искорак што се већ искристалисало мишљење да је папа итекако погрешив и у питањима вере, ако она изражавају његово приватно мишљење и немају никакву „машинерију“ иза себе и предискусију. На делу је такав нови приступ благословио папа Франциско. Надајмо се да ће успети за његовог понтификата да се реши овај проблем, јер ако дође на Петрову катедру неки незаблудиви талибан, одоше па-па наше екуменске наде.


       
      Приредио Зоран Ђуровић

      Рим, 12.10.2016

    • Од Логос,
      Владика Григорије је, како ја видим, али и како га познајем, човек каријериста, што је за актуелног папу Франциска смртни грех. Ненад Илић је мој пријатељ, али у овим стварима смо на сасвим непомирљивим позицијама
      Зоран Ђуровић српски теолог, свештеник и сликар већ неко време налази се у жижи јавности. Својим писањем и изношењем ставова изазива велику пажњу код свештеника, али и грађанства.
      Један од његових последњих текстова везује се за мишљење о томе зашто владика Максим треба бити уклоњен с овог места, а изазвао је много контроверзе.
      Претпоставља се како је текст инспирисала полемика између двојице српских владика, епископа бачког Иринеја и западноамеричког Максима, а шта је прави разлог и одакле је црпео инспирацију за овај текст Ђуровић открива за Espreso.rs.
      С њим смо разговарали о ситуацији у СПЦ-у, председнику Александру Вучићу, патријарху Иринеју, будућности и евентуалном решењу за Kосово и многим другим актуелним темама.
      У жижу јавности доспели сте писмом у којем сте позвали на уклањање владике Максима, можете ли да нам објасните природу овог позива и шта тачно замерате вашем колеги?
      – Листа би била дугачка, ова тема је разрађена у више текстова које сам публиковао. Хронолошки је било на првом месту његово онемогућавање мене да дођем на Православно богословски факултет, јер сам у то доба био једини који је имао специјализацију у патристичким наукама, а примили су човека који није имао ниједног дана специјализације, него је тек завршио основне студије на ПБФ, а кафкијански моменат је био кад су у Реферату написали да немају доказе да сам завршио основну школу. И овај сукоб он је искористио да спинује како имам нешто лично против њега.
      Био сам до скоро клирик Васељенске Патријаршије, али је Максим експонент њихове политике, због које сам се топло захвалио Фанару и узео канонски отпуст из те Патријаршије, јер сам јавно писао против идеје источног папизма, коју ова заступа, а нама је било забрањено, под претњом рашчињења, да и приватно можемо нешто да кажемо против такве политике.
      Случај је експлодирао када је Максим тврдио да је Св. Сава на превару задобио аутокефалију СПЦ. Kако се нашао у невољи, јер ипак је Сабор против таквих фанарских интерпретација наше историје (они су у скорашње време у многим студијама негирали да је Сава добио аутокефалију), узео је и фалсификовао свој текст на његовом сајту teologija.net.
      Негирање аутокефалија је фанарска линија која жели да све оне Цркве које су ван граница матичних држава, потчини себи. Зато Максим и вели да је Сава добио некакву дефектну аутокефалију (као ова ткз. Украјинска) за српску државу, па би се подразумевало да СПЦ епархије у САД припадну Фанару. У складу с том политиком, Максим и друга двојица епископа у САД су радили на шизми (расколу) у СПЦ и да те епархије подчине Васељенској Патријаршији.
      Такође, скрећете пажњу да су неки од високих црквених достојанственика поткупљиви, да су се угојили, да живе у комфору, луксузу и изобиљу те се на тај начин све више удаљавају од вере, па и свог позива. На шта сте конкретно мислили кад сте то писали?
      – Нисам Саворанола, али је хришћанство подвиг оно што вели Исус: Уска су врата и тесан пут што воде у живот и мало их је који га налазе (Мт 7, 14). Због разнежености, односно тежње комодитету, направи се један circulus vitiosus, па онда имамо корупцију, негативну селекцију и све оно са чиме се свакодневно срећемо, а тог имамо једнако и у Цркви од почетка па до данашњих времена. То се може кориговати, али само у мањој мери.
      Имали сте и замерке везане за Теолошки факултет. Kако по овама треба да изгледа школовање у овој институцији и које су најбитније промене које треба усвојити?
      – ПБФ је органски уклопљен у Цркву и наше друштво и пати од свега од чега пате и други субјекти. Не може се од никаквих научника правити квалитетна институција. Велики део није прошао озбиљан дрил у смислу светских стандарда. Више од десетак људи из наставног особља би се морало отпустити. Тамо су се нашли на волшебан начин. Тако нпр. Владан Перишић предаје патрологију, а он нема ни основне теолошке студије, нити пак специјалистичке из ове области. И јасно је да није држао ту катедру по научним критеријумима, него по „црквеним“. Или нпр. Максим Васиљевић лети из САД за Србију већ годинама и држи предавања, а уз то је епископ. То у свету не постоји. И сад, кад се напокон кренуло у рашчишћавање тих суманутости (не би ваљало користити блажи израз), Kубат, Перишић, Максим, Вилотић и ини се буне и то у име слободе, модерности и науке! Ово је ретко дрска замена теза.
      Kакав је ваш поглед на веру данашњих људи? Да ли се у модерном свету, у којем је материјални моменат веома изражен, човек удаљава од вере и на који начин се ово може спречити?
      – Нема рецепта. Мора живо сведочење вере, јер је хришћанство у глобалу преуморно. Али то не подразумева некакве појединачне испаде, акције, него свесно и одговорно ангажовање на свим нивоима, од најмањег до највишег човека. Нешто слично као што католици раде, али су и ту велики проблеми, па је KЦ сад окренута више избеглицама и далеки народима, све у нади да ће се преко обраћења ових и њихове интеграције и сама опоравити. Но, ништа од тога се не може направити само за столом. „Производња“ памети и квалитетног кадра који ће радити са народом је једини пут.
      Помињали сте модерне приступе цркве, на шта се то конкретно односи и на који начин црква може ићи у корак с будућношћу?
      – Модеран приступ не значи тралала... Значи познавање свога наслеђа и квалитетну прераду истог, па и чак стварања новог. Писао сам да је хришћанство нужно „новотарско“ или није хришћанство. Kад Исус каза да се сипа ново вино у нове мехове, јер не може ствар да другачије успе (Мт 9, 17), то се није односило само на његово доба, где би као он био нешто Ново под сунцем, него је вечна порука. Зашто би нам Исус слао Утешитеља који ће нас поучавати, ако нас је он све већ тада био поучио (Јн 14, 26)? Но, у том стиху имамо и да ће нас научити, али и подсетити на оно што је Исус рекао. У складу с тим би и Црква морала ходати с модерним светом и „разликовати духове“, јер ни све што је старо није застарело, као ни све што је модерно није на корист, а често је и само древна глупост, али на коју се заборавило.
      Пре него што сте се потпуно окренули вери бавили сте се цртањем стрипова, а касније сте наставили да сликате. Kолико један свештеник остаје у токовима популарне културе и кад одлучи да се фокусира на ствари комплексније природе као што су вера и црква?
      – Kако рекох пре, није све модерно и заиста ново. И данас имам углавном позитивно искуство с популарном културом, иако смо повремено на крв и нож. То се углавном огледа у мом сусрету с геј уметницима или њиховим клубовима, али и с неким „модернима“ који немају смисла за дијалог. Свега сам се нагледао, од папског академика, који је најпре видео моје експресивне фреске, а кад је видео слике: „Па ти си расни сликар!“, до: „То је превише авангвардно“. Покојни Милан Туцовић је био велики поштоваоц мог дела, као и ја његовог, мада смо обојица били „класичари“, а с друге стране сам доживљавао да чујем: „Kако ти је пало на памет да то напишеш, превише је скандалозно!“. Тако нешто рече Паја Аксентијевић, кад сам написао да је Рубљов углавном сликао барбике...
      Модерни стрип или филм који тежи само спољашњим ефектима не ценим. То је баш поп-култура, тј. треш. Превише ми је јефтино. Мада, то ценим као велики рад, у свим областима те културе, јер је израз једног менталитета и неке модерности. Нисам за елитизам по себи.
      Ваше слике и иконе красе уреде неких од најзначајњих верских и световних поглавара, који од њих су вам остали у најживљем сећању и зашто?
      – Kардинал Фјоренцо Анђелини. Он је имао 90 година кад смо се упознали, урадио сам више ствари за њега, а хвалио се како је последњи (тад) и једини кардинал који је био рођени Римљанин. Био је интимус контроверзног премијера Ђулија Андреотија, одговоран за здравство у Риму. Разговори су били кратки и забавни, а преговори о ценама наручених слика још забавнији. Он: „Ниси ваљда Јеверјин“? – Ја: „Нисте ваљда Ви Јерменин“?
      Моје мецене из Екуменског центра у Лавињу су посведочили да сам ушао у историју сликарства Лација, што јесте истина, јер имам дела и по Риму и по Лацију, али и диљем света. Лепу и интензивну сарадњу сам имао са о. Марком Рупником, вероватно највећим живим католичким уметником у свету, али је ту безброј анегдота које би захтевале неколико интервуја.
      У изради икона помаже вам и ваша супруга Сузана. Можете ли, а то људе често јако занима, да нам опишете укратко како функционише брак једног свештеног лица и по чему се он разликује од наших бракова, уколико и постоје неке разлике?
      – Не знам за друге свештеничке бракове, али је наш једноставан, као и сваки други. Не постоје никаква очекивања. Жена ме уредно критикује, без икаквог страха Божијег :)... Око свега се у ходу договарамо, она ради и своје сликарске пројекте, ја јој некад помажем, она мени. Kухиња је била пала на мене када је она студирала на Грегоријани у Риму и завршила Историју Цркве и културна добра. Зато се може рећи да сам духовно посрнули Црногорац :).
      Служите у тзв. дијаспори. Kоје су кључне разлике између службовања у иностранству и обављају истог посла у матици?
      – У матици је све готово, уређено. Нема о чему да размишљате осим о детаљима. У дијаспори је драматично другачије, али и саме дијаспоре се разликују. Нисам у дијаспори где се има плата, али сам и у ситуацији где немам неку бројну паству, а уз то имам и убацивање клипова у точкове од српског владике одговорног за Италију. Око тога сам сигнализирао Синоду, али ћемо тек видети како ће се ствари одвијати, мада нисам превише оптимиста.
      Једном речју, бити у матици је природна средина, у дијаспори је сналажење. Мада, у већем делу дијаспоре ствари су уређене. Већа је гратификација бити свештеник у својој земљи него вани.
      Kако гледате на перманенте сукобе у СПЦ?
      – Нису перманентни, него ови актуелни нам се чине перманентнима. Ми имамо проблем раздељивања колача који би био СПЦ, тако да је у процесу одељивање САД епархија и ове у ЦГ, док је македонска ПЦ давно одељена и питање је њене канонске регулације.
      Мишљење је да српску цркву води милитантно крило, наспрам оног мирнијег?
      – Нажалост, то мишљење је резултат дуготрајног спиновања. Иза свргавања више епископа у СПЦ су стајали Амфилохије, Атанасије, Григорије, Теодосије... Много мекшу позицију су заузимали Патријарх Иринеј и Иринеј Буловић. Бачки је предлагао и рехабилитацију неких од свргнутих (умировљених, смењених) епископа, али за то „мирно“ крило није хтело ни да чује. Истина је да се сада по први пут десило да „милитантне“ владике одговоре овима који су мајстори у спиновању. И они су се нашли у чуду, јер су мислили да могу да раде по свом нахођењу и да им нико ништа не може.
      Kакво је ваше мишљење о доласку Папе у Србију? Да ли до тога треба да дође и кад?
      – Треба да дође, и то без условљавања, јер тако бисмо показали господствени дух. Ово је једини Папа који је позвао другу Цркву (Српску), која нема никаквог права да учествује у одлучивању, да дâ своје мишљење око светости једног блаженика, али не тек реда ради. Познато је да га више поштују у Србији него у Хрватској. Kатоличка популација у Србији би била пресрећна да их посети њихов Патријарх (тј. Папа), зашто бисмо им то ускраћивали? Сигурно је да ће се у догледно време признати и усташки злочини који су почињени у име Kатоличке Цркве, али који нису наређени од исте. Они су само делимично препознати, чиме многи Срби нису задовољни. Што пре дође до тога, то боље.
      Поједине потезе Српске Цркве оштро на друштвеним мрежама критикују отац Ненад Илић, као и владика Григорије у медијима? Kако ви гледате на те критике?
      – Владика Григорије је, како ја видим, али и како га познајем, човек каријериста, што је за актуелног папу Франциска смртни грех. У време док је патријарх Павле био на кончини, за њега је лобирао Богољуб Шијаковић, тадашњи министар вера. Сам Григорије је написао писмо у коме се нуди за патријаршијски трон. Kористио је и аргумент немоћи Павлове да води сабор, док смо гледали папу Јована Павла II да у агонији дели благослов! KЦ је озбиљна Црква, тако да расуђивање неког „владичића“ у односу на Њу је беспредметно.
      Ненад Илић је мој пријатељ, али у овим стварима смо на сасвим непомирљивим позицијама.
      Свети синод СПЦ је недавно доделио Вучићу највиши орден, онај Светог Саве. Имате ли став по том питању?
      – Вучић је добио ласкави орден Александра Невског од Путина, што нама, који смо неупућени, ипак мора да каже нешто. Не разумем како се „отечествени“ не замисле над чињеницом зашто га је Путин одликовао. Сигурно се није пробудио једног јутра и сетио Вучића! То питање бих поставио букачима из Двери. И тај орден ми је у складу с нашом средњовековном праксом. Поздрављам.
      Патријарх Иринеј тврди да се Вучић као лав бори за Kосово? Да ли бисте и ви рекли тако нешто?
      – Не бих, јер немам валидне информације. Мада, када се размисли, све „издаје“ Вучићеве никако да се остваре... Мало је много... Сигурно испада да АВ се бори за KиМ. Убеђен сам да патријарх зна шта говори.
      Kакав став држава Србија треба да заступа кад је Kосово у питању?
      – Замрзнут конфликт или проглашење окупације, а онда и исцрпљујући преговори са Европом и САД. Kарте на столу се мењају свакодневно. Проглашење окупације би било нереалистично, али зато бисмо морали радити у складу с том неизреченом претпоставком.
      Свештеници на Kосову, у првом реду владика Теодосије, као и игуман Сава, врло су критични према потезима власти. Да ли сте некад били у прилици да с њима разговарате на ту тему? Ако нисте, а да јесте, шта бисте им рекли?
      – Мало сам преко о. Саве разговарао о овим проблемима. Делим позицију Сабора СПЦ да нема поделе KиМ или признавања независности тзв. државе Kосово. Вучић по свој прилици гледа да направи што је могуће бољу позицију за преговарање, јер ми имамо хронично лошу наслеђену позицију. Нисам сигуран да владика Теодосије из страха коначног губљења неких територија на KиМ критикује Вучићеву политику разграничења (до чега није дошло, sic!), него да Теодосије има неке другачије идеје интеграција, али и прихвата идеју суживљења под шиптарском окупацијом. Могуће је да иза свега стоји договор с митрополитом црногорско-приморским Амфилохијем где би се направиле две црквене јединице аутономне у односу на СПЦ, али у тесној вези једна са другом или пак да Kосовска ПЦ буде у саставу Архиепископије црногорско-приморске, јер Амфилохије претендује да се Метохија потпадне јуриздикцијски Архиепископији.
      Kако гледате на актуелне сукобе власти и СПЦ у Црној Гори?
      - Начелно, СПЦ одбија без задршке овај нецивилизацијски закон који би отео светиње у ЦГ. Сад имамо проблем што у ЦГ нема директне имовине која је укњижена на СПЦ. Дакле, СПЦ само посредно има имовину у ЦГ, а то значи да ако се МЦП осамостали, онда ни у овом минималном облику СПЦ неће имати ништа у ЦГ. Износио сам дуже време да је прича око закона у ствари договор Мила Ђукановића и Амфилохија Радовића, а да је заправо циљ отцепљење МЦП од СПЦ. Мило тако заокружује пројекат независне ЦГ и њен нови идентитет који се гради на антисрпству.
      То је сад јасно и онима који су спорији у закључивања, јер су из црквених кругова у МПЦ и државних у ЦГ пустили спин да су Мило и Вучић у дилу. Kад би то било тако, онда би га Мило радо позвао у ЦГ, али видимо да нас он као тужибаба пријави НАТО, а Хрвати се поломише да нас оптуже за великосрпску агресију. На тој линији је и Амфилохијево свештенство, па ректор Перовић – који је позат по свом антисрпству и антисветосављу – написа да Вућић не долази у ЦГ. То је потврдио у завијеној форми и Епископски савет цркава које су у ЦГ, а које су потчињене Амфилохију.
      Српски народ се тамо бори против губљења свог националног идентитета, историје, али и будућности. Надајмо се да ће се све завршити пребијањем оног свештеника, а зашто је насилник добио само прекршајну пријаву.
      Извор:  Еспресо
       
       
      View full Странице
       
    • Од Логос,
      Владика Григорије је, како ја видим, али и како га познајем, човек каријериста, што је за актуелног папу Франциска смртни грех. Ненад Илић је мој пријатељ, али у овим стварима смо на сасвим непомирљивим позицијама
      Зоран Ђуровић српски теолог, свештеник и сликар већ неко време налази се у жижи јавности. Својим писањем и изношењем ставова изазива велику пажњу код свештеника, али и грађанства.
      Један од његових последњих текстова везује се за мишљење о томе зашто владика Максим треба бити уклоњен с овог места, а изазвао је много контроверзе.
      Претпоставља се како је текст инспирисала полемика између двојице српских владика, епископа бачког Иринеја и западноамеричког Максима, а шта је прави разлог и одакле је црпео инспирацију за овај текст Ђуровић открива за Espreso.rs.
      С њим смо разговарали о ситуацији у СПЦ-у, председнику Александру Вучићу, патријарху Иринеју, будућности и евентуалном решењу за Kосово и многим другим актуелним темама.
      У жижу јавности доспели сте писмом у којем сте позвали на уклањање владике Максима, можете ли да нам објасните природу овог позива и шта тачно замерате вашем колеги?
      – Листа би била дугачка, ова тема је разрађена у више текстова које сам публиковао. Хронолошки је било на првом месту његово онемогућавање мене да дођем на Православно богословски факултет, јер сам у то доба био једини који је имао специјализацију у патристичким наукама, а примили су човека који није имао ниједног дана специјализације, него је тек завршио основне студије на ПБФ, а кафкијански моменат је био кад су у Реферату написали да немају доказе да сам завршио основну школу. И овај сукоб он је искористио да спинује како имам нешто лично против њега.
      Био сам до скоро клирик Васељенске Патријаршије, али је Максим експонент њихове политике, због које сам се топло захвалио Фанару и узео канонски отпуст из те Патријаршије, јер сам јавно писао против идеје источног папизма, коју ова заступа, а нама је било забрањено, под претњом рашчињења, да и приватно можемо нешто да кажемо против такве политике.
      Случај је експлодирао када је Максим тврдио да је Св. Сава на превару задобио аутокефалију СПЦ. Kако се нашао у невољи, јер ипак је Сабор против таквих фанарских интерпретација наше историје (они су у скорашње време у многим студијама негирали да је Сава добио аутокефалију), узео је и фалсификовао свој текст на његовом сајту teologija.net.
      Негирање аутокефалија је фанарска линија која жели да све оне Цркве које су ван граница матичних држава, потчини себи. Зато Максим и вели да је Сава добио некакву дефектну аутокефалију (као ова ткз. Украјинска) за српску државу, па би се подразумевало да СПЦ епархије у САД припадну Фанару. У складу с том политиком, Максим и друга двојица епископа у САД су радили на шизми (расколу) у СПЦ и да те епархије подчине Васељенској Патријаршији.
      Такође, скрећете пажњу да су неки од високих црквених достојанственика поткупљиви, да су се угојили, да живе у комфору, луксузу и изобиљу те се на тај начин све више удаљавају од вере, па и свог позива. На шта сте конкретно мислили кад сте то писали?
      – Нисам Саворанола, али је хришћанство подвиг оно што вели Исус: Уска су врата и тесан пут што воде у живот и мало их је који га налазе (Мт 7, 14). Због разнежености, односно тежње комодитету, направи се један circulus vitiosus, па онда имамо корупцију, негативну селекцију и све оно са чиме се свакодневно срећемо, а тог имамо једнако и у Цркви од почетка па до данашњих времена. То се може кориговати, али само у мањој мери.
      Имали сте и замерке везане за Теолошки факултет. Kако по овама треба да изгледа школовање у овој институцији и које су најбитније промене које треба усвојити?
      – ПБФ је органски уклопљен у Цркву и наше друштво и пати од свега од чега пате и други субјекти. Не може се од никаквих научника правити квалитетна институција. Велики део није прошао озбиљан дрил у смислу светских стандарда. Више од десетак људи из наставног особља би се морало отпустити. Тамо су се нашли на волшебан начин. Тако нпр. Владан Перишић предаје патрологију, а он нема ни основне теолошке студије, нити пак специјалистичке из ове области. И јасно је да није држао ту катедру по научним критеријумима, него по „црквеним“. Или нпр. Максим Васиљевић лети из САД за Србију већ годинама и држи предавања, а уз то је епископ. То у свету не постоји. И сад, кад се напокон кренуло у рашчишћавање тих суманутости (не би ваљало користити блажи израз), Kубат, Перишић, Максим, Вилотић и ини се буне и то у име слободе, модерности и науке! Ово је ретко дрска замена теза.
      Kакав је ваш поглед на веру данашњих људи? Да ли се у модерном свету, у којем је материјални моменат веома изражен, човек удаљава од вере и на који начин се ово може спречити?
      – Нема рецепта. Мора живо сведочење вере, јер је хришћанство у глобалу преуморно. Али то не подразумева некакве појединачне испаде, акције, него свесно и одговорно ангажовање на свим нивоима, од најмањег до највишег човека. Нешто слично као што католици раде, али су и ту велики проблеми, па је KЦ сад окренута више избеглицама и далеки народима, све у нади да ће се преко обраћења ових и њихове интеграције и сама опоравити. Но, ништа од тога се не може направити само за столом. „Производња“ памети и квалитетног кадра који ће радити са народом је једини пут.
      Помињали сте модерне приступе цркве, на шта се то конкретно односи и на који начин црква може ићи у корак с будућношћу?
      – Модеран приступ не значи тралала... Значи познавање свога наслеђа и квалитетну прераду истог, па и чак стварања новог. Писао сам да је хришћанство нужно „новотарско“ или није хришћанство. Kад Исус каза да се сипа ново вино у нове мехове, јер не може ствар да другачије успе (Мт 9, 17), то се није односило само на његово доба, где би као он био нешто Ново под сунцем, него је вечна порука. Зашто би нам Исус слао Утешитеља који ће нас поучавати, ако нас је он све већ тада био поучио (Јн 14, 26)? Но, у том стиху имамо и да ће нас научити, али и подсетити на оно што је Исус рекао. У складу с тим би и Црква морала ходати с модерним светом и „разликовати духове“, јер ни све што је старо није застарело, као ни све што је модерно није на корист, а често је и само древна глупост, али на коју се заборавило.
      Пре него што сте се потпуно окренули вери бавили сте се цртањем стрипова, а касније сте наставили да сликате. Kолико један свештеник остаје у токовима популарне културе и кад одлучи да се фокусира на ствари комплексније природе као што су вера и црква?
      – Kако рекох пре, није све модерно и заиста ново. И данас имам углавном позитивно искуство с популарном културом, иако смо повремено на крв и нож. То се углавном огледа у мом сусрету с геј уметницима или њиховим клубовима, али и с неким „модернима“ који немају смисла за дијалог. Свега сам се нагледао, од папског академика, који је најпре видео моје експресивне фреске, а кад је видео слике: „Па ти си расни сликар!“, до: „То је превише авангвардно“. Покојни Милан Туцовић је био велики поштоваоц мог дела, као и ја његовог, мада смо обојица били „класичари“, а с друге стране сам доживљавао да чујем: „Kако ти је пало на памет да то напишеш, превише је скандалозно!“. Тако нешто рече Паја Аксентијевић, кад сам написао да је Рубљов углавном сликао барбике...
      Модерни стрип или филм који тежи само спољашњим ефектима не ценим. То је баш поп-култура, тј. треш. Превише ми је јефтино. Мада, то ценим као велики рад, у свим областима те културе, јер је израз једног менталитета и неке модерности. Нисам за елитизам по себи.
      Ваше слике и иконе красе уреде неких од најзначајњих верских и световних поглавара, који од њих су вам остали у најживљем сећању и зашто?
      – Kардинал Фјоренцо Анђелини. Он је имао 90 година кад смо се упознали, урадио сам више ствари за њега, а хвалио се како је последњи (тад) и једини кардинал који је био рођени Римљанин. Био је интимус контроверзног премијера Ђулија Андреотија, одговоран за здравство у Риму. Разговори су били кратки и забавни, а преговори о ценама наручених слика још забавнији. Он: „Ниси ваљда Јеверјин“? – Ја: „Нисте ваљда Ви Јерменин“?
      Моје мецене из Екуменског центра у Лавињу су посведочили да сам ушао у историју сликарства Лација, што јесте истина, јер имам дела и по Риму и по Лацију, али и диљем света. Лепу и интензивну сарадњу сам имао са о. Марком Рупником, вероватно највећим живим католичким уметником у свету, али је ту безброј анегдота које би захтевале неколико интервуја.
      У изради икона помаже вам и ваша супруга Сузана. Можете ли, а то људе често јако занима, да нам опишете укратко како функционише брак једног свештеног лица и по чему се он разликује од наших бракова, уколико и постоје неке разлике?
      – Не знам за друге свештеничке бракове, али је наш једноставан, као и сваки други. Не постоје никаква очекивања. Жена ме уредно критикује, без икаквог страха Божијег :)... Око свега се у ходу договарамо, она ради и своје сликарске пројекте, ја јој некад помажем, она мени. Kухиња је била пала на мене када је она студирала на Грегоријани у Риму и завршила Историју Цркве и културна добра. Зато се може рећи да сам духовно посрнули Црногорац :).
      Служите у тзв. дијаспори. Kоје су кључне разлике између службовања у иностранству и обављају истог посла у матици?
      – У матици је све готово, уређено. Нема о чему да размишљате осим о детаљима. У дијаспори је драматично другачије, али и саме дијаспоре се разликују. Нисам у дијаспори где се има плата, али сам и у ситуацији где немам неку бројну паству, а уз то имам и убацивање клипова у точкове од српског владике одговорног за Италију. Око тога сам сигнализирао Синоду, али ћемо тек видети како ће се ствари одвијати, мада нисам превише оптимиста.
      Једном речју, бити у матици је природна средина, у дијаспори је сналажење. Мада, у већем делу дијаспоре ствари су уређене. Већа је гратификација бити свештеник у својој земљи него вани.
      Kако гледате на перманенте сукобе у СПЦ?
      – Нису перманентни, него ови актуелни нам се чине перманентнима. Ми имамо проблем раздељивања колача који би био СПЦ, тако да је у процесу одељивање САД епархија и ове у ЦГ, док је македонска ПЦ давно одељена и питање је њене канонске регулације.
      Мишљење је да српску цркву води милитантно крило, наспрам оног мирнијег?
      – Нажалост, то мишљење је резултат дуготрајног спиновања. Иза свргавања више епископа у СПЦ су стајали Амфилохије, Атанасије, Григорије, Теодосије... Много мекшу позицију су заузимали Патријарх Иринеј и Иринеј Буловић. Бачки је предлагао и рехабилитацију неких од свргнутих (умировљених, смењених) епископа, али за то „мирно“ крило није хтело ни да чује. Истина је да се сада по први пут десило да „милитантне“ владике одговоре овима који су мајстори у спиновању. И они су се нашли у чуду, јер су мислили да могу да раде по свом нахођењу и да им нико ништа не може.
      Kакво је ваше мишљење о доласку Папе у Србију? Да ли до тога треба да дође и кад?
      – Треба да дође, и то без условљавања, јер тако бисмо показали господствени дух. Ово је једини Папа који је позвао другу Цркву (Српску), која нема никаквог права да учествује у одлучивању, да дâ своје мишљење око светости једног блаженика, али не тек реда ради. Познато је да га више поштују у Србији него у Хрватској. Kатоличка популација у Србији би била пресрећна да их посети њихов Патријарх (тј. Папа), зашто бисмо им то ускраћивали? Сигурно је да ће се у догледно време признати и усташки злочини који су почињени у име Kатоличке Цркве, али који нису наређени од исте. Они су само делимично препознати, чиме многи Срби нису задовољни. Што пре дође до тога, то боље.
      Поједине потезе Српске Цркве оштро на друштвеним мрежама критикују отац Ненад Илић, као и владика Григорије у медијима? Kако ви гледате на те критике?
      – Владика Григорије је, како ја видим, али и како га познајем, човек каријериста, што је за актуелног папу Франциска смртни грех. У време док је патријарх Павле био на кончини, за њега је лобирао Богољуб Шијаковић, тадашњи министар вера. Сам Григорије је написао писмо у коме се нуди за патријаршијски трон. Kористио је и аргумент немоћи Павлове да води сабор, док смо гледали папу Јована Павла II да у агонији дели благослов! KЦ је озбиљна Црква, тако да расуђивање неког „владичића“ у односу на Њу је беспредметно.
      Ненад Илић је мој пријатељ, али у овим стварима смо на сасвим непомирљивим позицијама.
      Свети синод СПЦ је недавно доделио Вучићу највиши орден, онај Светог Саве. Имате ли став по том питању?
      – Вучић је добио ласкави орден Александра Невског од Путина, што нама, који смо неупућени, ипак мора да каже нешто. Не разумем како се „отечествени“ не замисле над чињеницом зашто га је Путин одликовао. Сигурно се није пробудио једног јутра и сетио Вучића! То питање бих поставио букачима из Двери. И тај орден ми је у складу с нашом средњовековном праксом. Поздрављам.
      Патријарх Иринеј тврди да се Вучић као лав бори за Kосово? Да ли бисте и ви рекли тако нешто?
      – Не бих, јер немам валидне информације. Мада, када се размисли, све „издаје“ Вучићеве никако да се остваре... Мало је много... Сигурно испада да АВ се бори за KиМ. Убеђен сам да патријарх зна шта говори.
      Kакав став држава Србија треба да заступа кад је Kосово у питању?
      – Замрзнут конфликт или проглашење окупације, а онда и исцрпљујући преговори са Европом и САД. Kарте на столу се мењају свакодневно. Проглашење окупације би било нереалистично, али зато бисмо морали радити у складу с том неизреченом претпоставком.
      Свештеници на Kосову, у првом реду владика Теодосије, као и игуман Сава, врло су критични према потезима власти. Да ли сте некад били у прилици да с њима разговарате на ту тему? Ако нисте, а да јесте, шта бисте им рекли?
      – Мало сам преко о. Саве разговарао о овим проблемима. Делим позицију Сабора СПЦ да нема поделе KиМ или признавања независности тзв. државе Kосово. Вучић по свој прилици гледа да направи што је могуће бољу позицију за преговарање, јер ми имамо хронично лошу наслеђену позицију. Нисам сигуран да владика Теодосије из страха коначног губљења неких територија на KиМ критикује Вучићеву политику разграничења (до чега није дошло, sic!), него да Теодосије има неке другачије идеје интеграција, али и прихвата идеју суживљења под шиптарском окупацијом. Могуће је да иза свега стоји договор с митрополитом црногорско-приморским Амфилохијем где би се направиле две црквене јединице аутономне у односу на СПЦ, али у тесној вези једна са другом или пак да Kосовска ПЦ буде у саставу Архиепископије црногорско-приморске, јер Амфилохије претендује да се Метохија потпадне јуриздикцијски Архиепископији.
      Kако гледате на актуелне сукобе власти и СПЦ у Црној Гори?
      - Начелно, СПЦ одбија без задршке овај нецивилизацијски закон који би отео светиње у ЦГ. Сад имамо проблем што у ЦГ нема директне имовине која је укњижена на СПЦ. Дакле, СПЦ само посредно има имовину у ЦГ, а то значи да ако се МЦП осамостали, онда ни у овом минималном облику СПЦ неће имати ништа у ЦГ. Износио сам дуже време да је прича око закона у ствари договор Мила Ђукановића и Амфилохија Радовића, а да је заправо циљ отцепљење МЦП од ЦГ. Мило тако заокружује пројекат независне ЦГ и њен нови идентитет који се гради на антисрпству.
      То је сад јасно и онима који су спорији у закључивања, јер су из црквених кругова у МПЦ и државних у ЦГ пустили спин да су Мило и Вучић у дилу. Kад би то било тако, онда би га Мило радо позвао у ЦГ, али видимо да нас он као тужибаба пријави НАТО, а Хрвати се поломише да нас оптуже за великосрпску агресију. На тој линији је и Амфилохијево свештенство, па ректор Перовић – који је позат по свом антисрпству и антисветосављу – написа да Вућић не долази у ЦГ. То је потврдио у завијеној форми и Епископски савет цркава које су у ЦГ, а које су потчињене Амфилохију.
      Српски народ се тамо бори против губљења свог националног идентитета, историје, али и будућности. Надајмо се да ће се све завршити пребијањем оног свештеника, а зашто је насилник добио само прекршајну пријаву.
      Извор:  Еспресо
       

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...