Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

  1. -Владимир-

    -Владимир-

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      У наше време велика је помама за духовним програмима (spiritual programs). Ти духовни програми имају тенденцију да буду веома линеарни. Они приказују духовни живот као путовање са низом етапа. Свака етапа има своју методологију, мањкавости и могућности. Такав један програм често постане сам себи циљ. Он наше природно присуство противставља нама самима. Такав нас програм може удаљити и раздвојити од онога што је најинтимније наше. Прошлост се напушта као непоправљива док се садашњност користи као тачка ослонца за будућност која обећава светост, целовитост или савршенство. Када се време сведе на линеарно напредовање, у њему нема присутности. Мајстер Екхарт је радикално преправио свеукупну идеју духовних програма. Он је казао да духовно путовање не постоји. Иако је ово помало шокантно, заправо освежава. Уколико би било духовног пута, он би био дугачак свега неколико милиметара премда километрима дубок. Био би то преокрет унутар ритма твоје дубље природе и присуства. Мудрост је овде тако утешна. Не мораш ићи далеко изван себе да би ступио у истински разговор са својом душом и са тајнама духовног света. Вечно је код куће – унутар тебе. 
      Вечно није негде друго, оно није удаљено. Нема ничега тако блиског попут вечности. Ово је забележено у дивној келтској изреци: „Tá Tír na nÓg ar chúl an tí, Tír álainn trína chéile“, односно: „Земља вечне младости је иза куће, прекрасна земља преиспуњена.“ Вечни и смртни свет нису паралелни, пре се прожимају. Диван израз на шкотском гелском језику fighte fuaighte „испреплетено“, исказује управо то. 
      Иза фасаде наших нормалних живота вечна судбина уобличава наше дане и наше путеве. Пробуђени људски дух се враћа кући. Иронично пак наш осећај блискости често се бори против нашег повратка кући. Када смо са нечим упознати, губимо енергију, границу и узбуђење због тога. Хегел је рекао: „Das Bekannte überhaupt ist darum, weil es bekannt ist, nicht erkannt“, односно: „Уопштено, оно што нам је блиско, управо зато што је блиско, не познајемо“. Ово је моћна реченица. Иза фасаде блиског, чекају нас необичне ствари. То је истинито у вези са нашим домом, местом у коме живимо и, заиста, са онима са којима живимо. Пријатељства и односи пате од неизмерне обамрлости кроз механизам блискости. Ми сводимо оно непознато и тајанствено у једној личности и пределу на онај спољашњи, познати лик. Ипак познато/блиско често је фасада. Блискост нам омогућава да припитомимо, контролишемо и коначно заборавимо на тајну. Постижемо свој мир са површином лика и остајемо далеко од Другости и дубоке узнемирености коју она прекрива. Блискост је једaн од најсуптилнијих и најраспрострањенијих видова човековог отуђења.
      У књизи разговора са П. А. Мендозом колумбијски писац Габријел Гарсија Маркес, упитан о својој тридесетогодишњој вези са супругом Мерцедес, казао је: „Толико је добро сада познајем да немам благу представу ко је она заиста“. За Маркеса, блискост је позивница за авантуру и тајну. Супротно томе, људи који су нам блиски постају понекад тако блиски да се изгубе у даљини која више не позива нити изненађује. Блискост може бити тиха смрт, нагодба која допушта да се рутина настави без икаквог новог изазова или старања. 
      Ово се, такође, догађа са нашим искуством неког места. Сећам се своје прве вечери у Тибингену у Немачкој. Провешћу тамо више од четири године проучавајући Хегела, али те прве вечери Тибинген ми је био потпуно стран и непознат. Сећам се да сам размишљао: „Посматрај веома пажљиво Тибинген ове вечери јер га више никада нећеш видети на исти начин“. И ово је било тачно. Након недељу дана тамо проведених, упознао сам пут који води до учионица и семинара, кантине и библиотеке. Након што сам мапирао своје руте на овој непознатој територији, постао ми је познат и више га нисам видео самог по себи. 
      Људи имају потешкоће да пробуде свој унутрашњи свет посебно када им њихови животи изгледају превише познато. Наилазе на потешкоће да открију нешто ново, интересантно или изазовно у својим укоченим животима. Па ипак, све што нам је неопходно за наше путовање већ нам је дато. Сходно томе, велика је непознаница унутар примрака нашег сопственог душевног света. Треба се више упознати са притајеном светлошћу наше душе. Први корак у буђењу твог унутрашњег живота и први корак ка дубини и обећавајућој усамљености јесте да о себи мало размишљаш као о странцу до највећих дубина. Одлука да себе сагледаш као потпуног странца, као некога ко је тек закорачио у твој живот, јесте ослобађајуће искуство. Ова медитација помаже разбијању обамрлог самозадовољства и фамилијарности. Почећеш постепено да осећаш тајну и чаролију сопства. Схватићеш да ниси беспомоћан власник живота који се окончава смрћу, већ пре привремени гост изобилно дарован благословима и могућностима које нити можеш да измислиш нити да завредиш. 
       
      Извор: Теологија.нет
    • Од Логос,
      У уторак, 9. јула 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог великомученика Димитрија у крагујевачком насељу Вашариште. Епископу су саслуживали: протонамесник Александар Јовановић, протонамесник Александар Сенић и ђакон Урош Костић. За певницом су појали вероучитељи г. Марко Стевановић и г. Никола Ђурица, а чтецирао је г. Владан Степовић.

      Your browser does not support the HTML5 audio tag.
      Беседећи након прочитаног Јеванђеља, Епиксоп је сабране вернике поучио о значају и неопходности покајања у животу сваког хришћанина. “Данашњи апостол и данашње Јеванђеље које смо управо чули су сродни браћо и сестре јер говоре о истој теми. Христос говори о карактеру јеврејског народа, о њиховој тврдоглавости, јер је из тог народа дошло толико пророка, а они у њихова пророштва нису поверовали. Зато Господ и каже: “Својима дође и своји га не примише”. То је као када некога сматрате својим, а он вас не примећује, ви га волите, а он вас мрзи. По њиховој вољи није био ни Јован ни Христос, они су судили само по себи, не препуштајући суд Богу. За Јована рекоше да је ђаво у њему, а за Христа рекоше: “Види изелице”. Незадовољном човеку не одговара нико, браћо и сестре, а његово незадовољство је усмерено ка његовом личном интересу. Сви Јевреји били су као распуштена деца којој се није могло ничим угодити. 
      Ако је дете распуштено значи да му као родитељ ниси дао пример, ниси улазио у душу тог детета да видиш да ли је душа тог детета задовољна, а душа човека вапије за Богом, а ми је често не хранимо Богом. Бог од нас тражи да имамо меру, да знамо докле треба дати души, а докле треба дати телу. Јевреји су се бунили јер мисија Јована Крститеља и Господа Христа, која је усмерена ка спасењу рода људскога, није у складу са њиховим очекивањима. Јован је био јако строг према себи, а према другима је био благ и милостив. Јован јесте био сурови подвижник, али је од народа тражио само покајање, плач народа, да се покаје што се огрешио о Спаситеља Христа. Свети Јован мисли само једну мисао, како да он изађе пред Месију, а Месија га одредио да му приправи пут. Јевреји га називају ђавоиманим. Пакосни род људски назива Спаситеља изелицом. Деца премудрости су они ретки мудраци који правилно оцењују и личност Јованову и личност Христову. Све у свему браћо и сестре видимо да човек треба да се чува тврдоглавости, саможивости и себичности, да сагледа себе изнутра, да ли у њему има Бога, да ли у њему има покајања. Сви смо ми грешници, али покајањем кроз жртву и велики подвиг можемо да се променимо на боље. 
      Покајње је радовање, нема веће радости од покајања, јер кад се покајеш ти си други човек, ти си Божији човек. Човек не само што тражи изговор, него он осуђује, у таквим људима нема покајања и зато тугује Јован Крститељ, зато тугује и Господ Христос. Све је пусто ако је човек у пустињи своје заблуде, стално је незадовољан. Браћо и сестре, немамо изговора, него да приђемо Христу, јер они који га познаше они се и спасише”, поучио је Епиксоп Јован своју паству.

      Извор: Епархија шумадијска
    • Од Логос,
      Рођење Светог Јована Претече, храмовна слава манастира Јовања, и ове године протекло је у знаку велике молитвене свечаности. Светом Архијерејском Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Милутин, уз саслуживање свештенослужитеља Епархија ваљевске и шабачке, Митрополије аустралијско – новозеландске и Грчке Православне Цркве. 
       
      По Литургији, преломљен је славски колач и начињен литијски опход око храма. Добри јовањски домаћини архимандрит Михаило (Биковић) и сабрат му Арсеније приредили су славску трпезу, коју су песмом улепшали козаци из Русије. Међу учесницима сабрања био је и популарни глумац Милош Биковић, који већ неколико година успешно ради у Русији и Србији. “Свети Јован је гледао кроз Стари завет и видео грех и смрт. Позивао је на покајање, јер је видео долазак Христа Господа, Који ће узети све грехе света, приковати их са Собом на крст и васкрснути”, рекао је Владика Милутин.

      Извор: Радио Источник
    • Од Логос,
      Помоћник реиса Исламске заједнице Црне Горе за медије, Енис ефендија Бурџовић, поручио је да „Исламска заједница не жели да буде предмет поткусуривања државе са Српском православном црквом, инсталирања Црногорске православне цркве, сукоба између једне вјерске заједнице и једне, како кажу пријатељи из Српске православне цркве, пара цркве.“ Он је то казао осврћући се на питање о закону о вјерским заједницама, на трибини “Дијалог у заједници – превенција радикализације и насилног екстремизма”, коју је у Бијелом Пољу организовао Центар за грађанско образовање (ЦГО), преносе „Вијести“.
       
      -Дакле, да ли мислите да Исламска заједница треба да се постави ту као неко преко кога треба се некоме одброје дани у Црној Гори. Наравно да не. И наравно да Исламска заједница не пристаје да буде инструмент тога а оно што је битно јесте да је почело да се ради на закону. А што се тиче закона о вјерским заједницама што се тиче Владе Црне Горе ми смо задовољни што је коначно неко почео да се брине о нама, као вјерским заједницама“, казао је он.
      Протојереј Гојко Перовић је казао да од Исламске заједнице нико не очекује да уопште исказују свој став по питању цкрвене имовине, али би могли да се сложе око следећих ствари.
      –Да ли смо имали јавну расправу о овом закону, да ли је направљен дијалог са вјерским заједницама и зашто оне нису укључене. Јасно је да не постоји добра намјера доносиоца закона, јер да је постојала укључили би представнике вјерских заједница, казао је Перовић, додајући да је несхватљиво да Влада доноси закон о црквама не питајући саме вјернике.
      Извршни директор Бјелопољског демократског центра Здравко Јањушевић је казао да је један од начина борбе са екстремизмом и радикализмом едукација.
      -Веома је важно подизање свијести људи како би препознали радикалне организације и идеологије које позивају на насиље, због тога је рад са сектором образовања изузетно важан, како би се развили и наставни програми, јер је едукација од изузетне важности, као и улога медија и цивилних организација, рекао је он.
      Новинар Сеад Садиковић је казао да су екстремизам директна посљедица екстремизма и „да смо за екстремизам криви сви ми, осим екстремиста“.
      -Они су жртве. То је такође последица једног друштва које зовемо демократским, који је можда најбољи од лоших система владања али свакако је лош, казао је Садиковић.
      Ефендија Бурџовић је подсјетио да у исламу нема мјеста екстремизму и радикализму.
      -Екстремизам може бити приписан било којој вјери, али вјера у било којем случају не може бити оптужена за мотивисање ектремизма, јер је у природи сваке вјере да човјек успостави мир са узвишеним Богом, и након тога са свима око себе, што је концепт свих објављених религија. Навео је да екстремизма и радикализма у нашем окружењу нема у мјери у којој би он представљао опасност. У Црној Гори, посебно у Бијелом Пољу, при Исламској заједници, чворишта екстремних идеја не могу се наћи у службеном, званичном исповиједању и проповиједању вјере, нагласио је он.
      Напоменуо да је је ектремизам слабост човјека, јер онај ко је јак нема потребу да то чини.
      -Вјеровање у једног Бога три монотеистичке религије је разлог да можемо да се окупимо око неког доброг дјела и да будемо дјелатници силе доброте, казао је ефендија.
      Протојереј Гојко Перовић је казао да су три монотеистичке религије “вјере једне књиге”.
      –На исте личности се односи свједочанство наше вјере. Човјек којег Муслимани зову Ибрахим, Јевреји Абрахам, а ми Аврам, је један исти човјек који је био први прави примјер екстремизма, без којег је немогуће замислити било коју религију. Екстремизам сам по себи и радикализам нису добри ако су насилни, али без екстремизма и радикализма не би постојала ни једна религија. Ни екстремизам ни радикализам сами по себи нису негативни појмови, казао је Перовић.
      Новинар Садиковић је указао да не треба прескакати приче о екстремизму када је ова власт протјеривала, прогонила Муслимане овога краја.
      -Сада су у овом крају угрожени Срби. Је смо ли ми мајмуни? Шта смо ми, да се ова иста власт игра са нама, питао је Садиковић.
      Он је подсјетио на “шамар” који је добио предсједник Црне Горе Мило Ђукановић у виду одговора васељенског патријарха Вартоломеја и питао ефендију Бурџовића да прокоментарише овај догађај, имајући у види да се исто дешавало Муслиманима прије 20 година.Ефендија Бурџовић је казао да поштује одвојеност вјере од државе и да сматра да тежина државног закона може да буде обавезујућа у мјери у којој је он праведан.
      –Сваку ствар и човјечију ријеч на земљи држи њена праведност, онолико колико је праведна према људима. Дакле, без обзира да ли је предсједник ове државе вјерник или невјерник, небитно је, или да ли се декларисао као атеиста или неки приватни вјерник, то је ствар која ме не додирује. Оно што ме додирује је да Закон о вјерским заједницама има својих добрих ствари у смислу да је неко коначно почео да размишља о вјерским заједницама од 70-их година, од када датира закон по којем смо функционисали, као држава у којој нема министарства вјера, казао је ефендија.
      Он је објаснио да закон са друге стране има много мањкавости, тенденција, много нечега што подлијеже критици, што је за осуду.
       
      Извор: Ин4с
    • Од Логос,
      Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас са свештенством Свету архијерејску литургију у Пећкој патријаршији. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Владика је рекао да су свети кивоти пећких архиепископа и патријараха живо свједочанство Божјег присуства на овом светом мјесту.

      „А тамо гдје је Бог присутан, нема никакве земаљске силе која може да то мјесто обесвети и да га уништи. Оно је увијек, као и сам Господ, распето, али увијек изнова даје силу новога васкрсења. Даје је свима онима који су жељни васкрслога Христа и вјечнога и непролазнога Царства Божијега“, казао је Егзарх најсветијег Трона пећкога. Додао је да ту силу Пећка патријаршија даје све до наших времена. „До нашега Светог Патријарха Павла и наше Свете игуманије ове обитељи мати Февроније. Она је најновија светитељка овдје, која се овдје подвизавала, уградила са својим сестрама свој живот у ову светињу и остала до последњег свога издисаја у овој светињи“, казао је Владика Амфилохије.
      Казао је да је Свети краљ Стефан Дечански био и остао једини истински владар на Косову и Метохији. „Ови наши на власти не би смјели да изгубе из вида да никада краљ са Косова није отишао, него да вјековима овдје господари и влада, и да Косово није мјесто пропасти и нестанка. Тамо гдје је Господ – тамо је снага. Није снага у броју, него је у Господу, у онима који су са Господом, без обзира на број колико их има овдје“, поручио је Митрополит Амфилохије. Након Литургије Митрополит Амфилохије је служио парастос упокојеној пећкој схиигуманији Февронији и свим упокојеним монасима и служитељима пећке обитељи.

      Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Create New...