Jump to content
Grizzly Adams

Људи су супер! :)

Оцени ову тему

Recommended Posts

ова Жена је спасила и подигла 30 беба остављених поред  пута

j8tkjWPNFSjVj5NfrWS8_21_52895397a42190a099ae9ea29f13d68b_image.jpg

Share this post


Link to post
Share on other sites

Dejl Šreder stolar iz Ajove, 67 godina je radio taj posao, većinu života je nosio dva para plavih farmerki, jedne za crkvu i jedne za rad i vozio zarđali Ševrolet kamion, ali je uspeo da pošalje 33 nepoznate osobe na koledž.

To se dogodilo nakon njegove smrti 2005. godine. Šreder je kao mladić bio siromašan i nije imao prilike da studira, pa je želeo da pomogne ljudima koji su u sličnoj situaciji kao on. Radio je naporno, ali je dosta štedeo. Tokom života je uštedeo 3 miliona dolara, koje je čuvao za neku višu svrhu. Ove godine se završila ta misija kada je Kira, žena koja je htela da bude terapeut, bila spremna da odustane od svojih snova, dobila poziv da će joj celokupni iznos od 80000 dolara biti uplaćen na račun. Pošto Dejl nije imao dece sada već 33 ljudi koji su postali nastavnici, doktori i drugi profesionalci sebe nazivaju Dejlovom decom.

U subotu su se okupila sva Dejlova deca kako bi se upoznala i odala počast ovom velikom čoveku koji je skromno živeo. Tema razgovora je bila kako je čovek koga nisu upoznali uticao na njihove živote. I kako će i oni takođe uticati na slične načine na druge, jer je to jedini način da mu uzvrate za ovo velikodušno delo.

67361766_2420315628077354_50508415668353

https://www.facebook.com/radioaktivni.komarac/photos/a.608604112581857/2420315618077355/?type=3&eid=ARDQdm2Lxkofi4oHvZuFOwzlF2NFpHQUS_5tLsQmTMSxgAJ-tp3uIeHpqE4usJZsLxKQQUeYDgE0y5HP&__tn__=EEH-y.g

Share this post


Link to post
Share on other sites

Kao i ovom prethodnom, i ovom coveku da se klanjamo do zemlje, i jos i vise, jer je izvlacio ljude bukvalno iz samog pakla.
Veliki je Bog i cudesna su dela Njegova.

...

67527753_10157596059609742_8489537334864

https://www.facebook.com/269333284741/photos/a.10151861364014742/10157596059604742/?type=3&eid=ARBmhj4nuAhcwy-BZp2NVL7BQZ6jaH3DDzqHOd-Jr4Qe-S3hFS9TxL-2liaby3hYzYuD4HChMTWxHTIM&__tn__=EEHH-R

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 часа, obi-wan рече

Kao i ovom prethodnom, i ovom coveku da se klanjamo do zemlje, i jos i vise, jer je izvlacio ljude bukvalno iz samog pakla.
Veliki je Bog i cudesna su dela Njegova.

...

67527753_10157596059609742_8489537334864

https://www.facebook.com/269333284741/photos/a.10151861364014742/10157596059604742/?type=3&eid=ARBmhj4nuAhcwy-BZp2NVL7BQZ6jaH3DDzqHOd-Jr4Qe-S3hFS9TxL-2liaby3hYzYuD4HChMTWxHTIM&__tn__=EEHH-R

Nije skapirao da se arsenik koji im je sipao u caj ubajatio jos njegovoj babi od koje ga je i nasledio...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Kad su se Nemci iskrcali na Zakintosu 1943, posle kapitulacije Italije, SS major Berenc je pozvao gradonačelnika Lukasa Karera, i vladiku Hrizostoma. Dao im je 24 časa da mu spreme spisak svih Jevreja na ostrvu. U Solunu se spremao transport svih grčkih Jevreja za Aušvic.

H4jsxbD.jpg

Sutradan, gradonačelnik i vladika donose papir sa samo dva imena: njih dvojice. - Drugih Jevreja nema, gospodine majore. U toku prethodne noći, svi Jevreji na Zakintosu dobili su lažne lične karte i krštenice sa grčkim imenima i sklonjeni u grčke porodice na ostrvu.

idfERYm.jpg'

Godinu dana je Berenc slao patrole, pretio streljanjima, nudio novac - pokušavajući da pronađe bar jednog Jevrejina. Uzalud. Nijedna porodica nije izdala. Svih 275 Jevreja na Zakintosu je preživelo do britanskog iskrcavanja 1944.

Kad je u zemljotresu 1953. srušena sinagoga na Zakintosu, jevrejska zajednica je odlučila da je ne zida ponovo. Na njenom mestu podigli su dva spomenika - gradonačelniku i vladici. 1978. Izrael ih je proglasio "pravednicima među narodima", a ceo Zakintos "ostrvom pravednika".

MVjwptq.jpg
Извор: Твитер, @zorancicak

Share this post


Link to post
Share on other sites

Teri Foks - Motivacija za sve

U preko 60 država, 19. septembra se održava Teri Foks trka (Terry Fox Run), u spomen na jednog od najvećih podviga u 20. veku. Teri Foks je rođen 28. jula 1958 u Kanadi, Teri je bio među najupornijima u svemu što radi. Iako je bio visok jedva nešto preko 150 cm, uspeo je da uđe u košarkaški tim svoje škole. Voleo je svaki sport i bio je poprilično uspešan u svim, ali mu je trčanje bilo opsesija.
Marta 1977. otkriven mu je kancer kostiju, osteosarkoma. Lekari su mu rekli da će morati da mu amputiraju nogu, da će primati hemoterapiju i da su mu zbog napretka nauke u to vreme, šanse za uspeh sa 15% (kolike bi mu bile dve godine pre) u tom trenutku oko 50%.Bio je fasciniran činjenicom koliko su istraživanja u samo dve godine doprinela napretku u ovoj oblasti. Samo 3 nedelje nakon amputacije, već je hodao s veštačkom nogom. Nakon 14 meseci hemoterapije rešio je da uradi nešto čime će da pomogne ostalima i ujedno izrazi svoju zahvalnost napretku nauke. Noć pre amputacije, pročitao je članak o Diku Traumu, prvom čoveku bez noge koji je istrčao njujorški maraton. Svojoj porodici je rekao da će pokušati da ostvari isto – da istrči jedan maraton i da uskoro počinje sa višemesečnim pripremama. U stvari, imao je na umu nešto drukčiji plan. Avgusta 1977 je istrčao svoj prvi maraton, 10 minuta iza svih ostalih, ali dočekan aplauzom ostalih učesnika i publike na cilju.
Maraton nade
12. aprila 1980. u blizini mesta St. John na istočnoj obali Kanade, Teri je otpočeo svoju trku. Plan mu je bio da pretrči sa istoka na zapad Kanade, trčeći po jedan maraton dnevno, prenoseći poruku o važnosti istraživanja u borbi protiv raka. Cilj mu je bio da za svakog od tadašnjih 24 miliona Kanađana prikupi po dolar u istraživače svrhe. U početku je trčao po snegu, oluji, malo ljudi je znalo za ovaj poduhvat. Kako je vreme odmicalo, sve više ljudi je doniralo novac i dočekivalo ga i ispraćalo. Zbog ograničenja proteze koje je nosio, upale kolena, problemi sa tetivama i žuljevi su mu bili svakodnevica.
1. septembra 1980. Teri je bio prinuđen da stane zbog velikih bolova u grudima. Rak se vratio i otišao na pluća. Do tog trenutka Teri je uspeo da prikupi 1.7 miliona, pretrčavši 5373 kilometara za 143 dana.
Nakon što je objasnio javnosti razloge zbog kojih prestaje sa trkom, organizovan je veliki događaj s ciljem prikupljanja sredstava – tokom 5 sati, prikupljeno je preko 10 miliona. Do aprila sledeće godine, godinu dana nakon što je počeo svoj maraton nade, Teri je ostvario svoj cilj – prikupio je 24 miliona.
Umro je 28. juna 1981. Od tada do danas, Teri Fox fondacija je prikupila preko 340 miliona tokom Teri Foks trka. Ove trke uglavnom nemaju nagrade, majice, reklame, nisu formalne (budu od 5 do 15 kilometara) i jedino je važno učestovati. Sledeći put kada vam je teško da izađete napolje da trčite, malo je vruće, malo hladno, mrzi vas – setite se Terija.

Share this post


Link to post
Share on other sites
72124830_2789873011031566_29910653472027
M.FACEBOOK.COM

Манастир Жича❤️ Љубав непознатог момка који је својом руком штитио...

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Његово преосвештенство Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило, служио је Свету архијерејску литургију у Цркви Свете Тројице у Доњем Острогу у 18. недјељу по Духовима, 20. октобра 2019. љета Господњег, када наша Света црква молитвено прославља Свете мученике Сергија и Вакха – Срђевдан.       Саслуживали су му протојереј-ставрофор Бранко Тапушковић из Подгорице, протојереји Синиша Максимовић из Зворничко-тузланске епархије и Милош Шаренац из Београдско-карловачке архиепископије и острошка сабраћа протосинђел Сергије, јеромонаси Јеротеј и Владимир и јерођакони Роман и Зосима.   Молитвеном сабрању присуствовало је бројно монаштво и вјерни народ, а одговарала је острошка братија.   После читања зачала из Светог јеванђеља сабранима се обратио владика Кирило, тумачећи јеванђељску причу о рибарима и Господу Исусу Христу.   – Господ је ученике поучавао ријечима, али и чинио различита чудеса којима је њихову вјеру кријепио, све до тога времена кад су постали неустрашиви проповједници вјере у Спаситеља Господа Исуса Христа – казао је владика Кирило и нагласио да је све што се дешава у животу чудо, од рођења човјековог и доласка на овај свијет, као и цијели човјеков живот.   Људи понекад заборављају да је све што човјек има и са чим се сусреће дар од Бога, рекао је Епископ Кирило.   – Господ да би нас разбудио, да би нас укријепио у вјери, у ономе што је једино на потреби, Он показује нека специјална дјела да би нас извео из те свакодневице и да би нам показао да постоји и други живот. Односно, да смо ми створени, не само за овај привремени живот који је такође лијеп и пун чудеса, него да човјек заслужује и нешто више и да може да се удостоји нечег вишег, односно вјечног живота. Зато је Господ и својим ученицима показивао та нека специјална дјела, од којих нам проповиједа и данашње јеванђење о риболову – нагласио је владика Кирило, тумачећи јеванђељску причу о риболовцима, апостолима.     Посебну радост евхаристијском сабрању дало је присуство великог броја дјеце, која су, заједно са одраслима који су се постом, молитвом и исповијешћу припремали, примила Свету тајну причешћа.   На крају богослужења, владика Кирило је заблагодарио Високопреосвећеном Митрополиту Амфилохију што му је благословио да богослужи у острошкој светињи, Светом Василију Острошком који га кријепи на његовом путу, као и острошкој братији на гостопримству и братској љубави.     Захвалност му је узвратио о. Сергије, економ острошке обитељи, који је посебно нагласио мисију владике Кирила, који шири православље и Ријеч Божију у Јужној Америци, по Божијем благослову.   Заједничарење владике Кирила, свештенства, монаштва и вјерног народа настављено је за братском трпезом љубави.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од александар живаљев,
      ИЗВОР:РТС, WIRED
      АУТОР:КРИСТОФЕР РАЈАН
          Зашто су богати људи тако зли
      Жеља да се дистанцирате од људи који су сиромашнији од вас може се назвати „синдромом богаташког ђубрета“ (Rich Asshole Syndrome). Преносимо одломак из књиге Кристофера Рајана, „Цивилизовани до смрти: цена прогреса“ ("Civilized to Death: The Price of Progress"), објављен у часопису "Wired".
      Гари Ривлин је 2007. године за Њујорк тајмс написао текст о успешним људима из Силицијумске долине. Један од њих био је и Хал Стегер који је са супругом живео у кући од милион долара са погледом на Тихи океан. Вредност њихове имовине у том тренутку је износила око три и по милиона долара. Уз претпостављену разумну ренту од пет процената, Стегер и његова супруга били су у позицији да свој капитал уложе, и остатак живота, после тегобних година напорног рада, проведу уз редован приход од око 175 хиљада долара годишње.
         
      Међутим, уместо тога, како Ривлин бележи, Стегер је сваког јутра седао за свој радни сто и радио по 12 сати дневно, а викендом још додатних 10 сати. Овај, тада 51-годишњак је био свестан овог апсурда, али Ривлину је рекао да „Данас неколико милиона долара није исто што и некад“, вероватно мислећи на ефекте инфлације, међутим није био свестан како је богатство утицало на његову личност.
      „Силицијумска долина је препуна људи који би се могли назвати радницима-милионерима (working-class millionaires). Људи попут господина Стагера који на опште изненађење и даље раде тако напорно, потпуно су несвесни чињенице да су се већ обрели у друштву срећника. Међутим, многи тако остварени и амбициозни припадници дигиталне елите себе још увек не сматрају посебно срећнима, делом и зато што су окружени људима који су много богатији од њих, често неупоредиво богатији“, сматра Ривлин.
      После разговора са више руководилаца Ривлин је закључио да сви они доживљавају тих неколико милиона долара нагомиланог богатства као одраз њиховог скромног статуса у овом новом Златном добу, јер су стотине хиљада других накупиле много веће богарство.
      Сјајан пример овог парадокса био је и Гари Кремен који је као оснивач Match.com-a имао имовину у вредности од 10 милиона. Кремен је схватио замку у коју је упао.
      „Овде сви гледају људе изнад себе. Овде си нико и ништа са 10 милиона долара“.
      Поставља се питање, ако си нико и ништа са 10 милиона долара, са колико се постаје неко и нешто?
      Сада, можете да кажете „Баш ме брига за ове што се возикају својим приватним авионима“. И то би било у реду. Али, у томе је цака, ови момци су већ сј...ани. Стварно. Радили су до изнемоглости да би дошли до ових позиција. Зарадили су више новца од 99,99 одсто људских бића која су икада живела, али још увек нису мислили да су достигли место које им припада. Узалудност свог положаја како је они доживљавају сигурно неће наићи на разумевање и симптаије њихове родбине и пријатеља.
      Шта ако већина ових ђубрета (assholes) није богата по рођењу, већ су то постали захваљујући свом раду? Шта ако је безосећајност нужна карактеристика виших класа - назовимо то синдромом богаташких ђубради (Rich Asshole Syndrome) - и није последица тога што вас је одгајала армија озлојеђених дадиља, или сте имали превише часова једрења, или сте се предозирали кавијаром, већ је та мешавина разочарења што сте имали среће, а ипак се осећате неостварено. Научени смо да они који имају највише играчака побеђују, да је новац главни животни циљ.
      Али шта ако је ова стара прича само још једна од замки ове преваре у коју смо увучени?
      Шпанска реч aislar значи и „заштитити“ (to insulate ) и „изоловати“ (to isolate), што већина нас и чини што има више новца. Прво купујемо аутомобил да се више не бисмо возили аутобусом. Затим се селимо из стана да не бисмо били окружени тим досадним и бучним комшијама. На одмору одседамо у скупим, мирним хотелима, а не у претрпаним пансионима у којима смо до тада одседали. Новац нам служи да бисмо се заштитили од ризика, буке, непријатности.
      Али ова заштита се плаћа ценом изолованости. Удобност захтева да се одвојимо од случајних сусрета, нове музике, непознатог смеха, свежег ваздуха и случајних дружења са странцима.
      Истраживачи изнова и изнова закључују да је једина и најпоузданија претпоставка осећања личне среће осећање прихваћености у заједници. Током 1920-их, око пет одсто Американаца живело је само. Данас, по подацима Завода за статистику, више од четвртине, што је највиши ниво до сада. У исто време, употреба антидепресива се повећала за преко 400 процената у последњих двадесет година, а злоупотреба лекова против болова је достигла размере епидемије. Ова корелација не доказује да постоји узрочно-последична веза, али потврђује да су трендови ипак у вези.
      Можда је време да се преиспитају некадашње неупитне тежње за удобношћу, богарством и моћи.
      Боравио сам у Индији и тада сам први пут помислио да сам и ја богаташко ђубре. Путовао сам неколико месеци избегавајући просјаке што сам боље могао. Живећи у Њујорку, навикао сам да не обраћам пажњу на очајне бескућнике и психопате, али имао сам проблема да се навикнем на децу која су се окупљала око мог стола у уличним ресторанима и зурили у храну на мом тањиру. Повремено, конобар ди дошао и отерао их, али они би само отрчали мало даље на улицу и наставили да изгладнело зуре и чекају да останем без конобарове заштите, надајући се да ћу поделити који залогај са њима.
      У Њујорку сам успео да развијем механизме одбране од очаја са којим сам се сусретао на сваком кораку. Говорио сам себи да постоје социјалне службе које се баве бескућницима, да ће поклоњени новац сигурно искористити за пиће или дрогу, и да су вероватно сами одговорни за ситуацију у којој су се нашли. Али ниједан од тих механизама није радио по питању ове деце у Индији. О њима се нико није бринуо. Не постоји прихватилиште у које би се могли склонити. Ноћ су проводили на улицама, збијени једни уз друге како би се угрејали. Они сигурно не би протраћили поклоњени новац. Чак нису ни тражили новац. Само су буљили у храну на столу, а њихов изглед је недвосмислено говорио да се сигурно не претварају да су гладни.
      Не гледајте доле уколико нисте спремни да помогнете У пар наврата купио сам туце самоса и поделио им, али храна би нестала у тренутку, а око мене би се окупила још већа група клинаца (често и одраслих) који су ме додиривали рукама, молећиво покушавајући да ухвате мој поглед. Бројке су ми биле јасне. Новацем који сам потрошио за авионску карту од Њујорка до Њу Делхија, могао сам да из дужничког ропства извучем неколико породица. Новац који сам потрошио по њујоршким ресторанима током претходне године, био би довољан да се плати школовање неколицини од ове деце. Што је још горе, од новца који сам потрошио за путовање по Азији, вероватно бих могао да изградим и целу школу.
      Волео бих да могу да кажем да сам нешто од тога и учинио, али нисам. Уместо тога, развио сам психолошке механизме за игнорисање оваквих ситуација. Научио сам да не размишљам о стварима које сам могао да урадим, а знам да нећу. Научио сам да ни изразом лица не показујем да саосећам са њиховом ситуацијом. Научио сам да их прескачем по улици, не обазирући се да ли спавају или су мртви.
      Научио сам све ово јер сам морао - или зато што сам себи рекао да тако мора.
      Истраживање које су спровели научници са Универзитета у Торонту под руководством Стефана Котеа и сарадника, потврђује да су богаташи мање дарежљиви од сиромашних људи, али њихови резултати показују да закључак није да су они просто шкртији, већ да су захваљујући богатству развили дистанцу која, изгледа, прекида природан ток људске солидарности. Што је неко сиромашнији од нас, мања је вероватноћа да ћемо му помоћи.
      Коте је утврдио да су „појединци са вишим дохотком мање великодушни само ако живе у крају са великим економским и социјалним разликама или када се неједнакост, макар и у експерименталне сврхе, приказује као драстична“. Богаташи су били великодушни као и сви други када је неједнакост била мања. Ако особа којој је помоћ потребна изгледа као неко ко се не разликује много од нас, вероватније је да ћемо јој помоћи, али ако се економски и културолошки много разликује од нас, мање је вјероватно да ћемо јој пружити руку.
      Социјална дистанца раздваја богате и сиромашне, као што нас и многе друге ствари удаљавају једне од других, што је људима постало својствено још од освита цивилизације и успостављене хијерархије која је створена, зато нам је психолошки толико тешко да своју душу преобликујемо тако да може да игнорише изгладнелу децу која ти зуре у пун тањир. Морамо да ућуткамо унутрашњи глас који вапи за правдом и једнакошћу.
      Али, да бисмо ућуткали овај древни, урођени глас савести платили смо високу психолошку цену.
      Недавно ми је један добростојећи пријатељ рекао да се успех постиже тако што често говориш „да“. Али када постанеш успешан много чешће мораш да говориш „не“. Ако те људи из твог окружења доживљавају као имућнијег, много чешће ће ти се обраћати са различитим захтевима, понудама, молбама, без обзира да ли си у Силицијумској долини или на улицама Калкуте.
      Одбијање искреног позива у помоћ није природно за нашу врсту. Неуронаучници Џорџ Мол, Џордан Графман и Френк Кругер са Националног института за неуролошке поремећаје уз помоћ снимака магнетне резонанце доказју да је алтруизам дубоко усађен у људску природу. Њихови налази говоре да је алтруистичко понашање код већине људи изазивало осећај задовољства не због културолошких утицаја, већ због еволутивне архитектуре људског мозга.
      Кад су волонтери током истраживања интересе других ставили испред својих, активирао се примитивни део мозга који је обично повезан са храном или сексом. Када су истраживачи измерили вагалне (нервне) тонове (показатеље осећаја сигурности и смирености) код 74 предшколске деце, открили су да деца која су донирала жетоне за помоћ болесној деци имају много бољу инервацију, од оне која су све жетоне задржала за себе. Џонас Милер, водећи истраживач, наводи да ови налази сугеришу да нам „повезаност још од малих ногу даје осећај сигурности тако што бринемо за друге“. Али Милер и његови сарадници су такође открили да без обзира на урођену предиспозицију, емпатија је под великим утицајем друштвених околности.
      Деца из имућнијих породица делила су мање жетона од деце из мање имућних породица.
      Психолози Дачер Келтнер и Пол Пиф посматрали су понашање људи на раскрсницама и утврдили да су возачи скупљих кола четири пута чешће претицали од осталих возача у скромнијим аутомобилима. Када су истраживачи поставили пешаке да чекају да пређу улицу, сви возачи у јефтинијим колима су их пропуштали, док су ови у скупим аутомобилима у 46,2 одсто случајева настављали пут, чак и ако су успоствили контакт очима са пешацима који чекају. Неки други резултати ових истраживача показују да су богатији испитаници били спремнији да варају на тестовима и играма. На пример, Келтнер наводи да су имућнији испитаници били склонији да тврде како су победили у компјутерској игри – чак и када је игра била подешена тако да је добитак немогућ. Добростојећи испитаници су чешће лагали током преговора и користили неетичне изговоре, и лагали клијенте како би остварили имовинску корист. Када су Келтнер и Пиф оставили теглу слаткиша на улазу у лабораторију на којој је писало да ће све што буде преостало бити поклоњено деци у оближњој школи, утврдили су да су богатији узимали више слаткиша.
      Истраживачи са Државног института за психијатрију из Њујорка посматрали су 43 хиљаде испитаника и утврдили да су богати чешће излазили из продавнице не плативши него сиромашнији. Овакви резултати (као и понашање на раскрсници) могу да говоре да имућни мање брину због могућих законских последица. Ако знате да вам није проблем да платите доброг адвоката, пролазак кроз црвено светло или један неплаћени „Сникерс“, и нису неки претерани ризик. Али себичност има много дубље корене од ових. Више непрофитних организација позива се на независно истраживање које показује да људи који имају годишњи приход испод 25.000 долара, обично донирају нешто више од четири одсто, док они који зарађују више од 150.000 долара, донирају само око 2,7 одсто свог дохотка (и поред бројних пореских олакшица које им следују, а које не постоје за оне који зарађују много мање).
      Што је неко сиромашнији од нас, мања је вероватноћа да ћемо му помоћи Постоје разлози да се верује да је неосетљивост на патњу других у ствари психолошка адаптација на нелагодности коју узрокују екстремне разлике у богатству. Мајкл В. Краус и његове колеге утврдили су да људи вишег друштвено-економског статуса заправо теже тумаче емоције на лицима других људи. Није да их је било мање брига шта та лица поручују, већ су једноставно били слепи за знакове. А Кили Маскател, неуронаучница са Универзитета у Лос Анђелесу, открила је да мозак богатих људи показује далеко мање активности од мозгова сиромашних људи док гледају фотографије деце оболеле од рака.
      Књиге, као што су Змије у оделима: кад психопата иде на посао (Snakes in Suits: When Psychopaths Go to Work) и Тест за психопате (The Psychopath Test) тврде да се многе особине карактеристичне за психопате у пословним круговима високо цене: немилосрдност, друштвено прихватљиво одсуство савести, фокусираност искључиво на „успех“. Али, иако психопате могу бити идеалне за неке од најуноснијих професија, ја тврдим нешто другачије. Не само то да ће се безосећајни људи лакше обогатити. Кажем да богатство нагриза и оно мало срца што вам је остало. Другим речима, сугеришем да су богати испитаници који су учествовали у Маслателином истраживању научили да буду мање узнемирени док гледају фотографије болесне деце захвањујући богаташком искуству - као што сам ја научио да игноришем изгладнелу децу у Раџастану и мирно наставио свој одмор.
      У једној студији Екстремно богатство је штетно за све - посебно за најбогатије (Extreme Wealth is Bad for Everyone-Especially the Wealthy), Мајкл Луис примећује да „изгледа да проблем није у томе што људи који се налазе на овој пријатнијој страни неједнакости пате од неке моралне неспособности која им даје тржишну предност. Проблем узрокује сама неједнакост: она покреће хемијску реакцију код неколицине привилегованих. Утиче им на мозак. Зато је мање вероватно да ће бринути о било коме осим о себи или да ће искусити морална осећања потребна да би били пристојни грађани“.
      Емпатија је здрава
      Али на крају, мањак емпатије доводи до самодеструктивности. Доводи до социјалне изолованости која директно изазвива озбиљне здравствене проблеме, укључујући мождани удар, срчане болести, депресију и деменцију. У једној од мојих омиљених студија, Келтнер и Пиф одлучили су да се мало поиграју са популарном друштвеном игром, „Монополом“. Психолози су игру преуредили тако да је један играч од самог почетка имао огромну предност у односу на другог. У истраживање су укључили више стотина парова играча. Сви су у лабораторији бацали новчић како би се одредило ко ће у игри бити „богат“, а ко „сиромашан“. Насумично изабрани „богати“ играч почео је са двоструко више новца, сакупљао је дупло више сваки пут када је обишао круг и морао је да баца коцкице два пута, уместо једном. Ниједна од ових предности није била прећутана играчима. Обојица су добро знали колико је ситуација била неправедна. Али и поред тога, код „богатих“ играча почело је да се појављује понашање карактеристични за „богаташко ђубре“. Понашали су се арогантно, лупали су по табли својим фигурама, гласно славили своје успехе, чак су јели и више переца из чиније која се налазила на столу.
      После 15 минута, истраживачи су замолили испитанике да продискутују своје искуство током играња. Када је „богати“ играч тумачио свој успех, углавном је истицао своју изврсну стратегију, пре него што је био спреман да призна да је било готово немогуће да изгуби. „Закључили смо после више испитивања и хиљаде учесника из целе земље“, каже Пиф, „да што се нечије имовно стање више поправља, то саосећање и емпатија опадају, а осећање изабраности, заслужности и себичности расте“.
      Наравно, постоје изузеци од ове тенденције. Многи добростојећи људи имају довољно мудрости да избегну ове сурове струје које генерише њихово богатство без подлегања синдрому богаташког ђубрета (RAS), али такви људи су реткост и обично су скромнијег порекла. Можда разумевање ефеката које производи богатство објашњава зашто неки који су стекли огромно богатство, обећавају да га неће оставити својој деци. Неколико милијардера, укључујући Чака Финија, Била Гејтса, Ворена Бафета, обећали су да ће дати све или већину свог новца пре него што умру. Постала је славна Бафетова изјава да намерава да својој деци остави „довољно новца да не морају да раде било шта, али недовољно да не раде баш ништа“. Сличне намере изразили су и неки који се налазе нешто ниже на милионерској лествици. Према једном чаланку објављеном на CNBC.com-у, Крејг Волфи, власник компаније "CelebriDucks", највећег произвођача гумених паткица, намерава да милионе које је зарадио донира у добротворне сврхе, што је изненађујуће - али не толико колико чињеница да је неко могао да заради милионе производећи гумене паткице.
      Познајете ли некога ко пати од синдрома богаташког ђубрета?
      Можда му можете помоћи. Роб Вилер и његов тим са Универзитета Беркли, у свом истраживању су учесницима дали новац и затражили од њих да играју игре различите сложености које ће допринети „општем добру".
      Испитанике који су били великодушни њихове колеге су највише уважавале, поштовале и имали су већи друштвени утицај. „Налази сугеришу да ће свакога ко делује искључиво у свом властитом интересу околина избегавати, неће га уважавати, чак ће и омрзнути“, наводи Вилер. Келтнер и Пиф уочили су исту ствар. „У многобројним лабораторијским истраживањима смо открили да мале психолошке интервенције, мале промене ка људским вредностима, мали помаци у одређеним смеровима враћају осећање једнакости и емпатије“, наглашава Пајф. „На пример, подсећање људи на користи од сарадње или на предности заједништва, узрокује да богатији појединци постану праведнији као и сиромашни“.
      У једном истраживању, испитаницима су приказали кратак видео снимак од 46 секунди о сиромашној деци. Затим су проверили спремност испитаника да помогну непознатој особи која се нашла у лабораторији, а која је била у неком проблему. Сат вемена после гледања видеа, богати људи су били спремни да помогну у истом проценту као и сиромашни. Пиф верује да ови резултати показују да „ове разлике нису урођене или непромењиве“.
      Новац покреће свет Резултати Пифове студије се слажу са лекцијама које нам генерацијама преносе наши преци ловци-сакупљачи, чије је преживљавање зависило од развијања мреже међусобне помоћи. Разумели су да себичност води само у смрт: прво друштвену, а затим и биолошку. Док се нео-хобсовци муче да објасне постојање алтруизма код људи, други научници преиспитују њихову премису, питајући се има ли користи од себичности. Роб Вилер каже, „С обзиром на то колико можемо добити од великодушности, социолози се све мање питају зашто су људи великодушни, а све више, зашто су икада себични“.
      Деценије понављања поруке „похлепа је добра“ имале су за циљ да уклоне осећај стида повезан са уживањем у благодетима које настају захваљујући екстремној неједнакости. Ипак, осећање стида не нестаје јер су ове поруке у директној супротности са једном од најдубље усађених вредности наше врсте. Институције које покушавају да оправдају суштински противљудски (anti-human) економски систем изнова и изнова шаљу поруку да ће победа у игри новца донети добитнику срећу и задовољство. Али искуство наших предака старо око 300.000 година нам говори супротно. Себичност је можда од суштинског значаја за цивилизацију, али поставља се питање да ли за људе уопште има смисла да живе у цивилизацији која толико одступа од наше природне еволуције. 
                 
    • Од Логос,
      „Оно лијепо чега се сјећам су људи, који су били добри, благи, стрпљиви, који су претрпјели живот са мном. Заиста много чудесних људи, било да су најобичнији или они који су имали неку важну улогу у друштву... А онда долази безброј тих лијепих ствари - као што је ова свјетлост херцеговачког сунца. Топлина овог камена и зеленило Требишњице, Неретве и Брегаве. И то је мој живот и слика коју носим, што испуњава и моје очи и моје срце. Велика је то привилегија и радост имати такву једну слику и носити је ма гдје да човјек пође.“     Овако ће године свог епископског службовања у Херцеговини памтити владика Григорије.   Епископ Диселдорфа и цијеле Њемачке, којем ће сутра вече у Културном центру поводом 20 година епископства бити приређена свечана академија, у разговору за емисију „У сретање празнику“ нашег радија каже да су те двије деценије за њега биле „један трен, бљесак муње, један тренутак у коме се догодило милион разних чуда“.   Са непуне 32 године је постао владика и каже да је био веома млад за тако одговорну службу.   „Било је једно страшно вријеме, посљератно. Владика Атанасије се повриједио па смо сви били око тога заузети, бринули смо се како да живимо у новој ситуацији. И та брига је моју пажњу одвраћала од тога да размишљам шта ће сада бити, него из дана у дан смо ишли даље и гледали шта да поправимо, доградимо, урадимо. Али све то у једном интезивном односу са људима, младим људима - и то је помогло јер су они увијек добри сатрудници, саборци, и у том смислу, ја сам све то лакше носио и догодило се на крају нешто много лијепо. Овај град је најљепши град који ја знам у нашем народу, гдје наши људи живе. И не кажем ја то само, то сви кажу. Сад долазе и људи које ја шаљем из Америке, Њемачке... Ево, синоћ ми је био у гостима румунски владика, који је био одушевљен тиме како један мали град може бити толико лијеп“, испричао нам је владика Григорије.   У емисији Радио Требиња епископ Григорије је говорио и о својој новој књизи „Гледајмо се у очи“, која ће вечерас бити представљена у Мостару.   Тај позив на гледање у очи, каже владика, упућен је свима који имају воље да прочитају књигу. У њој су, додаје, текстови које је објављивао у новинама и часописима, интервју у којем казује о свом виђењу свијета и животу, а који је захваљујући околностима био буран, у предратном и послијератном времену.   „Ту је и блок интересантних бесједа које су настале током времена и под неким притиском и говоре о ситуацијама у којима сам се налазио. Говорио сам и у Сарајеву пред папом и у Дубровачкој катедрали, у нашим црквама - и одатле је извучено оно што је било најзанимљивије за издавача. И на крају у књизи постоји и наслов  'У огледалу', гдје људи који ме знају, пријатељи и познаници као што је бискуп дубровачки, муфтија мостарски, Дејан Бодирога, Богољуб Шијаковић, Вук Хамовић, говоре о мени. И то је велика част за мене, али са друге стране, некако нам увијек то огледало открива нешто што можда и сами не бисмо могли да видимо“, прича владика и каже да му је посебно задовољство што је увод написао академик Љубомир Симовић, наш велики писац и пјесник.   Епископ Григорије, између осталог, у емисији „У сретање празнику“ говори и о томе како се носи са похвалама, али и критикама и злурадим коментарима на свој рачун, да ли је у Њемачкој као човјек срећан... Разговарала Сунчица Пешић.     Извор: Радио требиње
    • Од Логос,
      У недељу 29. септембра, на празник Свете великомученице Ефимије, Његово Преосвештенство Епископ ваљевски г. Милутин уприличио је канонску посету дреновачкој парохији где је у Храму Вазнесења Господњег служио Свету Архијерејску Литургију.    Окупио се велики број верника уз свог пароха протојереја Милана Николића да дочека и поздрави свог Владику што је Преосвећеног посебно обрадовало. „Радостан сам што видим велики број људи што значи да имате Бога у себи“, рекао је сабраном народу у празничној беседи Епископ Милутин. Поред верног народа, Литургији је присуствовао и г. Мирослав Чучковић, председник Општине Обреновац. Појао је хор обреновачке цркве Силаска Светог Духа на Апостоле. По повратку из Дрена Владика Милутин је обишао радове на хидроизолацији у манастиру Грабовац.     Извор: Радио Источник
    • Од Логос,
      Репортер „Новости“ на успону ка Атону, са поклоницима током Преображења, највећег празника Свете Горе. Врх Атосa је циљ поклоника из целог православног света на дан „када се преображавају вода и гора“     ЗВЕЗДЕ се ковитлају као безбројни ројеви свитаца када их посматрате у ноћи уочи Преображења, 19 августа, са Атона, врха Свете Горе Атонске, док се под ногама таласа светломодро море облака које гони ледени ветар. Тамно плаветнило ноћи пред зору потискује пурпурна плима која надире са источног хоризонта. Из ње се рађа ватрена кугла Сунца која расте и чији сјај постаје све снажнији. Све док снага блиставе беле светлости не постане неподношљива за људске очи, њу пожудно упијају поклоници на врху Атоса, стојећи испред црквице посвећене Преображењу.   Управо тако се у Библији описује опчињеност апостола који су посматрали Христа на гори Тавор, када им се први пут указао у свом божанском облику, као чисто светло.   Зато је за православце Атос „други Тавор“, на чијем врху се може у дане празника доживети непосредан додир са Богом. Ни после целоноћног бдења поклоници не дају да их савлада исцрпљеност и не падају у сан у врећама за спавање које су расули као чауре лептирова по вртоглаво високом стењу.   Јер, мистика не нестаје ни када јутро одмакне и Сунце се подигне високо. Тада сенка Атона на пучини Егејског мора оцртава савршен троугао, баш онакав каквим се у хришћанској симболици приказује Бог и његово „Око недремано“.   Није потребно да будете религиозни мистик да бисте осетили дубоко и исконско узбуђење пред овим призорима и разумели зашто људи дуже од 1.000 година преваљују тешку стазу којом са нулте тачке на нивоу мора стижу до 2.033 метра високог врха Свете Горе, да би уживали у призорима непрестаних и брзих преображаја природе око себе.   Они долазе различитим путевима до почетка коначног успона на мермерну пирамиду Атона, јер сваки део најисточнијег „прста“ полуострва Халкидики има своју симболику и споменике.   Репортер „Новости“ се, истражујући ходочасничке путеве, упутио мало познатом стазом између пећина испосница у којима су тиховали светитељи Атанасије Велики, утемељивач првог светогорског манастира Велике Лавре и Нил Мироточиви, из чијих су моштију, по овдашњој легенди, текли слапови мира од кога је мирисало и море.   Овај уски пут којим пролазе готово искључиво усамљени монаси Светогорске пустиње пружа се дуж око километар дугог одрона који је настао после катастрофалног земљотреса у ком се цео бок планине на западној обали полустрва изломио у огромне громаде. Оне су се котрљале ка мору и у једном тренутку стале, али њихова равнотежа уопште не делује убедљиво. Утолико је невероватније када се крочи на стазу коју су у камену одрона угазила само стопала генерација монаха и копита ретких мула који овуда прођу. Када око пролазника уочи како из камена вире шипке дебеле арматуре, чији нагиб показује да се камење ипак помера, једина мисао која ходочаснику пада на памет јесте: „Помози Боже“.   Монах Игнатијус из усамљене келије Светог Нила прелази овај пут готово свакодневно, савршено сталожено, и са осмехом објашњава да Бог баш на оваквим местима показује колико брине о људима. Није забележено да је ико страдао на овој језивој стази.   Она се завршава не ветровитим превоју Чаири, испод врха обраслог густим растињем, у ком живи један од „невидљивих“ монаха који су се потпуно одвојили од света. Он се не може видети како пролази овуда у доба празника, када бескрајна колона налик мравима који се пењу у мравињак, хрли безбедном пешачком магистралом дуж обода шуме ка врху Атон. На њој се може чути невероватна мешавина језика целе православне васељене: грчког, српског, руског, украјинског, грузијског, румунског, молдавског… Али није реткост чути ни енглески, немачки, италијански… Преображенски успон на Атос је постао од православног ходочашћа велики живи споменик људске цивилизације.   ОТКРИВАЊЕ ГРАНИЦЕ   Поклоници свих генерација, од десетогодишњака до седамдесетогодишњака, улажу уочи Преображења последње атоме снаге да се по августовској врућини попну до црквице на планинском врху и проведу ноћ, на температури блиској нули, у молитви до свитања.   – Људи овде траже своје границе да би их превазишли. То је тајна Атоса – кратко је прокоментарисао монах у гојзерицама из колоне која је вијугала дуж стрме стазе по оштром камењу.     Извор: Митрополија црногорско-приморска

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...