Jump to content

A, što ću? Mora se živjet’!

Оцени ову тему


Препоручена порука

Kako izgleda borba sa rakom, znaju oni koji su se suočili sa ovom opakom bolešću. Marica Brkić iz sela Svetozar Miletić u Bosni je jedna od takvih boraca. Njenu pričuvam prenosimo u celosti, svaki detalj je tu. Rak ovako izgleda, iskreno i bez ulepšavanja. 

137326_marica-final_630x0.jpg?ver=1489151932

Marica Brkić iz sela Svetozar Miletić

"Rođena sam u Bosni, pedesetih godina prošlog vijeka i kao djevojka sam došla u selo Svetozar Miletić, blizu mađarske granice da berem kukuruze. S jeseni zna u ovim krajevima ponekad biti lijepo vrijeme, al’ bude i kiše i mraza pa je ledeno do Boga. Sve sam to morala trpjeti i raditi. Kukuruzi u Bosni baš ne rađaju, a dobri su za hraniti stoku. Svoju sam zaradu u kuruzu vozom poslala mojima kući, a ja sam se udala i ostala u Bačkoj.

Vrijedno sam radila, muž mi je malo više pio, pa sam sama morala da brinem i o kući, djeci, bašti i njivi. Imali smo kravu I puno stoke, kosila se trava, vozilo sijeno, nisam mogla sebe štedjeti niti svaki čas ići lekaru.

Godine 1986, kad sam imala malo više od 30, jedan sin mi je bio u petom razredu osmoljetke, a dva blizanca u drugom, jako su me zaboljela prsa pa sam morala u bolnicu. Doktor mi rekao da mi života nema i da ću umreti.
Odsekli su mi levu sisu. Posle operacije sam išla u Osijek na zračenje. Tad se tamo išlo. Sve je bila jedna država. Nisam baš imala puno posjete, nije se moglo tako lako putovat. Posjetile su me doktorica i medicinska sestra iz Sombora. Baš sam se zaprepastila! Al’ mi bilo milo!

Posle te terapije, bilo mi bolje.
Devet godina je prošlo kako sam operisana, navikla sam da se služim i lijevom i desnom rukom jer se u seljačkoj kući mora uvijek raditi da bi se preživjelo.
Boljelo je, ali – što ću. Kad utom, šta se desi, nešto mi nije dobro ni u desnoj sisi. Ja opet k ljekaru. Zlo! Moram ponovo na operaciju. Toliko se zagadilo da ću možda ostat i bez druge sise.
Moja tri djeteta su za tolko godina od prve operacije bogme porasla, ali su još uvijek nejački I znam da im još puno trebam. Gledam ih I nešto su mi daleko, kao i da im nisam mater. Ili će biti kad odem u bolnicu kao da nemaju majku.
Muž i dalje pije, vječito mu flaša rakije pri ruci. Jedan od blizanaca mi kaže: “Tata je sinoć bio pijan i reko je da ćeš ti mama umreti. Mama, hoćeš li stvarno umreti?”. Srce mi se cijepa, al’ ništa ne govorim. Teško mi na srcu. Pođem u bolnicu, a muž pijano i bezočno viče za mnom: “Ako ti odrežu i drugu sisu, ne vraćaj se kući. Šta ćeš mi!”. Šutim i jedem se u sebi.

Djeca mi ostadoše sa zaovom. Nikad se nije udavala, nema svoje djece, ali hoće i meni i njemu, nesretniku, da pomogne.
Osjećala sam se kao da me je neko osudio da pred vozom nosim fenjer i da će me svaki čas ona velika mašina satrati. Ma, i tu sam drugu operaciju izdržala. Ništa se nisam bojala. Ušla neka snaga u mene, pa me drži na životu.
Muž mi se posle objesio. Ko da je veći teret bio na njemu, neg na meni. I ko da se ja nisam isto tako mogla poništit. A što bi nam djeca?
I ovako je bilo jako teško. Jedan od blizanaca se rano oženio. Ona bila puno starija od njega. Mislio je, valjda, da će snaja odmjenit mene, a ona ubrzo napusti i njega i još nam ostavi dijete. Još veći teret svima nama. Sreća, pa mi zaova uvijek pri ruci, kuva, kopa u bašti, namiruje stoku, ma sve, brate, što treba.
Opet sam 1988. morala na operaciju. Sreća, nije bilo zloćudno. Ma, ima nešto što me čuva u životu! Evo već dulje od 25 godina da sam se  prvi put operisala, pa potom zračila i ostala živa. Drugi i treći put mi bilo lakše.

Znala sam šta će mi radit’. Bio me stra’ rezultata, ali, dao Bog, pa je bilo dobro.
Sudbina mi bila taka, od rođenja me pognala sirotinja, kroz život me pritiskao rad, teret i bol, muž mi nije bio od prave pomoći, rakija ga preuzela, a njegova ga muka otela od mene i djece.
A, što ću? Mora se živjet’!".

 

http://zena.blic.rs/Zdravlje/50777/Podjem-u-bolnicu-a-muz-pijan-vice-za-mnom-Ako-ti-odrezu-i-drugu-sisuNE-VRACAJ-se-kuci

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Не само то. Мени се није читало кад сам налетела на 1.просту реч. Ниједну жену не знам која се оперисала, а да на тај начин говори. А знам их пуно. Све те жене морају комплетно да промене начин живота, размишљања, окружење, много тога да би процес излечења успео... потребна ја велика психолошка снага и подршка, вера. А пре свега морају да заволе и да почну да поштују себе, јер је болест код многих дошла због недостатка ових фактора. У то сам убеђена.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

On 14/03/2017 at 17:15, Anika рече

Све те жене морају комплетно да промене начин живота, размишљања, окружење, много тога да би процес излечења успео... потребна ја велика психолошка снага и подршка, вера. А пре свега морају да заволе и да почну да поштују себе, јер је болест код многих дошла због недостатка ових фактора. У то сам убеђена.

Знам и ја неке жене, које нажалост нису успеле да се изборе са овом опаком болешћу. Само није поента у томе да морају да промене то и то....Ни сама не знам у чему је поента, али  многе не могу ништа да промене па све и да хоће. И шта је могла ова сирота жена из уводног поста да промени...шта... ништа... јер ова  жена пре свега, себе је најпре видела кроз улогу мајке. И њој је  управо та мисао да је потребна деци, да живи за њих  можда највише и помогла да преброди кризу , наравно уз низ многих других фактора. Што наш народ каже :  " Коме је вјека томе је и лека "  

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 7 часа, Danijela рече

Evo već dulje od 25 godina da sam se  prvi put operisala, pa potom zračila i ostala živa. Drugi i treći put mi bilo lakše.

Znala sam šta će mi radit’. Bio me stra’ rezultata, ali, dao Bog, pa je bilo dobro.
Sudbina mi bila taka, od rođenja me pognala sirotinja, kroz život me pritiskao rad, teret i bol, muž mi nije bio od prave pomoći, rakija ga preuzela, a njegova ga muka otela od mene i djece.
A, što ću? Mora se živjet’!".

мени се чини да је овде показано оно истинско смирење које Бог благодаћу својом покрива...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Свака јој част. Ја какав сам вероватно би изгубио сву наду ал' ето, свако има неку меру искушења. :)

Почињем да мислим да некако увек мора нешто да се деси, нека болест, нека несрећа, како би нам Бог указао да та је тај наш лажни мир који је дошао стицајем околности веома нестабилан. Не само што су те околности пролазне него и ту се крије некаква сета, нека горчина. Кад год је у питању такав мир, деси се често да ко год крене да га ремети одмах је зликовац. Па какав је то мир кад га бранимо са таквом несигурношћу? Па никакав! Прави мир, истинско радовање, је у присуству Божијем, у Господу Исусу Христу. Неко моје мишљење, мада морам признати, не баш из искуства (у потпуности) :)

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 3 часа, Сања Т. рече

Na koji nacin? Na sta tacno mislis?

Вероватно на ово испод. Најупечатљивија ствар у целом тексту. :0212_rolleyes:

пре 10 часа, Danijela рече

Odsekli su mi levu sisu.

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

1 hour ago, Lady Godiva рече

Вероватно на ово испод. Најупечатљивија ствар у целом тексту. :0212_rolleyes:

 

 

Dobro šta očekuješ od proste žene njenih godina? Uostalom, sisa je samo iz ne znam ni ja kog razloga vulgarizovan izraz, ne zovu se za džabe sisari po sisama.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 2 часа, Lady Godiva рече

Вероватно на ово испод. Најупечатљивија ствар у целом тексту. :0212_rolleyes:

 

 Sto se tice odgovora, slazem se sa Natasom.

Volela bih da cujem @Anika, ne bih da predpostavljamo sta je ona mislila.

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 8 часа, Natasa. рече

Dobro šta očekuješ od proste žene njenih godina? Uostalom, sisa je samo iz ne znam ni ja kog razloga vulgarizovan izraz, ne zovu se za džabe sisari po sisama.

Не очекујем ја ништа. Него се чудим какви смо то пуританци постали да због "једне просте речи", која, као што си ти лепо запазила, и није вулгарна, изгубимо жељу за читањем текста.

Моје превртање очима, није било због сисе него због саблажњивих форумаша..

пре 8 часа, Сања Т. рече

Sto se tice odgovora, slazem se sa Natasom.

И ја... 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од JESSY,
      Iako je objavljena sada davne 1997, pronašle smo da Trauma i oporavak – struktura traumatskog doživljaja Džudit Luis Herman i dalje postavlja prava pitanja i daje najbolje odgovore o seksualnoj traumi. Džudit Herman je godinama radila sa ženama i decom žrtvama porodičnog nasilja, a u jednom periodu je blisko sarađivala sa Beselom van der Kolkom (koga ne moramo posebno predstavljati), držala zajedno sa njim seminare o traumi i učestvovala u formiranju takozvane Bostonske grupe za proučavanje traume. Knjiga koju prikazujemo nastala je kao rezultat Džuditinog višedecenijskog istraživačkog i kliničkog rada, i sastoji se iz opisa brojnih (kako ona kaže, predvidivih) načina na koje se ljudi prilagođavaju na užasne događaje, ali i opisa procesa isceljenja, ilustrovanih autentičnim svedočenjima ljudi i žena koji su preživeli (u svakom smislu te reči) nasilje.
      Knjiga je pisana sa jasnim ciljem da se pojedinačna iskustva nasilja stave u širi društveni i politički konktekst, a pre svega da se preispita nejednakost moći, zbog koje zapravo i dolazi do nasilja. Međutim, kao i svi stručnjaci koji se bave traumom, Hermanova ima još jedan važan cilj, a to je da nas sve – i laičku i stručnu javnost – podseti na postojanje ljudske patnje i obespravljenosti koju bismo radije da zaboravimo.
    • Од Дејан,
      Autor mondo.r
      Izvor Vijesti.me
        Mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije čestitao je predsedniku Hrvatske Zoranu Milanoviću na odluci da napusti obeležavanje godišnjice vojne akcije "Bljesak" zbog isticanja znaka "Za dom spremni", ocenjujući da taj gest Milanovića zaslužuje poštovanje.
      Izvor: MONDO/Anto Baković "To što je uradio odlika je časnog hrvatskog naroda, kog mi svi poštujemo", rekao je on Vijestima.
      Milanović je ranije danas kazao da da odgovornost zbog incidenta u Okučanima treba da snosi organizator - Ministarstvo branitelja.
         Mitropolit Amfilohije kazao je i da je čuo da je Milanović ranije, prilikom pojete Jasenovcu, naredio da se sa tog spomen obeležja ukloni tabla sa natpisom "Za dom spremni".
          Milanović napustio obeležavanje "Bljeska" zbog ustaškog pozdrava
      Izvor: Tanjug
      Amfilohije o Milanoviću: To što je uradio odlika je časnog hrvatskog naroda
      MONDO.RS Mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije čestitao je predsedniku Hrvatske Zoranu Milanoviću na odluci da napusti...  
    • Од александар живаљев,
      TVRTKO JAKOVINA: Stepinac je bio klasičan vojnik Pia XII što današnji hrvatski biskupi nisu papi Franji
        ShareTweetGoogle++ Odnosi Vatikana s Jugoslavijom, posebno stav Svete Stolice prema područjima koja su nekad bila talijanska, nakon 1945. ušla u Jugoslaviju, a danas pripadaju Hrvatskoj, silno je interesantan i u sada dostupnim dokumentima sigurno nešto ima o toj temi. Ne vjerujem da će to u Hrvatskoj biti ugodna priča za one koji bi pod svaku cijenu rehabilitirali Pacellija
      Od prije dva tjedna, istraživači zainteresirani za pontifikat pape Pija XII imaju u vatikanskom Apostolskom arhivu pristup dokumentima vezanim za to razdoblje između 1939. i 1958. Papa Franjo prošle godine je, u skladu sa svojim stavom još iz vremena kada je bio nadbiskup Buenos Airesa, donio odluku o otvaranju arhiva o njegovom prethodniku, kojem se zamjera što nije reagirao na holokaust i općenito izostanak osude njemačkog nacističkog režima.
      Ta je pasivnost Eugeniju Pacelliju priskrbila čak i naziv Hitlerov papa. Stoga nije iznenađenje da su povjesničari, koji su se od listopada mogli prijavljivati, popunili već sve termine u arhivu do srpnja ove godine. Ti su dokumenti, zbog toga što se pontifikat Pije XII preklapao i s četverogodišnjim trajanjem NDH, zanimljivi i Hrvatima.
      Povjesničar Tvrtko Jakovina procjenjuje da se među njima neće pronaći ništa prekretničkog karaktera, ali svejedno važnom smatra odluku pape Franje.
      Prevelika šutnja
      – On je tu dokumentaciju učinio dostupnom i prije nego što je prošlo 70 godina od Pacellijeve smrti, imajući pretpostavljam na umu veliki interes javnosti, i taj je njegov potez važan za komunikaciju Vatikana sa svijetom, židovsku zajednicu i za znanstvenike. To je nesumnjivo dobra stvar, a još bi bolje bilo kad bi ovaj papu slijedile i pojedine katoličke crkve kojima je on nadređen, kako bi i one napravile nešto slično. Arhiv Katoličke crkve u Zagrebu sigurno spada među najzatvorenije.
      Mi vjerojatno, na temelju drugih arhiva ili izjava svjedoka, znamo puno toga što se nalazi u dokumentaciji koja je od 2. ožujka otvorena istraživačima, ali bit će zanimljivo saznati određene nijanse, što su papa Pio XII i njegovi suradnici zaista mislili u nekim konkretnim situacijama. Makar, revolucionarnih, spektakularnih otkrića neće biti. Vrlo je malo moguće da će ovi dokumenti otkriti da je rijeka tekla jednim sasvim drugim koritom nego što se to godinama vjerovalo.
      Za pretpostaviti je da se papa Franjo ne bi odlučio na ovakvu što kad bi iz toga moglo proizaći nešto uistinu štetno za Vatikan i uzdrmati samu Katoličku crkvu.
      – U tom se kontekstu onda može posumnjati da je netko u ovih šezdesetak godina nakon Pacellijeve smrti najdelikatnije dokumente već izlučio iz tog arhiva. Ne bi to bilo čudno, događa se to i u mnogim civilnim arhivima. Naravno, možda u ovom slučaju nije dirano ništa. Instituciji koja se poziva na Božju riječ valjda bi istina trebala biti najsvetija.
      Zašto je papa Pio XII toliko kontroverzan?
      – Zato što je bio papa u vrijeme Drugog svjetskog rata, kada je stradalo 60 milijuna ljudi, a on je do završetka svog pontifikata tvrdokorno provodio politike koje su bile norma u Vatikanu. Zadržao je srednjovjekovne obrasce ponašanja, titule, način oblačenja, protokole. Nadalje, njegova istočna politika faktično nije postojala, papa Pio XII i Crkva prepoznavali su isključivo katolike, dijaloga s pravoslavnima, kojeg je danas dio i proces kanonizacije kardinala Stepinca, nije bilo. Promijenilo se to tek s njegovim odlaskom, s Drugim vatikanskim koncilom. Papa takvog svjetonazora, koji je toliko zazirao od svega što se događalo u Sovjetskom savezu i marksizma generalno, ostao je više u strahu od Istoka, od komunizma, nego od Hitlerove Njemačke. I to je bio razlog njegove šutnje. Nisu bitni pojedinačni slučajevi spašavanja Židova, kakvih je bilo i kod Stepinca, nego je li crkvena institucija, poput civilnih vlasti nekih država, grmjela protiv svega što se zbivalo ili je čekala. Ta je šutnja bila prevelika.
      Nije li Pija XII ipak možda preteško nazivati Hitlerovim papom?
      – Možda jest, mogao bi se za njega naći neki blaži termin, premda je dio američkih povjesničara vrlo oštar prema Pacelliju. Ali, ponavljam, ne treba se koncentrirati samo na papu nego na čitavu instituciju u vrijeme kada je prosječno 20 tisuća ljudi dnevno stradalo. Moje je mišljenje da je ta institucija naprosto morala biti glasnija.
      Naročito zato što je bilo klerika koji su se ponašali posve suprotno poslanju za koje se tvrdi da oni inače imaju. Nadam se da ćemo iz otvorenog arhiva saznati nešto baš o ovim stvarima, je li u Vatikan netko dojavljivao o postupcima klerika o kojima govorim i kakve su bile papine reakcije na to. Recimo, Sveta Stolica nije odmah prekinula odnose s Kraljevinom Jugoslavijom i možemo pretpostaviti da je nuncij akreditiran kod njezine vlade u Londonu imao informacije o događajima na području NDH. Odjeci počinjenih zločina sigurno su došli do Svete Stolice i mogli su progovoriti. Čak i kad bi ih do ugrozilo, radili bi u skladu s dobrom koje bi Crkva trebala činiti.
      Što bi se to u ovom arhivu moglo pronaći, a ticalo bi se izravno Hrvatske?
      – Sarajevski Židov Haris Avdić Pejčić, koji je pobjegao od tamo za posljednjeg rata, studirao je kod mene, a u svom magistarskom radu analizirao je ponašanje Vatikana prema NDH, koju nisu priznali. Jedan od otvorenih izvora bile su mu vatikanske novine L’Osservatore Romano i u njima je od 1941. do 1945. broj vijesti o NDH i Nedićevoj Srbiji bio potpuno jednak. Izvještavali su o, primjerice, žetvi u Nedićevoj Srbiji, prenosili poruke jugoslavenskog kralja 1942. iz Kaira.
      Odnosi Vatikana s Jugoslavijom, posebno stav Svete Stolice prema područjima koja su nekad bila talijanska, nakon 1945. ušla u Jugoslaviju, a danas pripadaju Hrvatskoj, silno je interesantan i u sada dostupnim dokumentima sigurno nešto ima o toj temi. Ne vjerujem da će to u Hrvatskoj biti ugodna priča za one koji bi pod svaku cijenu rehabilitirali Pacellija. Kad je riječ o Stepincu, on je po mnogo čemu bio klasičan vojnik pape Pacellija, što današnji hrvatski svećenici nisu papa Franji. Stepinac se ponašao u dlaku isto kao papa Pio XII.
      Pio XII primio je Antu Pavelića, iako Vatikan nije priznao NDH.
      – Primio ga je u privatnu posjetu i Pavelić je pokopan s krunicom koju mu je papa tada darovao. Svakako bi zanimljivo bilo znati o čemu s njih dvojica razgovarali. Pavelić nikad nije službeno posjetio Vatikan, makar je to nastojao. Logična mi je ta Pacellijeva opreznost.
      Kanonizacija Stepinca tretira se u Hrvatskoj kao jako važna stvar, bi li dokumenti o pontifikatu Pije XII mogli ubrzati ili još više usporiti, čak prekinuti zaj proces?
      – Moći ćemo, nadam se, vidjete što je Stepinac javljao u Vatikan i od koga je drugog papa još dobivao informacije o stanju u NDH. S tim u vezi, zanimljiva je uloga biskupa u Beogradu za vrijeme Drugog svjetskog rata, on je sigurno imao saznanja o događanjima u NDH, ona za Vatikan nisu mogla biti tajna. Ali, nešto dramatično novo o ulozi Stepincu u NDH nećemo doznati, mi o tome praktično sve znamo. Znamo u kakvim je odnosima on bio sa šefom te države i kako se ponašao ukupan katolički kler u NDH. Sam proces kanonizacije dio je istočne politike Vatikana, papa Franje, i nije hrvatska priča. Stepinac kao svetac nije pitanje odnosa Vatikana i Zagreba ili Katoličke crkve u Hrvatskoj nego odnosa Vatikana i ostatka kršćanskog svijeta, koji bi trebao imati sveca kojeg će kao svetog prihvaćati svi kršćani, kojeg će svi moći jednako cijeniti kao mučenika i svetu osobu. A ne samo jedan minijaturan segment Katoličke crkve. Stepinčeva kanonozacija nije povezana s povijesnim istraživanjima.
      No, ne slažem se s povjesničarima koji govore da je proces istraživanja Stepinčevog života, njegovih čuda, okončan, teško to može biti tako ako tek sada dobivamo na raspolaganje milijune stranice novih materijala o papi koji je bio kardinalov istovremenik. Ne vjerujem u Stepinčeva čuda koja je on navodno činio i ne fokusiram se na njegovu kanonizaciju, ali povjesničari će o njemu imati što za reći i za toliko godina koliko je do sada proteklo od njegove smrti.
      U pitanju je drukčiji tip procesa. Problem je hrvatske desnice da ne mogu pronaći nekomuniste koji su se borili protiv NDH, jer Stepinac to sigurno nije. Što se kanonizacije tiče, zadaća hrvatske Crkve, pa i hrvatske politike koja se u to petlja, bila bi objasniti u kojem se kontekstu ona odvija, što je istočna politika Vatikana, sama logika kršćanstva. O dijalogu s pravoslavnim i židovskim svijetom trebalo bi se razgovarati u Hrvatskoj, ali to nije lako ako vam je pogled sužen na ono što se vidi sa Sljemena.

      Izvor: Novi list, Foto: YouTube
    • Од Ignjatije,
      Vučić: Platićemo sve što treba za SPC u Crnoj Gori
      Beograd -- Srbija će, ako treba, pomoći SPC u Crnoj Gori, da nam ne bi oduzimali svetinje, izjavio je danas predsednik Srbije Aleksandar Vučić.
        Foto: Depositphotos/Ryhor    
      Na pitanje da prokomentariše to što je direktor Poreske uprave Crne Gore saopštio da je ta institucija pokrenula kontrolu zbog duga koji, kako tvrdi, ima Mitropolija crnogorsko-primorska i upozorio da će naplata, ako Mitroplija ne plati dug dobrovoljno, naplata biti prinudna, Vučić je rekao da će Srbija platiti sve što treba za SPC u Crnoj Gori.
      "Ne znam šta da kažem, nemam nikakav problem sa tim. Ako treba da pomognemo SPC i Mitropoliiji crnogorsko-primorskoj ili bilo kojoj eparhiji u Crnoj Gori po tom pitanju da nam ne bi uduzimali svetinje, pomoći ćemo, platićemo sve što treba da platimo", poručio je Vučić gostujući na Prvoj TV.
       
      https://www.b92.net/biz/vesti/srbija.php?yyyy=2020&mm=02&dd=23&nav_id=1658135
×
×
  • Креирај ново...