Jump to content
  1. Volim_Sina_Bozjeg

    Volim_Sina_Bozjeg

  2. Guest

    Guest

  3. Grizzly Adams

    Grizzly Adams

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Архијерејски намјесник никшићки протојереј-ставрофор Слободан-Бобан Јокић је најприје тумачио причу из Светог Јеванђеља о узетоме, коју наша Црква предлаже на Пачисту, другу недјељу Часног поста, посвећену Светом Григорију Палами.

       
      Звучни запис емисије
       
      “Из данашње јеванђелске приче видимо да је јака вјера у Бога, љубав ових људи који су донијели узетога да га Господ исцијели, њихова несебичност, вјера, узајамна љубав и покајање управо она ,,добитна комбинација“ која исцјељује наше гријехе и отвара врата Царства Божијег“- каже отац Бобан.
      Архијерејски намјесник никшићки је у наставку говорио о духовној и техничкој страни Часног поста. О томе колико се често треба исповиједати и причешћивати у току овог поста, а осврнуо се и на питање наше слушатељке зашто се свештеници данас све рјеђе одлучују да одреде епитимију за гријехе које чују на исповијести.
      Отац Слободан је одговарао и на питања о богослужењима у току Васкршњег поста и колико је значајно учествовање у њима, као и о пређеосвећеним литургијама и покајном канону Светог Андреја Критског. Одговарао је и, на веома често питање слушалаца у овој нашој емисији, како наћи духовног оца.
      Отац Слободан Јокић је говорио и о томе шта је слобода у духовном смислу, и има ли истине у томе да човјеку име које добије на крштењу доста тога одреди у животу. Он се осврнуо и на своју књигу ,,Ломљење хљеба” која је недавно изашла из штампе, у којој се између осталог може наћи и то како је он добио име Слободан.
      ,,Књигу ,,Ломљење хљеба“ посветио сам блаженопочившим Митрополиту Амфилохију и оцу Лазару Острошком, који су нас научили да је смисао нашег постојања управо у литургијском ломљењу хљеба када постајемо једно са Господом“-каже отац Слободан-Бобан Јокић.
      Отац Слободан свима нама препоручује за читање књигу ,,Тамо гдје се Бог не види“ Митрополита месогејског Николаја (Хаџиниколау).
       
      Извор: Радио Светигора
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Са званичне интернет странице Епархије горњокарловачке, доносимо интервју са Његовим Преосвештенством Епископом горњокарловачким г. Герасимом. 

       
      *Како се одвија обнова земљотресом погођених српских домаћинстава на подручју Петриња и шта је оно што је тренутно најпотребније у савладавању последица земљотреса?
       
      Источни део Епархије горњокарловачке погођени су серијом разорних земљотреса далекосежне моћи услед чега су оштећени бројни храмови, стамбени и пословни објекти, а многе породице су остале су без крова над главом. Нажалост, неки су међу њима остали без својих најмилијих. Епархија горњокарловачка је одмах након првих најјачих потреса покушала свом снагом да буде уз свој народ којима је помоћ најпотребнија. Свесни смо потпуно да је реч о првој помоћи и да прави истински ангажмани тек предстоје. Уз помоћ добрих људи који се непрестано  јављају и упућују средства, сачинили смо фонд са намером да нашем становништву у времену које је пред нама помогнемо у обнови домова и домаћинстава.
      Морамо да имамо на уму да је у периоду од 28. децембра 2020. године до 10. марта ове године забележен број од 931. земљотреса јачине од 2 до 6,2 по Рихтеру. До сада је у државним институцијама пријављено 37.500 оштећења на објектима, а од 31.550 објеката колико је прегледано више од 4.000 је означено са црвеном ознаком, док са жутом ознаком има више од 6.900. Такође, треба напоменути да је из тих крајева своја огњишта напустило 2.861 становника, а од тога 1.388 само из Петриње.
      Свако време носи своје бреме, а Господ нам говори „Јарам је мој благ и бреме је моје лако“ (Мат.11,28-30). Свесни смо економске кризе и тренутног стања са последицама пандемије Ковида-19, али се уздамо у Божију милост, као и у помоћ добрих људи, јер само тако ћемо обновити живот у Петрињи, али и на читавој Банији. Заједничким напорима уз Божији благослов успећемо да очувамо још једном у историји духовну и културну баштину нашег народа у овим крајевима.
       
      *Колико очување српске културне баштине значи за обједињавање заједничких националних интереса у земљама региона у којима живе Срби?
       
      Без обзира на националну или верску опредељеност, свако културно добро – било да је наслеђено од предходних генерација или настаје у садашњости, има специфичну вредност за творца тог доба и свакако треба да буде сачувано за будућа покољења. Културна баштина једног народа представља његов идентитет, његову личну карту и можемо слободно рећи визу за будућност. Градити на темељима наших предака јесте изузетна одговорност али и част што су нам омогућили, можемо слободно рећи, здраве и јаке темеље, не само нама, него и шире.
      Говорећи о очувању српске културне баштине али и идентитета српског народа у данашњим земљама региона, пре свега треба поћи од историјских чињеница. Неоспорна је чињеница да су Срби још од организовања српске државе под Немањићима, али и раније, насељавали територије не само данашње Србије, већ и Црне Горе, Северне Македоније, Босне и Херцеговине, Хрватске. Као већински народ на тим просторима Срби су иза себе остављали небројена културна блага чији смо ми данас наследници. Стицајем историјских околности границе Немањићке државе су се драстично сузиле, тј. геополитичка слика региона се кроз векове променила. Последња ратна збивања на просторима бивше Југославије су имала кобне последице како по Србе, тако и по културну баштину српског народа које се још увек нажалост осећају. Данас у региону на којем се некада простирала српска држава имамо државе и националности које су се у међувремену изградиле као такве. У данашње време, више него икада, потребан нам је свима мир, а не може бити мира тамо где има сукоба. Једно са другим никако не иде. На жалост, културна баштина је такође предмет сукоба. Сматрам да свако, пре него се усуди да било шта говори, треба добро проучити историју, те се трудити да објективно сагледа историјске чињенице, колико год то било тешко, а у појединим случајевима и болно. Само тако ћемо успети да наше заједничке националне интересе објединимо под истином која не треба да нас раздваја већ спаја.
      Опште је познато да одређено обједињавање, тј. груписање у сврху остваривања појединих циљева, заправо заједници даје снагу, рецимо у повезивању и јачању везе са матицом што њој свакако даје већу могућност да се позиционира и издигне у односу на регион и шире. Није узалуд мисао „Што јача дијаспора, сигурнија матица“. Тај пут управо представља очување и јесте очување културне баштине нашег народа.
       
      *Како се супротставити кампањи ширења лажних вести о пореклу српске културне баштине?
       
      У одговору на прошло питање напоменуо сам да требамо историјске чињенице сагледавати објективно, онако како заиста она јесте. Међутим, субјективност влада свима нама јер свако од нас чињенице прихвата на основу неког свог предубеђења или искуства. И то није проблем јер свако има права на сопствену интерпретацију, све док се не појаве „зли језици“ који реч истине изврћу можда и несвесни да то чине на сопствену пропаст. Због чега неко изврће истину? Рекао бих због тога што сâм није сигуран ко је и шта је. Требамо бити свесни да лаж, као одсуство истине, не може опстати на дуге стазе, свакако не у оном дану када сву твар прожме Истина. Тада ће нестати све што је лажно.
      Тако и по питању српске културне баштине постоји јака кампања ширења лажи о њеном пореклу. Опет ни ту не требамо улазити у грубе сукобе са онима који то износе, већ само смирено говорити и сведочити истину. Наравно, напада у том случају је са свих страна, али лаж се другачије не може победити осим истином.
       
      *Како унапредити информативно-образовне понуде у интернет информационом простору о српској културној баштини и српском културном простору?
       
      Наше доба, које је доба технолошко-информативног напретка, пружа нам доста могућности да објављујемо истину. Као што исту технологију користе они који шире лажи, требамо користити и ми за ширење истине. Ту је свакако потребно доста ангажовања. Ријеч је о комплексном и доста тешком послу према којем не можете приступити површински, те је зато и његова појава у електронском свету спора, но информатика напредује те верујемо да ће и то ићи брже, јер тамо где има воље има и начина.
       
      *Како утицати на опште подизање свести о изванредном богатству српске културе код грађана српског порекла, посебно младих, узраста 10-27 година?
       
      Само оно семе које се усади у децу док су мала може касније да донесе плодове. С тим у вези сматрам да је потребно развијати код деце патриотизам (не национализам!), тј. родољубље од малих ногу. У томе главну улогу има здрава породица. Волети своје, а не мрзети туђе, то треба бити основно полазиште за било какво развијање и подизање свести. Пласирање здравог садржаја је од велике важности за опште подизање свести о нашим културним богатствима. Да би смо нешто штитили морамо то исто најпре и упознати. Мислим да ми веома мало знамо какво благо имамо. На тај начин губимо свој идентитет. Како да волимо нешто што не познајемо? У том непознавању и недостатку љубави често и сами постајемо они који мрзимо и нападамо туђе. Да ли то значи да полако али сигурно заборављамо ко смо те се понашамо слично онима који шире лажи о нама?! Или смо пак индиферентни према сопственом наслеђу? Од два зла не зна се које је горе.
      Данас су млади поприлично активни на интернет мрежама па би се подизање свести о богатству српске културе могло остварити управо преко тих мрежа, као и у средствима информисања. Потакнувши тако младе да истражују о свом пореклу, о себи заправо, већ смо начинили велики корак ка очувању блага српског народа. Наравно, велика одговорност лежи и на Цркви будући да у државама региона Црква на једном месту окупља све Србе. Црква је и одржала свих ових година идентитет српског народа, па чак и онда када су притисци били најјачи. И данас она не сме да попусти у тој својој мисији проповедајући праштање, мир и љубав, али и не дозвољавајући да падне у заборав свето наслеђе наших светих предака који су за то своју крв пролили.
      Друштво треба данас омогућити већи приступ и утицај Цркви у креирању образовног програма код младих, нарочито у периоду адолесценције, јер само тако се могу сачувати код младих праве вредности како културног, тако и духовног блага.
       
      *Како да пробудимо интересовање код младе српске популације (школског узраста), ма где живели, за очување свог идентитета?
       
      Као што сам већ напоменуо, и на ово питање одговор јесте у васпитавању деце у самој породици. Свест о националном идентитету је добра све док је у границама нормале, тј. док у другом не види непријатеља и противника, те и сама не подстиче човека на сукоб.  Блаженопочивши патријарх Павле је тумачећи речи Христове „Будите мудри као змије, а безазлени као голубови“ говорио да смо ми као овце међу вуковима. У таквом окружењу морамо бити мудри као змије да не би били поједени од вукова, али и безазлени као голубови да не би и сами постали вукови. Такође, Црква је Црква свих, не једне одређене нације. Било је у историји Цркве случајева када је национални моменат узимао маха, али је то осуђено као етнофилетизам. Тако дакле требамо настојати да идентитет очувамо у границама патриотизма. То у практичном смислу значи да децу треба пре свега учити вери наших предака која је вера љубави, мира, слоге, заједништва, не-насиља, не-мржње, не-зависти, не-рата.
      Већ у следећем кораку треба радити на предаји знања из историје које ће млада особа, утемељена у вери, правилно и здраворазумски усвајати. Тако ће се у младима утврдити једна свест о идентитету која неће бити преградни зид између њих и других, већ ће они моћи, знајући ко су и шта су, слободније деловати у друштву у ком су.
      Господ је казао: „Пустите децу и не браните им да долазе к мени“. (Мт, 19, 14), а често родитељи данас своју децу заокупљују и умарају разним небитним стваримо, и нажалост то користе као изговор што их не доводе у Цркву. Црква је понављам, несумњиво васпитач и чувар идентитета, тј. сваког човека у његовој целини. Кад знаш ко си и шта си, и то не скриваш, све веће су могућности очувања свога идентитета.
      Лично поздрављам све напоре које Српска православна црква, као и остале помесне цркве како у земљама региона, тако и у читавом свету, да сачувају своју духовну и културну баштину и оквиру Цркве попут разних менифестација, школства, креативних радионица, фолклорних група, чувајући тиме свој вишевековни идентитет.
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије са свештенством служио је на празник Светог првомученика и архиђакона Стефана, Свету службу Божију у Саборној цркви Свете Тројице горњогрбаљске парохије, што је прва архијерејска Литургија од њеног освећења 2009. године.

       
      Говорећи о томе шта је смисао и сврха нашега хришћанског живота, који смо добили од Бога и који проводимо на земљи, владика Методије је подсјетио на ријечи Светог Серафима Саровског којима је свом пријатељу Мотовилову објаснио да је смисао људског живота задобијање благодати Духа Светога.
      “А благодат Духа Светога су нестворене божанске енергије које добијамо и којима се напајамо, испуњавајући божанске заповијести које нам је Господ дао, задобијајући кроз те божанске заповијести Свете божанске врлине, које нам омогућавају да се напајамо благодаћу Духа Светога.”
      У литургијској бесједи владика Методије се осврнуо и на јеванђелску причу коју је Христос испричао само два дана по уласку у Јерусалим на Цвијети, а три дана прије Његовог страдања и распећа на Велики петак, причу о домаћину – Богу – који је посадио виноград – народ Божји Израиља – установио дом Израиљев, односно Свети град Јерусалим. Објаснио је да је и данас овдје на Литургији он призвао Господа с неба да погледа и посјети виноград свој и утврди га:
      “И то је слика те приче о винограду, односно дому Израиљевом, који је Господ посадио у пустињи јудејској и који је оградио плотом. То значи дао им је заповијести, закон Божији који ће да их огради од свих оних који су тада били око њих, а који су били незнабошци, нису познавали Бога и нису знали смисао и сврху овога живота”; бесједио је владика диоклијски, додавши да је тај виноград, који је Бог тада посадио, требао да свједочи цијеломе свијету и свим народима који су тада живјели у његовом окружењу, шта је смисао и сврха правога истинског живота и служења правоме и истинскоме Богу.
      Даље је објаснио да кула која је високо изграђена, значи да је успоставио власт у дому Израиљевом, моћ државе која ће да стражари и чува од свакога спољашњег лошега и негативног утицаја тај виноград:
      “Па је каже ископао пивницу, то јесте подрум у коме се чува вино. То значи да је устројио храм јерусалимски у коме су благодатне енергије текле, и у коме су се људи, Израиљев дом који је устројио, напајали вином, то јест врлинама. А на првом мјесту љубављу која је једина заповијест Божја, да љубимо Бога и да љубимо ближњега свога”, истакао је Епископ Методије и поручио да ћемо кроз ту љубав стећи све остале врлине. И то је плод винограда који домаћин устројава да би донио рода и плода и да би се од њега на крају излило вино које је милост, човјекољубље, љубав и све оне врлине које треба да имамо. По његовим ријечима напајајући се божанским енергијама, преображавамо срце и мијењамо га у срце које прима Христа Бога и које љуби ближњега свога.
      Тумачећи даље причу о домаћину који је посадио виноград, оградио плотом, ископао пивницу и начинио кулу и дао виноградарима на чување – првосвештеницима, старешинама дома Израиљевога, и отишао, Преосвећени је подсјетио да је домаћин – Бог –  кад је видио да плод винограда није био добар, повремено слао своје слуге. У Старом завјету су то били пророци, који су исправљали и кориговали пут којима су првосвештеници, тадашње старешине народне, ишле. Међутим, све те пророке они су отјерали или побили, злом смрћу усмртили (каменовањем).
      “И на крају Бог у жељи да спаси виноград, шаље Сина свога. Нада се да ће се они кад виде Сина, и кад Он посвједочи да је то Његов Син, и они се увјере у то, постидјети и да ће исправити живот свој. Међутим, овдје пророчки Господ говори о ономе што ће да се деси кроз три дана по овој Његовој бесједи, а то је да ће се они договорити да убију Сина домаћиновог и приграбе Његово наследство”, казао је владика Методије, истичући да су они мислили да ће убиством Сина приграбити оно што припада Богу, а не њима.
      Поучио је сабране владика да смо све што данас имамо у животу, добили од Бога на дар и само је питање како ћемо се понијети и колико ћемо бити одговорни према ономе што нам је Бог дао, према положају, мјесту на којем нас је Он у овом свијету и овом животу поставио.
      “И онај камен који су они одбацили, односно Сина којег су убили, Он је постао крајеугаони камен”, поручио је владика, објаснивши да све оно што човјек ради и прави, ако му није Христос крајеугаони камен, то не може опстати.
      И на крају, као што им је пророковао, Господар је зле виноградаре злом смрћу усмртио, а виноград односно Израиљ, народ Божији дао апостолима Христовим који су, како је казао, по цијеломе свијету проповиједали и пронијели Нови савез са Богом јер првосвештеници, виноградари, којима је Господ повјерио и дао Израиљ, нису испунили Стари савез.
      “Тај њихов виноград дат је другима и то је наш наук да оно што је сврха и смисао нашег живота, а то долази од самога Бога, дужни смо да испунимо на крајеугаоном камену у нашим срцима и да на њему, који је Христос Господ наш, све градимо. Нека Господ да да и ми испунимо тај смисао и сврху овога краткога земаљског живота и да се напајамо благодатним божанским енергијама и прославимо Христа Бога нашега у Оцу и Духу Светоме у вијекове вјекова, амин”, закључио је на крају архипастирске бесједе Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Овај празник се празнује последње недеље пред Божић. Тога дана, исто као на Материце, дјеца везују своје очеве, а ови им се "дријеше" поклонима, исто као и мајке. 
      Оци, Материце и Детињци су чисто породични празници и за тај дан домаћице припремају свечани ручак на коме се окупи цијела породица. Ови празници, и обичаји везани за њих, доприносе јачању породице, слози у њој, разумјевању, поштовању између дјеце и родитеља, старијих и млађих, што све заједно чини породицу јаком и здравом. А зна се, да је породица темељ једнога друштва државе и цркве.   Прилог Радија Светигора         Светописамска читања:   Јев. 328. (11:9-10, 17-23, 32-40)   Браћо, вјером се насели Авраам у земљи обећаној као у туђој, и у шаторима становаше са Исаком и Јаковом, сунасљедницима истога обећања. Јер очекиваше Град који има темеље, којему је неимар и творац Бог. Вјером принесе Авраам Исака када је кушан, и јединца приношаше онај који је примио обећања, коме бјеше казано: У Исаку ће ти се назвати сјеме, јер је разумио да је Бог кадар и из мртвих васкрсавати; зато га и доби као праслику. Вјером у оно што ће доћи благослови Исак Јакова и Исава. Вјером Јаков умирући благослови свакога сина Јосифова, и поклони се преко врха палице своје. Вјером Јосиф на самрти напомињаше о изласку синова Израиљевих, и заповједи за кости своје. Вјером су Мојсеја, пошто се роди, крили три мјесеца родитељи његови, јер видјеше да је дијете красно, и не побојаше се заповијести цареве. И шта још да кажем? Јер ми не би достало времена кад бих стао казивати о Гедеону, Вараку, Самсону, Јефтају, Давиду, Самуилу и о другим пророцима, који вјером побиједише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, утекоше од оштрица мача, од немоћних постадоше јаки, бијаху силни у рату, поразише војске туђинске; Неке жене примише своје мртве васкрсењем; други пак бијаху мукама уморени не приставши на избављење, да би добили боље васкрсење; А други искусише поруге и шибања, па још окове и тамнице; Камењем побијени, престругани, измучени, од мача помријеше; потуцаше се у кожусима и козјим кожама у оскудици, у невољама, у патњама; Они којих свијет не бијаше достојан, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским. И сви ови, освједочени у вјери, не добише обећање; Зато што је Бог нешто боље предвидјео за нас, да не би они без нас достигли савршенство.

      Мт. 1. (1:1-25)
        Родослов Исуса Христа, сина Давидова, Авраамова сина. Авраам роди Исака. А Исак роди Јакова. А Јаков роди Јуду и браћу његову. А Јуда роди Фареса и Зару с Тамаром. А Фарес роди Есрома. А Есром роди Арама. А Арам роди Аминадава. А Аминадав роди Наасона. А Наасон роди Салмона. А Салмон роди Вооза с Рахавом. А Вооз роди Овида с Рутом. А Овид роди Јесеја. А Јесеј роди Давида цара. А Давид цар роди Соломона са Уријиницом. А Соломон роди Ровоама. А Ровоам роди Авију. А Авија роди Асу. А Аса роди Јосафата. А Јосафат роди Јорама. А Јорам роди Озију. А Озија роди Јоатама. А Јоатам роди Ахаза. А Ахаз роди Језекију. А Језекија роди Манасију. А Манасија роди Амона. А Амон роди Јосију. А Јосија роди Јехонију и браћу његову, у сеоби вавилонској. А по сеоби вавилонској, Јехонија роди Салатила. А Салатил роди Зоровавеља. А Зоровавељ роди Авиуда. А Авиуд роди Елиакима. А Елиаким роди Азора. А Азор роди Садока. А Садок роди Ахима. А Ахим роди Елиуда. А Елиуд роди Елеазара. А Елеазар роди Матана. А Матан роди Јакова. А Јаков роди Јосифа, мужа Марије, од које се роди Исус звани Христос. Свега, дакле, кољена од Авраама до Давида, кољена четрнаест, а од Давида до сеобе вавилонске кољена четрнаест, и од сеобе вавилонске до Христа, кољена четрнаест. А рођење Исуса Христа овако би: Кад је мати његова Марија била обручена Јосифу, а прије него што се бјеху састали, нађе се да је затруднила од Духа Светога. А Јосиф муж њезин, будући праведан и не хотећи је јавно изобличити, намисли је тајно отпустити. Но кад он тако помисли, гле, јави му се у сну анђео Господњи говорећи: Јосифе, сине Давидов, не бој се узети Марију жену своју; јер оно што се у њој зачело од Духа јe Светога. Па ће родити сина, и надјени му име Исус: јер ће он спасти народ свој од гријеха њихових. А све се ово догодило да се испуни што је Господ казао преко пророка који говори: Ето, дјевојка ће зачети, и родиће сина, и надјенуће му име Емануил, што ће рећи: С нама Бог. Уставши Јосиф од сна, учини како му заповједи анђео Господњи и узе жену своју. И не знадијаше за њу док не роди сина својега првенца, и надјену му име Исус.     Беседа преподобног Јустина Ћелијског у недељу пред Божић - Светих Отаца       Данас је Недеља, Света Недеља хришћана пре Христа. Света Недеља Светих хришћана пре доласка Господа Христа у овај свет. Они живели у далеким надама, у паклу смрти и греха, велики праведници: Свети Аврам, Свети Исак, Свети пророци Исаија и Јеремија, велики Свети цареви: Давид, велики славни првосвештеници: Самуило, Арон. Све праведник до праведника, сви они испуњују Еванђеље Господа Христа пре него што се Господ објавио овоме свету. Еванђеље пре Христа, да!   Данас ми прослављамо те велике и свете људе. У њима можете наћи све врлине еванђелске: и веру, и љубав, и молитву, и пост, и кротост, и смиреност. Сваки од њих, пун је тих еванђелских сила, пун пре доласка Господа Христа у овај свет. Они су осећали сви, од првог до последњег, да је овај свет страшно царство смрти и греха. А иза смрти и греха, шта стоји? Ђаво. Јер, ђаво влада светом кроз грех и кроз смрт. Старозаветни Праведници нису могли да се боре и изборе са смрћу, нико од њих. Рвали се са смрћу, али нико није могао да победи смрт. Сви су они одлазили, пролазили преко овог света, одлазили у царство смрти. Цео Стари Завет и сви Старозаветни Праведници били су чежња за Спаситељем света. Давили се у мору греха и смрти, сваки се од њих молио Господу: Господе, избави нас! Пошљи нам Спаситеља, дај нам Спаситеља од греха и смрти! И тако, пролазе и одлазе са овог света са надом и очекивањем, са надом у великог и славног Спаситеља света. Векови су и векови пролазили, хиљаде и хиљаде година чекајући Њега. Они су са том вером живели ради Њега, и кроз ту веру испуњавали се силом божанском, да проживе овај свет у светости и правди, да проживе цео овај живот такорећи у Еванђељу, пре него што је објављено свето Еванђеље.   И зато је речено, од великог и славног Светог апостола Павла, да цео Стари Завет уствари води ка Господу Христу. Он је био васпитач ка Господу Христу, припремао је људе, припремао је људе за долазак Христа, за долазак Спаситеља. Старозаветни праведници не би били праведници, не би били светитељи, не би имали силе да постану светитељи Божји, да се њихова вера и њихово очекивање кроз веру није остварило. Јер њихова се нада испунила. Речено је у светом Еванђељу, да су они прошли кроз овај свет са надом на Месију, са надом на Спаситеља света, а да савршенство живота, и правде, и љубави у овоме свету зависи од Месије, од Спаситеља.   Заиста, Господ је дошао, Бог је постао човек, тиме обасјао све светове, и пре Њега и после Њега. Поставши човек, Бог је казао човеку шта је човек, и Бог је казао човеку шта је овај живот, а шта смрт. Господ Христос, Бог који је постао човек, и јавио се у овоме свету као Богочовек, зато је и победио смрт, да би показао да је победио грех, да би показао да је победио ђавола. Сви старозаветни праведници, старозаветни светитељи били су ослобођени Господом Христом када је сишао у Ад, царство смрти, и изведени у Царство Небеско. Многобројни су сведоци о Господу Христу, о Његовом доласку у овај свет. И ми, вели се у светом Еванђељу, ми који смо дошли после Господа Христа у овај свет, ми имамо пред собом толике сведоке о Господу Христу. Сведоке да је Он заиста Спаситељ света, да је учинио за нас људе оно што нико учинио није, да је Он, Богочовек, победио смрт и осигурао Живот Вечни нама људима, осигурао смртном телу људском Бесмртност и Живот Вечни. И сви ми у овоме свету после доласка Господа Христа, ми хришћани, и живимо са том вером и надом, вером у васкрсење мртвих и надом да ћемо и ми васкрснути, да ће нам Господ подарити Царство Небеско после Страшнога Суда. И речено је зато у светом Еванђељу, да и ми, "имајући толику гомилу сведока, одбацимо од себе сваки грех који је прионуо за нас, и да с трпљењем трчимо у битку која нам је одређена". Какву битку? Битку за Господа Христа, битку за Живот Вечни, битку за Правду Вечну, битку за Бесмртност. Јер, после Господа Христа, твој живот и јесте битка између смрти и живота, између пролазности и вечности.   Господ Христос први је победио смрт и Он једини даје силе да у овој бици земаљској и ми побеђујемо Његовом силом. Шта је то? То је битка за све што је људско, за све оно што је Он донео, то је битка за Његово свето Еванђеље, то је битка за све Божанско што је Он донео човеку у овоме свету. Да, за осигурање Вечнога Живота свакоме од нас. У тој бици учествујемо сви ми. Шта је најглавније за мене и за тебе у тој страшној борби, у том окршају на живот и на смрт? Казано је у светом Еванђељу: Нама ништа друго није потребно, него да ми "гледајући на Начелника и Савршитеља вере, Господа Христа", и сами се у тој борби боримо и побеђујемо Њиме. Јер Он, вели се, "претрпевши Крст, седе на престолу Царства Небеског. А ми, вели Свети Апостол, још не дођосмо до крви борећи се против греха". Још не дођосмо до крви борећи се против греха. То је данашњи задатак хришћанина у овоме свету: да се бори против свога греха непрекидно до крвавог зноја. Јер тиме, само тиме он може победити смрт и добити васкрсење мртвих. Само тиме он може себи осигурати Царство Небеско у ономе свету, осигурати Живот Вечни. До крви борити се против греха. Ето, то је наша битка у овоме свету, нас хришћана, сваког хришћанина и сваког човека.   Ђаволи наваљују на нас са свих страна разним искушењима, разним сластима и страстима овога света, само да нас одвоје од Господа Христа, да ми навикнемо на грех, да грех за нас постане обична ствар. Псујеш и кажеш: е, није то ништа! Данас, сутра, прексутра, и рђава навика постаје рђав господар. А човекоубица од искони (ђаво) чини све да успава твоју савест. Крадеш, навикаваш се на то, не бориш се против тога. Ступаш у ортаклук са човекомрсцем, ђаволом, са оним који душу твоју лови. Среброљубац си, похотљив си, горд си, гневљив си, не бориш се против свега тога тешко теби, брате! Мораш се борити до крвавога зноја ако желиш себи спасење. Не навикавај се на грех, не правдај свој грех никада.   Оно што треба осуђивати у себи и у свету око себе, то је грех, зло. Осуђујући грех не осуђујеш грешника. Моли се Богу за грешника, али осуђуј његов грех. Моли се за оног који ти зло чини, али осуђуј његово зло. Бори се против његовог зла, али најпре против свога зла у себи и свога греха. То је даноноћни окршај у коме се налази сваки хришћанин свестан, свестан Еванђеља, свестан Господа Христа, свестан онога што је Господ донео. Свакоме од нас донео бесмртни Живот Вечни, који се мора изборити, извојевати. Немој рећи: А, па то је немогуће; тешко ми је, ја не могу. Погледај на Старозаветне Праведнике, на људе који су пре Христа испунили Еванђеље Христово. А ми, а ја, а ти? Ми имамо Господа Христа поред нас, дошао у овај свет, ту је с нама у Цркви Својој. Штавише, ми смо тело Његово, чланови, живи чланови тела Његовог Божанског, Цркве. Све нам је донео, све нам је дао, сва оружја небеска да победимо ђавола, све светиње небеске да победимо грех, донео нам је и дао све силе небеске да победимо смрт и све што је смртно у нама, у свету око нас. Шта нам недостаје? Шта је то што Господ Христос није донео, и мени и теби? Све је донео, све је дао, а ми шта додајемо? Себе, веру, одлучност, јачину, снагу, наду. Господ ће помоћи, ниједан грех није јачи ни од тебе, ни од мене; ниједна смрт није јача ни од мене, ни од тебе; ниједан ђаво није јачи ни од мене, ни од тебе. Јер је Господ Христос с нама, Он је у нашем земаљском свету, Он је у Цркви Својој.   Гле, ту су све божанске силе у теби и поред тебе. Шта ти могу учинити људи христоборци, шта ти могу учинити греси, шта ти могу учинити искушења? Ти само наоружај себе оружјем Христовим, и онда се не бој никаквих противника, ни највећих, ни најстрашнијих. А ко је најљући противник и твој и мој? Смрт, ђаво, грех! Ништа у свету страшније од греха! Да, зато сваки од нас треба да се бори до крвавог зноја против греха, како вели Свети Апостол, до крвавог зноја. Немој варати себе, немој уљуљкивати себе обећањима да ћеш ти то учинити касније, данас, сутра, кроз извесно време, недељу, две, или можда кроз годину дана. Авај! Невидљиви мачеви смрти могу једног дана да те однесу неприпремљеног из овог у онај свет. Као из приче о богаташу, оном еванђелском богаташу који је нагомилао имање земаљско и рекао души својој: "Душо моја, имаш много имања за много година, почивај, једи и пиј, весели се." Бог једне ноћи дође.: "Узећу душу твоју од тебе, а имање твоје чије ће бити"? Чије ће бити, чије ће бити?!   Тако ја и ти, тако сваки од нас, нека не гомила оно што није Божје, ни у души, ни око себе у свету. Нека се не труди да троши живот свој на богаћење лудостима, или страстима овога света, или богатствима овога света. Нек' се све око тебе претвори у злато, ти пљуни на све то злато, ако ђаво кроз то тражи душу твоју, да му се поклониш. Све ово даћу теби, може рећи ђаво. И ако даје, даје злато, даје то земаљско блато свакоме ко се опчини и занесе тиме. Али му зато душу узме, душу узме и отме. Шта је веће, драгоценије од душе? Шта је највеће благо у овоме свету? Душа човекова! Она више вреди него сав свет. "Ако душу изгубиш, вели Спаситељ, чиме ћеш је откупити". Нема цене, нема злата, нема вредности у овоме свету којом ти можеш откупити душу своју, ако је пропала у гресима и у страстима и у сластима овога света.   Зато ми, гледајући и угледајући се на старозаветне праведнике, да се и сами трудимо свим силама својим да испунимо себе оним светим врлинама којима су они испунили душу своју: вером, љубављу, смиреношћу, молитвом, постом, и на тај начин осигурамо себи Живот Вечни и Царство Небеско. Од нас се тражи одлучна вера. Одлучна вера. Кад хоћеш, можеш. Зашто? Зато што ти Бог помаже. Онда, када се трудиш, онда, када примораваш себе на веру, примораваш себе на еванђелска добра, тада Господ с Неба лије на тебе Божанске силе. Немаш молитву, приморавај себе на молитву и Бог ће ти дати молитву. Ако ти се не пости, приморавај себе на пост, и Бог ће ти усадити љубав према посту, ти ћеш заволети пост, видети каква је сила пост који чисти душу од греха и од страсти. Ако ти није неко мио, ако га мрзиш, ти приморавај себе на љубав према њему, приморавај себе на љубав, и Господ ће ти дати силе да га заиста једнога дана заволиш.   Никада, никада немој гладити ни мазити свој грех, никада немој гладити ни мазити своје страсти. Ја сам позван, од Господа Христа позван, до крвавог зноја да се борим против ове страсти. Зашто? Зато што је она убица! Против мог греха. Зашто? Зато што је он мој самоубица. Он убија, односно, ја себе убијам њиме. Зато се морам борити са њим непрекидно, и дању и ноћу. Јер гле, шта је овај живот, мој и твој? Педесет, шездесет, осамдесет, сто година највише, а онда и за тебе и за мене вечни живот у ономе свету. Шта ћемо радити ми у ономе свету? Куда ће нам душа? То питање постављај себи: куда ће нам душе? Када се спусташ у постељу као у гробницу питај себе: да ли си се борио против греха? да ли си осигурао себи бесмртност и живот вечни? да ли су у твојој души биле свете и бесмртне мисли? да ли су у твојој души биле свете бриге, бриге за спасење душе, или си се био опустио низ потоке својих глупих жеља, и може бити, саблазни и искушења.   Да, ми нећемо имати изговор на дан Страшнога Суда, ако не однесемо победу над грехом и над смрћу у овоме свету. Јер је Господ Христос с нама, Богочовек је с нама, Победитељ смрти је с нама, све нам даје. Шта нам недостаје? Ништа осим вере, ништа осим одлучности у вери. Благи Господ ће ту одлучност, ту веру умножити у свакоме од нас да ми, да сваки од нас проведе живот на земљи борећи се против свога греха до крвавога зноја. И тако осигура себи бесмртни Живот Вечни у ономе свету, да заједно са свима Светим Старозаветним и Новозаветним Праведницима слави Чудесног Господа.   Гле, гле! Ми имамо несравњено више сведока и помоћника него ли старозаветни праведници. Ми имамо безбројне светитеље, свете апостоле, свете мученике, свете исповеднике, хиљаде хиљада, милионе милиона и старих и нових мученика и светитеља Божјих. Све то помаже и теби и мени, све су то наша света браћа, наша уплакана браћа на Небу због грехова наших на земљи. Само их призвати треба, само се помолити њима, и света јата Светитеља Божјих слетеће увек на твој вапај да те спасу у твојој борби са грехом, да ти осигурају бесмртни Живот Вечни, да би и ти са њима и овог и оног света славио Њега, Чудесног и Јединог Господа и Бога у свима световима, Исуса Христа, Њега Јединог Победитеља смрти, Њега Јединог Човекољупца, јер нам је дао бесмртни Живот Вечни. Њему част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.     Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У недељу Праотаца, 27. децембра 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије богослужио је у Вазнесењском храму милешевске обитељи.

       
      Звучни запис беседе
       
      Саслужитељи на литургијском сабрању били су архимандрит Леонтије и ђакон Иван Савић. Говорећи о Божићу коме се приближавамо Епископ Атанасије је указао и на сам циљ нашег живота овде на земљи: – Божић је дан највеће блискости Бога и људи. Божић означава и циљ нашег живота, управо тиме што он представља блискост са Богом, а то је циљ нашег живота, циљ за који се боримо. И сам Бог нам у томе помаже да ту блискост остваримо јер човек се по својој слабости настоји од Бога удаљити, показује одметништво од Бога а тиме и одметништво од живота. Од удаљености од Бога долази свака несрећа, свако зло. Због те слабости човекове и због тога што је живот зависан од блискости са Богом, сам Бог иде у сусрет човеку да оствари ту блискост, ту близину.
      Преосвећени је затим укратко протумачио прочитани одељак из Јеванђеља, причу о добром домаћину који је уготовио вечеру и позвао госте да му дођу: – Послушајмо шта чине мудри људи. Мудри људи се осврћу на те позиве божанске, позив домаћина, и иду да буду у блискости са Њиме, почаствовани позивом и том могућношћу да буду у дому домаћина. На разне начине се може остварити та блискост. Може и у учествовању за трпезом, међутим може и у примању божанских добара на други начин, божанског исцељења. Јер Господ наш је и лекар, и душа и тела.
      – Блискост према Богу се остварује увек у љубави, у човечности. Ми смо данас помињали и Свете који су блискост са Богом остварили кроз страдање за Њега – Свете мученике. Како ми да изразимо најадекватније ту блискост са Богом? Кроз поправљање свог живота, тако што бисмо ступили на пут праведности и трудили се да испунимо сваку заповест Божију. И кроз тај начин да приђемо Богу и постанемо блиски, кратко речено – кроз покајање! Још прецизније, кроз оне речи које изговарамо и на Светој Литургији – Боже милостив буди мени грешноме! То су речи љубави, то су речи памети, то су речи савести. То је смисао Божића, да се оствари та блискост са Богом. И онда ћемо бити јачи од сваке болести, и што је најбитније, јачи од својих заблуда и својих промашаја, јачи од сваког вируса који долази, било споља било изнутра, нагласио је и упутио све Преосвећени Епископ Атанасије.
      На крају свог обраћања Епископ Атанасије је упознао присутне да ће у Храму Светог Саве у Београду, али и у свим храмовима Епархије милешевске, у уторак 29. децембра 2020. године, бити служен Четрдесетодневни помен блаженоупокојеном Патријарху српском Иринеју.
       
      Извор: Епархија милешевска
×
×
  • Креирај ново...