Jump to content
Претражи у
  • Још опција
Прикажи резултате који садрже
Прикажи резулте из
Guest

Александар Милојков: Црква на удару духовних шарлатана

Оцени ову тему

Recommended Posts

Guest

Време је Васкршњег поста, много православних хришћана не придржава се истог, ретко иде у цркву и нема свог духовника. О вери се информишу читајући на интернету. Зашто је ситуација таква и због чега доста тога у вези са вером поступамо по моделу „Ваља се!“, ексклузивно за Србин.инфо, говори професор верске наставе, мастер теологије и докторант на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, господин Александар Милојков.

Господине Милојков, зашто је пост од изузетног значаја за нас православне хришћане, с обзиром на то да претходи Светој тајни исповести и Светој тајни причешћа на Светој Литургији?

Пост је једно од средстава која нам помажу да остваримо циљ. Исто то је и исповест или покајање. Циљ је сједињење са Христом, као догађај Свете Евхаристије.

Untitled-2-01-700x437.jpg

Пост није само уздржавање од хране, већ првенствено уздржавање од лоших дела. Пост је наша вежба да од грамзивих индивидуалаца и егоиста постанемо личности – бића заједнице, у општењу са ближњима и Богом. Да не поједемо једни друге, то је главна порука и поука поста.

Колико је Црква битна и неодвојива од православне вере?

Нема вере православне без и мимо Цркве. Онај коме Црква није мајка, томе ни Бог није Отац. Ми се не спасавамо некаквим интелектуалним разумевањем вере коју исповедамо, већ тако што се сједињујемо са Христом. А то сједињење бива у тајни Цркве која је Тело његово, у тајни Свете Литургије. Оно што исповедамо, ваља да у тој тајни и живимо. Без тог живота нема спасења. Христос је то јасно и рекао: „Заиста вам кажем: ако не једете тело Сина Човечијега и не пијете крви његове, немате живота у себи.“ (Јн 6,53).

Да ли је могуће себе назвати православним хришћанином, а Божју кућу избегавати у широком луку уз изговор да је у истој „завладао“ екуменизам?

Нажалост, данас често вера православна уме да се претвори у идеологију. У борбу за неко „схвтатање“ учења вере, без суштинске црквености, па чак и против Цркве. Многи себи дају за право да се стављају у улогу судије, да дискутују и просуђују о теолошким питањима немајући ни елементарне компетенције. То је једна права пошаст прелести. Њено погубно деловање је што неке који говоре и неке који их слушају, удаљава па и потпуно одваја од Цркве. Они не знају да је мера да ли си „на правом путу“ то да ли си у јединству са Црквом. У јединству са конкретном, живом, канонском Црквом као литургијским догађајем, а не са некаквом виртуелном црквом, која није ниште друго до умишљај прелашћеног (=духовно обманутог) ума.

Питање екуменизма је једно од питања где се показује ово о чему говоримо. Прво, они који су за и они који су против екуменизма, очигледно немаји једнаке појмове екуменизма. Једни очигледно екуменизам схватају као синкретизам. Односно, као тежњу да се направи једна целина, помешана од суштинских разлика, без икаквог настојања да се дође до једне, заједничке вере. Свакако, такав екуменизам је свејерес, по речима Светог Аве Јустина Ћелијског.

Но, да ли наша помесна Црква, која, као део васцеле Православне Цркве, активно учествује у дијалогу са римокатоличким и другим хришћанима, има на уму такав појам екуменизма? Онај ко се потруди да узме и прочита званична документа екуменских дијалога, ко се потруди да чује ставове наших епископа и теолога који у том дијалогу учествују, видеће да наша Црква нема такав појам екуменизма, где би он значио синкретизам. Напротив, баш зато што екуменизам не може да буде синкретизам, дијалог се и води. Јединство ће бити могуће само ако нестану разлике које су и довеле до раскола. Дакле, само ако дођемо до заједничке вере.

Верујући људи треба да имају поверења у своју Цркву и да се моле за своје архијереје и свештенике. Цркву, упркос свим нашим слабостима, води Дух Свети. По речима Христовим, ни врата је паклена неће надвладати (Мт 16,18). Сваки подстрек да се Црква напушта зато што је „истина“ негде тамо, код некаквих „истинитих“ православаца, није ништа друго него душепогубна ђаволска обмана. Непријатељ рода људског има само један циљ у свом противљењу Богу – да погуби његово вољено створење, човека. Одвајање од Тела Христовог јесте као кидање телесног уда. Такав уд више нема своју функцију, јер је одвојен од тела. Тако одвојен, он умире и почиње да трули, ширећи смрад и заразу и, као такав, претећи да зарази и у смрт одвуче свакога кога се дотакне.

 

 

 

slavica-mojsin345-300x300.jpg

ауторка интервјуа: Славица Мојсин


На литургији, спомиње ли мој свештеник свог и мог владику? Спомиње ли мој владика патријарха? Спомиње ли мој патријарх друге православне патријархе и архиепископе? Јесу ли и моји служитељи помињани од других служитеља? Чујем ли имена тих који се помињу? Ако у свом литургијском животу видите и чујете ове јасне евхаристијске везе општења помесних Црква, то је знак да сте у једној, светој, саборној и апостолској Цркви. Уколико се ваша „црква“ завршава на општењу са самом собом, склањајте се. То је зборница сатанина. Склањајте се, макар у њој видели савршени подвиг, макар видели и чуда. Јер, и ђаво не једе и не спава, а и чуда му нису страна.Данас је много откинутих удова који се издају за учитеље вере и духовнике. То су мртваци који у смрт повлаче и многе око себе. Препознаћете их по томе што вас позивају да напустите Цркву, лажући вас да је Црква тамо негде код њих, ван својих канонских оквира и јасног литургијског општења. Понудиће вам и показати својим примером велику аскезу, лажно смирење, подвиг достојан дивљења… Али, по речима Христовим, чувајте се да вас не преваре (Мк 13,5). А неће вас преварити ако себи поставите ова питања: јесам ли у Цркви? Ако јесам, где ми је помесна Црква? Да ли сам у јединству са другим помесним Црквама? Да ли сам у јединству са другим православним народима и њиховим Црквама?

Екуменизам је свејерес, по речима Светог Аве Јустина Поповића. Ове речи верници често доводе у везу са не одласком у Цркву, због по њиховом мишљењу одређених свештеника и владика, несхватајући суштину речи поменутог светитеља. Како то тумачите?

У контексту горе реченог. Екуменизам који би подразумевао синкретизам био би ништа друго него свејерес (синтеза више различитих јереси у једну свеопшту јерес). Међутим, не треба одбацивати саму идеју дијалога, као напор да, по речима Христовим, сви једно буду. Наравно, то подразумва јединство вере. Појаву евентуално другачијег појма екуменизма код појединаца у Цркви треба критиковати. Свети Ава Јустин је то управо и чинио. Али, прво треба бити компетентан за критику. Потребно је одређено теолошко знање. Затим, потребно је да се критика не претвори у разградњу Цркве. Ава Јустин је пример за обоје. Био је теолошки итекако компетентан, а у критици није разграђивао Цркву и није му падало на памет да је и сам напушта и да се прикључује или оснива неку „истинитију“ православну цркву. Ми данас имамо многе критичаре који су далеко од било какве компетенције.

Имамо проблем не надимања знањем, већ надимања незнањем. Да невоља буде већа, ти „критичари“ не само што себе удаљују од Цркве, већ и друге вуку за собом, подстичући верујући народ на одбијање комуникације са својом Црквом. Тиме сеју смртни раскол, који ни крв мученичка не може опрати. Највећи грех је грех против јединства Цркве. То је она хула на Духа Светога, коју помиње Христос, а која се неће опростити. Дух Свети је Дух заједнице. Тамо где је Он, тамо је јединство многих у једно Тело Христово. Они који разједињују Цркву, раздиру Христово Тело и врше неопростиву хулу на Духа Светога.

Јер, оно што Дух Свети сједињује они разједињују. Наши верујући људи треба да знају да се Црква не налази у идеологији, нити у тумачењима вере појединаца, ма колико она била „слатка“, „привлачна“ и „убедљива“. Црква се налази у заједници и општењу, јер Црква јесте заједница и општење многих удова у једном Телу Христовом. Када кажем заједништво, мислим на конкретну, живу Цркву – на наше парохије и епархије. Само се кроз ту заједницу увезујемо у једно Тело Христово.

Добар духовник мора бити и добар психолог, те не чуди податак да су свештена лица често виђена на Београдском сајму књига управо на штандовима, где се продају књиге психолошког штива. Намеће се логична констатација, да би свако од нас требало да има свог духовника са којим ће се посаветовати у вези са свим животним недаћама. Зашто поједини верујући Срби и поред те чињенице рађе бирају да следе ставове, на пример, др Мирољуба Петровића, са којима су упознати преко You Tube?

Да, духовник је потребан као наш руководитељ у духовном животу. Нарочито када смо на самом почетку свог литургијског живота. По могућности, тај духовник би требало да буде наш парох. Онај који нам долази у дом, који нас крштава, венчава, исповеда. Не треба одбацивати свог пароха и своју парохију, тражећи „светија“ и „духовнија“ места. У свакој парохији, на свакој Светој Литургији, присутан је један и исти Христос. Зато је бесмислено говорити да постоји негде већа светиња од наше парохије.

Наравно, то не значи да не треба некада отићи и у неки други храм или манастир. Али, неки наши верујући су се претворили у духовне скитнице. Они трагају за неким ванредним светињама – за светим моштима, чудотворним иконама и сл. Заборављају да је „један Свет, један Господ Исус Христос, у славу Бога Оца“, а да од њега све свето добија светост, па и свете мошти и свете иконе. А њега, извор светости, светост саму, имају управо у својој парохији – на Светој Литургији.

Неки други, како сте рекли, трагају за неким, назвао бих га, инстант православљем. То су они који желе да брзо и лако постану „учени“ „супер православци“. Њихова духовна „литература“ су мањи или већи број, питај Бога чијих, цитата са интернета. Њих не занима истина, они траже цитат који ће, макар привидно, да подржи оно што већ и унапред мисле. То је типичан секташки, sola Scriptura, приступ вери. Наравно, уз то иду и квази учитељи и квази духовници, који нуде баш таква инстант, бомбастична и ефектна решења. Зашто то људи раде? Ваљда због тога што је тако лакше. Ми и живимо у времену где нам се за све нуде брза, кратка и одмах употребљива решења и информације.

4-13-300x288.jpg

Александар Милојков

 

 

 

 

 

 

 

Са таквим „решењима“ најбрже и најлакше ћете одати утисак стручњака. Пошто се већина понаша као ви, готово нико и неће приметити да се ради о шарлатанству. „Почешите“ људе кратко и ефектно тамо где их „сврби“ и добићете публицитет. Господин којег сте поменули управо тако наступа.

Он „чешка“ Србе тамо где им највише прија – по њиховом националном, културолошком и идентитетском питању. Зна он да Србима та прича итекако прија и да ће је многи „прогутати“. Међутим, многи од тих који „гутају“ не знају да ће уз тај укусни мамац прогутати и веома опасну удицу.

Какво је Ваше мишљење о ставовима које заступа др Мирољуб Петровић? Колико и да ли одступају од православне вере?

Као православни теолог, тврдим да је његово тумачење вере, хришћанства и Цркве дубоко неправославно, чак секташко. Има ту уочљивог псеудо протестантског, адвентистичког (суботарског) приступа вери. Човек који не исповеда сагласно са Црквом: Причешће, Богородицу, поштовање Светих и њихових моштију, поштовање часног Крста, светих икона, није и не може бити православан. Такође, његов приступ Старом Завету, као и његово схватање односа Старог и Новог Завета, потпуно су неправославни. Затим, његово довођење у везу вере и науке, итд. Оно што господин Петровић потура као православље нема никаквих додирних тачака са самим православљем. Али, Срби се „пецају“ на његове приче о теократији, Цару Душану, морализму, не примећујући да им је литургијски живот заменио идеологијом.

Недавно је спречана његова трибина у Обреновцу у организацији Цркве. Ко и зашто даје кредибилитет и самим тим простор при Цркви господину Петровићу, чији интереси стоје иза тога?

Кредибилитет дају, са једне стране, нецрквени и теолошки неписмени људи. Они који су хришћанство разумели као идеологију, која треба да им створи тоталитарно друштво, у којем ће нормативне бити њихове идеје. Таквих, нажалост, није мало. Српско хришћанство болује од нецрквености. Православци без Свете Литургије, оксиморон. Са друге стране, кредибилитет дају и они од којих би се то најмање очекивало и који такав луксуз не би смели себи да приуште. То су они који би требало да поучавају друге у вери, наши свештенослужитељи (наравно, не генерално, већ појединци). Луксуз који помињем је луксуз незнања и луксуз неинформисаности и необавештености. Оба луксуза су недопустива. Недопустиво је да одсуствује теолошко образовање наших свештеника.

Онај коме се прича Мирољуба Петровића учини релевантном, тај нема православно теолошко образовање, па макар имао дипломе наших образовних институција. Суштински, он је теолошки полуписмен или неписмен. Болно звучи ово што кажем, можда и преоштро. Али, ствар је алармантна и отрежњење је хитно потребно. Постојање тог, првог луксуза, говори о кадровској кризи у нашој Цркви. Надамо се да та криза није ширих размера, али и ма колико мала и локална била, недопустива је. Такође, недопустиво је да свештеници буду необавештени и неинформисани шта говори и шта заступа неко кога доводе на трибину у организацији Цркве.

Није ово гушење слободе говора. Има господин Петровић право да мисли и говори шта жели. Међутим, Црква мора водити рачуна да се под њеним кровом и именом пласирају садржаји који су достојни саме Цркве и сагласни са њеним учењем и њеном мисијом. Јер, говор у Цркви јесте духовна храна онима који су у Цркву и под окриље њеног имена дошли да се нахране, верујући да је та храна са црквене трпезе. Недопустиво је да се онима који су дошли ради хлеба сервира камен. Црква оваквим непромишљеним поступцима доприноси антицрквеној манипулацији према свом верном народу. И зато наши свештенослужитељи имају велику одговорност и немају права на овакве пропусте.

У последње време доста је експониран у медијима, иако је до скоро у својим предавањима апострофирао да се телевизија не сме гледати. Да ли је овако његово медијско иступање осим што је контрадикторно и циркузантско, знајући у којим телевизијским емисијама је гостовао и какве је одговоре давао?

Његов наступ и садржај његове приче су пун погодак за тзв. „жуту штампу“. Он потпаљује масе, а то се добро продаје. Медији су просто осетили тај комерцијалан моменат, који је за њих пресудан. Ако би даље наступао као шоумен и забављач, мислим да бих и сам постао фан господина Петровића. Има он дара за то.

Да ли можемо уједно следити Савине стопе, светитеља и првог српског архиепископа, који је код Срба установио слављење славе и узимати за озбиљно Петровићеве ставове?

Кратко и јасно – НЕ. Ко у причама Мирољуба Петровића тражи и изграђује своје православље, промашио је смер кретања.

 

View full Странице

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
МОДЕРАТОР

Хвала Александру Милојкову на одријешитој ријечи по оној Спаситељевој : Нека ваша ријеч буде "да,да" и "не,не". Много је благодатније не прећуткивати духовна застрањења, сопственог и спасења ближњих ради, него остављати да вријеме све рјешава, као да је историјско вријеме критеријум Истине.

Дај Боже, да се и други теолози придруже смјелим и смисленим наступима господина Милојкова.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

Коначно неко из Цркве  да каже о погубности делатности Мирољуба Петровића, у вихор ове еуфорије зване ''Да обновимо Душаново царство''. Народ неук, те му већина прича о вери одма буде примамљива, да се више трдуимо д аупознамо своју евру, боље би нам било. Шкрињу премудрости држимо затворену, а  хитамо шкрињи пуну лажима.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

Ћераћемо се још. :)

Хвала Вам на подршци.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

Odlično čista voda teologije koja razbistruje .

Ovo sa gospodinom Miroljubiv je zanimljiva pojava , mislim da bi se i od njega moglo dosta naučiti  o načinu i metodama kako zainteresirati one vjernike koji su udaljeniji od Crkve.

Nešto slično imamo mi katolici kod karizmatika , koja je nova pojava u crkvi i okuplja veće mase teološko nepismenih i udaljenih od Crkve. Njihov zadatak je privući te udaljene , koristeći i neke teološki gledano i neozbiljne metode npr. čuda ozdravljenja , govori u jezicima...To su čitavi stadioni zainteresiranih za koje onda treba velik broj obrazovanih teologa da ih usmjeri a što je na žalost neizvedivo te je i to jedan od problema.

Moje mišljenje je da bi ovu bistru vodu trebalo tim udaljenim omogućiti ,koristeći sva razumski sredstva .:)

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН
1 hour ago, kopitar рече

mislim da bi se i od njega moglo dosta naučiti  o načinu i metodama kako zainteresirati one vjernike koji su udaljeniji od Crkve.

Господин прича будалаштине. Црква не може да користи такве метода, па макар оне и биле многима привлачне.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН
пре 26 минута, Александар Милојков рече

Господин прича будалаштине. Црква не може да користи такве метода, па макар оне и биле многима привлачне.

Siguran sam da si shvatio što želim reći , ali te i razumijem jer moraš biti oprezan.

Misliš da papa Franjo glumi klauna jer u tome uživa ili o Đurović reskirajuci da ga oficijelna crkva drži za budalu..Fra Bojić u Hrvatskoj itd. 

Zašto su sinovi svijeta snalažljiviji od sinova svijetlosti?

Očigledno jer su prema svome cilju oduševljeni od nas vjerni koji se bojimo sve izgubiti ( čast , ugled , materijala sredstva poradi našeg cilja Bogočovjeka.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

Он прича о каменовању, а зна се шта је Христос рекао за каменовање. Остао је он у Старом завету, ако и то може да се каже.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

Сјајан текст ! Све похвале за Александра. Желео бих да признам и исповедим то да сам и сам био обманут од стране Мирољуба. Све се дешавало још у самом почетку мог приласка Богу и Цркви. И оног тренутка када сам приметио да морам да бирам између те јереси и православља (и ако га тада нисам познавао у довоњној мери), када сам дошао у ситуацију да сам смушен када треба да целивам иконе и да поштујем свете мошти, завапио сам из дубине душе Господу да ме он упути Истини и постави на прави Пут. И одговор је стигао брзином муње. Околности су се тако удесиле да је све показивало на Цркву нашу православну и није било никакве дилеме којој ћу се страни приклонити. Свим срцем благодарим Господу што ме је извадио из чењусти те јереси - врло опасне и лукаве.

Нека Господ Бог просветли све оне који су подлегли овом опасном и погубном учењу и нека их изведе на прави Пут истините вере наше. Амин.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

Odličan tekst! :-) kao pripadnik mlađe populacije, nažalost, stvarno mogu da posvedočim koliko se mladi vernici, kolokvijalno rečeno, "lože" na Petroviće, digitalne anđele i slično, doživeo sam da sam video da je sam profesor veronauke promovisao takve "duhovnike".....
koliko god ovo blagodarenje na pravoslavnom forumu zvučalo čudno, hvala Bogu, išao sam na građansko.....

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН
пре 2 минута, MiguelAngel94 рече

Odličan tekst! :-) kao pripadnik mlađe populacije, nažalost, stvarno mogu da posvedočim koliko se mladi vernici, kolokvijalno rečeno, "lože" na Petroviće, digitalne anđele i slično, doživeo sam da sam video da je sam profesor veronauke promovisao takve "duhovnike".....
koliko god ovo blagodarenje na pravoslavnom forumu zvučalo čudno, hvala Bogu, išao sam na građansko.....

Такође, као припадник млађе популације могу да кажем да је Мирољуб направио прави бум, поготово код национално опредељеније омладине, као неко ко заступа националне и традиционалне ставове. Ти углавном Цркву схватају као фолклорно удружење.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН
пре 7 минута, Страле рече

Такође, као припадник млађе популације могу да кажем да је Мирољуб направио прави бум, поготово код национално опредељеније омладине, као неко ко заступа националне и традиционалне ставове. Ти углавном Цркву схватају као фолклорно удружење.

naprostija formula kako privući prosečnog mladog Srbina: daj mu grupni identitet, ubedi ga da je samom činjenicom da pripada tom identitu, a ne svojim zaslugama, zaslužio privilegovani VIP pass do Boga, daj mu šta da mrzi, ne prekori ga za požudu, sujetu i agresivnost i to je to :/ reš pečen :/

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН
пре 10 минута, MiguelAngel94 рече

naprostija formula kako privući prosečnog mladog Srbina: daj mu grupni identitet, ubedi ga da je samom činjenicom da pripada tom identitu, a ne svojim zaslugama, zaslužio privilegovani VIP pass do Boga, daj mu šta da mrzi, ne prekori ga za požudu, sujetu i agresivnost i to je to :/ reš pečen :/

Овом народу (наравно не у целини, али у неком делу) као да није јаснод а је већи изазов прихватити некога, а не мрзети га.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      На дан када се Православна црква сећа приче о блудном сину, када се припремамо за почетак Великог поста слушајући о сину који се враћа у загрљај оцу, имали смо прилику да у Храму Вазнесења Господњег у Чачку, угостимо предавача из Краљева протонамесника Александра Јевтића. Наш уважени гост одржао је предавање на тему „Савремене теме о слободи пред изазовом поста“. Предавача је најавио јереј др Слободан Јаковљевић.     Предавач је истакао да још од периода Другог светског рата и спознаје о страшној деградацији човека у то мрачно време, постоје одређене тежње које за циљ имају да нагласе људску слободу и очувају људски лик од злоупотребе и негације. Универзална декларација о људским правима из децембра 1948. део је тих залагања. У међувремену, свет је допустио да слобода изнедри различита застрањења. Црква, као чувар аутентичних људских вредности повучена је у неки други план, иако су теолози имали значајну улогу 1948. у формулисању агенди о људским правима из угла учења о лику Божијем у сваком човеку. Учењу о вредностима и достојанству човека, о подобију Божијем које се задобија или губи, није било места у свету новооткривених „слобода“. Хришћанство је окарактерисано као непријатељ и узурпатор слободе и људских права, иако је оно свету све време сведочило истиниту слободу синова Божијих и право да се чак буде Бог по благодати (не по природи, како су то хтели просветитељи и разни каснији човекобошци).     Још од античке Грчке и раног хришћанства постојао је проблем схватања да је Бог постао човек, јер је античком човеку било неприхватљиво то мењање стања из вишег у ниже биће. Управо је тај чин божанске присутности у нашем свету доказ Божије слободе коју Црква проповеда и на коју позива човека. Основни циљ је да се сачувамо од падања у самовољу. Али, како је то могуће? Црква није та која негира слободу, она са великим поштовањем негује реч слобода, али слобода као подвиг а не слабост повлађивања својим манама.   Отац Александар је даље навео примере из Предања Цркве. Могли бисмо рећи, позивајући се на Нови Завет: где је Дух Свети, ту је слобода или спознајте истину и истина ће вас ослободити. Прави пример слободе јесте драматична ситуација у којој Богородица прихвата, поред свих опасности од јеврејског Закона, благу вест од архангела Гаврила да ће родити Сина Божјег без учешћа мужа у чину рађања! Свети Оци су исписали много редова о слободи. Можда се најбоља синтеза и објашњење налази код Светог Максима Исповедника, који је истакао разлику природне и гномичке воље. Суштина овог разликовања се налази у схватању да сам чин избора између добра и зла није највиши домет слободе, већ је то чињење по вољи Божијој.   У наставку, предавач је говорио о посту као борби са палом природом и властитим егом, одстрањењу свих „вишкова“, као и смрти старог палог начина постојања (чак је и Велики пост изворно настао као припрема за крштење на Велику суботу, пролазак/пасху кроз смрт Христову за нас и учествовање у Васкрсењу) Истакао је поуку Светог Марка Подвижника о томе да се врлине међу собом односе као мајка и ћерка – ланчано су повезане. Исто је и са пороцима. Зато ништа не смемо олако схватати нити потцењивати. Уколико желимо да наш ум и жеље усмеримо и управимо на хришћански пут, Свети оци су још давно рекли да су три битна поља човековог бића: же(лате)љни, умни и афективни (паралела овоме је научно истраживање о нервном систему са: сензорним, централним и моторичким делом).   Велики изазов модерног доба, који нам даје лажан осећај и привид слободе јесу друштвене мреже и модерни видови комуникације. Уплетени у све те мреже долазимо у опасност да поклекнемо, изгубимо своју слободу и потпаднемо под утицај туђег мишљења о нама. Са друге стране, поред злоупотребе друштвених мрежа имамо велико искушење и злоупотребу различитости. Не прихвата се богомдана различитост у односу на друге, него се приступа чак и промени пола, а управо је то исказивање „различитости“ на тај начин злоупотреба слободе коју нам је Господ дао.     Такође, предавач је нагласио да морамо правити велику разлику између поста и дијете. Иако делују као да деле слична средства, циљ им је различит. Дијета се заснива на култу тела, дакле сујете. Са друге стране, пост представља наш слободни покрет којим се окрећемо и управљамо ка Заједници са Богом. Да бисмо постигли ту заједницу, уз пост се од нас очекују и добра дела, милосрђе, исказивање своје слободе, али кроз прихватање слободе и оног другог. Козметичка индустрија и естетска хирургија покушавају да нас слажу да нисмо смртни. То је потиснута жеђ за вечношћу, али извитоперена- на бази човекобоштва, уместо богочовечанства. Однос Цркве према телу се најбоље изражава кроз исповедање очекивање васкрсења мртвих, али и кроз монашку изреку: Ми нисмо убице тела, већ убице страсти.   У светлу савремених друштвених токова, предавач је говорио и о односу слободе и поста према психологији (где је основна замка самозатвореност ега и неотвореност за Бога), етичким и полним застрањењима (где се заборавља да је природа оболела, као и да навике постају нова природа, али и да је Црква болница која налажући епитимије даје терапију онима који хоће да се лече од духовних болести, а не да их проглашавају духовним здрављем), изазову капитализма и међуљудских односа (богатству које не познаје ближњега, али и неправедне и немилостиве води далеко од Бога и вечног живота), националном питању (свести о (не)припадности народу и Цркви), васпитању деце (примером и молитвом, а не куповином модерних телефона и непосвећеношћу), болестима зависности (алкохолизму, наркоманији, шопингхоличарству  и много чему другом).   Не смемо дозволити да нам лоша навика постане друга природа. Наш највећи задатак, према Светом Исаку Сирину, јесте да усмеримо своју вољу ка Богу, а Он ће дати снагу да испунимо оно што се од нас очекује ради спасења. Уколико смо спремни да се молитвом и постом препустимо спознаји Господа, Бог ће нам дати снаге да истрајемо. То је изворна слобода, која подразумева храброст и снагу да будемо бољи од себе самих. У Цркви се дарује благодат којом се спасавамо и остварујемо замисао Божију о нама. Као што у Богу као Светој Тројици постоје љубав и слобода заједно, тако се и људима ова синтеза нуди у Цркви као Сабору светих. То је основна платформа коју требамо и можемо да понудимо савременом свету, рекао је отац Александар.     На крају, старешина храма протојереј Марко Мирковић захвалио се предавачу и свима присутнима изражавајући наду да је ово вече било још једна прилика да се што боље припремимо за предстојећи пост.     Извор: Епархија жичка
    • Од Дејан,
      Наравно да су као госта позвали Мираша (наравно САМО Мираша, никога из СПЦ)и представили га као легитимног представника православаца а он се потрудио да избљује поново гомилу лажи и фалсификата.. Након тог сина Сотоне, наступио је квази социолог религије који се придружио пљувачини.. Ако је то слика екуменизма КЦ у Хрватској, препоручио бих и замолио да се ману тога јер кад год уХрватској праве глупости ми у Србији добијамо по леђима.
      За оне са јачим стомаком:
       
    • Од Логос,
      Поводом изјаве председника Црне Горе Мила Ђукановића да ”Црној Гори треба сопствена Црква да учврсти свој идентитет” на твитеру се огласио игуман манастира Високи Дечани поручивши да ”председник заборавља да је Црна Гора секуларна држава и да православна Црква данас све више делује у мултиетничким срединама и не може и не сме да буде експозитура ниједне државе или режима”.     Игуман Сава је истакао да СПЦ није државна црква Србије већ већинска Црква у неколико земаља а присутна је на свим континентима.   ”Не чине је само грађани Србије већ више земаља. Идеја стварања тзв. црногорске цркве је рецидив комунистичког и тоталитарног менталитета кога се неки политичари још нису ослободили” – поручио је отац Сава.   ”Српска Православна Црква има вернике различитих националности и језика а служба се служи на свим језицима земаља где Црква делује. У нашим редовима има Американаца, Немаца, Талијана, Француза итд. Концепт националних Цркава сваким даном се превазилази у једном глобалном друштву”, истакао је игуман Манастира Високи Дечани и као пример навео Руску Православну Цркву.   ”У згради Московске патријаршије видимо патријархов трон окружен заставама држава у којима Московска Патријаршија делује. Она није више само Руска Црква, већ постоји широм света, иако је заснована на руској традицији”, подсетио је отац Сава и нагласио да је  идеја да свака нова држава треба да оформи своју цркву заправо покушај коришћења Цркве у политичке сврхе.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Свако од нас има познанике, или чак и родбину, који са чуђењем гледају на наша окупљања у храму. На њиховим лицима се оцртава дубоко неразумевање, некада и нервоза са љутњом. Некад се то преточи у речи сличне овим: “У реду, ударио си у веру, хајде, нека ти буде. Али, зашто још и у Цркву ићи и толико времена и снаге на то траћити? Ево, нпр. ја такође верујем у Бога. Али, ја верујем у својој души. Ја носим Бога у својој души и нису ми потребне никакве спољашње церемоније и ритуали. Сети се само шта рече недавно сатиричар Михаил Задорнов: да бих општио с Богом, мени нису потребни никакви посредници!”    Да, наравно, такво стање представља највиши идеал духовног живота. То нам је желео још апостол Павле: ''... да се утврдите Духом Његовим у унутрашњем човеку, вером да се усели Христос у срца ваша'' (Ефес. 3, 16-17). Да је речи Бог је унутар мене рекао преподобни Серафим Саровски - те речи би имале тежину, зато што би оне представљале поштено сведочанство о плоду његовог подвига. Да пустињак каже да је он себе приучио непрестаној унутрашњој молитви, тако да се због тога удаљеност храма, који он посећује тек понекад, и не осећа толико - из таквих уста такве би речи такође биле оправдане. Али, када такве речи слушамо од малограђана. Тада имамо пуно право да се заинтересујемо: а, какви су вас конкретно ваши духовни подвизи довели до таквог успеха? Имате Бога у души? Појасните, молимо вас, какав је био ваш молитвени пут? Колико често изговарате Молитву Господњу? Шта - Оченаш и не знате баш напамет? У реду, онда нам барем испричајте на који конкретно начин ви проживљавате присуство Бога у вашој души? Какве плодове дарова Духа ви у себи осећате?  Да вам припомогнемо: А плод је Духа љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, милосрђе, вера, кротост, уздржавање (Гал. 5,22-23). Имате ли ви та осећања? Не, не мислимо на особине вашег карактера, него на дарове. Дар - то је оно што раније нисмо имали, али је, приликом нашег духовног рођења, ушло у наш живот, обновило га. Није ваљда да се не сећате тог обновљења? Надамо се да у вашем душевном искуству можете разликовати: ово је присуство Бога, а ово је испољавање обичних, људских особина: осећање лепоте, хармоније, осећање савести, људски афинитет према некоме? Не можете? Да ли то значи да ви уопште нисте приметили тренутак када је Бог, Творац Васељене, ушао у ваш живот и у вашу душу? Зар се то може не приметити?  Дакле, можда Он није ни улазио? Јер, вера није обична пасивна сагласност: “Но, добро, слажем се, тамо негде постоји оно Нешто”. Вера - то је стремљење ка томе да се истинитим покаже оно што је одлучила да заволи душа. Вера не уступа пасивно притиску ауторитета или аргумената; вера активно жуди. Вера - то је дејство. То је стремљење ка ономе што се већ предосећа, али још није постало очигледно. Стремљење ка ономе што је већ дотакло наш живот, бацило на њега свој одбљесак, али још није ушло у њега целовито. Вера - то је жељење новог искуства. Али, они који говоре: “Ја имам своју веру, она је у мојој души” - говоре то са тако покислим очима да је веома тешко поверовати да су икада осећали икакво стремљење ка Богу.  Не можемо волети а да не испољавамо своју љубав, да не чинимо баш никакве покрете према вољеном човеку. Исто тако, не можемо веровати, а да никако не испољавамо своју веру у неким спољашњим дејствима. Ви који тврдите да имате “Бога у души” - шта сте ви то учинили да бисте очистили своју душу за тако предивну Посету? Како и којим именом сте Га позвали? Како Га чувате у себи? Шта се у вама променило од тог Сусрета? Да ли сте заволели Оног Којег сте срели? И, шта ви то радите ради те љубави? Ако ли вас, пак, оваква питања наводе да збуњено ћутите, па немојте бар сматрати да сте превазишли оне који макар нешто чине да би пребивали са Богом! Ви који вечно стојите на једном месту, не презирите оне који корачају, чак и ако се успут и спотичу.  Али, и ми сами морамо знати због чега идемо у цркву. Да чујемо проповед? За то је данас довољно укључити радио. Да се помолимо? Молити се можемо свуда и у сваком тренутку. Да бисмо принели жртву? Данас има много скупљача прилога и на улицама. Да предамо цедуљицу са именима за молитвени помен ближњих? Њу можемо предати преко познаника. Да запалимо свећу? И њу можемо поставити пред кућном иконом. Зашто, онда, ми идемо у храм? Тек се десетим или стотим делићем религија састоји од онога што у њу уносе људи.  Главно у религији је оно што у њу уноси Бог. Главно није оно што људи чине ради Бога, него оно што Бог чини ради људи. Главно у религији није оно што људи доносе у храм, него оно што из храма износе. Оно што ми можемо принети Богу, можемо то учинити на било ком месту. Све што постоји на свету и онако припада Њему. Али, има један такав делић бивствовања, у коме је Бог дозволио да царује не Он, него други. Тај други, то је моја душа. То је тај собичак у бесконачном здању Васељене, у који Градитељ свега не улази без питања. И, од нас зависи - на службу чему ћемо ми поставити своју слободу, коју нам је даровао Бог. Да ли ћемо служити Богу, или себи самима, и својим прохтевима и страстима.  У религији не постоји само оно што ми дајемо. Важније је оно што добијамо. Важније од онога зашто ми тражимо Бога је - зашто Он тражи нас. Зашто ми најчешће долазимо у цркву и обраћамо се молбом Богу - добро је познато. Ми смо склони да у Богу видимо један подобар генератор хуманитарне помоћи: “Дај нам, Господе, много здравља, успеха и додатака на плату!” Али, зашто зове Његова Реч: Приђите Мени, сви који сте уморни и обремењени? Нема у том позиву понуде као: И, дајте Ми то и то... Тај позив говори о томе шта ће Бог учинити онима који се одазову: И ја ћу вас одморити... Наћи ћете покој душама вашим. Дакле, у храм ми идемо да бисмо у њему нешто добили.  Храм – то су зидови подигнути око Тајанства причешћивања. А, Тајанство се састоји у томе да је људима пружена рука са Даровима. Због тога посећивање храма није тешка обавеза, него предивна привилегија. Нама је дато право да постанемо саучесници Тајне вечере. Нама је дата могућност да постанемо причасници Божанске природе. Бог је нас тражио. И нашао. А, ми, једноставно треба да пођемо и станемо на место где Бог ближе него игде прилази људима, на место где Он људима раздаје најневероватније Дарове. Ако Чашу са Причешћем Христос нама даје иза Царских двери храма - треба ли, заиста, да окрећемо нос од њих и тврдимо: “Бог је мени и онако у души”? Он, Вечни, жели да се са нама састане и сједини се са нама још у овом животу - да у будућем, вечном нашем животу, не бисмо остали непоправљиво усамљени. ...Није ваљда да је тако неподношљиво тешко раширити своје руке да би се у њих могли положити Дарови?    Извор: Ризница литургијског богословља и живота
×
×
  • Креирај ново...