Jump to content

Програмирање - лекција бр. 1

Оцени ову тему


Препоручена порука

пре 30 минута, uros рече

Nesto ne sljaka, kasni mi za 1, mozda moram da inkrementujem na vrhu odmah ispod while() ?

Штампање мора да иде на почетку петље. Значи све од Console.Clear() па до i++ помери на почетак.

И да, користи молим те {} за једнолинијске блокове, већ видим багове у најави... :)

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 2 часа, Juanito рече

Шта кажу Оци и Канони о програмирању недељом?

Само ако није за паре... ;)

Па после наплати у понедељак... :smeh1:

  • Волим 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 1 минут, Grizzly Adams рече

Мислим да ти треба прво да инкрементујеш "i" (јер већ си додао производ) пре "фор" петље. Овако:

            i++;

            for (j=0; j<i; j++)
                Console.WriteLine(proizvodi[j] + "\t\t" + kolicine[j] + "\t\t" + cene[j]);
            

 

Ahaaa, ok. Sljaka! fala brader Zvone

Link to comment
Подели на овим сајтовима

@Grizzly Adams

Размишљам нешто. Ако сад хоћу ову касицу да конвертујем у Windows апликацију, просто ко боза. Пошто већ имам лепе класе, само их вежем са неким од оних WPF Table View-ова и све шљака.

Али ако хоћу да је конвертујем у Web апликацију, читав овај код (у овом примеру је пар линија, па је небитно, али конташ поенту) мора да се дуплира у JavaScript-у јер се додавање артикала ради у браузеру, а онда се на крају JSON шаље на сервер да се то сачува у бази. То онда није MVC, него M(Client)V(Client)M(Server)V(Server)C. Или нешто пропуштам? Зашто једноставно не бисмо генерисали JavaScript код из C# кода?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

У веб апликацијама обично се такве ствари држе у "Session" на серверу док се не заврши процес "додавања", па се онда сними све одједном у базу.

То значи да би за свако додавање производа позивао "сервер сајд". Тако ради Амазон и остали сајтови, прилично стандардно.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

@uros

Ја би дао још пар козметичких примедби.

Именуј варијабле тако да име нешто значи - "и" не даје информацију чему служи, ако кажеш "бројПроизвода" онда је то одмах јасно. Важно је да код буде "читљив", тј. лако разумљив некоме ко гледа. Нпр. ако колега сутра нешто мења биће ти веома захвалан. А и ти сам себи... :)

Друго, добро је варијабле декларисати што ближе месту употребе. C# омогућава да то буде у истој линији, на пример:

string cena = Console.ReadLine();

исто важи и за фор петљу:

for(int i=0; i<brojProizvoda; i++) // Овде је назив "и" ОК, јер је очигледно чему служи.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 13 минута, Grizzly Adams рече

То значи да би за свако додавање производа позивао "сервер сајд". Тако ради Амазон и остали сајтови, прилично стандардно.

И сваки пут сервер генерише апдејтовани html view и шаље га назад?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 8 минута, Grizzly Adams рече

Именуј варијабле тако да име нешто значи - "и" не даје информацију чему служи, ако кажеш "бројПроизвода" онда је то одмах јасно. Важно је да код буде "читљив", тј. лако разумљив некоме ко гледа. Нпр. ако колега сутра нешто мења биће ти веома захвалан. А и ти сам себи... :)

Колико сам схватио, Урош програмира у C-у. Судећи по именима функција у C стандардној библиотеци, читљивост је ту девета рупа на свирали. :ani_biggrin:

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 23 минута, Juanito рече

И сваки пут сервер генерише апдејтовани html view и шаље га назад?

MVC има оне "partial views" па је то лако направити на тај начин. Мислим да ови други више раде по принципу да сервер врати JSON структуру или нешто слично, па онда то на клијенту џабаскрипт "нацрта" на страни.

Управо правим тако нешто, ево како изгледа код на клијенту што сам писао синоћ:

      function ajaxCall(url) {
          $("#divLoading").show();
          $("#divPlants").hide();
          $("#divError").html("");

          $.get(url, function (resultString) {
              try{
                  result = jQuery.parseJSON(resultString);

                  if (result.status == "ok") {
                      displayPlantsTable(result.data);
                  }
                  else {
                      $("#divError").html(result.error);
                  }
              }
              catch(err){
                  $("#divError").html(err.message);
              }

              $("#divLoading").hide();
              $("#divPlants").show();
          });
      }

Користи jQuery и JSON.

  • Волим 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Ви`ш, чим сам поставио приметих да могу да заменим:

          $("#divError").html("");

са

          $("#divError").empty();

!!!

То је оно кад постанеш тотални "анал-итичар"... :smeh1:

  • Волим 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Да се јави бели зека из Алисе: Касним, касним...

Добра вест - повезао све малине, посекао вишак и очистио.

Лоша вест - ево мало крадем идеје за касу само читајући ваше коментаре јер сам преуморан. :)))

У принципу, иако нисам прочитао иф  и стигао до низова - алгоритамски ми је јасно како треба да се уради само да похватам синтаксу (да не би Кратоса одустао бих и од читања јер мозак не ради, али су Гризлијеви одговори јасни к`о дан. Јуанито, брате драги, мање уноси друге језике, ишчаших мозак БРЕЗпотребно јер покушавам и то да схватим а не треба :0426_feel:. Оно кад ми Међед написао да ће Јуанито да помаже па му читам сваки пост иако је у некима иментовао само Гризлија :bu:Замор материјала). 

Још лошија - сутра сам на семинару (грррр, бодови, глупости са "стручним усавршавањем" где се слабо шта усавршава осим седења...).

Ипак, чим се вратим поподне седам за сокоћало и надам се резултату до поноћи, да не пробијем рок (мада, пошто никад ништа не може из цуга а нема се рутине...). Ваљда нам нећете одбити 10% од овомесечне зараде... :) 

Одох да шмекнем седми глас за ујутру...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      “Свако наглашавање значаја могућности избора које пренебрегава чињеницу да је једини темељни и заиста важан избор између тога да ли смо за или против Бога је у суштини атеистичко. Истинска слобода није у томе да се има много могућности избора, већ да се има способност препознавања и изабирања правог избора.  Приступ злим изборима и могућност да се они изаберу не чини најбољу врсту слободе.     Наша слобода је по природи слобода за Бога. Тако, одбијање нашег Бога је такође одбијање и наше слободе. Савремени атеистички слоган да једино ако је Бог мртав, ја могу бити слободан, изражава трагичан неспоразум. У ствари, само ако Бог није мртав, ја могу бити слободан, зато што једино тако моја слобода може благодаћу бити уздигнута на ниво божанске, савршене слободе.“   Димитрије Батрелос,  Познање циља стварања силом Васкрсења     Извор: Епархија жичка
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Не оскудевамо у људима који питају: где је ваш Бог? Зашто на свету има тако много зла? – и друге ствари. Списак ових питања је веома стар по годинама и његов број је врло ограничен. Просто је тешко измислити нешто ново на ову тему.     „Где је Бог правосуђа?“ – питали су људи у данима пророка Малахије. Ево прецизног цитата у којем, уколико то желимо, можемо препознати и наше време:   „Досађујете Господу речима својим, и говорите: У чем Му досађујемо? У том што говорите: Ко год чини зло, по вољи је Господу, и такви су Му мили; или: Где је Бог који суди?“ (Мал. 2: 17).   А ево Јеремијине молитве у којој се он жали говорећи:   „Гле, они ми говоре: Где је реч Господња? Нека дође“ (Јер. 17: 15).   „Они“ су дрски запиткивачи који немају вере, али имају дрскости и необуздане смелости против свега светог. Ако им пророк каже: „Поправите се да не бисте погинули,“ одговориће:   „Нема ништа од тога, него ћемо ићи за својим мислима и чинићемо сваки по мисли срца свог злог“ (Јер. 18: 12).   Од онога што је стигло да се промени од Јеремијиног доба, наравно, могу се навести одећа, начини кретања и још низ ствари из области свакодневног живота, разонода и комуникација. А што се тиче људских срца, ту ствари стоје стабилно лоше, као што у неким жалосним случајевима кажу медицинари.              „Срце је преварно више свега и опако: ко ће га познати?“ (Јер. 17: 19).   Тако је и диван у светима, учитељ молитве, цар Давид цео живот морао да проводи у отровној атмосфери безбожних питања:              „Многи говоре души мојој: Нема му спасења у Богу његовом“ (Пс. 3: 3)   Не говоре ушима, него души, односно, речи не само да ударају у слух, већ продиру у унутрашњост душе и тамо цепају срце и муче га сумњама. У то време се Давид, као што је очигледно, супротстављао бдењем и дуготрајним молитвама. Односно, чинио је оно што данас чини верни калуђер који се даноноћно бори с помислима као с дивљим зверима.   „Бише сузе моје хлеб мој дан и ноћ, када ми говораху сваки дан: Где је Бог твој?“ (Пс. 41: 4)   Из псалама и из Књиге Јоила такође се види да је за пагане у данима понижења Израиља била уобичајена ствар да подругљиво питају: „Где је Бог њихов?“ (в. Пс. 78: 10 и Јоил. 2: 17). Ово је обичан облик подсмевања верницима у току неправде која влада. Тако су и од Јевреја које су водили у заробљеништво Вавилонци захтевали да певају: „Певајте нам песме сионске“ (Пс. 136: 3).   Једном речју, ако често чујете подсмешљива питања која рађају празна срца, знајте да је то стандардна појава која се често понавља у духовном животу. Немојте заборавити да је Јеремија жив, а да су његови подсмешљиви непријатељи мртви вечном смрћу. И Давид је свет, а његове опоненте је ветар одувао на све стране, као прашину. А Малахија, од чијег цитата је започет овај разговор, отворено каже:   „Тада који се боје Господа говорише један другом, и погледа Господ, и чу, и написа се књига за спомен пред Њим за оне који се боје Господа и мисле о имену Његовом“ (Мал. 3: 16).   На крају ће наступити дан кад ће сви без изузетка видети јасну разлику „између праведника и безбожника, између онога који служи Богу и онога који Му не служи“ (Мал. 3: 18).   Нека читаоца не збуњује обиље библијских цитата. Ово обиље је намерно. На основу ових цитата читаоци могу и треба да отворе поменуте књиге на наведеним местима и да се упознају с њиховим садржајем.   Библија још увек није постала књига која се увек налази под руком свим православним хришћанима, дакле, није постала бритки мач, светиљка која гори и лековито средство. Још увек можемо да понављамо са Златоустом да је „све зло света због непознавања Писма“, и ми лично смо криви за ову привремену победу зла због добровољног незнања.   Нека такође нико не помисли да се речено односи само на време Старог Завета. Имамо сасвим довољно чудака који сматрају да Стари Завет није потребан хришћанима. Такође, у још већем обиљу има чудних људи који сматрају да су све то „јеврејске приче“ које немају никакве везе с нама. Да, онда су и оваплоћени Господ и Царство које нам је даривао само „јеврејска“ прича која нема везе са свим чудацима који тако мисле. Њима се обраћа велики Павле, који се највише потрудио на пољу проповеди. Он за књиге Старог Завета каже:   „Јер што се раније написа за нашу поуку се написа, да кроз трпљење и утехом Писма имамо наду“ (Рим. 15: 4).   Осим тога, оно што се раније дешавало данас се понавља. Неки су питали пророке: „Где је ваш Бог“, „Где је реч Господња?“, „Где је Бог правосуђа?“ И апостоле су питали нешто слично. Ево шта Петар пише:   „У последње дане доћи ће ругачи који ће живети по својим сопственим жељама, и говорити: Шта је с обећањима доласка Његова? Јер откако се оци упокојише све стоји тако од почетка стварања“ (2 Петр. 3: 3-4).   Такви људи као да пожурују Господа да дође на Суд данас. Као да кажу: „Хајде, долази! Испуни оно што си Сам обећао!“   Као да су већ спремни за Суд! Као да неће планути као бакље у час Доласка! Као да тада неће повикати планинама и камењу:   „Падните на нас и сакријте нас од лица Онога што седи на престолу и од гнева Јагњетова, јер дође велики дан гнева Његова, и ко може опстати?“ (Откр. 6: 16-17).   Не знају дрзници да   „не доцни Господ с обећањем, као што неки мисле да доцни; него нас дуго трпи, јер неће да ико пропадне но да се сви покају“ (2 Петр. 3: 9).   Борба за веру је најважнија борба. Све остало директно зависи од пораза или победе у овој борби. И по апостолу:   „Ако ли одступи, неће бити по вољи души Мојој. Ми, међутим, нисмо од оних који одступају на пропаст, него од оних који верују на спасење душе“ (Јевр. 10: 38-39).   Управо ради тога треба да заволимо Свето Писмо и да чврсто верујемо у речено, не сумњајући.   „Јер ће још бити утвара до одређеног времена, и говориће шта ће бити до краја и неће слагати; ако оклева, чекај је, јер ће зацело доћи, и неће одоцнити“ (Ав. 2: 3).     Извор: Православие.ру
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Крајем децембра 2019. године из штампе је изашла 3. свеска часописа Теолошки погледи за 2019. годину. На укупно 320 страна нови број овог часописа (који излази од 1968. године) читаоцима доноси радове домаћих аутора, преводе светоотачких текстова, осврте и приказе нових издања. Ово је тридесет и прва свеска нове серије овог часописа (покренуте 2008. године), са наново успостављеном нумерацијом годишта – од године оснивања часописа (1968), те носи ознаку годишта LII.     Нови број домаћег версконаучног часописа ће у продаји бити доступан после Божића, а могуће га је поручити преко службе за претплату – (+381) 11 30-25-103, 30-25-113, [email protected] / [email protected], као и преко уредништва – [email protected] / [email protected]   Из садржаја нових Теолошких погледа (година LII (2019), број 3):   [Св. Роман Слаткопојац,] „Смиренога Романа Кондак о Самарјанки“ (превела проф. др Весна О. Марковић), стр. 521–544;   др Љиљана Јовановић, „Грчки превод јеврејских светих списа“, стр. 545–554;   проф. др Богдан Лубардић, „‘Лазаре, изађи напоље!’: Eгзегетичкo-oмилитичке рефлексије о превладавању смрти у Еванђељу по Јовану 11, 1–46“, стр. 555–578;   монахиња Фива Савковић, „Песник као тумач Писма: библијске алузије у поезији Т. С. Елиота“, стр. 579–600 презвитер доц. др Александар Ђаковац, „Ко су били Терапеути у Vita Contemplativa Филона Александријског?“, стр. 601–618;   Милош Мишковић, „Однос папа (Адријана I и Лава III) и Карла Великог – питање примата“, стр. 619–638;   протојереј проф. др Радомир В. Поповић, „Прва беседа најсветијег Фотија архиепископа Цариграда поводом напада Руса“, стр. 639–660;   ђакон доц. др Ивица Чаировић, „Јубилеј Monumenta Germaniae Historica (1819–2019) – едиције извора за историју Западне Европе у средњем веку“, стр. 661–676;   Срећко Петровић, „Прилог познавању делатности Николаја Велимировића: преписка са Робертом Гардинером“, стр. 677–710;   презвитер доц. др Зоран Деврња, „Римокатоличка Црква и људска права“, стр. 711–736;   јеромонах Петар Богдановић, „Физичка активност и предање Цркве: Прилог иницијативи да се у богословије уведе редован предмет физичког васпитања“, стр. 763–778;   Љиљана Башић, „Сведочанства некролога“, стр. 779–800;   Горан Раденковић, „Светосавље у стваралаштву Светог владике Николаја Велимировића“, стр. 801–804;   Марија Живковић, „Мисионарска, интелектуална и културна делатност великодостојника Римокатоличке Цркве“, стр. 805–810;   Душан Митровић, „Улрих Луц, Матејева прича о Исусу“, стр. 810–815.   На страницама са Упутством ауторима (стр. 820–830) уредништво доноси и важну информацију за будуће ауторе – да ће од 2020. године навођење референци и литературе у прилозима за часопис Теолошки погледи бити усклађено са Чикаго стилом (Chicago Manual of Style), 16. или новије издање – било у скраћеном облику (аутор–датум стил) било у пуном облику (са фуснотама).   Ажурирано Упутство ауторима доступно је на вебсајту часописа Теолошки погледи, и то и на српском и на енглеском језику. На овом вебсајту такође је доступна целокупна архива свих старијих свесака Теолошких погледа, почев од прве која је објављена пре 52 године: https://teoloskipogledi.spc.rs/sr/.   Из уредништва     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У недељу, 2. септембра, у храмовима Архиепископије београдско-карловачке служен је и молебан за почетак нове школске године. Неспорно леп гест, мотив и дело које се практикује сваке године. Већ је и својеврсна традиција. 
      Док слушамо прозбе, молитву да Бог отвори ум и срце ученицима да усвајају нова знања, да се испуне страха Господњега и да им подари разум да знања која стичу употребе на корист ближњих, породице, Цркве и државе, неминовно је да себи романтичарски представимо дечицу како седе у клупама и са радошћу уче. Ипак, постоји зачкољица која руши ову идилу. На литургијама, у недељу, није било скоро ни једно школско дете. Само она деца која иду у школу а чији родитељи иначе са њима долазе редовно на литургију. Нису остала деца ни могла бити јер је школска година почела, сутрадан, у понедељак, 3. септембра. Нико их није могао обавестити. Другим речима, онима којима је молебан био намењен, нису били ту. Ова парадоксална ситуација само говори о раскораку у нашој црквеној свакодневици у којој се показује непоклапање стварног и имагинарног у односу према свету. Срећом, Одбор за верску наставу АЕМ, исто тако традиционално, организује поправни – следеће недеље (9. септ.) биће још један молебан за почетак школске године за који ће вероучитељи моћи да обавесте своје ђаке.   Последњих годину дана у припреми је реформа гимназијског образовања која је почела са, сада већ започетом, школском годином. Идеја те реформе, која се базира на документима Министарства просвете о стратегији образовања, јесте да се промени приступ учењу и раду са ученицима који би се базирао на исходима процеса учења, тј. ономе што ученици треба да прихвате, усвоје, науче. Нагласак је на међупредметној повезаности наставних садржаја и интердисциплинарности. То значи да професори треба више да сарађују, да се интересују и за друге предмете, а не, као што то у пракси бива, узму дневник под мишку и оду на час држећи се стриктно свог предмета. Такође, један од циљева је да ученици активно учествују у настави, тј. да у процесу учења овладавају вештинама истраживања, критичког мишљења, повезивања и примене градива које уче.   Ова реформа и промена, за сада само осмишљена на папиру, почиње од првог разреда гимназије. Оно што је интересантно је чињеница да у документу које је Министарство послао школама и наставницима (преко лета већи број њих је имао обуку у вези ове реформе) постоји детаљно описано оно што се мења како уопштено у приступу настави, њеним циљевима и задацима, тако и за сваки предмет појединачно са којим се ученици сусрећу у првом разреду гимназије. Још интересантније је што се уводи нова група изборних програма које ученици бирају на почетку школске године. И у свим тим појашњењима, упутствима наставницима о предметима и изборним програмима, налази се једнa фуснота која је везана за изборне програме. Тај наслов гласи овако: „Опште упутство за остваривање изборних програма“, а у поменутој фусноти следећа одредница: „Упутство се не односи на други страни језик и верску наставу“. С тим да у даљем тексту докуметна постоји упутство за језике уопште па тиме и за други страни језик. Дакле, од реформе се изузима једино верска настава. Тиме се јасно и недвосмислено показује да се изузима и из система просвете, тј. да у њему никада заиста није ни била. Овај документ само то очиглено и показује.   Творци и писци ове реформе нису ни на крај памети имали то да се ишта од предмета које ученици имају у гимназији може и треба повезати са верском наставом. У овоме не треба видети изненадни преокрет у Министарству у погледу веронауке. Наиме, веронаука као и сами вероучитељи су системски, законски дискриминисани. Доносећи нови закон о системима образовања, Влада Републике Србије је веронауци, заједно са грађанским васпитањем, променила статус из предмета у изборни програм. И иако се министар правдао, као и његови верни браниоци, да то суштински ништа не значи, на крају се испоставило да изборни програми могу да се и укину уколико се утврди да не постоји потреба за њима.   Потом, од повратка веронауке у српске школе, вероучитељи имају различит радни статус од свих осталих наставника. Њима није дозвољено да се запосле на неодређено као остали наставници, па нити школа нити министарство нису у обавези да им надоместе уколико изгубе часове а запослени су на пуну норму. Ради појашњења, остали наствници, пошто су запослени на неодређено, уколико су нпр. у радни однос примљени са пуном нормом (пун фонд часова), школа је дужна да, уколико део или целу норму изгубе, надокнади у самој школи или наставника стави на листу технолошких вишкова да би тај мањак допунили у другој школи. Такву заштиту вероучитељи немају. Али овде није ствар у заштити. Наиме, неједнак статус са осталим наставницима условљава и неједнак статус предмета у оквиру целог система. За овакав статус не постоји ни један правни, економски или образовно-васпитни аргумент. Једино што искрсава кроз све ове године, а што је јасно кроз поменуту реформу, да је разлог искључиво идеолошке природе оних који креирају образовање у Србији.   Поменути призив Св. Духа за почетак школске године такође представља својеврсну парадигму односа Цркве према верској настави. Пошто се изборила да се у образовни систем Србије врати веронаука, Црква као да је тиме била задовољна. Статус који верска настава сада има наспрам оног који је имала до укидања у време комунистичког режима није исти. Није исти ни са статусом овог предмета у далеко развијенијим земљама попут Аустрије, Северне Ирске, Немачке, Белгије, Грчке, Кипра, итд. Даљи однос према верској настави полако као да тоне у пуки формализам где садржај и домет нису толико битни. Није ли Црква до сада пропустила много шанси да промени однос државе према веронауци? Или није ни приметила, или је просто остала индиферентна. Пример тога је саопштење са Светог Архијерејског Сабора из 2016. у којем се каже: „Са жаљењем је констатовано да још, ту и тамо, има школа у којима се незаконито дискриминише верска настава, иако је општа слика из ове области веома повољна.“   Супротно овој тврдњи, дискриминација верске наставе и вероучитеља је инкорпорирана у саме законе о образовању. Допуштајући то, Црква је не само вероучитеље и веронауку ставила у незавидан положај, већ и себе. Као да тиме поручује држави да ни њу много не интересује верска настава. Или је на делу наивност и лаковерност у обећања министара и осталих представника власти. С друге стране, Црква ни после 17 година нема довољан број вероучитеља који испуњавају законски услов да буду наставници било у средњој било у основној школи. У појединим случајевима, верску наставу предају катихете које имају само средње образовање, најчешће богословију или особе које немају ни дана богословског образовања. На тај начин се и несвесно шаље порука неозбиљности и непоштовања правила и прописа државе. Јер, не заборавимо, верска настава се изводи у школама; дакле, у установама које функционишу у складу са законима државе, а не Цркве. Поред тога имамо пример плана и програма који је на пречац донесен уочи враћања веронауке у школе за који је после непуних годину дана било јасно да је функционално готово цео неприменљив у школи, нарочито у основној. Међутим, требало је да прође 14 година да се тај план и програм промени, и да Сабор усвоји нови. Проблем са новим планом је што  већ три године нема уџбенике које би ученици и вероучитељи користили.   Свима нама који чинимо Цркву јасно је да верска настава у Србији има карактер унутрашње мисије. Већина деце која похађа верску наставу је крштена, и бар традиционално практикују своју веру у оквиру својих породица. Самим тим, кроз веронауку Црква остварује на делу једно од основних својстава њеног бића – мисију. Црква је у својој природи мисија која у свету истом том свету сведочи Царство Божије. Занемаривањем те делатности или свођењем на форму ми сведочимо својеврсну самодовољност  и незаинтересованост за свет која свакако није одлика хришћанске вере. Пре је све супротно од ње. Може бити и израз кукавичлука или дубоко прикривеног маловерја које је подстакнуто страхом да свет и оно што га чини може поколебати или распршити нашу веру у Васкрслог Господа. Ограничавање на уско црквене видове побожности јесте нека врста „златног телета“ иза кога успешно кријемо неспремност да прихватимо слободу од Бога даровану.   Веронаука се, такође, показује и као простор за једну озбиљну афирмацију теологије у нашем друштву. Као теолози и хришћани знамо да теологија и те како има шта да каже и понуди овом свету. Уколико би вероучитељи били део система образовања, што значи да имају исти положај и шансе као и остали наставници, то би значило да млад човек који се опредељује за богословље и који га воли може да га практикује свакодневно и да од њега стиче и реалну корист. Кроз то свакако може да проширује своје видике, да употпуњује своје знање, укључујући и богословско, као и да развија језик и начине на који би богословље могло да нађе путеве до других људи. То би свакако било не само богатство које би било искључиво његово већ и богатство Цркве. Но пре свега, кроз присутност у структури државе и друштва, а најпре просвете, вероучитељи би могли да чине теологију Цркве присутном на начин да њоме вреднују и просуђују све оно што се нуди као модел живота деци и младима. Теологија треба да буде жижна тачка кроз коју се прелама образовање. Тако би несумњиво обогатили образовање а тиме и децу и младе људе који кроз систем образовања пролазе.   Извор: Теологија.нет
      View full Странице
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Док слушамо прозбе, молитву да Бог отвори ум и срце ученицима да усвајају нова знања, да се испуне страха Господњега и да им подари разум да знања која стичу употребе на корист ближњих, породице, Цркве и државе, неминовно је да себи романтичарски представимо дечицу како седе у клупама и са радошћу уче. Ипак, постоји зачкољица која руши ову идилу. На литургијама, у недељу, није било скоро ни једно школско дете. Само она деца која иду у школу а чији родитељи иначе са њима долазе редовно на литургију. Нису остала деца ни могла бити јер је школска година почела, сутрадан, у понедељак, 3. септембра. Нико их није могао обавестити. Другим речима, онима којима је молебан био намењен, нису били ту. Ова парадоксална ситуација само говори о раскораку у нашој црквеној свакодневици у којој се показује непоклапање стварног и имагинарног у односу према свету. Срећом, Одбор за верску наставу АЕМ, исто тако традиционално, организује поправни – следеће недеље (9. септ.) биће још један молебан за почетак школске године за који ће вероучитељи моћи да обавесте своје ђаке.   Последњих годину дана у припреми је реформа гимназијског образовања која је почела са, сада већ започетом, школском годином. Идеја те реформе, која се базира на документима Министарства просвете о стратегији образовања, јесте да се промени приступ учењу и раду са ученицима који би се базирао на исходима процеса учења, тј. ономе што ученици треба да прихвате, усвоје, науче. Нагласак је на међупредметној повезаности наставних садржаја и интердисциплинарности. То значи да професори треба више да сарађују, да се интересују и за друге предмете, а не, као што то у пракси бива, узму дневник под мишку и оду на час држећи се стриктно свог предмета. Такође, један од циљева је да ученици активно учествују у настави, тј. да у процесу учења овладавају вештинама истраживања, критичког мишљења, повезивања и примене градива које уче.   Ова реформа и промена, за сада само осмишљена на папиру, почиње од првог разреда гимназије. Оно што је интересантно је чињеница да у документу које је Министарство послао школама и наставницима (преко лета већи број њих је имао обуку у вези ове реформе) постоји детаљно описано оно што се мења како уопштено у приступу настави, њеним циљевима и задацима, тако и за сваки предмет појединачно са којим се ученици сусрећу у првом разреду гимназије. Још интересантније је што се уводи нова група изборних програма које ученици бирају на почетку школске године. И у свим тим појашњењима, упутствима наставницима о предметима и изборним програмима, налази се једнa фуснота која је везана за изборне програме. Тај наслов гласи овако: „Опште упутство за остваривање изборних програма“, а у поменутој фусноти следећа одредница: „Упутство се не односи на други страни језик и верску наставу“. С тим да у даљем тексту докуметна постоји упутство за језике уопште па тиме и за други страни језик. Дакле, од реформе се изузима једино верска настава. Тиме се јасно и недвосмислено показује да се изузима и из система просвете, тј. да у њему никада заиста није ни била. Овај документ само то очиглено и показује.   Творци и писци ове реформе нису ни на крај памети имали то да се ишта од предмета које ученици имају у гимназији може и треба повезати са верском наставом. У овоме не треба видети изненадни преокрет у Министарству у погледу веронауке. Наиме, веронаука као и сами вероучитељи су системски, законски дискриминисани. Доносећи нови закон о системима образовања, Влада Републике Србије је веронауци, заједно са грађанским васпитањем, променила статус из предмета у изборни програм. И иако се министар правдао, као и његови верни браниоци, да то суштински ништа не значи, на крају се испоставило да изборни програми могу да се и укину уколико се утврди да не постоји потреба за њима.   Потом, од повратка веронауке у српске школе, вероучитељи имају различит радни статус од свих осталих наставника. Њима није дозвољено да се запосле на неодређено као остали наставници, па нити школа нити министарство нису у обавези да им надоместе уколико изгубе часове а запослени су на пуну норму. Ради појашњења, остали наствници, пошто су запослени на неодређено, уколико су нпр. у радни однос примљени са пуном нормом (пун фонд часова), школа је дужна да, уколико део или целу норму изгубе, надокнади у самој школи или наставника стави на листу технолошких вишкова да би тај мањак допунили у другој школи. Такву заштиту вероучитељи немају. Али овде није ствар у заштити. Наиме, неједнак статус са осталим наставницима условљава и неједнак статус предмета у оквиру целог система. За овакав статус не постоји ни један правни, економски или образовно-васпитни аргумент. Једино што искрсава кроз све ове године, а што је јасно кроз поменуту реформу, да је разлог искључиво идеолошке природе оних који креирају образовање у Србији.   Поменути призив Св. Духа за почетак школске године такође представља својеврсну парадигму односа Цркве према верској настави. Пошто се изборила да се у образовни систем Србије врати веронаука, Црква као да је тиме била задовољна. Статус који верска настава сада има наспрам оног који је имала до укидања у време комунистичког режима није исти. Није исти ни са статусом овог предмета у далеко развијенијим земљама попут Аустрије, Северне Ирске, Немачке, Белгије, Грчке, Кипра, итд. Даљи однос према верској настави полако као да тоне у пуки формализам где садржај и домет нису толико битни. Није ли Црква до сада пропустила много шанси да промени однос државе према веронауци? Или није ни приметила, или је просто остала индиферентна. Пример тога је саопштење са Светог Архијерејског Сабора из 2016. у којем се каже: „Са жаљењем је констатовано да још, ту и тамо, има школа у којима се незаконито дискриминише верска настава, иако је општа слика из ове области веома повољна.“   Супротно овој тврдњи, дискриминација верске наставе и вероучитеља је инкорпорирана у саме законе о образовању. Допуштајући то, Црква је не само вероучитеље и веронауку ставила у незавидан положај, већ и себе. Као да тиме поручује држави да ни њу много не интересује верска настава. Или је на делу наивност и лаковерност у обећања министара и осталих представника власти. С друге стране, Црква ни после 17 година нема довољан број вероучитеља који испуњавају законски услов да буду наставници било у средњој било у основној школи. У појединим случајевима, верску наставу предају катихете које имају само средње образовање, најчешће богословију или особе које немају ни дана богословског образовања. На тај начин се и несвесно шаље порука неозбиљности и непоштовања правила и прописа државе. Јер, не заборавимо, верска настава се изводи у школама; дакле, у установама које функционишу у складу са законима државе, а не Цркве. Поред тога имамо пример плана и програма који је на пречац донесен уочи враћања веронауке у школе за који је после непуних годину дана било јасно да је функционално готово цео неприменљив у школи, нарочито у основној. Међутим, требало је да прође 14 година да се тај план и програм промени, и да Сабор усвоји нови. Проблем са новим планом је што  већ три године нема уџбенике које би ученици и вероучитељи користили.   Свима нама који чинимо Цркву јасно је да верска настава у Србији има карактер унутрашње мисије. Већина деце која похађа верску наставу је крштена, и бар традиционално практикују своју веру у оквиру својих породица. Самим тим, кроз веронауку Црква остварује на делу једно од основних својстава њеног бића – мисију. Црква је у својој природи мисија која у свету истом том свету сведочи Царство Божије. Занемаривањем те делатности или свођењем на форму ми сведочимо својеврсну самодовољност  и незаинтересованост за свет која свакако није одлика хришћанске вере. Пре је све супротно од ње. Може бити и израз кукавичлука или дубоко прикривеног маловерја које је подстакнуто страхом да свет и оно што га чини може поколебати или распршити нашу веру у Васкрслог Господа. Ограничавање на уско црквене видове побожности јесте нека врста „златног телета“ иза кога успешно кријемо неспремност да прихватимо слободу од Бога даровану.   Веронаука се, такође, показује и као простор за једну озбиљну афирмацију теологије у нашем друштву. Као теолози и хришћани знамо да теологија и те како има шта да каже и понуди овом свету. Уколико би вероучитељи били део система образовања, што значи да имају исти положај и шансе као и остали наставници, то би значило да млад човек који се опредељује за богословље и који га воли може да га практикује свакодневно и да од њега стиче и реалну корист. Кроз то свакако може да проширује своје видике, да употпуњује своје знање, укључујући и богословско, као и да развија језик и начине на који би богословље могло да нађе путеве до других људи. То би свакако било не само богатство које би било искључиво његово већ и богатство Цркве. Но пре свега, кроз присутност у структури државе и друштва, а најпре просвете, вероучитељи би могли да чине теологију Цркве присутном на начин да њоме вреднују и просуђују све оно што се нуди као модел живота деци и младима. Теологија треба да буде жижна тачка кроз коју се прелама образовање. Тако би несумњиво обогатили образовање а тиме и децу и младе људе који кроз систем образовања пролазе.   Извор: Теологија.нет
×
×
  • Креирај ново...