Jump to content

Александар Милојков: Црква на удару духовних шарлатана

Оцени ову тему


Препоручена порука

  • Гости

Време је Васкршњег поста, много православних хришћана не придржава се истог, ретко иде у цркву и нема свог духовника. О вери се информишу читајући на интернету. Зашто је ситуација таква и због чега доста тога у вези са вером поступамо по моделу „Ваља се!“, ексклузивно за Србин.инфо, говори професор верске наставе, мастер теологије и докторант на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, господин Александар Милојков.

Господине Милојков, зашто је пост од изузетног значаја за нас православне хришћане, с обзиром на то да претходи Светој тајни исповести и Светој тајни причешћа на Светој Литургији?

Пост је једно од средстава која нам помажу да остваримо циљ. Исто то је и исповест или покајање. Циљ је сједињење са Христом, као догађај Свете Евхаристије.

Untitled-2-01-700x437.jpg

Пост није само уздржавање од хране, већ првенствено уздржавање од лоших дела. Пост је наша вежба да од грамзивих индивидуалаца и егоиста постанемо личности – бића заједнице, у општењу са ближњима и Богом. Да не поједемо једни друге, то је главна порука и поука поста.

Колико је Црква битна и неодвојива од православне вере?

Нема вере православне без и мимо Цркве. Онај коме Црква није мајка, томе ни Бог није Отац. Ми се не спасавамо некаквим интелектуалним разумевањем вере коју исповедамо, већ тако што се сједињујемо са Христом. А то сједињење бива у тајни Цркве која је Тело његово, у тајни Свете Литургије. Оно што исповедамо, ваља да у тој тајни и живимо. Без тог живота нема спасења. Христос је то јасно и рекао: „Заиста вам кажем: ако не једете тело Сина Човечијега и не пијете крви његове, немате живота у себи.“ (Јн 6,53).

Да ли је могуће себе назвати православним хришћанином, а Божју кућу избегавати у широком луку уз изговор да је у истој „завладао“ екуменизам?

Нажалост, данас често вера православна уме да се претвори у идеологију. У борбу за неко „схвтатање“ учења вере, без суштинске црквености, па чак и против Цркве. Многи себи дају за право да се стављају у улогу судије, да дискутују и просуђују о теолошким питањима немајући ни елементарне компетенције. То је једна права пошаст прелести. Њено погубно деловање је што неке који говоре и неке који их слушају, удаљава па и потпуно одваја од Цркве. Они не знају да је мера да ли си „на правом путу“ то да ли си у јединству са Црквом. У јединству са конкретном, живом, канонском Црквом као литургијским догађајем, а не са некаквом виртуелном црквом, која није ниште друго до умишљај прелашћеног (=духовно обманутог) ума.

Питање екуменизма је једно од питања где се показује ово о чему говоримо. Прво, они који су за и они који су против екуменизма, очигледно немаји једнаке појмове екуменизма. Једни очигледно екуменизам схватају као синкретизам. Односно, као тежњу да се направи једна целина, помешана од суштинских разлика, без икаквог настојања да се дође до једне, заједничке вере. Свакако, такав екуменизам је свејерес, по речима Светог Аве Јустина Ћелијског.

Но, да ли наша помесна Црква, која, као део васцеле Православне Цркве, активно учествује у дијалогу са римокатоличким и другим хришћанима, има на уму такав појам екуменизма? Онај ко се потруди да узме и прочита званична документа екуменских дијалога, ко се потруди да чује ставове наших епископа и теолога који у том дијалогу учествују, видеће да наша Црква нема такав појам екуменизма, где би он значио синкретизам. Напротив, баш зато што екуменизам не може да буде синкретизам, дијалог се и води. Јединство ће бити могуће само ако нестану разлике које су и довеле до раскола. Дакле, само ако дођемо до заједничке вере.

Верујући људи треба да имају поверења у своју Цркву и да се моле за своје архијереје и свештенике. Цркву, упркос свим нашим слабостима, води Дух Свети. По речима Христовим, ни врата је паклена неће надвладати (Мт 16,18). Сваки подстрек да се Црква напушта зато што је „истина“ негде тамо, код некаквих „истинитих“ православаца, није ништа друго него душепогубна ђаволска обмана. Непријатељ рода људског има само један циљ у свом противљењу Богу – да погуби његово вољено створење, човека. Одвајање од Тела Христовог јесте као кидање телесног уда. Такав уд више нема своју функцију, јер је одвојен од тела. Тако одвојен, он умире и почиње да трули, ширећи смрад и заразу и, као такав, претећи да зарази и у смрт одвуче свакога кога се дотакне.

 

 

 

slavica-mojsin345-300x300.jpg

ауторка интервјуа: Славица Мојсин


На литургији, спомиње ли мој свештеник свог и мог владику? Спомиње ли мој владика патријарха? Спомиње ли мој патријарх друге православне патријархе и архиепископе? Јесу ли и моји служитељи помињани од других служитеља? Чујем ли имена тих који се помињу? Ако у свом литургијском животу видите и чујете ове јасне евхаристијске везе општења помесних Црква, то је знак да сте у једној, светој, саборној и апостолској Цркви. Уколико се ваша „црква“ завршава на општењу са самом собом, склањајте се. То је зборница сатанина. Склањајте се, макар у њој видели савршени подвиг, макар видели и чуда. Јер, и ђаво не једе и не спава, а и чуда му нису страна.Данас је много откинутих удова који се издају за учитеље вере и духовнике. То су мртваци који у смрт повлаче и многе око себе. Препознаћете их по томе што вас позивају да напустите Цркву, лажући вас да је Црква тамо негде код њих, ван својих канонских оквира и јасног литургијског општења. Понудиће вам и показати својим примером велику аскезу, лажно смирење, подвиг достојан дивљења… Али, по речима Христовим, чувајте се да вас не преваре (Мк 13,5). А неће вас преварити ако себи поставите ова питања: јесам ли у Цркви? Ако јесам, где ми је помесна Црква? Да ли сам у јединству са другим помесним Црквама? Да ли сам у јединству са другим православним народима и њиховим Црквама?

Екуменизам је свејерес, по речима Светог Аве Јустина Поповића. Ове речи верници често доводе у везу са не одласком у Цркву, због по њиховом мишљењу одређених свештеника и владика, несхватајући суштину речи поменутог светитеља. Како то тумачите?

У контексту горе реченог. Екуменизам који би подразумевао синкретизам био би ништа друго него свејерес (синтеза више различитих јереси у једну свеопшту јерес). Међутим, не треба одбацивати саму идеју дијалога, као напор да, по речима Христовим, сви једно буду. Наравно, то подразумва јединство вере. Појаву евентуално другачијег појма екуменизма код појединаца у Цркви треба критиковати. Свети Ава Јустин је то управо и чинио. Али, прво треба бити компетентан за критику. Потребно је одређено теолошко знање. Затим, потребно је да се критика не претвори у разградњу Цркве. Ава Јустин је пример за обоје. Био је теолошки итекако компетентан, а у критици није разграђивао Цркву и није му падало на памет да је и сам напушта и да се прикључује или оснива неку „истинитију“ православну цркву. Ми данас имамо многе критичаре који су далеко од било какве компетенције.

Имамо проблем не надимања знањем, већ надимања незнањем. Да невоља буде већа, ти „критичари“ не само што себе удаљују од Цркве, већ и друге вуку за собом, подстичући верујући народ на одбијање комуникације са својом Црквом. Тиме сеју смртни раскол, који ни крв мученичка не може опрати. Највећи грех је грех против јединства Цркве. То је она хула на Духа Светога, коју помиње Христос, а која се неће опростити. Дух Свети је Дух заједнице. Тамо где је Он, тамо је јединство многих у једно Тело Христово. Они који разједињују Цркву, раздиру Христово Тело и врше неопростиву хулу на Духа Светога.

Јер, оно што Дух Свети сједињује они разједињују. Наши верујући људи треба да знају да се Црква не налази у идеологији, нити у тумачењима вере појединаца, ма колико она била „слатка“, „привлачна“ и „убедљива“. Црква се налази у заједници и општењу, јер Црква јесте заједница и општење многих удова у једном Телу Христовом. Када кажем заједништво, мислим на конкретну, живу Цркву – на наше парохије и епархије. Само се кроз ту заједницу увезујемо у једно Тело Христово.

Добар духовник мора бити и добар психолог, те не чуди податак да су свештена лица често виђена на Београдском сајму књига управо на штандовима, где се продају књиге психолошког штива. Намеће се логична констатација, да би свако од нас требало да има свог духовника са којим ће се посаветовати у вези са свим животним недаћама. Зашто поједини верујући Срби и поред те чињенице рађе бирају да следе ставове, на пример, др Мирољуба Петровића, са којима су упознати преко You Tube?

Да, духовник је потребан као наш руководитељ у духовном животу. Нарочито када смо на самом почетку свог литургијског живота. По могућности, тај духовник би требало да буде наш парох. Онај који нам долази у дом, који нас крштава, венчава, исповеда. Не треба одбацивати свог пароха и своју парохију, тражећи „светија“ и „духовнија“ места. У свакој парохији, на свакој Светој Литургији, присутан је један и исти Христос. Зато је бесмислено говорити да постоји негде већа светиња од наше парохије.

Наравно, то не значи да не треба некада отићи и у неки други храм или манастир. Али, неки наши верујући су се претворили у духовне скитнице. Они трагају за неким ванредним светињама – за светим моштима, чудотворним иконама и сл. Заборављају да је „један Свет, један Господ Исус Христос, у славу Бога Оца“, а да од њега све свето добија светост, па и свете мошти и свете иконе. А њега, извор светости, светост саму, имају управо у својој парохији – на Светој Литургији.

Неки други, како сте рекли, трагају за неким, назвао бих га, инстант православљем. То су они који желе да брзо и лако постану „учени“ „супер православци“. Њихова духовна „литература“ су мањи или већи број, питај Бога чијих, цитата са интернета. Њих не занима истина, они траже цитат који ће, макар привидно, да подржи оно што већ и унапред мисле. То је типичан секташки, sola Scriptura, приступ вери. Наравно, уз то иду и квази учитељи и квази духовници, који нуде баш таква инстант, бомбастична и ефектна решења. Зашто то људи раде? Ваљда због тога што је тако лакше. Ми и живимо у времену где нам се за све нуде брза, кратка и одмах употребљива решења и информације.

4-13-300x288.jpg

Александар Милојков

 

 

 

 

 

 

 

Са таквим „решењима“ најбрже и најлакше ћете одати утисак стручњака. Пошто се већина понаша као ви, готово нико и неће приметити да се ради о шарлатанству. „Почешите“ људе кратко и ефектно тамо где их „сврби“ и добићете публицитет. Господин којег сте поменули управо тако наступа.

Он „чешка“ Србе тамо где им највише прија – по њиховом националном, културолошком и идентитетском питању. Зна он да Србима та прича итекако прија и да ће је многи „прогутати“. Међутим, многи од тих који „гутају“ не знају да ће уз тај укусни мамац прогутати и веома опасну удицу.

Какво је Ваше мишљење о ставовима које заступа др Мирољуб Петровић? Колико и да ли одступају од православне вере?

Као православни теолог, тврдим да је његово тумачење вере, хришћанства и Цркве дубоко неправославно, чак секташко. Има ту уочљивог псеудо протестантског, адвентистичког (суботарског) приступа вери. Човек који не исповеда сагласно са Црквом: Причешће, Богородицу, поштовање Светих и њихових моштију, поштовање часног Крста, светих икона, није и не може бити православан. Такође, његов приступ Старом Завету, као и његово схватање односа Старог и Новог Завета, потпуно су неправославни. Затим, његово довођење у везу вере и науке, итд. Оно што господин Петровић потура као православље нема никаквих додирних тачака са самим православљем. Али, Срби се „пецају“ на његове приче о теократији, Цару Душану, морализму, не примећујући да им је литургијски живот заменио идеологијом.

Недавно је спречана његова трибина у Обреновцу у организацији Цркве. Ко и зашто даје кредибилитет и самим тим простор при Цркви господину Петровићу, чији интереси стоје иза тога?

Кредибилитет дају, са једне стране, нецрквени и теолошки неписмени људи. Они који су хришћанство разумели као идеологију, која треба да им створи тоталитарно друштво, у којем ће нормативне бити њихове идеје. Таквих, нажалост, није мало. Српско хришћанство болује од нецрквености. Православци без Свете Литургије, оксиморон. Са друге стране, кредибилитет дају и они од којих би се то најмање очекивало и који такав луксуз не би смели себи да приуште. То су они који би требало да поучавају друге у вери, наши свештенослужитељи (наравно, не генерално, већ појединци). Луксуз који помињем је луксуз незнања и луксуз неинформисаности и необавештености. Оба луксуза су недопустива. Недопустиво је да одсуствује теолошко образовање наших свештеника.

Онај коме се прича Мирољуба Петровића учини релевантном, тај нема православно теолошко образовање, па макар имао дипломе наших образовних институција. Суштински, он је теолошки полуписмен или неписмен. Болно звучи ово што кажем, можда и преоштро. Али, ствар је алармантна и отрежњење је хитно потребно. Постојање тог, првог луксуза, говори о кадровској кризи у нашој Цркви. Надамо се да та криза није ширих размера, али и ма колико мала и локална била, недопустива је. Такође, недопустиво је да свештеници буду необавештени и неинформисани шта говори и шта заступа неко кога доводе на трибину у организацији Цркве.

Није ово гушење слободе говора. Има господин Петровић право да мисли и говори шта жели. Међутим, Црква мора водити рачуна да се под њеним кровом и именом пласирају садржаји који су достојни саме Цркве и сагласни са њеним учењем и њеном мисијом. Јер, говор у Цркви јесте духовна храна онима који су у Цркву и под окриље њеног имена дошли да се нахране, верујући да је та храна са црквене трпезе. Недопустиво је да се онима који су дошли ради хлеба сервира камен. Црква оваквим непромишљеним поступцима доприноси антицрквеној манипулацији према свом верном народу. И зато наши свештенослужитељи имају велику одговорност и немају права на овакве пропусте.

У последње време доста је експониран у медијима, иако је до скоро у својим предавањима апострофирао да се телевизија не сме гледати. Да ли је овако његово медијско иступање осим што је контрадикторно и циркузантско, знајући у којим телевизијским емисијама је гостовао и какве је одговоре давао?

Његов наступ и садржај његове приче су пун погодак за тзв. „жуту штампу“. Он потпаљује масе, а то се добро продаје. Медији су просто осетили тај комерцијалан моменат, који је за њих пресудан. Ако би даље наступао као шоумен и забављач, мислим да бих и сам постао фан господина Петровића. Има он дара за то.

Да ли можемо уједно следити Савине стопе, светитеља и првог српског архиепископа, који је код Срба установио слављење славе и узимати за озбиљно Петровићеве ставове?

Кратко и јасно – НЕ. Ко у причама Мирољуба Петровића тражи и изграђује своје православље, промашио је смер кретања.

 

View full Странице

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Хвала Александру Милојкову на одријешитој ријечи по оној Спаситељевој : Нека ваша ријеч буде "да,да" и "не,не". Много је благодатније не прећуткивати духовна застрањења, сопственог и спасења ближњих ради, него остављати да вријеме све рјешава, као да је историјско вријеме критеријум Истине.

Дај Боже, да се и други теолози придруже смјелим и смисленим наступима господина Милојкова.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Коначно неко из Цркве  да каже о погубности делатности Мирољуба Петровића, у вихор ове еуфорије зване ''Да обновимо Душаново царство''. Народ неук, те му већина прича о вери одма буде примамљива, да се више трдуимо д аупознамо своју евру, боље би нам било. Шкрињу премудрости држимо затворену, а  хитамо шкрињи пуну лажима.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Ћераћемо се још. :)

Хвала Вам на подршци.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Odlično čista voda teologije koja razbistruje .

Ovo sa gospodinom Miroljubiv je zanimljiva pojava , mislim da bi se i od njega moglo dosta naučiti  o načinu i metodama kako zainteresirati one vjernike koji su udaljeniji od Crkve.

Nešto slično imamo mi katolici kod karizmatika , koja je nova pojava u crkvi i okuplja veće mase teološko nepismenih i udaljenih od Crkve. Njihov zadatak je privući te udaljene , koristeći i neke teološki gledano i neozbiljne metode npr. čuda ozdravljenja , govori u jezicima...To su čitavi stadioni zainteresiranih za koje onda treba velik broj obrazovanih teologa da ih usmjeri a što je na žalost neizvedivo te je i to jedan od problema.

Moje mišljenje je da bi ovu bistru vodu trebalo tim udaljenim omogućiti ,koristeći sva razumski sredstva .:)

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

1 hour ago, kopitar рече

mislim da bi se i od njega moglo dosta naučiti  o načinu i metodama kako zainteresirati one vjernike koji su udaljeniji od Crkve.

Господин прича будалаштине. Црква не може да користи такве метода, па макар оне и биле многима привлачне.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 26 минута, Александар Милојков рече

Господин прича будалаштине. Црква не може да користи такве метода, па макар оне и биле многима привлачне.

Siguran sam da si shvatio što želim reći , ali te i razumijem jer moraš biti oprezan.

Misliš da papa Franjo glumi klauna jer u tome uživa ili o Đurović reskirajuci da ga oficijelna crkva drži za budalu..Fra Bojić u Hrvatskoj itd. 

Zašto su sinovi svijeta snalažljiviji od sinova svijetlosti?

Očigledno jer su prema svome cilju oduševljeni od nas vjerni koji se bojimo sve izgubiti ( čast , ugled , materijala sredstva poradi našeg cilja Bogočovjeka.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Он прича о каменовању, а зна се шта је Христос рекао за каменовање. Остао је он у Старом завету, ако и то може да се каже.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Сјајан текст ! Све похвале за Александра. Желео бих да признам и исповедим то да сам и сам био обманут од стране Мирољуба. Све се дешавало још у самом почетку мог приласка Богу и Цркви. И оног тренутка када сам приметио да морам да бирам између те јереси и православља (и ако га тада нисам познавао у довоњној мери), када сам дошао у ситуацију да сам смушен када треба да целивам иконе и да поштујем свете мошти, завапио сам из дубине душе Господу да ме он упути Истини и постави на прави Пут. И одговор је стигао брзином муње. Околности су се тако удесиле да је све показивало на Цркву нашу православну и није било никакве дилеме којој ћу се страни приклонити. Свим срцем благодарим Господу што ме је извадио из чењусти те јереси - врло опасне и лукаве.

Нека Господ Бог просветли све оне који су подлегли овом опасном и погубном учењу и нека их изведе на прави Пут истините вере наше. Амин.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Odličan tekst! :-) kao pripadnik mlađe populacije, nažalost, stvarno mogu da posvedočim koliko se mladi vernici, kolokvijalno rečeno, "lože" na Petroviće, digitalne anđele i slično, doživeo sam da sam video da je sam profesor veronauke promovisao takve "duhovnike".....
koliko god ovo blagodarenje na pravoslavnom forumu zvučalo čudno, hvala Bogu, išao sam na građansko.....

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 2 минута, MiguelAngel94 рече

Odličan tekst! :-) kao pripadnik mlađe populacije, nažalost, stvarno mogu da posvedočim koliko se mladi vernici, kolokvijalno rečeno, "lože" na Petroviće, digitalne anđele i slično, doživeo sam da sam video da je sam profesor veronauke promovisao takve "duhovnike".....
koliko god ovo blagodarenje na pravoslavnom forumu zvučalo čudno, hvala Bogu, išao sam na građansko.....

Такође, као припадник млађе популације могу да кажем да је Мирољуб направио прави бум, поготово код национално опредељеније омладине, као неко ко заступа националне и традиционалне ставове. Ти углавном Цркву схватају као фолклорно удружење.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 7 минута, Страле рече

Такође, као припадник млађе популације могу да кажем да је Мирољуб направио прави бум, поготово код национално опредељеније омладине, као неко ко заступа националне и традиционалне ставове. Ти углавном Цркву схватају као фолклорно удружење.

naprostija formula kako privući prosečnog mladog Srbina: daj mu grupni identitet, ubedi ga da je samom činjenicom da pripada tom identitu, a ne svojim zaslugama, zaslužio privilegovani VIP pass do Boga, daj mu šta da mrzi, ne prekori ga za požudu, sujetu i agresivnost i to je to :/ reš pečen :/

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 10 минута, MiguelAngel94 рече

naprostija formula kako privući prosečnog mladog Srbina: daj mu grupni identitet, ubedi ga da je samom činjenicom da pripada tom identitu, a ne svojim zaslugama, zaslužio privilegovani VIP pass do Boga, daj mu šta da mrzi, ne prekori ga za požudu, sujetu i agresivnost i to je to :/ reš pečen :/

Овом народу (наравно не у целини, али у неком делу) као да није јаснод а је већи изазов прихватити некога, а не мрзети га.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије служио је данас Свету архијерејску литургију на празник Сабора светог архангела Гаврила поводом славе манастира у Горњем Драгаљевцу.

       
      Извор: Епархија зворничко-тузланска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Осамдесет година од страдања наших архијереја у Независној Држави Хрватској

       
      Дана 6. априла 1941. године нацистичка Немачка је напала Краљевину Југославију. Уласком немачких трупа у Загреб дана 10. априла исте године проглашена је Независна Држава Хрватска (НДХ) на челу са др Антом Павелићем, седам дана пре капитулације југословенске војске (17.април 1941.). Са проглашењем нове државе почео је незапамћен прогон Срба и Српске православне цркве. 
      Само две недеље после проглашења НДХ, 25. априла 1941. године, Павелић је забранио употребу ћирилице у сваком облику. Тога истога дана изашла је наредба о ношењу плаве траке са словом „П“ (православни); Усташка власт је наредила, 3. јуна 1941. године, да се затворе све православне основне школе; 25. јуна 1941. године укинут је патријаршијски прирез од 10% који су плаћали православни; 18. јула 1941. године забрањен је назив „српска православна вера“, а 20. септембра 1941. године конфискована је сва имовина бивше Карловачке митрополије. Уместо назива „српска православна вера“, који, по објашњењу Мирка Пука, Павелићевог министра правде, „није био у складу са државним уређењем“, уведен је назив „грчко-источна вјера“.
      На подручју Павелећеве државе нашле су се Епархије: дабро-босанска, зворничко-тузланска, захумско-херцеговачка, бањалучка, горњокарловачка, загребачка, пакрачка, као и део Архиепископије београдско-карловачке (северно од Саве и Дунава). Нажалост, тројица архијереја из овох епархија завршили су мученички своје животе на свиреп начин, митрополит Петар (Зимоњић), епископи Платон (Јовановић) и Сава (Трлајић). Из својих дијацеза протерани су Митрополит загребачки Доситеј (Васић), Епископ захумско-херцеговачки Николај (Јокановић) и Епископ зворничко-тузлански Нектарије (Круљ). Умировљени Епископ пећки Јеротеј (Гавриловић), након физичких малтретирања протеран је из НДХ, а патријарховом викару Валеријану (Прибићевићу) нису дозволили повратак на Фрушку Гору. Према подацима које је изнео Свети архијерејски синод, уочи Другог светског рата на тим просторима живело је 2.403.993 православних Срба. Др Љубомир Дурковић-Јакшић наводи да је са убијањем и протеривањем епископа, убијено и протерано 844 свештеника, монаха и монахиња, а било их је на тој територији 869 пре Другог светског рата.
      Свети архијерејски сабор Српске православне цркве дана 27. маја 1998. године за свештеномученике Православне цркве прогласио је митрополита Петра (Зимоњића), епископе Саву (Трлајића) и Платона (Јовановића), а за исповедника митрополита Доситеја (Васића), који су мученички пострадали на територији Независне Државе Хрватске за време Другог светског рата.
       
      Свети свештеномученик Петар (Зимоњић) митрополит сарајевски
       
      Митрополита Петра усташе су ухапсили 12. априла 1941. године у Сарајеву и одвели у „равнатељство“. Митрополита су потом без икаквог саслушања одвели у општи затвор "Беледија" који je тих дана био препун Срба. После четири дана одведен je у затвор загребачке полиције у Петрињској улици. Ту су га фотографисали, узели му отиске прстију и у картотеци је добио бр. 29781. Смештен је у ћелију број 34. Одатле je одведен у Керестинац у близини Самобора. У Керестинцу je обријан, скинута му je мантија и ту je страшно мучен. Одатле je одведен у Копривницу, a после тога 15. јула у Госпић. Према изјавама сведока „држао се јуначки и достојанствено, и с тим својим држањем и снагом савлађивања утицао је повољно за заточенике.“ У Госпићу је „лежао у авлији на земљи. Он је у казниони много злостављан и сав испребијан од усташа, и након тога некуд одведен.“
      По сведочанству Јове Фуртуле и Јове Лубуре из сарајевског среза митрополит Петар je убијен у Јасеновцу и бачен у ужарену пећ за печење цигле.
      Божидар Брале, непосредни кривац за хапшење митрополита Петра, негирао је на процесу који му је приређен после рата, да о томе ишта зна. У процеским актима стоји записано: „...Окривљени не зна ништа о томе, шта је било са митрополитом Зимоњићем али сведоци знају, да је Зимоњића нестало послије једног телефонског разговора с окривљеним, у коме се окривљени дерао на Зимоњића и претио му да је ово усташка држава“.
       
      Свети свештеномученик Платон (Јовановић) епископ бањалучки
       
      Крајем априла 1941. године нове државне власти су наредиле епископу Платону (Јовановићу) да напусти Епархију бањалучку.  То су мотивисали србијанским пореклом, иако се знало да су владикини родитељи из Херцеговине. На претње епископ Платон је одговорио 1. маја: "Част ми je саопштити стожеру да поменутог његовог предлога не могу прихватити, и то из ових разлога: "Ja сам канонски и законито од надлежних власти постављен за Епископа бањалучког и као такав обавезао ce пред Богом, Црквом и народом да ћу водити бригу о својој духовној пастви, истрајно и постојано, без обзира на макакве прилике и догађаје, вежући нераздвојено живот и судбину своју са животом и судбином свога духовног стада и остајући у средини његовој на духовној стражи за све време докле ме Господ у животу подржи, остајући уз своје стадо као "пастир добри, који душу своју полаже за овце своје". На то сам ce заветовао и заклео примајући епископски чин и преузимајући под своју управу епархију бањалучку, и тој својој заклетви остајем веран и непоколебљиво доследан, докле год ми буде могуће да самостално одлучујем о своме држању и да дајем израза својој вољи. Ако би ме груба сила, против које сам немоћан, ипак раставила од моје пастве и уклонила ме с подручја поверене ми епархије, тада бих по уставу Српске православне Цркве, замолио једног од суседних архијереја (сарајевског или тузланског) да ме за време мога отсутствовања заступа у вршењу строго епископских послова у епархији бањалучкој, a за остале послове овластио бих свога законито постављеног архијерејског заменика и Црквени суд, који ми и сада у великој мери помажу у обављању тих послова. То je канонски и уставни ред и пропис који важи за Српску православну Цркву и по коме само они органи које устав те Цркве предвиђа могу да врше неку власт цркви, a никако и какви други органи којих устав не познаје. Таквих незаконитих и споља наметнутих органа, у то сам најтврђе убеђен, не би признавао ни народ ни свештенство, нити би такав орган, ако би био у свештеничком чину, могао и даље остати свештеником Православне Цркве. Толико сам са своје стране сматрао нужним да узвратим као одговор на напред споменути акт тога стожера. – Епископ бањалучки Платон. Предње саопштавамо православном народу и свештенству ради знања и управљања. Епископ бањалучки Платон, с. р."
      Тада се епископ Платон налазио у болесничкој постељи, али то није сметало новој власти да га ухапсе. Они су га ноћу између 4 и 5. маја лишили слободе и отерали на обалу реке Врбања где је убијен и бачен у реку. Након 17 дана сељаци су пронашли његово тело и превезли у Бања Луку где је тајно сахрањен на војничком горбљу. Према извештају тело епископа Платона било је унакажено, брада му је била ишчупана, уши и нос исечени...
       
      Свети свештеномученик Сава (Трлајић) епископ горњокарловачки
       
      У поподневним часовима дана 17. јула 1941. године, усташе су упале у владичански двор у Плашком и ухапсиле Епископа горњокарловачког Саву (Трлајића). Он је заједно са секретаром црквеног суда Богољубом Гаговићем, вероучитељем из Плашког Ђорђом Станојевићем  и парохом из Личке Јасенице Станиславом Насадилом, одведен у кућу усташе Јосипа Томљеновића, који је до рата био индустријалац у Плашком. Епископ Сава са тројицом свештеника био је затворен у штали која је припадала поменутој кући.
      Након два, три дана, епископ Сава везан ланцима спроведен је на железничку станицу у Плашком са поменутим свештеницима одакле је одведен у непознатом правцу. Сматра се да су одведени у казнени затвор или у логор Јадовно на Велебиту код Госпића. Од тада ништа се више није знало о судбини затворених.
      Манојло Ковачевић, званичник црквеног суда Епархије горњокарловачке, доставио је Светом архијерејском синоду следећи извештај: „Преосвећени Епископ Горњокарловачки Г.Сава ухапшен је у Плашком у свом двору 17.VII 1941.године, око четри сата после подне. Одведен је у усташки логор у Плашком, а одатле, заједно са три свештеника и десет цивила, везани отпраћени су у Госпић дана 19.VII 1941.године. У двору у Плашком, остала му је само стара и болесна мајка од 82 године, без икакве опскрбе и неге, пошто су усташе из двора поред свега намештаја побрали и оно нешто намирница“.
      Јелисавета Попов, супруга пензионисаног свештеника Петра Попова из Поникве (Огулин-Хрватска), избегла је из Хрватске у Београд и јавила се Светом архијерејском синоду. У извештају она је рекла „да се у њеном крају који је недалеко од Плашког, резиденције епископа горњокарловачког, говори да је Преосвећени Епископ горњокарловачки Г. Сава убијен, са њим да су убијени и протојереј Ђуро Алагић, парох из Горњих Дубрава, срез Огулин и протојереј Владимир Дујић, парох у Српским Моравицама, срез Огулин.“
      На основу прикупљених података Епископ моравички Арсеније (Брадваревић) администратор Епархије горњокарловачке (1945-1947) извештава Свети архијерејски синод о судбини епископа Саве: „Прилаже се списак свештеника, који су изгинули за вријеме рата. То су болне и велике жртве – њих 72 (свештена лица), које је дала ова Епархија. Међу њима је и жртва блаженопочивши eпископ Сава (Трлајић), а тим болнија што се до данас није могло тачно установити, где је, када је и како је изгубио eпископ Сава свој живот. Само се толико могло утврдити, да је ухапшен 17. јула 1941. године пред вече у својој резиденцији, да је везан одведен у кућу највећег усташког злочинца, разбојника и кољача Јосипа Томљеновића у Плашком, да је ту малтретиран, тучен, да је за време пребијања и мрцварења на грамофону опљачканом у Двору епископском, била навијена плоча и непрестано је свирало: „Јелици Во Христа...“. Дана 19. јула епископ је везан са још тројицом свештеника: секретаром Црквеног суда Богољубом Гаковићем, вероучитељом из Плашког Ђорђем Стојановићем и парохом из Личке Јасенице Станиславом Насадилом, и  са још 11 мирјана (верника), одведен из куће Јосипа Томљеновића на жељезничку станицу у Плашком. Воз, који полази из Плашког за Госпић у 11 сати у вече, тога је дана закаснио и дошао је истом 20. јула у 5 сати ујутро. Дотле је епископ непрестано био везан у ланце с других једанест људи пред улазом у саму станицу. Дана 20. јула 1941. године пред вече пешице са жељезничке станице у Госпићу, епископ са горе поменутим људима, везани су два и два, доведени у Казнени завод у Госпићу, монах Мирић из Плашког однио је у Госпић епископу нешто веша и креветски хаљина. Епископ је на једној цедуљици, писаној латиницом његовом руком, потврдио пријем тих ствари. Дана 8. августа 1941. г. виђен је епископ у дворишту Казненог завода у Госпићу, где су га усташе поставили на кишу, која се на њега ту излила. Епископ је ту тортуру мирно и стојићки поднио. – Неколико дана после 8. августа, неустановљеног дана, извучено је око 2.000 Срба из Казненог завода у Госпићу, везани жицом два и два, међу њима и епископ Сава. Сви су ти људи одведени из Госпића цестом према Велебиту, наводно у Карлобаг на мору, односно на острво Паг. То је последње виђење епископа Саве и задња вест о њему. По свој прилици епископ је убијен на Велебиту, на путу између Брушана и Карлобага, јер је на том путу убијено, по причању неких италијанских новинара, око 8.000 Срба у августу 1941. године. Може бити да ће се послије штогод поближе сазнати о судбини ових људи и еписопа Саве. Ако се сазнају какве поузданије и детаљније вијести о епископу Сави, ми ћемо о том извјестити Св. Архијерејски Синод.“ 
       
      Свети исповедник Доситеј (Васић) митрополит загребачки
       
      Проглашење НДХ-а априла 1941. године митрополита Доситеја (Васића) затекао је у његовој резиденцији у Дежанићевој улици бр. 14 у Загребу. Према документима немачке војске митрополит Доситеј ухапшен је 7. маја 1941. године у Загребу заједно са својим протођаконом Лазаром Живадиновићем и одведени су у затвор у Петрињској улици. Према изјавама сведока, „на сликање и узимање отисака прстију у затвору, митрополита су водили заједно са најгорим олошем и криминалцима. Један очевидац каже: „Страшно ми је било гледати старог,  болесног, немоћног и потпуно испребијаног митрополита Доситеја, који је, иако
      испребијан, усправно стајао у полицијском ходнику међу криминалцима“. По причању стражара, међу онима који су се нарочито истицали у злостављању митрополита била је студенткиња Стилиновићева из Госпића. Она га је тукла револвером по глави и рукама, чупала му браду и косу и пљувала у лице. Страшно су изгледале од удараца натечене руке седога старца. Такође и прота Димитрије Витковић сведочи да га је мучила нека женскиња: „Сведоци су дојавили да је страховито био тучен, нарочито нека женска ваљда усташкиња да га је ударала батином, што и он сам то потврђује. Сведоци наводе и речи Г. Митрополита да је рекао ’децо зашто то радите.’ И још кажу, да су се сами редари на то згражали и ваљда они су и успели да још остане жив послије оваквог мучења од стране усташа, од којих су неки и у стану код преметачине ноћу ногом по поду гурали архијерејску митру са крстом.”
      Тешко болестан митрополит је премештен у болницу Милосрдних сестара. По сведочењу Божидара Церовског, шефа усташке полиције у Загребу, “Митрополит је био тако страшно измрцварен да је једва жив утрпан у воз за Београд”. У Земуну из теретног вагона болесног митрополита преузимају Немачке окупационе власти и спроводе га у Београд месеца маја 1941. године.
      На седници Светог архијерејског синода у Београду одржаној 9. јула/26. јуна 1941. године под представништвом Епископа бачког др Иринеја (Ћирића) донета је Одлука: „За заменика оболелом Митрополиту загребачком Господину Доситеју одредити Његово Високопреосвештенство Епископа горњокарловачког Господина Саву с правом на награду према одлуци Светог архијерејског сабора АСБр.24/зап. 32 од 29.маја/11. јуна 1938. године.“ Нажалост, неколико дана касније, тачније 17. јула, епископ Сава ухапшен је у својој резиденцији у Плашком и након тога му се губи сваки траг.
      Митрополит загребачки Доситеј упокојио се у суботу 13. јануара 1945. године у манастиру Ваведење у Београду, где је и сахрањен.
       
      *Објављено у "Православљу" - новинама Српске Патријаршије, бр. 1303, 1. јул 2021.
       
      Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У понедељак, 12. јула 2021. године, када наша Света Црква молитвено прославља свете апостоле Петра и Павла, а поводом манастирске славе и позива настојатељнице ове свете обитељи монахиње Агапије, Његово Преосвештенство Епископ крушевачки Господин Давид, служио је свету архијерејску Литургију у манастиру светих апостола Петра и Павла у селу Грабово- Архијерејско намесништво ћићевачко.

       
      Звучни запис беседе
       
      Епископу су саслуживали Архијерејски намесник ражањски протојереј Владица Столић, парох бошњански протојереј Александар Лукић, парох крушевачки јереј Андрија Јелић, парох витошевачко-подорачки јереј Дејан Савић, епархијски ђакон Ненад Матић, ђакони темнићки Иван Петронијевић, ђакон ћићевачки Андрија Лазаревић и ђакон Борис Симоновић.
      Велики број присутних верника узео је живог учешћа у светој Литургији и причестио се Телом и Крвљу Христовом.
      Епископ је након прочитаног Јеванђеља верном народу упутио Архипастирску поуку, као и по завршетку Свете Литургије.
      У току Свете Литургије Његово Преосвештенство Епископ крушевачки Господин Давид је у чин презвитера рукоположио ђакона Бориса Симоновића, док је теолога Дарка Несторовића рукоположио у чин ђакона.
      Након свете Литургије, Владика Давид је осветио и пререзао славски колач у част светих апостола Петра и Павла, те се славље и радосна атмосфера наставила Трпезом љубави у манастирској трпезарији у чијој су припреми узели учешћа данашњи колачари и игуманија манастира мати Агапија.
      Молитвама Светих Апостола Петра и Павла нека би нас Господ утврдио и сачувао у њиховој науци и у Својој благодати, а тиме нека би утврдио и сачувао и саму Цркву Своју у векове векова.
       
      Извор: Епархија крушевачка
×
×
  • Креирај ново...